Предговор (Красић)
Коме је познато како се српска књига развијала док је постала овака, каква је данас, тај ће знати и цијену српских народ них умотворина. Док се српска књига није писала народним језиком, дотле је свима нижим слојевима народним свака наука би ла по све непристушна; а од како се почео изучавати народни језик и народне умотворине; од како се српском народу почело говорити и писати његовим језиком — од то доба је он и живљим махом у просвјети коракнуо у напредак, те му се и успјешније полаже темељ за срећнију будућност његову.
Познато је да је у нас први почео ку пити народне умотворине славни Вук Ст. Караџић; он је највјерније скупио народ ни бисер, што су га бурни таласи живота народног у борби с несрећним приликама избацили на мирну обалу породичног живо та — и највјерније га је свијету предао. Тај бисер расвијетлио је у душевној ноћи онима, који се удалише од свог народа и језика; постаде једрим сјеменом књижевности народне, из њега пониче данашња народ на књижевност.
„И народним умотворима видиш како срце народу куца, куда му мисли полијећу,
па учиш, шта му ваља бесједити, ако хоћеш да те слуша.“[1] Из тога излази, да на родне умотворине треба непрестано скупљати и изучавати. Па кад народ види, колико „учени људи“ поштују и воле оно, што је њему тако и мило и драго, и он радије слу ша, што му ови казују. А како ли ужива народ, кад му се, у књизи сабрано, враћа оно што је његово! Ја сам се о том, скупљајући на родне пјесме освједочио, јер ако бих своме пјевачу прочитао коју већ штампану пјесму, он би био пун радости и казао би ми за то три-четири, које ја нијесам чуо. Особито ако сам случајно баш нашао такову, коју и он зна, онда нико радосније ода њ.
Вук је највише скупио срп. народних пјесама. Кад су те пјесме први пут штам пане, свијет се није могао доста да надиви красоти њиховој, јер се видјело, да оне мно го вриједе и научницима и другим људма, за то ја и не ћу овдје много говорити у похвалу њихову; него ћу само поменути, колико је стран свијет српске народне пјесме цијенио, кад их је Вук први пут издао био, па да се види, колико су оне помогле по дигнути српски народ у очима странога свијета. 1824. преведена је на њемачки језик срп. народна пјесма о Хасан-атиници, и штампао ју је славни њемачки пјесник Гете у своме дјелу Uiber Kunst und Alterthum; а Философ Фатер превео је опет на њемачки јуначку пјесму Женидба Максима Црнојевићa[2] У 25. броју журнала „Мнемозини“ од 1825, што је излазио у Лембергу, изађе срп. народна пјесма Der Tod des Kraljevits Mar ko, aus dem Serbischen von Göthe. Врх тога обасицане су српске народне пјесме хвалом у многим другим страним листовима[3]. Па мислим, да ће баш вриједно бити навести овдје неколико ријечи из додатка к Гримо вој српској граматици; тамо се за српски језик и народне пјесме вели ово: Кеine lieblichere Mundartist unter den Slavischen, als die Serbische — und ke in a n d e r e r Slavischer Stamm hat sol che Volks lie der mit allen i hren gleich králf tigen als an zi e h e n den Еigenth tim lichkeiten. — Ето толико имадох споменути о народним умотворинама у опште, а о срп. народним пјесмама на по се. Разумjе се, да ни Вук није могао покупити све пјесме и друге народне умотворине; то га је посла остало и за потоња покољења. Вук је у тој жељи, да обиђе ради скупља ња народних умотворина Босну и Херцего вину, и умрљо. У тим земљама је српски је зик најчистији; за то је у Вукових шест књига срп. народних пјесама највише покупље них из ових покрајина. Осим срп. народ. пјеса ма што су по Босни и Херцеговини послије Вука скупили Јукић и Мартић, изишла је кашње Л. Марјановићева збирка босанских народних пјесама; а 1873. издало је на свијет Српско учено друштво у Биограду К. Х. Ристићеву збирку српских народних пјесама покупљених по Босни. Ал' ниједна од ових не попуњује тако знаменито Вукову збирку, као пјесме, које је Богољуб Петрановић скупио. Још је срп. народ. пјесама из Босне и Херцеговине штампано у „Матици,“ „Вили,“ „Даници“ и „Босанском пријатељу.“ Но нек нико не мисли, да је тијем исцрпљена богата ризница народнога блага. Има тога толико, да се неће никада моћи све покупити. Само је сада тежа ствар знати, што је већ покупљено, а што још није.
И ја, ево, износим пред лице свијета један дијелак народнога блата — ову своју прву књигу српских народних пјесама. А ево ћу сад да речем, гдје сам ове пјесме скупио.
Кад оно пре три године многа браћа Ср би из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се је овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре дви је године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла. Свак ће вјеровати, како је то тешка ствар желити од онога пјесама, коме није до пјесме. Но лијепим братским ријечима и начином, који сам ја изабрао, могло се ипак доста пости ћи. Само је теже с женскињем; оно је стид љиво, па се тешко даде намолити, да човјеку коју пјесмицу рече.
Због тога, што у овој књизи имају, осим срп. народ. пјесама из Босне, и пет пјеса ма из Хрватске, једна из Далмације и јед на из Славоније, нијесам јој могао дати друкчијег наслова.
Све сам пјесме овдје подијелио у пјесме старијег и пјесме најновијег времена. Ја бих волио био, да сам их могао подијелити по историјском развијању народних умотворина, како је то одлично српски научник Стојан Новаковић у предговору к првој књизи Петрановићеве збирке зажелио, ал' овдје томе не могох задовољити.
Међу пјесмама, што их овдје износим, двије сам штампао у „Јавору“ 1877, то је 22. Сава вода и 84. Усташка стража и А уе из Отоке. Пјесма 9. Јанковић Стојан и Златија ђевојка, сродна је с пјесмом Женидба Стојана Јанковића (Вук III. стр. 117, п. 21.), али је друкчије изведена и има друк чијих и љепших црта. Пјесма 20. Иво и Јелица, подудара се с пјесмом Смрт Ивана и Јелене, која је штампана у I. књизи Вукове збирке, стр. 240, п. 342. За том пјесмом има Вук још двије о истом догађају; но он уз те пјесме примјећује: „Све ми се чини, да ниједна није тако добра, као што сам је први пут чуо.“ И ја бих рекао, да је ова овдје, ако је и мања од ма које од оних у Вука, љепше спјевана; јер има врло дивних компарација, каквих у онима нема. Пјесма 22. Сава вода и 23. Опет то, мало друкчије сличне су с пјесмом Страх од Дрине[4]. 23. је овдје пјесма донекле само друга варија ција за Саву воду од пјесме Страх од Дрине; ал' од полак су са свијем различне. За чудо је, да ових пјесама има више и свака је од полак друкчије изведена. Ја имам још двије пјесме о томе и свака је опет друкчија. Пјесма 78. Молитва кад се иде спавати, врло ли јепо попуњује ону у Вуковој збирци женских народних пјесама из Херцеговине, стр. 322, п. 331. И Л. Марјановић има у својој збир ци, стр. 203, пјесмицу под насловом Жаба и рак; ал' је ова овдје, под бројем 48., друкчије и много пространије изведена.
Ево ћу сад да кажем, од кога сам коју пјесму чуо.
Највише ми је повећих пјесама казивао пјевач Јово Микеша, родом из Глинице у Босни (крупска нахија). Микеша је чувен pјевач у Босни; његов отац, Вук, био је 16 година српски хајдук — хајдук у племенитом смислу, и вели, да је све пјесме, које ми је у перо казивао, од свог оца попримио; — ово су те пјесме: 1. Деспот Вук и Зрињанин бан, 3. Смиљанић Илија, 6. Турци јањичари, 8. Јандрија Краљевић, 11. Три побратима, 12. Војевање на Беч, 18. Jуриша Маџаре и 33. Вјера и невјера. Пјесме 5. Маркова се преудаје љуба. 7. Тадија и Ливњанин Ал-ата. 9. Јанковић Стојан и Златија ђевојка, 15. Свети Јован, 16. Удад бина Мисиркиње Јање, писао сам из уста Глише Зорића, из Босне; он је те пјесме чуо од неког Илије пјевача. Пјесме 26. Вид и Видовица, 36. Марко Краљевић и бродар киња вила, 37. Али-бег и поста му, 48. Жа ба и рак, 49. Мува и комар и 61. Миклен и краља Јерка оспођа, казивао ми је пјевач Стево Грубић, прозвани Црни, из Сјовице (пећска нахија). Пјесму 20. Иво Деспотовић и Богдан Потулић чуо сам од Јандрије Готића, Далматинца; а пјесме под бројевима 23, 50, 51, 52, 53, 55, 56 и 57, казивале су ми Ружа Опачићева и Јока Павловићева. Од Кате Грубићеве прибиљежио сам пјесме под бројевима 21, 58, 59, 67 и 68. Пјесме под бројевима 29, 38, 39, 40 и 41 говори ла ми је у перо стара Милица Грубићка. 24. и 44. пјесму чуо сам од Лазе Јерића. Пјесму 17, 25, 29, 35, казивао ми је дједа Милић. Пјесму 10. и 28, писао сам из уста Николе Тркуље; 22., прибиљежио сам у Пакрацу од неке старице Ане. Питалице под бр. 54, написао ми је мој ученик Јово Павловић у Крњаку (не знам од кога рече, да их је прибељежио). Пјесму 4. Марко Краљевић и Мемед телал, написао ми је Н. Симић из Бовића, а чуо ју је, вели, од свог рођака Симе Јовановића из Бовића, а овај ју је опет научио од неког слијепца Гркови ћа из Крстиње (у хрватској крајини). Пјесме под бројевима 14, 27 и 32 казивала ми је „Лока Опачићева, а пјесму 30. Николица кнеже, написао ми је мој честити ученик Мане Џакула, родом из Рујнице (цазинска нахија), вели, да се не сјећа од кога је чуо; он ми је много помагао при скупљању ових пјесама: доводио ми је пјеваче и наговарао жене, да ми пјесама казују. Пјесму 2. Женидба Стјепана Кнежевића, писао сам из уста Зе кана Половине. Пјесму 19. Из аустријске војне 1866, чуо сам од Николе Ридуловића, из Војнића; он је, вели, ту пјесму примио од Пане Мркића из Будачког, који је ту пјесму и спјевао. Пјесму 13 Опет то,али друк чије, казивао ми је у перо домобранац Ла вао (презимена му се овај час не сјећам, а биљешка ми се негдје забацила), родом из Лике. Пјесме под бројевима 64 и 75 при биљежио сам од М. Париповићеве из Карловца. Све друге помање пјесме казивали су ми: Марко Џакула, Анђа Шевићева, Ђуран Половина и Јелица Шевићева.
Пјесму 84. Усташка стража и Аџе из Отоке, спјевао је на Духове 1877. кад се овај догађај и збио, Лука Омићевић из Новога, а писао ју је Саво Црногорац, ја сам је добио из руку Илије Тркуље, баш онако како је Саво из пјевачевих уста писао. Друге пјесме најновијег времена, 80. Бој на Грахову босанском, 81. Бој на Саници и Скуцаном Вакупу, 82. Бој на Скуцаном Ва купу и Камен-раду, 83. Бој на Оџаку, код Гламоча и 85. Из усташком логора у Босни, послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал' сам при нуђен и његово и пјевачево име, док се за плети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа ХВаЛа.
Најзад ћу овдје рећи, да сам ове пјес ме вјерно написао, онако, како сам коју од кога чуо. Нијесам готово ништа поправљао, да не бих покварио. Погдјегдје било је погрјешних стихова, те сам исправио, а нађе ли се ипак гдјегод који погрешан стих, то нек је овдје наговијештено, да нијесам боље могао поправити; јер иначе не би дошао прелом на своје мјесто ил' би добио стих један слог више, што би покварило десетaрац. У пјесми 2. Женидба Стјепана Кне жевића исправио сам једну аритметичку хи перболу: мјесто „И он води шездесет хиља Да“ узео сам „И он води дванаест хиљада.
Што се тиче правописа, обзирао сам се на оно, што је рекао Вук у предговору к Пословицама, а Ст. Новаковић првој књизи Петрановићевих пјесама, те сам слово х писао свагдје, гдје му је мјесто; само сам оставио вала гдје сам чуо. У пјесми 47. Фала материна, оставио сам фала. Ст. Новаковић вели, да је то „по босанском варошком мажењу,“ па сам овдје и узео тако. Чудим се, да сам од више њих слушао телар мјесто телал. Вук има у свом Рјечнику телал, па сам и ја тако узео. И Вук и Петрановић имају „чоси веденичкој,“ а ја сам слушао венедичкој, па је и остало како сам слушао. Мјесто огари има овдје обари.
Сад ми је само још од срца пожељети, да српски и остали свијет, коме су српске народне пјесме омиљеле, ову збирку српских народних пјесама прими с онаком вољом и љубављу, с каквом сам их ја скупљао. Па ако ова прва књига буде у народу примљена како се ја надам, онда ћу наскоро, ако ја ки Бог да здравља, изнијети на видјело и другу књигу, српске рародне пјесме из Барање.
У Карловцу, на Ваведење 1878.
Владимир Красић.
}}
Референце[уреди]
Извор[уреди]
Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. III-XII.