Предговор „Славено-сербском магазину”
| Предговор Славено-сербском магазину Писац: Захарије Орфелин |
Садашњи век дао је Европи толико мудрих људи да их сви остали до овог нису имали у толиком броју. На срећу садашњем људском роду! Још и више, јер ови људи нису самољубиви, због тога што не спречавају и друге љубитеље мудрости да им постану слични. То доказују толике многе академије наука у срећној Европи, а још више и безбројно мноштво премудро написаних и штампаних књига.
Истина, и раније су постојала висока училишта, било је мудрих људи чија су учена дела и књиге донеле немалу корист; међутим, оне су користиле онима који су им подражавали у високој науци па још на латинском језику, како то доказују саме њихове књиге, а за оне, који нису могли пробати училишног млека, ако су то и желели, јер за то нису имали средстава, није било нимало бриге. Напротив, људи данашњега времена брину се не само за процват школâ и високих наука које уопште служе друштву, већ и за сваког посебно, то јест за сваког од оних који нису могли да се школују, а имају велику жељу за познавањем наукâ, праведно расуђујући да је бити без тога прирођено животињама, а човек сваке, па и онај најподлије, нарави то наравно треба, ако неће да личи на бесловесну животињу.
За стварање такве опште и појединачне користи, употребљена су разна и најлакша средства. Раније су књиге и знања писани само латинским језиком којег, осим научника или оних који су га нарочито учили, нико други није могао да разуме, што је свим љубитељима знања била немала препрека, због чега и нису могли да се наслађују својим жељама већ само једном читавог живота. А сада се за то користи властити језик. Књиге, које целом друштву уопште, и сваком појединачно, могу да буду корисне, пишу се и штампају у Немачкој на немачком, у Француској на француском, у Енглеској на енглеском, у Италији на италијанском, у Шпанији на шпанском, као и у Руском царству на руском језику; једном речју, народ сваког језика има сада књиге на свом властитом (тј. оном којим говори) језику, изузимајући само мађарски и пољски народ који се држе латинског језика, приклањајући се старом правилу.
Пре садашњег века о свакој је ствари писано не само појединачно, већ и тако широко да се једна [књига] састојала неретко од неколико томова, због чега су многи, па и они који су знали латински, ретко могли задовољити своју жељу, јер није било сваком могућно да купи толику количину књигâ и то о једној ствари, док на друге нису могли ни да мисле. А сада мудри људи не мисле на властиту славу и похвалу, коју су претходни од својих обимних и дубоких дела очекивали за себе, већ се брину да њихова похвала буде корист ближњег и усмеравају своју марљивост на, колико је то могућно, кратка и једноставна дела, да сваком оном ко буде желео њихову књигу не би било тешко да је разуме док чита. Они су веровали да ни такво средство неће довољно увећати општу корист. Тражили су начин да одједном задовоље сваког са оним темама које се налазе у разним посебним књигама и због тога им је потребно и различно време за читање, што могу само они који о томе имају једнако знање. Они су у поштанске дане, недељно и месечно, почели да издају невелике књижице под разним насловима; уврштавају у њих различите теме, водећи рачуна о различитости читалаца, да би се, зависно од својих склоности и жеља, свако нечим могао користити.
Они су приметили да се читалац неприметно поучава када у одређено време добија не превише листова одједном; и ове се поуке обично у њему чвршће укорењују него велике и дебеле књиге. Његова се радозналост, при том, увек увећава када се примиче време да нови лист или нови наставак таквог дела треба изаћи из штампе. Ретко ко не би зажелео да то чита, а ради краткоће своје то не може никоме досадити, и тешко да ће ко пустити из руку, а да не прочита од почетка до краја. Шта се више може пожелети, него да сваки пут сваки читалац задовољи своју радозналост и жељу за наукама, па и најмањим од оног што унутра нађе.
Такво, више него корисно, дело сад се отправља у сваком угледном друштву. Таква дела издају већином удружени скупови учених људи, као и други некористољубиви патриоти, који ближњег воле као властиту корист, и труде се с великим маром, једни око властитих дела, а други преводећи, и такве своје напоре или сами штампају или их дају удружењима да их она уносе у своја издања.
Ако то раде они народи код којих је главна брига друштва око школа и наука и где је толико много учених људи, зашто то не би било потребно да се ради и код народâ који су у крајњој оскудици и с једним и с другим? Наравно да је потребно. Заиста, српски народ је од оних народâ који су најспособнији за све науке, од духовних и грађанских, па војних и свих других, до економије, трговине и осталих. Недостаје му, на жалост, оних који би водили бригу! Истина, у Сремским Карловцима при српској Митрополији, као и у новосадском слободном краљевском граду основане су школе, па и његова екселенција садашњи Господин Архиепископ и Митрополит у свом архипастирском духу води о томе бригу, али поменимо овде и ону латинску пословицу:
Зашто треба очекивати већи број брижљивих и љубитеља не своје, већ опште користи? Зато што тамо где је самољубље на првом месту или где гледају само властиту корист, тамо се друштво не може надати ни великом добру ни неком благостању.
У таквом, макар и погрешном очекивању, без ученог друштва, ми смо се ујединили у врло мало удружење које не прелази број три, и међусобно се тако договорили да ћемо, не обазирући се на наше самољубље, презирући критичаре, које ће, без сумње, садашњи рад створити, и нимало се не обазирући на оне који због своје зле нарави кваре све напоре и клоне се опште користи, подржати у свему такве, сваке похвале достоје, патриоте које смо напред поменули.
На крају смо закључили да ћемо се трудити (призвавши Бога у помоћ) да сакупљамо и штампамо дела и преводе о разним темама, какве нашем српском друштву само могу бити од користи, а нарочито: о географији или описивању земаљског круга и народа који на њему обитавају, о побожном васпитању, о дужностима свих слојева људи, нудићемо извештаје о ученим делима, важнијим догађајима у свету прошлих и садашњих времена, разне корисне повести; уз то, и таква дела која у економији, трговини, мануфактури, архитектури, музици, сликарској и графичкој уметности и другим областима могу бити корисна.
Не пропуштамо да за своју дужност признамо како ћемо понекад доносити и такве теме које могу да послуже честитим и допуштеним забавама и разоноди, као што су то забавни сонети, морално поучне приче, снови и друга песничка дела у стиху, на нашем и руском језику.
У нашем договору ми нисмо закључили, јер то нисмо ни могли, да се у овом раду уздамо само у наше напоре. Већ смо рекли да је наше удружење веома мало; награде и камате не очекујемо ни од кога, већ хоћемо да баша камата буде општа корист тј. кад неко од овог нашег рада добије било какву корист ми ћемо већ бити потпуно награђени. Уосталом, будући да сваки од нас има своју домаћу економију, морамо непрекидно мислити и бринути о њој, па због тога нисмо у стању да свим силама задовољавамо радозналост многих читалаца чији ће број, очекујемо, с временом бити велик. Тим пре смо закључили да замолимо све оне наше драге патриоте, који о било ком корисном послу и науци имају вести и умећа, нека се и они равномерно потруде или око својих дела или око превода, те нека нам их саопште, а ми ћемо их овде с пуном пажњом доносити, ништа би скраћујући ни додајући без њихове изричите дозволе. Сваки од тих, отаџбини драгих прегалаца може уједно, ако хоће, свако своје дело потписати, штавише, то не би било некорисно, јер се надамо да то може послужити и умножавању нашег малог броја.
Нарочиту и вечну похвалу заслужили би они који би свој труд и ревност усмерили на тражење и преписивање старинâ српског народа, што је на другим језицима до сада рађено а на нашем се једва понегде налази. Свако ко буде марљив у томе може онолико преписивати и саопштавати нам (само то или са својим прилозима и примедбама о томе) колико нађе код неког страног аутора или негде у српским рукописима.
Рекли смо већ напред да је темељ овог нашег предузећа само општа корист. Због чувања тог темеља и пристојности, а и да би се отклонили све супротне последице, нећемо овде отварати никакве јавне спорове ни осетљиве замерке на рад других, ни било шта друго што је увредљиво написано, па макар и против кога то било лично уперено. Нарочито ћемо пазити да у ову књигу не уђе ништа што би било противно закону, владајућој државни или правичности. Како на овај, више него користан, посао позивамо и наше остале патриоте, надамо се да ни они неће одступити од тог нашег правила. Уосталом, сваком поштеном читаоцу остављамо на вољу да сваки рад просуђује како хоће и ако нам ко о некој теми буде хтео саопштити своје мишљење или примедбе ми ћемо их радо, од речи до речи, уносити у текућу књигу. Овом нашем најусрднијем предузећу, односно целом делу дали смо у заглављу наслов СЛАВЕНО-СЕРБСКИ МАГАЗИН. Разлог томе свако може лако погодити: јер како се у магазин, с разних места, скупљају земни плодови ради задовољења људских потреба кад за то дође време, тако се може разумети оно што смо напред рекли. Као што магазини за ствари имају разне прегратке ради спремања разних плодова, тако ће и овај имати своје одговарајуће прегратке означене латинским бројевима и сваки онај преградак садржаће посебне теме. Велики провинцијски магазини састоје се од неколико одељака, једнако тако ће се и овај наш издавати (докле Бог дозволи) у деловима, а сваки део ће се састојати из не више од шест листова или табака. Кад нека тема не буде могла стати у једно поглавље неког дêла, ваља знати да ћемо на крају тог поглавља назначити да наставак те теме следи у наредном дêлу. Због тога је потребно да сваки читалац прибави следећи део кад изађе из штампе; кад их буде имао шест у низу може их свих шест увезати у једне корице што ће бити један том, и тако увек докле год овај посао буде потрајао. На крају сваког шестог дêла ставићемо регистар свих помена вредних тема које су садржане у тих шест делова; нећемо пропустити да ту исправимо и штампарске грешке што нећемо моћи чинити у сваком дêлу због нашег дугог избивања из штампарије.
Довољно смо већ рекли како ћемо се трудити само да сакупљамо готова дела, па из тога ваља разумети да наши властити радови неће бити примећени у овом послу, јер нас није срамота да признамо и исповедимо да ми нисмо у стању да то радимо. Наша је намера и у томе да све сакупљене и објављене теме, и књижевне и некњижевне, свако може да разуме, ма каквог знања био и схватања. Такође, побринућемо се и да оне радове који се покажу по изразима неразумљиви за неког српског читаоца, исправимо по српски. Истина је да ми у оваквом послу немамо потребну савршеност; међутим, одважавамо се са сваком смелошћу, надајући се да ће нам обзирни читалац, кад разабере недостатак школа у српском народу, опростити наше погрешке, и да ће рад и напори осталих љубазних патриота, који у овоме имају више искуства, допунити наше недостатке. Због тога смо сада најпре сваког хтели осмелити да пише и преводи на свом језику, како ко може и зна, не обазирући се на оне који због свог самољубља сакривају оно што знају, а налазе мане и негирају рад других. Нека свако на уму има ову пословицу:
Извори
[уреди]Захарија Орфелин, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 13, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2011.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Захарије Орфелин, умро 1785, пре 239 година.
|