Predgovor „Slaveno-serbskom magazinu”
| Predgovor Slaveno-serbskom magazinu Pisac: Zaharije Orfelin |
Sadašnji vek dao je Evropi toliko mudrih ljudi da ih svi ostali do ovog nisu imali u tolikom broju. Na sreću sadašnjem ljudskom rodu! Još i više, jer ovi ljudi nisu samoljubivi, zbog toga što ne sprečavaju i druge ljubitelje mudrosti da im postanu slični. To dokazuju tolike mnoge akademije nauka u srećnoj Evropi, a još više i bezbrojno mnoštvo premudro napisanih i štampanih knjiga.
Istina, i ranije su postojala visoka učilišta, bilo je mudrih ljudi čija su učena dela i knjige donele nemalu korist; međutim, one su koristile onima koji su im podražavali u visokoj nauci pa još na latinskom jeziku, kako to dokazuju same njihove knjige, a za one, koji nisu mogli probati učilišnog mleka, ako su to i želeli, jer za to nisu imali sredstava, nije bilo nimalo brige. Naprotiv, ljudi današnjega vremena brinu se ne samo za procvat školâ i visokih nauka koje uopšte služe društvu, već i za svakog posebno, to jest za svakog od onih koji nisu mogli da se školuju, a imaju veliku želju za poznavanjem naukâ, pravedno rasuđujući da je biti bez toga prirođeno životinjama, a čovek svake, pa i onaj najpodlije, naravi to naravno treba, ako neće da liči na beslovesnu životinju.
Za stvaranje takve opšte i pojedinačne koristi, upotrebljena su razna i najlakša sredstva. Ranije su knjige i znanja pisani samo latinskim jezikom kojeg, osim naučnika ili onih koji su ga naročito učili, niko drugi nije mogao da razume, što je svim ljubiteljima znanja bila nemala prepreka, zbog čega i nisu mogli da se naslađuju svojim željama već samo jednom čitavog života. A sada se za to koristi vlastiti jezik. Knjige, koje celom društvu uopšte, i svakom pojedinačno, mogu da budu korisne, pišu se i štampaju u Nemačkoj na nemačkom, u Francuskoj na francuskom, u Engleskoj na engleskom, u Italiji na italijanskom, u Španiji na španskom, kao i u Ruskom carstvu na ruskom jeziku; jednom rečju, narod svakog jezika ima sada knjige na svom vlastitom (tj. onom kojim govori) jeziku, izuzimajući samo mađarski i poljski narod koji se drže latinskog jezika, priklanjajući se starom pravilu.
Pre sadašnjeg veka o svakoj je stvari pisano ne samo pojedinačno, već i tako široko da se jedna [knjiga] sastojala neretko od nekoliko tomova, zbog čega su mnogi, pa i oni koji su znali latinski, retko mogli zadovoljiti svoju želju, jer nije bilo svakom mogućno da kupi toliku količinu knjigâ i to o jednoj stvari, dok na druge nisu mogli ni da misle. A sada mudri ljudi ne misle na vlastitu slavu i pohvalu, koju su prethodni od svojih obimnih i dubokih dela očekivali za sebe, već se brinu da njihova pohvala bude korist bližnjeg i usmeravaju svoju marljivost na, koliko je to mogućno, kratka i jednostavna dela, da svakom onom ko bude želeo njihovu knjigu ne bi bilo teško da je razume dok čita. Oni su verovali da ni takvo sredstvo neće dovoljno uvećati opštu korist. Tražili su način da odjednom zadovolje svakog sa onim temama koje se nalaze u raznim posebnim knjigama i zbog toga im je potrebno i različno vreme za čitanje, što mogu samo oni koji o tome imaju jednako znanje. Oni su u poštanske dane, nedeljno i mesečno, počeli da izdaju nevelike knjižice pod raznim naslovima; uvrštavaju u njih različite teme, vodeći računa o različitosti čitalaca, da bi se, zavisno od svojih sklonosti i želja, svako nečim mogao koristiti.
Oni su primetili da se čitalac neprimetno poučava kada u određeno vreme dobija ne previše listova odjednom; i ove se pouke obično u njemu čvršće ukorenjuju nego velike i debele knjige. Njegova se radoznalost, pri tom, uvek uvećava kada se primiče vreme da novi list ili novi nastavak takvog dela treba izaći iz štampe. Retko ko ne bi zaželeo da to čita, a radi kratkoće svoje to ne može nikome dosaditi, i teško da će ko pustiti iz ruku, a da ne pročita od početka do kraja. Šta se više može poželeti, nego da svaki put svaki čitalac zadovolji svoju radoznalost i želju za naukama, pa i najmanjim od onog što unutra nađe.
Takvo, više nego korisno, delo sad se otpravlja u svakom uglednom društvu. Takva dela izdaju većinom udruženi skupovi učenih ljudi, kao i drugi nekoristoljubivi patrioti, koji bližnjeg vole kao vlastitu korist, i trude se s velikim marom, jedni oko vlastitih dela, a drugi prevodeći, i takve svoje napore ili sami štampaju ili ih daju udruženjima da ih ona unose u svoja izdanja.
Ako to rade oni narodi kod kojih je glavna briga društva oko škola i nauka i gde je toliko mnogo učenih ljudi, zašto to ne bi bilo potrebno da se radi i kod narodâ koji su u krajnjoj oskudici i s jednim i s drugim? Naravno da je potrebno. Zaista, srpski narod je od onih narodâ koji su najsposobniji za sve nauke, od duhovnih i građanskih, pa vojnih i svih drugih, do ekonomije, trgovine i ostalih. Nedostaje mu, na žalost, onih koji bi vodili brigu! Istina, u Sremskim Karlovcima pri srpskoj Mitropoliji, kao i u novosadskom slobodnom kraljevskom gradu osnovane su škole, pa i njegova ekselencija sadašnji Gospodin Arhiepiskop i Mitropolit u svom arhipastirskom duhu vodi o tome brigu, ali pomenimo ovde i onu latinsku poslovicu:
Zašto treba očekivati veći broj brižljivih i ljubitelja ne svoje, već opšte koristi? Zato što tamo gde je samoljublje na prvom mestu ili gde gledaju samo vlastitu korist, tamo se društvo ne može nadati ni velikom dobru ni nekom blagostanju.
U takvom, makar i pogrešnom očekivanju, bez učenog društva, mi smo se ujedinili u vrlo malo udruženje koje ne prelazi broj tri, i međusobno se tako dogovorili da ćemo, ne obazirući se na naše samoljublje, prezirući kritičare, koje će, bez sumnje, sadašnji rad stvoriti, i nimalo se ne obazirući na one koji zbog svoje zle naravi kvare sve napore i klone se opšte koristi, podržati u svemu takve, svake pohvale dostoje, patriote koje smo napred pomenuli.
Na kraju smo zaključili da ćemo se truditi (prizvavši Boga u pomoć) da sakupljamo i štampamo dela i prevode o raznim temama, kakve našem srpskom društvu samo mogu biti od koristi, a naročito: o geografiji ili opisivanju zemaljskog kruga i naroda koji na njemu obitavaju, o pobožnom vaspitanju, o dužnostima svih slojeva ljudi, nudićemo izveštaje o učenim delima, važnijim događajima u svetu prošlih i sadašnjih vremena, razne korisne povesti; uz to, i takva dela koja u ekonomiji, trgovini, manufakturi, arhitekturi, muzici, slikarskoj i grafičkoj umetnosti i drugim oblastima mogu biti korisna.
Ne propuštamo da za svoju dužnost priznamo kako ćemo ponekad donositi i takve teme koje mogu da posluže čestitim i dopuštenim zabavama i razonodi, kao što su to zabavni soneti, moralno poučne priče, snovi i druga pesnička dela u stihu, na našem i ruskom jeziku.
U našem dogovoru mi nismo zaključili, jer to nismo ni mogli, da se u ovom radu uzdamo samo u naše napore. Već smo rekli da je naše udruženje veoma malo; nagrade i kamate ne očekujemo ni od koga, već hoćemo da baša kamata bude opšta korist tj. kad neko od ovog našeg rada dobije bilo kakvu korist mi ćemo već biti potpuno nagrađeni. Uostalom, budući da svaki od nas ima svoju domaću ekonomiju, moramo neprekidno misliti i brinuti o njoj, pa zbog toga nismo u stanju da svim silama zadovoljavamo radoznalost mnogih čitalaca čiji će broj, očekujemo, s vremenom biti velik. Tim pre smo zaključili da zamolimo sve one naše drage patriote, koji o bilo kom korisnom poslu i nauci imaju vesti i umeća, neka se i oni ravnomerno potrude ili oko svojih dela ili oko prevoda, te neka nam ih saopšte, a mi ćemo ih ovde s punom pažnjom donositi, ništa bi skraćujući ni dodajući bez njihove izričite dozvole. Svaki od tih, otadžbini dragih pregalaca može ujedno, ako hoće, svako svoje delo potpisati, štaviše, to ne bi bilo nekorisno, jer se nadamo da to može poslužiti i umnožavanju našeg malog broja.
Naročitu i večnu pohvalu zaslužili bi oni koji bi svoj trud i revnost usmerili na traženje i prepisivanje starinâ srpskog naroda, što je na drugim jezicima do sada rađeno a na našem se jedva ponegde nalazi. Svako ko bude marljiv u tome može onoliko prepisivati i saopštavati nam (samo to ili sa svojim prilozima i primedbama o tome) koliko nađe kod nekog stranog autora ili negde u srpskim rukopisima.
Rekli smo već napred da je temelj ovog našeg preduzeća samo opšta korist. Zbog čuvanja tog temelja i pristojnosti, a i da bi se otklonili sve suprotne posledice, nećemo ovde otvarati nikakve javne sporove ni osetljive zamerke na rad drugih, ni bilo šta drugo što je uvredljivo napisano, pa makar i protiv koga to bilo lično upereno. Naročito ćemo paziti da u ovu knjigu ne uđe ništa što bi bilo protivno zakonu, vladajućoj državni ili pravičnosti. Kako na ovaj, više nego koristan, posao pozivamo i naše ostale patriote, nadamo se da ni oni neće odstupiti od tog našeg pravila. Uostalom, svakom poštenom čitaocu ostavljamo na volju da svaki rad prosuđuje kako hoće i ako nam ko o nekoj temi bude hteo saopštiti svoje mišljenje ili primedbe mi ćemo ih rado, od reči do reči, unositi u tekuću knjigu. Ovom našem najusrdnijem preduzeću, odnosno celom delu dali smo u zaglavlju naslov SLAVENO-SERBSKI MAGAZIN. Razlog tome svako može lako pogoditi: jer kako se u magazin, s raznih mesta, skupljaju zemni plodovi radi zadovoljenja ljudskih potreba kad za to dođe vreme, tako se može razumeti ono što smo napred rekli. Kao što magazini za stvari imaju razne pregratke radi spremanja raznih plodova, tako će i ovaj imati svoje odgovarajuće pregratke označene latinskim brojevima i svaki onaj pregradak sadržaće posebne teme. Veliki provincijski magazini sastoje se od nekoliko odeljaka, jednako tako će se i ovaj naš izdavati (dokle Bog dozvoli) u delovima, a svaki deo će se sastojati iz ne više od šest listova ili tabaka. Kad neka tema ne bude mogla stati u jedno poglavlje nekog dêla, valja znati da ćemo na kraju tog poglavlja naznačiti da nastavak te teme sledi u narednom dêlu. Zbog toga je potrebno da svaki čitalac pribavi sledeći deo kad izađe iz štampe; kad ih bude imao šest u nizu može ih svih šest uvezati u jedne korice što će biti jedan tom, i tako uvek dokle god ovaj posao bude potrajao. Na kraju svakog šestog dêla stavićemo registar svih pomena vrednih tema koje su sadržane u tih šest delova; nećemo propustiti da tu ispravimo i štamparske greške što nećemo moći činiti u svakom dêlu zbog našeg dugog izbivanja iz štamparije.
Dovoljno smo već rekli kako ćemo se truditi samo da sakupljamo gotova dela, pa iz toga valja razumeti da naši vlastiti radovi neće biti primećeni u ovom poslu, jer nas nije sramota da priznamo i ispovedimo da mi nismo u stanju da to radimo. Naša je namera i u tome da sve sakupljene i objavljene teme, i književne i neknjiževne, svako može da razume, ma kakvog znanja bio i shvatanja. Takođe, pobrinućemo se i da one radove koji se pokažu po izrazima nerazumljivi za nekog srpskog čitaoca, ispravimo po srpski. Istina je da mi u ovakvom poslu nemamo potrebnu savršenost; međutim, odvažavamo se sa svakom smelošću, nadajući se da će nam obzirni čitalac, kad razabere nedostatak škola u srpskom narodu, oprostiti naše pogreške, i da će rad i napori ostalih ljubaznih patriota, koji u ovome imaju više iskustva, dopuniti naše nedostatke. Zbog toga smo sada najpre svakog hteli osmeliti da piše i prevodi na svom jeziku, kako ko može i zna, ne obazirući se na one koji zbog svog samoljublja sakrivaju ono što znaju, a nalaze mane i negiraju rad drugih. Neka svako na umu ima ovu poslovicu:
Izvori[uredi]
Zaharija Orfelin, Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti, knjiga 13, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2011.
|