Преглед историје хришћанске цркве 3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Писац: Протојереј Григорије Микић


ТРЕЋИ ПЕРИОД
Хришћанство од 1054. године до данас

Садржај

I. Источна црква од 1054. г. - Цариградски патријархат[уреди]

а) Турци - Крсташки ратови - Латинско царство[уреди]

Преко крајева у којима је била Источна црква ваљали су се од првих почетака историје човечанства народни таласи са истока на запад и обратно. Други период црквене историје, а нарочито почетак трећега, јесте доба када се азијски талас диже прво полако, а затим као бура, да запљусне преко крајева Источне цркве и Европу. Према томе - трећи период историје Источне цркве јесте доба њеног страдања.

1. У другој половини XI века изашли су на историјску позорницу Турци, номадске хорде из централне Азије, и кренули су према западу. Главно њихово племе, Селџуци, отргли су од Византије Малу Азију, а у Сирији и Палестини су потиснули Арапе. Они су рушили све културне тековине на које су били наишли, а као муслимани нарочито су се били окомили на хришћане и њихове светиње. Нестајало је са лица земље читавих градова, рушени су храмови и манастири, народ је сасецан и вођен у робље.

2. У тим тешким приликама и немирним временима није било лако похађати света места у Палестини, куда су хришћани дотле са свих страна јатимице ишли. У великој несрећи Источне цркве и државе било је то зло најмање. Но то је дало повод једном покрету на Западу, од кога су источњаци, барем у први мах, очекивали ослобођење. То су крсташки ратови. - Док су у Палестини још владали Арапи, они су пуштали хришћане да уз наплату неког трибута на миру походе своје светиње. Но под Селџуцима су странци злостављани. Походиоци светих места су збунили Запад својим причањима о дивљаштву муслимана, о тешком положају хришћана у Палестини и о скрнављењу светих места. Како је и византијски цар молио помоћи од Запада, кренула је оданде 1096. године прва крсташка војска да ослободи свету земљу. Нема сумње да је тај велики покрет настао из живе вере и побожног одушевљења, али ипак није схватио правилно свој задатак. Крсташка војска је у освојеним крајевима оснивала своје кнежевине, а латинско свештенство је отимало православне храмове и црквена имања и оснивало у тим кнежевинама латинске цркве, подложене папи. У Сирији је, нпр., основано неколико латинских држава и митрополија.

3. После тога су покретани мањи и већи крсташки ратови до четвртог, који је јасно показао оно што се већ код првог видело: да Латинима није толико стало до тога да источне хришћане ослободе од некрста, колико да их покоре под папину власт. Четврти крсташки рат (1202. г.), чија је војска успут заузела Задар за Млечиће, ударила је на хришћански Цариград, освојила га и основала у њему Латинско царство. Владавина западњака и њихове цркве трајала је у источној престоници од 1204. до 1261. године. За то време су византијски цар и патријарх били у Никеји. Изгледало је да је ипак остварена давнашња жеља римског епископа. Но насиља латинске управе и цркве још су јаче раширила јаз између Источне и Западне цркве. Дивљаштва сурових западњака према кудикамо углађенијим Грцима, отимање храмова и скрнављења светиња није ни могло уродити другим чиме. Цариград се ослободио 1261. године када је поново ушао у њега цар и патријарх.

После тог крсташког рата било их је до краја XIII века још три.

б) Уније[уреди]

Унија = сједињавање. Тако се зову, понегде успели, покушаји да се сједине православни хришћани са западнима. Унијати примају римске догме, признају папску власт, а обављају богослужења на начин православни.

1. После пропасти Латинског царства пада први покушај да се поново васпостави јединство Источне и Западне цркве. Ствар је покренуо византијски цар Михаило VIII Палеолог. Но не због неких виших интереса вере и цркве, него због политичке стиске у којој се био нашао после ослобођења престонице. Како је и папа примио предлог само ради ширења своје власти, разумљиво је да је тај покушај пропао. - Михаилов престо није био сигуран, јер је до њега дошао незаконитим путем. У земљи су се против њега бунили, Турци су непрестано наваљивали на његову слабу земљу, а осим тога и папа је спремао крсташки рат против њега да му се освети за пад Латинског царства. У таквим приликама Михаило понуди папи власт над Источном црквом, да би избегао крсташки рат. Преговори су вођени у Лиону године 1274. Источни изасланици су примили унију. Пристали су на догму „и од сина" и на папину власт над Истоком. Да то све народ не би осетио, имали су остати на истоку православни обреди. Цар се тиме ослободио од крсташке опасности, али није могао да испуни своје обавезе према папи. Исток није примио унију коју је он склопио, народ је дигао устанак. Поново су освећени храмови у којима су служили унијати.

2. Међутим, турска сила је толико напредовала да је већ прешла у европске делове Византије. Пошто су Турци разбили Бугаре и затим Србе (1389), Византија је била са свих страна опкољена. Велико Источно римско царство било је остало на самом Цариграду са најближом околином, а Цариград је плаћао Турцима данак. Ако му се још могло помоћи, могла је помоћ доћи само са запада, и то преко папе. Због тога је цар Јован VIII Палеолог понудио папи унију. Ни папа није тада био у добром положају, јер се у то доба трудио Сабор у Базелу да реформише Западну цркву и да ограничи папску власт и приходе. Папи је било успело да један део тога сабора доведе у Фиренцу. На тај Фирентински сабор стигао је 1439. године и византијски цар са патријархом и другим источним епископима да преговарају о унији, коју је папа једва чекао да би му подигла углед на Западу. Источно изасланство је било упорно и сам цар је морао посредовати. Но цариградски патријарх је умро у Фиренци, а заступник јерусалимског патријарха је побегао. Тако нису потписали споразум два најугледнија представника Истока. У тој тзв. Фирентинској унији главно је признање папске власти над Истоком, преко догматских разлика и обреда се некако прешло. Вративши се кући одрекли су се примљене уније и сами изасланици. Цар се неко време трудио да је оствари, но како са запада није било помоћи, одрекао је се и он.

в) Пад Цариграда[уреди]

Цариграду се приближио последњи час. 29. маја 1453. године заузео га је Мехмед II. На западу се нико није макао да га спасе, а грчка војска од неких 5000 добровољаца и калуђера није могла задржати непријатеља. У крвавој борби је погинуо и сам цар, а патријарха је нестало. Цариград је сад опет, као и за крсташа, доживео грозоте: пљачкања, палеж, уништавање светиња и драгоцености. Понос источне цркве - Света Софија - претворена је у џамију, а цариградска библиотека са драгоценим рукописима уништена је. Запад је задрхтао на вест о паду Цариграда, јер међу Западом и Турцима није више било никаквог бедема. Али папама ипак није успело да покрену западне државе на нови крсташки рат против непријатеља који им је био тако близу. - Наскоро су скршени и последњи остаци самосталне Србије (Смедерево пада под турску власт 1459) и на рушевинама источних православних држава завладао је - ислам.

г) Стање под Турцима[уреди]

1. У великој и вековној борби коју је ислам водио са хришћанским Истоком, од Арапа почевши па до пада Цариграда, подлегле су . хришћанске земље. Но ти освајачи нису увек и непрестано били само разарачи. На махове су и они осећали да код побеђених има нечега јачега од победилачке силе, па су то и поштовали. Арапи су нпр. поштовали грчку просвећеност и науку, те су њоме обогатили свој дух, па су и сами радили на тим пољима људског духа. Турци Османлије, који су коначно срушили византијску царевину, увидели су да код света који освајају има осим државе још једна сила, која не пада са државом, него може и самостално да живи. То је хришћанска вера и њена духовна организација - црква. Због тога султан Мехмед II, чим се после пада Цариграда стишао први налет победилачке руље, уређује положај хришћанске цркве у новој држави. Тај положај, како га је он замислио, био је доста повољан. Прво је наредио да се на место несталог патријарха изабере нов. Тог новог патријарха - Генадија Схолариса - примио је са свима почастима, како су то чинили византијски цареви. Даровао му је штаку, омофор и раскошно опремљеног белца. Њему, „милетбаши", старешини свих хришћана у држави, издао је ферман са одредбама о цркви. Признао је хришћанима право да исповедају своју веру и да обављају своја богослужења. Понешто је ограничио. Забранио је звона, свечане опходе и све што би могло вређати осетљивост муслимана. Но забранио је и насилно превођење хришћана на ислам, претварање цркава у џамије и одузимање црквеног имања. Зајамчио је патријарху и његовим властима управљање црквом по дотадашњем реду и законима.

2. У државном животу је, по турским законима, био положај хришћана тежи. Прво, нису могли бити ни чиновници ни војници; друго, сва земља је постала државна, а хришћани су је радили као туђу, били су кметови и плаћали за њу својим спахијама и беговима. Даље, како уопште нису сматрани грађанима, нису хришћани имали права да сведоче на судовима и сл. - Но како непросвећени Турци нису били кадри да управљају државом, која је пре њих имала савршеније уредбе, узимали су ипак Грке у државну службу. Нарочито за спољну политику и у морнарицу. У другим хришћанским крајевима били су хришћани бесправна раја, којој се прописивало штавише и то како да се одева.

3. Но све би то било подношљиво да код Турака није била јача од свакога, па и од њиховог закона - самовоља султана, везира и мањих покрајинских управитеља. Тако видимо да сам Мехмед II поступа са хришћанима противно своме ферману. Он је почео, а његови наследници су наставили да претварају хришћанске храмове у џамије, забранили су зидање нових храмова, а за оправку старих плаћало се много. Кад би се ко усудио да без дозволе оправи храм, излазиле су власти да ставе ствар у пређашње стање, тј. да поруше и оно што није оправљано. Султани су се мешали и у црквену управу и суђење. Насилно потурчивање је прешло у обичај и закон: с времена на време су по свим хришћанским крајевима бирали најлепше и најпаметније дечаке, одузимали их од родитеља, турчили их и од њих образовали своју најпоузданију војску - јаничаре. Из њихових редова су излазили велики турски државници и војводе. У временима када су Турци несрећно ратовали искаљивали су гнев на хришћанима.

4. Турска управа је унела у црквени живот једно велико зло - симонију. Турци су били лакоми на новац, зато је сваки нови патријарх морао плаћати таксу државној благајни, а везиру и другим високим чиновницима давати велике дарове - пешкеш. Избор патријарха постао је за њих велики извор прихода. Многи патријарси, потрошивши новац за своје место, продавали су нижа црквена достојанства. Због тога су на најважнијим црквеним местима седели често недостојни, необразовани људи. То зло је ишло до доле, до свештенства по парохијама и по манастирима. Ниже свештенство је уцењивало своје верне и за оно за шта је речено да бадава даје, јер је бадава и примило.

Симонија = давање свештеничких места за новац. Назив је по Симону врачару који је хтео од ап. Петра да купи дар Светога Духа (Дап 18, 18).

5. Под Турцима је свуда пала црквена просвета. То се особито осећало код Грка, који су некада били високо просвећени. Народ је осиромашио и није могао да издржава школе. Учитељи су постајали беспослене занатлије и скитнице. Свештеничка места су добијали људи који једва знају да читају и пишу. Било је доста да знају нешто појати. Како су свештеници једини могли бити народни просветитељи, просвећеност је у народу пала до варварства. Морал се губио, празноверја је било много (записи од хоџа). Тако је било код свих хришћанских народа у Турској. Код Грка се у XVIII веку јавља мисао да непросвећен народ и не може желети слободу и појединци почињу да шире просвету и знање кроз добре школе. Угледају се на западне народе. Доживели су највећи отпор од непросвећеног вишег свештенства. - Но осим Грка под Турцима, постојале су грчке колоније у дијаспори по Европи. То су биле богате грчке трговачке општине у великим трговачким средиштима, као у Венецији, Падови, Риму, Трсту, Бечу, доцније по Мађарској. Неке постоје већ у XVI веку. Те колоније су биле национално и верски ванредно свесне. Њихов подмладак је стицао више образовање по европским средњим школама и универзитетима. Они су и материјално и иначе утицали на своју матер-домовину, те верска просвета почиње код Грка од XIX века да напредује. По већим градовима се отварају гимназије; отворена је и висока богословска школа на Халки. Неправославни хришћани, Јермени, имали су као и Грци своје колоније по Европи и тамо су примали просвету и ширили је међу својима у отаџбини (Венеција, Беч).

Црквено сликарство и неимарство пропало је такође под турском влашћу. Обе те црквене уметности спустиле су се на степен невешто рађених заната.

II. Западна црква[уреди]

После деобе доживела је Западна црква два догађаја светско-историјског значаја. Први је борба око инвеституре и с њоме у вези папска политичка власт над западним државама. Други је распадање Римске цркве у реформацији, која је дошла после опадања папске власти у свету.

а) Борба око инвеституре[уреди]

1. Када је умро Карло Велики распало се Западно римско царство, које је он био обновио у својој великој Франачкој држави. Тиме је пао велики ослонац Римске цркве. Постепено је опала духовна просвета која је за Карла почела да цвета, у црквеној управи је настао неред, обесна властела је у општем безвлашћу отимала црквена добра, понајвише у Француској. Најјачи део растргане Карлове државе била је Немачка. Ту је Отон I (936-973) поново средио државу и то помоћу вишег свештенства. Он је епископима и манастирима даривао веће крајеве своје земље и световну власт над народом у тим крајевима (суд, порез и сл.). Тако су, по средњовековном феудалном систему, епископ и управитељи већих манастира дигнути у ред више властеле, међу државне кнежеве. Као властела, они су уз владара управљали државом и бранили је својим четама. Отону је требало да има поуздану црквену властелу против непоуздане световне, која се одметала испод владарске власти. Наравно, он је на та световно-црквена места бирао, пре свега, за себе поуздане људе. Они су му полагали вазалску заклетву верности, а он им је предавао знаке њихове власти: епископски штап, а доцније и прстен. Тек онда су рукополагани. То владарско бирање црквених достојанственика, дакле: примање црквене власти из владарске руке, зове се инвеститура. Против ње се спочетка није нико у цркви бунио, јер од Карла Великог је још остало да владар именује епископе и да скоро неограничено управља црквеним пословима. Могли су у цркви тиме бити и задовољни, јер је тако чувано црквено имање и дизан оронули углед папе. Отон је заиста подигао углед Папске столице, на коју су римске племићке породице дизале своје људе и свргавале их са ње (у времену од 896. до 963. године измењало се двадесет папа!). Он је, као цар поново обновљеног Римског царства (962), узео себи право да потврђује избор папе. Но иако су то чинили и његови наследници, папски углед је ипак све више падао.

2. У току времена уродила је владарска инвеститура злим плодом. У редовима вишега свештенства сакупили су се најнедостојнији људи. Своја места су добијали већином симонијом. О цркви нису водили бригу, а средишња власт црквена у Риму је била преслаба. У свештенству Западне цркве пропадала је дисциплина и морал. Пропадање је захватило и манастирски живот. Но у крилу Западне цркве родио се у X веку један покрет, који је с временом поправио зло стање у Римској цркви и дигао јој углед на такву висину на каквој никада није био. Монаси манастира Клинија (Clugny) у Бургундији почели су да живе по старим аскетским идеалима и да раде и чувају манастирско добро. За врло кратко време - пола века - прешао је њихов ред и рад на многобројне манастире у свим западним земљама. Из тих манастира је прешла велика побожност и жива црквена свест у световно свештенство и у народ. Како су ти манастири осећали да је власт епископа-властелина и незгодна и штетна, радили су на томе да ту власт збаце са себе, па да буду непосредно под папском влашћу. Из тога се развио у цркви покрет, да се уопште укине мешање државне власти у црквене послове, да се, дакле, укине и инвеститура.

3. Када је дошао на папску столицу необично способни државник Гргур VII (1073-1085) отпочео је он отворену борбу против инвеституре. Он је забранио прво женидбу свештеника, да их што тешње веже за црквену власт, затим симонију и најзад владарску инвеституру. Тиме је дошао у сукоб са царем Хенриком IV који се није могао помирити с тим да владар даје цркви земље и повластице, а папа да именује епископе. Када је Хенрик ипак на своју руку именовао миланског епископа, прокуне га папа и разреши његове поданике од поданичке верности. У Немачкој су дигли световни племићи револуцију против свога владара и пристали су уз папу. Хенрик IV пређе усред зиме Алпе, нађе папу у Каноси и ту је стајао три дана бос и гологлав на дворишту очекујући да га папа прими и да са њега скине клетву. Покорио се и добио опроштење. Но борба није престала. У Немачкој је беснио грађански рат двадесет година. Хенрик је пао опет под клетву, ратовао с папом и опседао га у Риму. Гргур је подлегао и умро као изгнаник. Борба између царске и папске власти водила се и после Гргура и Хенрика IV. Завршена је 1122. године споразумом у Вормсу (Вормски конкордат), по коме је папа епископа бирао и рукополагао, па тек онда му је владар давао инвеституру.

4. Како је Споразум у Вормсу питање инвеституре решио половично, водила се против ње и даље борба. Папство је победило под Инокентијем III (1198-1216), који је био мишљења да је папа „мањи од Бога, али већи од човека" и да није само намесник Петров, него Христов или Божји. За његовог доба биле су у европским државама такве прилике да се могао натурити свима владарима за старешину. Приморао је енглеског краља Јована да своју земљу преда „Богу и папи" и да је затим прими из папиних руку и за њу плаћа данак. У Француској је приморао Филипа II да прими натраг своју закониту жену, а у Немачкој је водио политику тако, да се немачки цар одрекао инвеституре, учешћа у избору папе и црквених имања која су добивена од државе. У његово време је и Цариград био под папском влашћу. Инокентије је остварио мишљење Гргура VIII по коме је папа сунце, а цар месец који од њега добија светлост. Тако је папство дошло до врхунца своје црквене и световне моћи. Владари су добијали круну из папских руку и папа им је могао круну одузети, јер је могао поданике да разреши од поданичке дужности. Тако је често и чинио.

б) Хришћански живот, просвета, уметност[уреди]

1. Папе су само тако могле доћи до своје световне власти што је сав живот хришћана на западу од раног средњег века био чисто верски. Јер Западна црква има већ од V века посла са новим народима, без културе и науке. Дајући им веру, она им је дала све уредбе за живот, обичаје и правац мишљења, из своје руке.

За ширење и утврђивање црквеног угледа и папске власти, као и за утврђивање вере и морала, учинили су у то доба врло много монашки редови којих Западна црква има више. Они су обнављали у народу побожност и уопште хришћански дух. Нарочито су заслужни тзв. просјачки редови: фрањевачки, доминикански. Клинициани, бенедиктинци су својим покретом обновили побожност и ред у цркви и дигли папски углед.

2. Ниже и више школе на Западу су у ово време у рукама Цркве. Први универзитет, основан око 1200. године у Паризу, неговао је богословске и филозофске науке. И на осталим, као нпр. Болоњском (за правне науке), предају учени калуђери. У црквеној науци се развио правац познат под именом схоластика, у којој се вера разрађује само размишљањем. Римска црква је израдила и своју филозофију која почива на Аристотеловој филозофији.

3. Као што је сав живот средњег века на Западу био под окриљем и управом вере и цркве, тако је било и са уметношћу. Она ради и ствара за потребе вере. Од X в. престаје се на Западу зидати базилика и зида се у романском стилу. Основа романског храма је крст са три једнака краја и једним дужим, тзв. латински крст. Храм нема притвора, има три лађе; средња је још једанпут толико висока као споредне. Средња лађа је засвођена са четири до шест унакрсних сводова, који почивају на јаким, зиданим, четвртастим стубовима. Споредне лађе имају још толико сводова. Прозори су сведени полукругом и мали су, да се не би слабили зидови на којима почива терет. Под узвишеним олтаром је крипта, често капела. Спољашност романског храма одаје снагу и силину, склад и мир. Две, четири, па и шест кула дају му изглед јаког града, који мирно влада околином. - Сам назив стила, романски, није правилан, јер се тај стил развио из базилике или из византијског стила.

Из романског стила развио се у XII в. готски стил, који се такође погрешно назива тако. Настао је у северној Француској и Белгији. Ознака је готског стила висок свод који се скупља у шиљак. Такви сводови лакше носе велике терете, те су готски храмови често огромни и по висини (до 161 т) и по простору на коме леже. Они имају високо засвођене прозоре. Споља су им зидови подупрти полусведеним потпорњима. Једна, највише две куле стреме према небу. И на кулама и на вратима, на прозорима и на свакој ситници на готском храму стреме све линије горе к небу и носе са собом поглед и дух човеков. Зидање неких је почело у XIII в., а завршено је у XVIII в. Неки уопште нису довршени (Нотр Дам у Паризу).

Романски стил је настао у времену када је западним светом владала царевина, а готски када је владала црква.

4. Сликарство и скулптура овога доба стоје такође у служби вере и од ње добијају идеје и полет. Уз чисто црквено песништво ваља поменути највећи средњовековни спев религиозне садржине: Divina comedia, који је спевао Данте Алигиери.

Време пред реформацију[уреди]

а) Опадање папске моћи[уреди]

У XVI веку почиње нагло да опада и политичка и црквена папска моћ и с тим у вези се приближује доба реформације.

1. Још до краја XIV в. осећали су западни народи да припадају великој међународној верској заједници, која их је у свему водила и чији су ред поштовали. Сада ти верници почињу осећати да припадају још једној заједници, ужој и по природи ближој - своме народу. Буди се национална свест и понос код Француза, Енглеза, Немаца, Чеха и осталих западних народа. Где год добро њихових држава или народни понос долази у сукоб са вољом или потребама Папске столице, они су на страни свога владара и државе. Папа, уз кога су за Гргура VIII и Инокентија III били сви народи, нема више ослонца у народима. Папина светска власт подлеже прво француском краљу, затим и другима.

2. Свој унутрашњи, црквени углед рушила је Римска столица и сама. Понајвише својим рђавим газдовањем и расипништвом. За расипан живот на папском двору и за раскошне грађевине требало је много новаца. Зато су манастири, епископи и поједине државе морали папи плаћати велике приносе. Те је терете осећао и народ. У Риму се развила врло ружна трговина црквеним достојанствима. Опет су врло недостојни људи куповали најважнија црквена достојанства, али не више из световне руке, него из црквене. Врло уносна и врло грешна трговина светињом било је продавање опроштаја греха на рачун сувишних добрих дела која су чинили светитељи (индулгенције). Због свега тога су овладали неморал и грубост у верском животу уопште. Честитији епископи нису могли ништа учинити. И побожни западни хришћански свет, који се полако већ одвикао да у папи гледа свог врховног политичког старешину, гледа сада на њега са неповерењем и у верском и црквеном животу.

У таквим приликама јављају се покрети да се Римска црква реформише in capite et in membris. Неколико сабора покушавају да то учине, али без успеха.

Реформа = враћање првобитног облика (установама и поретку)

in capite... = реформа главе (управе) и чланова

б) Претече реформације[уреди]

1. Веће незадовољство са стањем Римске цркве избило је у XIV веку у Енглеској, а вођа тога покрета је био свештеник и професор Виклиф. Он се сматра претечом велике реформације. Виклиф је у својим проповедима доказивао да је његова домовина политички независна од папе и да му не мора плаћати данак (Јован без Земље). Зато га је народ заволео. Наскоро је почео да проповеда и чисто црквену реформу. Од свештеничких степена признавао је само презвитерски и ђаконски; захтевао је укидање целибата за свештенство; тражио је да се цркви одузме имање; био је против поштовања икона. Није признавао да су у причешћу право тело и крв Христова, а признавао је предестинацију. Његове мисли су разносили лоларди, проповедници које је слао у народ. Најзад је прогласио папу антихристом. Покушали су два пута да му суде у Лондону, али су га у оба маха заштитили народ и државна власт. Тек га је Сабор у Констанци осудио као јеретика и наредио да се спале његове кости и његови списи. То је учињено (1415).

2. Виклифове књиге и мисли о вери и цркви пренели су чешки ђаци и трговци из Енглеске у Праг. Ту их је прихватио Јан Хус, професор прашког универзитета и проповедник. У чешком народу нису још биле заборављене традиције св. браће Ћирила и Методија. Зато су и чешко племство и народ листом стали уз Хуса када је он тражио да се богослужење обавља на народном језику и када је то и чинио. Осим тога, тражио је да се и народ причешћује под оба вида. Папску власт у цркви није потпуно порицао. Проповед Хусова има и националну позадину. То се види по томе што је због црквених питања дошао у сукоб са Немцима професорима Прашког универзитета. Потиснуо их је уз краљеву помоћ и они су се иселили са Немцима ћацима у Лајпциг, где су основали свој универзитет. - Када се у Риму сазнало шта Хус проповеда, забрањено му је проповедање. Он није послушао и зато га је Рим искључио из цркве, и њега и прашки магистрат, који га је штитио. Да се ствар још јаче замрси, почели су и у Чешкој да продају индулгенције. Хус устане и против тога, а народ се по прашким улицама ругао Римској цркви и папи. Најзад је Хус морао ипак отићи из Прага. Склонио се код својих пријатеља међу властелом и обављао је са народом богослужење под ведрим небом.

3. Хусова реформа није тражила ништа ново ни нечувено. Хус је зато, на позив немачког цара Сигмунда, радо пристао да иде на Сабор у Констанцу да тамо правда своје учење. Иако је носио са собом царево заштитно писмо, бачен је у окове чим је стигао у Констанцу. Процес против њега није био чисто црквени него и политички. Немаца је била већина на сабору. Они су дочекали час да му се освете за свој пораз на прашком универзитету. То је уједно била прилика да обезглаве један национални покрет код Чеха са којима су се вазда сукобљавали. Због свега тога је тај сабор осудио Хуса на смрт. Хус се позивао на Свето писмо, но нико га није слушао. Спаљен је истога дана када је осуђен (6. јула 1415). Пепео му је бачен у Рајну, да му Чеси не би могли учинити последњу пошту.

4. Хусити. Вест о Хусовој смрти изазвала је у Чешкој буну. Народ је прогонио свештенике који су служили латински. Уведена је одмах причест под оба вида (утраквисти). Када је краљ Већеслав, по наредби сабора, хтео силом да сузбије тај покрет, распалио га је још више. На чело покрета стао је Јан Жишка, човек поносан и угледан. Међутим је Већеслав умро, а наследио га је његов брат Сигмунд, немачки цар. Кивни на њега због вероломства, били су хусити још отпорнији. Када је папа на царев предлог објавио против хусита крсташки рат, почела је страшна и крвава борба између Чеха и Немаца. Чеси су залазили у својим походима чак до Северног мора палећи и пустошећи земљу својих непријатеља. Најзад су се обе стране умориле и дошло је до мира између Рима и хусита. Рим је Чесима признао неке уступке, које је касније укинуо (причест из путира). Непомирљиви део хусита је и даље живео изван Римске цркве. Из њих се развило „чешко моравско братство", у коме је живео чувени словенски педагог Јан Амос Коменски. То се братство касније утопило у протестанте.

III. Реформација у Немачкој[уреди]

а) Услови[уреди]

1. Енглески и чешки покушаји да се црква реформише нису успели. Још им није било време. У Немачкој је за реформацију било необично плодно земљиште у самом народу, а у држави нико није имао снаге да је угуши. У тој земљи је од почетка XVI века неред и метеж. Велика властела се све више одмеће од владара, у држави настаје безвлашће. Сељаци су јако притешњени, пате и спремају се на општи друштвени преврат. Те превратне мисли посејали су на све стране хусити. Сви сталежи у Немачкој сукобљавају се међу собом кривећи један другог због тешких времена, али сви су сложно незадовољни црквом. У првом реду сељак, који у својој сиротињи није могао да гледа како високи црквени достојанственици држе у својим рукама једну трећину целог народног поседа. Та имања су била ослобођена дажбина. Свету су, сем тога, били досадили силни нерадени калуђери који су, дангубећи и просећи, обилазили села. Сеоско свештенство је било у незнању задивљало, а у манастирима су владали расипништво и неморал. Немачка је стајала пред великим друштвеним превратом.

2. У Немачкој је сво незадовољство - политичко, сталешко, црквено и друштвено - избило на црквеном пољу. На њему се јавио повод. Завршило се великом немачком реформацијом. Но та реформација није препородила Римску цркву, него је отцепила читаве крајеве од њене власти, реда и учења и основала посебно верско друштво: протестантску цркву.

б) Повод[уреди]

Римској столици је требало новаца за градњу величанственог Петровог храма у Риму. Због тога је 1506. године објављено из Рима уобичајено опраштање греха за новац. У Саксонској је обављао тај посао калуђер Тецел. Но у том крају - у граду Витембергу - живео је калуђер августинац и професор др Мартин Лутер, који је друкчије мислио о опраштању грехова и о добрим делима него што је мислила Римска црква. Да би стао на пут Тецеловој трговини и да би обавестио јавност о своме мишљењу, прибио је Лутер на врата витембершке дворске цркве својих 95 тачака - теза. У њима је указао прстом на неправилности у црквеном верском учењу. То истицање теза значило је у оно време позивање на јавну расправу, да би се јавност обавестила о сумњивим питањима (диспут). Дан у који је Лутер истакао своје тезе био је дан рођења реформације.

в) Мартин Лутер[уреди]

1. Родио се у Ајслебену 1483. године. Родитељи су му били сиромашни рударски радници. Васпитан је врло строго. Школе је учио у Ерфурту као и други тадашњи сиромашни ђаци - примајући милостињу. Ту је ступио у августински манастир, јер се тако заветовао кад је једне бурне ноћи ударио гром крај њега. У манастиру је свршио богословске науке, добио је степен доктора и постао професор на Универзитету у Витембергу.

2. Лутер је био дубоко религиозан и озбиљно се бринуо о својој души. Случај са громом и нагла смрт једног његовог пријатеља подсећало га је да је судњи час човеку често врло близу. У манастиру је живео у строгој аскези, но душа није могла да му се смири. Никада није био сигуран да лије оно што чини доста Божјој правди. Тражио је излаза и био је утучен. Задубљивао се у Свето писмо, у Блаженог Августина и највеће мислиоце средњег века. Питао их је како да живи, па да може сваког часа мирно очекивати смрт и спасење. Најзад се у њему јавила једна мисао која га је утешила: човек уопште не може бити довољно добар да би био сигуран за свој спас. Спасење се не зарађује, већ га Бог даје на поклон ономе ко искрено верује у Спаситеља и узда се у његову милост. На тој мисли почива од сада сав живот и рад Лутеров и цела реформација.

Тецел је наишао кад су те мисли у Лутеру биле већ сазреле.

г) Борба[уреди]

1. За две недеље биле су Лутерове тезе познате и прихваћене широм целе Немачке. Свету је лакнуло. Просвећени свет пристао је уз Лутера из нарочитих разлога. У то време владао је у свету, посебно у Немачкој, духовни покрет назван хуманизам. Хуманисти су, насупрот средњовековној стези у јавном животу, политици и образовању, тражили више слободе за дух човеков. Хуманизам није био уперен против вере, него против стега којима је Западна црква везивала људски дух. Природно је да су хуманисти постали савезници Лутера, који такође тражи да човек буде слободан у своме верском животу.

Када је Лутер почео даље да развија своје учење о вери и цркви, добио је из Рима булу којом се његово учење осуђује. Он ју је јавно спалио заједно са зборником црквених закона. Тиме је прекинуо све везе са старом црквом.

Була = важнији акт папске канцеларије, повеља.

2. Немачки сељак је осетио из Лутерова покрета да се нешто руши и, жељан рушења, почео је и сам то да ради. Избили су велики сељачки устанци (1525) не само против цркве, него против реда у друштву уопште. Сељаци су палили дворове, убијали властелу, отимали земљу и пљачкали. И сам Лутер је морао да устане против таквих својих следбеника. - Борба са Лутеровим учењем и следбеницима трајала је, у онако несређеним државним приликама, 128 година (1520-1648). То није била чисто верска борба, него и политичка. Неки кнежеви су штитили лутеровце, неки су били против њих. Према томе, положај им је био некада лак, а некада тежак (cuius regio, eius religio). Последња фаза те борбе јесте Тридесетогодишњи рат у коме су читави крајеви опустели и покољења задивљала. Но Немци су њоме извојевали слободу исповедања вере. Вестфалским миром (1648) зајамчена су лутеровцима иста права као и римокатолицима.

Cuius regio... = начело да поданици морају исповедати владареву веру.

д) Лутерово верско учење[уреди]

1. Лутерово верско учење отишло је врло далеко и од римокатоличког и од православног верског учења. Све је изведено из оне основне мисли до које је Лутер дошао у манастиру: за спасење је потребна вера у Спаситеља, добра дела нису у томе одлучна. Човек их не може ни имати, јер је искварен (Августин).[1] Тиме отпадају и све тајне, које су и установљене да човеку помажу у добром животу. Отпада пост и монаштво као школа за моралан живот. Лутер не признаје обреде, литургију, празнике и црквену симболику. С тим у вези не признаје ни свештенство. Од тајни задржао је само крштење и причест, али не са нашим значењем. У богослужењу му је главно читање Светог писма и проповед. Црквене песме, које је сам Лутер састављао у духу народних песама, пева цео народ углас. Лутер је прогласио једино Свето писмо извором верског учења, а одбацио је Свето предање, мишљења великих отаца црквених и црквених сабора. Штавише, одбацио је и из Светог писма оне делове са којима се не слаже његово учење. Свакоме је дао право да сам тумачи Свето писмо онако како га разуме. - Његов превод Светог писма на немачки сматра се за узор снаге и лепоте немачког језика.

2. Лутеранство није унапредило црквену уметност, јер је против симболике. Но на науку је повољно утицало. Отварани су многи универзитети и средње школе, у којима су се неговали верски живот и хуманистичко образовање. Нарочито су проучавали Свето писмо и библијске језике: грчки и хебрејски. Но што ближе новијем добу, протестантски научењаци су са Светим писмом поступали све више као са обичном књигом и тиме га унижавали.

Лутеранци се зову и протестанти, што су на Сабору у Шпајеру 1529. протестовали када је католичка већина изгласала за њих неповољне закључке. Зову се и евангелици, јер им учење почива, тобоже, на самом јеванђељу. Званично се зову евангелици аугзбуршког исповедања по своме исповедању верских истина које су изнели 1530. на државном Сабору у Аугзбургу. - Лутер је умро 1546. године.

ђ) Реформа у Швајцарској[уреди]

У Швајцарској реформа је почела скоро у исто време кад и у Немачкој. Вођа јој је био свештеник Улрих Цвингли који је радио у Цириху. Проповедао је у основи исто што и Лутер. Та реформа, коју је Цирих прихватио, изазвала је борбу са другим кантонима. У тој борби погинуо је Цвингли.

У Женеви је водио реформу Француз Жан Калвин (рођ. 1509). Његов рад се заправо зове реформом, јер је он у Женеви, која је већ била лутеровска, реформисао верски живот и учење. У свом учењу је отишао даље од Лутера (предестинација), а тражио је необично строг хришћански живот. Такав живот је уводио силом, служећи се и смртном казном. Под његовом управом су ишчезли из Женеве коцка, игра, пиће и богохулство. Следбеници му се зову реформирани евангелици (хелветског исповедања).

е) Ширење реформације[уреди]

1. Лутерове мисли о вери и цркви прихватила је већ у почетку XVI века западна и северна Европа. - Шведска, Данска и Норвешка отцепиле су се од Римске цркве и прешле Лутеру у времену од 1527. до 1536. године; провинције уз Источно море године 1561. У Чешкој и Моравској прешли су лутеранцима остаци хусита. У Мађарској су неки пристали уз Лутерово, а неки уз Калвиново учење.

2. У Француској није Лутерово учење ухватило дубљег корена. Ту је много више успео Француз Калвин. Његове присталице - хугеноти (заточници) дошли су до велике политичке моћи у држави. Између њих и католика водио се у Француској тридесет и шест година верски рат. У тој борби се збио крвави покољ познат под називом Вартоломејска ноћ (23-24. VIII 1572). Те ноћи су поубијани у Паризу многи хугеноти, а исто се догодило ускоро и по другим крајевима Француске. Католици рачунају да је број жртава био око четири хиљаде. Нантским едиктом добили су хугеноти слободу вере и неку равноправност са католицима (1598). Луј XIV је укинуо тај едикт (1685), те су се морали иселити из своје земље они хугеноти који нису хтели да се одрекну своје вере. Иселило их се око 70.000. - У Низоземској је освојило више Калвиново учење него Лутерово.

3. Покрет реформације захватио је и Хрватску и Словенију. Имао је мањи и пролазан успех. Међу Словенцима је деловао као реформатор вере Примож Трубар (1508-1580). У своме реформатском раду писао је словеначки и тако је постао отац словеначке књижевности. Он је дао свом народу књижевни језик, школске и верске књиге и песме на народном језику. Његови сарадници су издали словеначки превод Библије (1584).

У свим тим земљама је било борбе због вере и цркве. Римокатолици су прогањали нововерце тамо где су могли, а исто су чинили лутеранци и калвинисти са римокатолицима, тамо где су они могли.

IV. Англиканска црква[уреди]

1. Док је у XVI веку била на континенту реформација у јеку, дошло је до ње и у Енглеској. Но у необичном облику и на необичан начин. Било је то за владе краља Хенрика VIII који је иначе крваво сузбијао продирање реформације у своју земљу. Тај владар је затражио од папе развод свога брака, но није га добио. То му је било доста да прекине везе са Римом. Прогласио је, уз пристанак парламента, да је у Енглеској старешина цркве владар, а не папа. Свештеници и чиновници су морали положити заклетву на то владарско врховништво - супремацију. Ко то није учинио био је или прогнан или погубљен (Томас Мор). Иначе није ништа дирао ни у устројству Римске цркве ни у њеном учењу и начину богослужења. Штавише, својим „крвавим статутом" је бранио све оне тачке римокатоличке вере на које се реформација била окомила. - То је основ англиканске државне цркве са владарем на челу.

2. Одмах после Хенрика усвојила је англиканска црква умерену Калвинову догматику, у којој је најважније и уједно најпогрешније учење о св. причести. Но мада по Лутеру и Калвину не може бити ни говора о свештенству, англиканска црква је задржала и свештенике и епископе. Марија Стјуарт је покушала да римокатоличку веру опет учини државном, но није успела. Њена сестра по оцу Елизабета (1558-1603) учврстила је англиканску цркву и протерала римско свештенство. Учење и устројство англиканске цркве ушло је за њене владе (1559) у основне државне законе у којима је и данас (обредна књига).

Таква англиканска црква, са владаром на челу, јесте, дакле, нешто средње између римокатоличке и протестантске. Католичкој личи по јерархији и неким обредима, а протестантска је по неким догмама, нарочито по догми о тајни причешћа и по томе што не признаје папску власт.

3. Велики број држављана, који су били калвинисти, није прихватио ту црквену и верску мешавину. Они су хтели цркву чисту од папског квасца и зато се зову пуританци, чистунци. Елизабета их је оштро прогонила.

Нису је прихватили ни Ирци који су остали римокатолици. Но Енглези су им натурили англиканску јерархију, коју су Ирци морали плаћати уз своју. Одузели су им право на власништво земље, право на школе и грађанска права. Нека од тих ограничења су трајала до XIX века.

4. Англиканска црква имала је од XVII века неколико важних покрета у своме крилу. Такав је покрет, штавише странка, висока црква. Код њених чланова је жива чежња за старом римокатоличком црквом. Они нарочито наглашавају епископску власт и уводе све више римокатоличких обреда. Споља се и не разликују од римокатолика. Многи њени свештеници су у новије време прешли у Римску цркву. Постоји тамо и ниска црква или евангеличка странка која, као устук високој цркви, нагиње калвиновцима и нема обреда. Најзад уз високу и ниску цркву у англиканској државној цркви постоји и широка црква. Тако се зове једна црквена и богословска струја, која мисли да је главни задатак цркве: рад у друштву у хришћанском духу. Полаже велику важност на науку.

Важан је покрет из XVIII века методизам [methodus (vitae) = начин (живота)]. Испочетка се није делио од англиканске цркве, него се борио за живљи верски и морални живот међу њеним члановима. Када се у XIX в. из ње издвојио, повео је са собом до осам милиона чланова. Данас методисте шире своје учење по целом свету, па и код нас.

5. Половином XIX века изишао је из методичких кругова врло јак верско-друштвени покрет војска спаса (ген. Booth) за борбу против ђавола, тј. против порока. Војска спаса диже пале људе и жене у ред поштених и побожних људи и жена. То друштво је необично угледно у домовини и на континенту где се раширило. Уређење му је чисто војничко: на челу генерал, под њим виши и нижи официри и војска. У јавности се појављују униформисани са бучном музиком.

Англиканска црква тражи додира са православном од почетка XVIII в. до наших дана.

V. Западна црква после реформације[уреди]

Још пре реформације тражили су најбољи људи у Западној цркви да се њена зла лече. Састајали су се због тога и сабори (Констанца, Базел), но Западној цркви се није могло помоћи. Све се скршило на папском отпору. - Дошла је реформација и однела је победу над Римском црквом.

Но реформација није ипак отргла од Римске цркве све њене крајеве и народе. Није могла ни да задржи све што је освојила. Дошло је време у коме се Римска црква унутрашње обновила и отпочела противреформацију. Унутрашњу обнову је извео Сабор у Триденту, а противреформацију је водио језуитски ред.

а) Тридентски сабор[уреди]

1. Сабор у Триденту (јужни обронак Алпа) сазвао је 1545. године папа Павле III. Тај сабор је радио осамнаест година, но за то време је у два маха прекидан на неколико година. Сабор је био тако састављен и вођен да је на њему била потпуно осигурана папска власт. У својим закључцима утврдио је Тридентски сабор пре свега учење Западне цркве. За избор верског учења прогласио је подједнако и Свето писмо и Свето предање, а за правилан текст Светог писма Јеронимову Вулгату. Меродаван тумач тих извора јесте само црквена власт. За хришћански живот и спасење није доста само вера, него и добра дела, а уз њих и примање св. тајни (7). Даље је тај сабор донео уредбе о бољем васпитавању свештеника, виших и нижих. Такозване тридентске семинаре имао је да уреди сваки епископ за своју парохију. Свештеницима је стављено у дужност да живе правим хришћанским животом, да редовно проповедају и катихизују у школи. Епископима да стално седе у својој епископији и да воде бригу о својој цркви.

2. Добре последице тога сабора биле су за Западну цркву ово: она је у тадашњем верском метежу тачно утврдила своје учење кога се ваља држати. Многим протестантима је сада постало јасно да реформација није поправила цркву, него да се од ње отцепила и погазила многе верске истине. Зато су се многи вратили натраг у цркву. Друго, главна зла су била склоњена из црквеног живота, нпр. продавање индулгенција, гомилање имања у рукама појединих епископа, а свештенички живот и углед је подигнут. Тиме су постале неоправдане многе протестантске замерке старој цркви и њен је положај у борби постао лакши. Целом Западном црквом пошао је од тада нов дух, верскији и црквенији. Од тога доба се бирају за папе људи јачег карактера и морала. Западна црква од тада успешно чува свој преостали посед и осваја од протестаната што јој је отето. Римске мисије почињу живље да раде међу незнабошцима по разним деловима света, особито у Америци. Оне су накнадиле Западној цркви, барем бројем, губитак што га је имала у реформацији.

3. Један знак да се у Западној цркви дух обнавља јесте и реформа календара која пада после Тридентског сабора. Јулијански календар је поправио 1582. г. папа Гргур XIII, те је тиме рачунање времена дошло ближе стварном кретању Земље. Тај поправљени календар, Грегоријански, примиле су протестантске земље тек у XVIII в. Највећи су успеси Западне цркве после Тридентског сабора на пољу милосрђа. Милосрдна браћа и сестре негују у својим болницама болеснике по целом свету.

б) Језуитски ред[уреди]

1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић и витез Игнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао „Дружбу Исусову", коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. - Дружба је била узела у задатак да људско друштво - нехришћане и „јеретике" - преведе у Римску цркву и да папи послужи ма за који задатак.

2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања. Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек у четрдесет и петој professi, уз свог генерала „црног папу" који је у Риму, чине језгра реда. - Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у „духовним вежбама", које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и знао њоме управљати.

3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу „јеретицима". По свим западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу. Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике су утицали као исповедници.

4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитског морала по коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX в.

На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрајн итд.).

Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.

5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање „јеретика". Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс (списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.

в) Ватикански сабор - Нове догме - Старокатолици - Борбе Западне цркве[уреди]

1. У новијој историји Западне цркве врло је важан Ватикански сабор, који је одржан 1869-70. г. за време папе Пија IX. Тај сабор је прогласио папску непогрешивост, тј. да је папа непогрешив када званично - ех сагкеЛга - 2овори о питањима вере и морала. Опозиција против те „догме" била је на сабору испочетка велика, но напослетку је попустила (Штросмајер). „Догма" о папској непогрешивости вели-ка је повреда реда црквеног и њеног учења. Иста је таква „догма", да је Богородица натприродно рођена као и Спаситељ. Ни за једну нема основе ни у Светом писму ни у Предању. Обе те догме су дело језуи-та. Догма о Богородици проглашена је 1854. године.

2. Са догмом о папској непогрешивости није се сложила сва Западна црква. Особито оштро су устали против ње професори богословије и филозофије у Минхену са проф. Делингером на челу. Из тога протеста развио се јачи покрет, те су многи иступили из Римске цркве. То је старокатолички покрет који се стекао у посебну цркву. Старокатоличка црква има својих следбеника у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Низоземској, Француској и другде, а у новије доба и међу Хрватима. Старокатолици примају у веру за обавезно само оно што је решило седам васељенских сабора. То их у догматици изједначује са нашом црквом. Задржали су обред Римске цркве. Са православном црквом одржавају везе. Познат је старокатолички Богословски факултет у Берну.

3. У XIX и XX в. издржала је Западна црква више борби са разним државама. Са Италијом политичку борбу због тога што је приликом уједињења Италије укинута Папска држава (1870) која је обновљена 1929. г.; са Немачком тзв. културну борбу у којој је кнез Бизмарк намеравао да ограничи културни и политички уплив римокатолика и са Француском политичку и културну борбу, која је завршена 1905. г. раздвајањем државе и цркве. Црквене школе су затворене, све црквено имање (храмови, ствари, зграде, итд.) прешло је у државно власништво. Ни из једне од тих тешких борби није Западна црква изашла ослабљена.

4. Западна црква учествује у свим државама, где је има, у политичком, културном и друштвеном животу (нунцијатуре, клерикалне странке, хришћански социјализам, католичка штампа, школе, културна и економска удружења).

г) Римска пропаганда на Истоку[уреди]

1. Оба покушаја Западне цркве да једним замахом завлада Истоком - уније: Лионска и Фирентинска - остала су без успеха. Но она је те покушаје наставила ситним и дугим радом - пропагандом, којом појединачно осваја чланове источних цркава. Пропаганду у области источних патријархата обављају многобројни западни мушки и женски калуђерски редови, особито језуитски. Док су источни патријархати били сви под Турцима, штитиле су ту пропаганду западне европске државе преко својих посланстава и конзулата и уговорима. Особито је то чинила Француска. Она је 1901. склопила са Турском уговор којим је пропаганда на истоку добила велику слободу. Тако је остало до данас углавном исто. Пропаганда се протегла на Грчку, Бугарску, Румунију и међу карпатске Словене. Средства тога рада била су и јесу: бесплатна болница, сиротиште, азил, чиме се задобија сиромашан народ. Даље, дечја забавишта, основне и средње школе у којима такође раде мушки и женски редови, манастири са економским правцем, оснивање епископија и парохија где се год може. Уз то, делује пропагандистичка штампа књигом и листовима. Ради пропаганде основао је у XVI в. папа Гргур XIII у Риму Collegium Atanasianum - велику школу за васпитавање младића са Истока. Они носе у своју домовину идеје Западне цркве. За друге народе постоје у Риму исте такве школе, нпр. за Југословене Завод св. Јеронима.

2. Пропагандом задобијени имају да признају папску власт и исхођење Св. Духа и од Сина, што им се не уноси у симбол вере. Црквени обред и језик им се остављају нетакнути, свештеници им живе у браку итд. Тиме се рачуна на народ који не види и не разуме догматске и канонске разлике, а задовољан је што су спољашње форме вере остале нетакнуте.

3. Успеси пропаганде на Истоку не стоје у сразмери са трудом и трошком који је у њих уложен. Пре I светског рата није у Турској број присаједињених износио више од 600.000. Већи део њих уопште и није био православан.

4. Православне источне цркве су се браниле од тога надирања колико су могле. Ослањале су се на Русију, а у старије време и на дипломатију протестантских држава. У XVII в. био је велики борац против пропаганде, нарочито против језуита, цариградски патријарх Кирило Лукарис.

Пропаганда = смишљено ширење вере и црквене власти, или неке друге идеје, нпр. Националне.

VI. Источни патријархати[уреди]

1. Александријски патријархат, који се такмичио за првенство са цариградским, сведен је на уске границе када су се од њега оделили Копти. Још је јаче пострадао када је Омар (640. г.) освојио Египат и отргао Александријску цркву испод византијске заштите. Под турском влашћу било је још и горе. У току векова опадао је број православних у томе патријархату каткад на једну до две хиљаде душа. Због тешких политичких прилика живели су александријски патријарси читава два века у Цариграду, који их је до почетка XIX в. и именовао. Седиште патријарха је у Каиру; има две епархије, неколико цркава и око 40 свештеника врло ниског образовања. До I светског рата се бринула Русија за издржавање те цркве.

2. Ништа боље не стоји ни Антиохијски патријархат. Од средњег века је у њему био сталан раскол: борба између Арапа, који су у већини, и Грка. Цариградска патријаршија је поступала са том црквом као са својом епархијом и слала јој грчку јерархију скоро до XX в. када је изабран за патријарха Арапин.

3. И у Јерусалимском патријархату сачињава већину арапски елеменат. Уз сва зла турске управе било је и то што је и овде Цариградска црква намештала патријарха по својој вољи. Ти патријарси уопште нису живели у Јерусалиму, бар не до XIX в. Епископи (15) живе већином код патријарха који их издржава. Патријаршија има велика имања у Палестини, Грчкој и у Бесарабији. Управа је рђава, просвета ниска.

4. Самосталну Синајску цркву сачињава синајски манастир.

5. Црква на Кипру је самостална од петог века.

VII. Преглед историје осталих православних цркава[уреди]

а) Црква у Русији[уреди]

1. Руска легенда каже да је у Русију донео хришћанство апостол Андрија Првозвани. Но заправо хришћанство хвата међу Русима корена тек онда, када су дошли у јачи додир са Источним римским царством. То доба је X век. Половином тога века крстили су се у Цариграду руска велика кнегиња Олга и многобројна њена пратња. После ње, која је „прва из Русије ушла у царство небеско", шири се хришћанство јаче у сам народ за време њеног унука, кнеза Владимира (X и XI в.). Када је Владимир после ратовања са Византијом закључио мир, крстио се и узео је за жену сестру цара Василија. По његовој наредби крштени су на обалама Дњепра његови поданици (новији споменик тога крштења је величанствени храм Владимиров у Кијеву са великом сликом крштења Руса од уметника Вазнецова). Његови наследници утврђивали су хришћанство нарочито помоћу калуђера, који већ од тога доба играју важну улогу у руском верском животу и култури. Руски црквени живот је зависио у свему од цариградске цркве, као матере своје. Све уредбе цариградске цркве су пренесене у Русију. Митрополита је именовао патријарх и митрополити су за дуго време били махом Грци. Црквено средиште је био град Кијев.

2. На почетку XIII века упали су у Русију Монголи. Џингис-кан је савладао несложне руске кнежеве и учинио их својим вазалима (1223). Тада почиње за руску цркву доба страдања и борбе. Страдала је од освајача, а имала је борбу и са римском црквом, која је хтела да у тим тешким временима прошири своју власт на Русију. То је доба крсташких ратова и Латинског царства у Цариграду. Русија је, дакле, на домаку папи. Папа је мислио да своју власт унесе у Русију крсташким ратом против Монгола. И заиста су већ упадали у Русију са севера Швеђани, а са запада Немци уносећи унију. У тим тешким временима истакао се међу руским кнежевима Александар Невски који је силом одбио упаде странаца и папске предлоге. Руска црква га због тога слави као свога светитеља и чува му тело у Петрограду.

Монголи су најзад, после дуге борбе, признали руској цркви слободан живот, право суђења, штавише ослободили су свештенство од дажбина. У то доба су за духовни живот руски врло много учинили ученици св. Сергија, оснивача Троицко-Сергијевског манастира код Москве (1338).

3. Русија се ослободила Монгола скоро у исто време када је пао Цариград. Од тога времена стаје руска црква на оно место у животу целе Источне цркве, на коме је вековима био Цариград. Цариградски двоглави орао прешао је у грб Русије, а Иван III се венчао са Софијом, последњим изданком последње византијске владарске куће. Материјална помоћ коју је Русија од тога доба давала источним црквама не може се уопште израчунати. Њена помоћ православним Словенима у њиховом тешком политичком животу, нпр. при ослобођењу балканских народа од Турака, ишла је до самопрегора. Помагала их је до I светског рата. Уз ту историјску материјалну и политичку помоћ, руска црква брани чистоту православља већ од времена када се ослободила од Монгола.

4. После ослобођења од Монгола најважнији догађај у историји руске цркве је њена самосталност, јер она је још увек била у зависности од цариградског патријарха, који је био под Турцима. Како такве везе нису добре за политички живот једне државе, Руска црква је, у сагласности са цариградском и због неприлика у којима је цариградска била, добила прво своју самосталну митрополију, а 1589. године и своју патријаршију.

5. У столећу које затим следи владали су у Русији политички метежи. Пољаци су упадали у њу и доносили са политичком опасношћу и верску. За све то време одржавали су патријаршија и православна црква народно и државно јединство. Црква је окупљала народ против уније, одушевљавала га и за политички отпор и тиме неговала у њему свест о народном и државном јединству и слободи.

6. Због свих тих заслуга руске цркве био је углед и уплив патријархов раван царском угледу. Но за патријарха Никона дошло је до ограничавања патријархове власти у државним пословима (1658), али углед му је у народу остао и надаље жив. Коначно је ограничен и скрхан за време цара Петра Великог. Петар је уводио реформе у државни и друштвени живот свога народа, да би у њему одомаћио западну културу. У земљу су доведени многи странци као носиоци културе, нарочито Немци протестанти. Руска црква је у том великом владарском потхвату назирала опасност и за православну веру и за дух руског народа. Петру је црква као чуварица свега наслеђеног сметала у његовој културној политици. Око јаког патријарха са великим угледом могли би се скупити сви незадовољни, којих је било много. Због тога Петар није дао да се попуни упражњени патријаршијски престо. Он је 1721. године ставио руској цркви на чело „Свјатјејши правителствујушчи синод". То је било управо тело коме владар именује чланове, а које ради под надзором државног представника (оберпрокурор). Од тога доба, стоји сав живот руске цркве у државној руци. Руска црква је стално осећала свој неприродни и тешки положај под државним туторством и тражила је с времена на време избор патријарха. Надала се да ће онда бити боље. Жеља јој је испуњена 1917. године када је изабран патријарх Тихон.

7. У великом руском преврату и под владом која је после Револуције 1917. у Русији прелази руска црква преко своје Голготе. Но и у тим најтежим данима није у њој замро верски живот, него је, судећи по свему, добио новога полета.

8. Руска црква је у пређашњим временима радила на народном просвећивању исто тако мало као и држава. У новије доба је била у просвети необично делатна. На све стране су држани верски и морални курсеви и предавања за просвећене и за народ. Синод је у време пред I светски рат издржавао око 50.000 основних школа, 57 богословских семинара, до 190 других средњих школа и 73 девојачке школе. Црква је неговала трезвеност, болеснике, сиротињу итд. Виша богословска образованост је цветала на духовним академијама у Петрограду, Москви, Кијеву и у Казану. И за просвећене и за пук постојали су многобројни листови верско-моралне и верско-филозофске садржине. На високим богословским школама у Русији образовани су многи синови мањих православних народа, па и нашега.

9. Основна црта руске народне душе јесте дубока религиозност, преданост Богу и његовој вољи. Само зато је код Руса имала успеха страна пропаганда. Јављале су се секте, посебна мања верска друштва која, мимо цркве, живе својим верским животом. Најважније секте су: староверци, који су се јавили за време исправљања погрешно писаних црквених књига под патријархом Никоном. Чувајући и неразумно све што је старо, они нису дали да се ма и једно слово у књигама мења и оделили су се од цркве; духоборци, који су настали под протестантским утицајем, поричу цркву и јерархију, верују да се дух васкрслог Спаситеља настанио у њих. Власти су их насељавале одељено, најзад се већи њихов део иселио у Канаду. Постоје још баптисти, штундисти, методисти и многи слични, који су се појавили под утицајем са стране.

10. Религиозни дух руског народа изражава се особито лепо у руској књижевности и филозофији. Мало кога већег руског књижевника не занимају верска и морална питања, која осећа у име целог народа. На челу свих, не само у Русији него и у целом свету, стоји Фјодор Достојевски са својим Злочином и казном, Браћом Карамазовима, Идиотом итд. Одељени од цркве, али стојећи на тлу вере, писали су у верском духу Л. Н. Толстој, Г. С. Петров и др. Велики хришћански филозоф је Вл. Соловјов. У верској уметности, нарочито у музици, истичу се Руси до светског гласа. То су велика имена: Бортњански, Архангелски, Глинка, Чајковски. У Русији нема већега музичара који није створио које велико дело у црквеној музици. Исто је тако и са сликарством.

11. Црквено неимарство су Руси наследили од Византије. Најстарији њихови храмови су скоро чисто византијски. У позније време развио се под утицајем Азије тзв. руски стил са мање неимарске лепоте, а више богатства и сјаја. Најважније грађевине тога стила су: црква Василија Блаженог у Москви (Иван Грозни) и црква Васкресења у Петрограду на месту погибије Александра II. Осим тога, на руско неимарство је утицала и италијанска уметност. Казански сабор у Петрограду зидан је по угледу на Петрову цркву у Риму.

б) Црква код Бугара[уреди]

1. Несловенско племе Бугара претопило се у Словене које је покорило при своме доласку на Балкан. Примило је хришћанство у IX веку. Веру су Бугари добили из Византије којој су били у суседству, а са вером и јерархију и политички уплив грчки. Мада је њихову цркву уредио тако велики човек као што је био Фотије, патријарх цариградски, њима је била тешка грчка управа. Због тога, у доба прве распре између Истока и Запада, покушава бугарски владар Борис да се стави под власт Римске столице. Хтео је да се спасе политичке зависности од Цариграда. Грци су били тада јачи од Рима и ствар је остала по старом.

2. Вера, а са њоме и писменост, почела је међу Бугарима јаче да се утврђује тек кад су дошли на Балкан прогнани ученици Ћирила и Методија. Они су озбиљно радили око народне просвете и у самој Бугарској и у околини Охрида међу небугарским Словенима. Св. браћу и њихове ученике поштује и Бугарска црква као свете „седмочисленике" (Ћирил, Методије, Климент, Сава, Наум, Горазд, Анђелар).

3. У XI веку потпала је Бугарска под Цариград, а с њоме и црква. Тада Грци почињу да натурају Бугарима своју културу. Но у доба св. Саве (XIII в.) диже се Бугарска под Асенима до самосталности и Грци јој признају и самосталну патријаршију. На несрећу све је пропало 1393. године кад су Бугари потпали под Турке. Цариградска патријаршија је знала искористити свој положај код турске управе и укинула је бугарску црквену самосталност. Фанариоти су били досадили народу, те се 1857. године народ дигао против њих. Раздор међу Грцима епископима и бугарским народом трајао је до 1870. године. Тада је турска власт основала у Цариграду за Бугаре посебну црквену управу - егзархат. Бугари су то поздравили, но Грци су прогласили бугарску цркву за расколничку, будући да се одметнула од своје законите власти. Егзархат је учинио Бугарима великих услуга у националној пропаганди под Турцима.

Фанар се зове цариградски патријаршијски двор.

Фанариоти = епископи које је Цариградска патријаршија слала у народне Цркве на Балкану и другде.

4. После ослобођења од Турака, жртвом и заслугама Русије, постао је положај напаћене цркве тежак. Бугари су управу своје земље предали туђим, немачким кнежевима, који су гледали да своју нову државу држе подаље од Русије. Како су природне везе са Русијом одржаване преко цркве, она је из политичких разлога била све више занемаривана, па и прогоњена. Због тога је њена улога у јавном животу мала, а свештенство доста непросвећено, те разне мисије са Запада имале су тамо доста успеха.

в) Црква у Грчкој[уреди]

1. Када се данашња Грчка држава ослободила од Турака тада је проглашена и самосталност Грчке православне цркве (1833. г.). Она је дотле била природан саставни део Цариградског патријархата. Грчка црква се није изделила из крила своје матере цркве канонским начином, тј. по црквеним законима и са њеним пристанком. Због тога је пала под анатему Цариградске патријаршије и била је неко време издвојена из заједнице православних цркава.

2. Када је у Грчкој устројавана нова црква, није држава била према њој толико пажљива колико је то црква заслуживала. Јер за време робовања Турцима, црква је чувала националну свест, ма како ниско да су стајали јерархија и верски живот. Црквене уредбе је израдио протестантски васпитаник калуђер Теоклид Фармакидес и по тим уредбама је црквена управа у свему зависна од државних власти. Грчком црквом управља архијерејски синод са владаревим комесаром, по руском примеру. Од 524 манастира у Грчкој затворено је 400. Уз то је страначки раздор прешао из политичког живота у црквени. - Држава се није старала за цркву, а најмање за верску просвету, те је ниже свештенство до скора било врло слабо образовано. Више свештенство учи махом на протестантским универзитетима у Немачкој. - Старешина цркве је митрополит атински, а подељена је на четрдесет епископија.

г) Црква код Румуна[уреди]

1. Једини романски народ православне вере су Румуни. У њихове крајеве су донели хришћанство римски колонисти, можда још пре Константина Великог. У IV в. постоји на њиховој црноморској обали епископија (Томи). Доцније су потпали у црквеном животу под утицај околних Словена, те им је и црквени и књижевни језик био дуго времена старословенски. Док су Турци владали Балканом били су Румуни са својим кнежевима, војводама, турски вазали. Тада су у црквеном животу потпали под Цариград (XVI в.). Турци су продавали румунску војводску власт цариградским Грцима, који су заједно са грчким епископима - фанариотима - искоришћавали народ. Покушавали су, као и другде по Балкану, да међу Румунима одомаће своју културу. Светогорски и синајски калуђери су били преплавили земљу, а имали су у њој своје велике поседе завештане од румунских великаша. И вера и просвета су ипак напредовале. Нешто је негована у манастирима који су основани у XIV в., а уредио их је српски калуђер Никодим. Грађевине манастира типа су српских задужбина.

2. У почетку XIX в. бирају Румуни сами своје војводе и тиме престаје грчка власт и у цркви. Кнез Александар Куза прогласио је самосталност Румунске цркве, али јој је одузео скоро све имање. То је било углавном уперено против светогорских манастира и источних патријаршија. Самосталност је цркви призната 1885. године.

3. Друга насеља Румуна, која сада сачињавају проширену краљевину, била су до I светског рата под Мађарима и Аустријом (Ердељ са деловима Баната и Буковина). Ти Румуни су у црквеном животу били неко време потчињени Карловачкој митрополији (од 1783. г.). Но концем 1864. г. добили су угарски Румуни - ердељски и банатски - своју црквену самоуправу и уредили су митрополију у Сибињу. Године 1870. издвојила је државна власт и Буковинску цркву, коју је дигла на степен митрополије са седиштем у Черновцима. У њен састав су ушли сви православни грађани у Аустрији, па и две српске епископије у Далмацији - задарска и которска (1873).

4. Верски живот и просвета стајали су пре I светског рата у ове две митрополије боље него у Краљевини Румунији. Обе су имале своје сређено имање, те су могле да издржавају своје школе и свештенство. Православни богословски факултет при универзитету у Черновцима васпитавао је и за нас одличне црквене раднике.


  1. Упореди: Мт 25, 31. и даље.