Пред крај лета
| Пред крај лета Писац: Светислав Стефановић |
Пред крај лета кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу —
Спржено му срце, смртно жута глава —
У вечери млаке, пуне месечине,
Кад забруји песма силних зркаваца
Невиђених, скритих под велом маглине,
Ја волим ту песму безбројних срдаца.
Њен смисо̂ ми бива јасан чисто оку:
И док стојећ усред зрелог винограда
Из напуклог грожђа струји мирис вина,
Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И ко̂ живот здраву, ниску и широку.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 180.
|