Преглед историје хришћанске цркве 1

←< Увод

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ Писац: Протојереј Григорије Микић

II период >→

ПРВИ ПЕРИОД
Од првих дана до проглашења слободе

I. Јерусалимска црква

1. Хришћанска црква почиње свој живот првих дана по вазнесењу свога оснивача на небо. Као свако друштво има и црква своје чланове и своју управу. Чланови су из ширег реда следбеника Христових, а управитељи, учитељи и свештеници су апостоли, како је то Христос одредио. За вођење и ширење свога друштва - што им је предато у задатак - имали су они нарочита овлашћења и упутства од свога учитеља. Како је од њих био отпао издајник Јуда, то су на његово место изабрали, из реда чланова, Христовог следбеника Матеја, положили су на њега руке, уз молитву, и тиме га увели у ред апостола.

2. Мада су апостоли за све време Христова рада били уз њега, остављени сами себи они нису још били способни да буду његови „сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и тја до краја земље". - Пре свега, тај њихов задатак се није могао испунити без жртава. Они, међутим, нису имали потребне одважности да се за њега жртвују. То видимо из понашања ап. Петра и других пред смрт Христову и после. Осим тога, њихова знања су била скромна; бивало је да Христове поуке нису одмах схватали. Најзад, што је понајглавније, њима није била потпуно јасна права сврха Христова доласка на земљу. И они су били Јевреји, и њих је тиштала зла судба њихова народа, те су и они очекивали Месију, који ћe њиховом народу донети самосталност и слободу. Пред сами растанак са њиме питају га: „Да ли ћеш, Господе, сада устројити царство Израиљево?" - Са таквим појмовима и особинама нису они могли прихватити и наставити Христово дело. Да би схватили свој задатак, да би добили храброст и просвећење разума, било је потребно да се унутрашње преобразе. Спаситељ им је послао вишу силу која је то обавила - Духа Светога, који је сишао на њих у десети дан после вазнесења. Од часа када су примили дарове Духа Светога раде они свој задатак одушевљено, са пуним разумевањем, храбро и најбољим начинима. - Без тога догађаја не може се објаснити необична промена која се у њима тако нагло догодила, посебно не дар разних језика који су тога дана примили.

3. Своју проповед у Христу Спаситељу почели су апостоли одмах по силаску Духа Светога на њих. Први успех им је био што су уз њих пристале до три хиљаде људи. Касније је тај број порастао. Та прва хришћанска заједница се састојала из палестинских Јевреја, Јевреја из дијаспоре и прозелита разних народности.

Дијаспором, расејањем, зову се јеврејске насеобине ван њихове постојбине Палестине. Прозелити, дошљаци, јесу Грци, Римљани, Сиријци итд. који су примили јеврејско једнобоштво и прописе за живот.

4. Чланови јерусалимске хришћанске заједнице нису се скоро ни у чему делили од своје старе вере и њених прописа: поваздан су били у јерусалимском храму. По домовима су се састајали да «ломе хлеб". Посебним верским друштвом их је чинио тај свети обред са апостолском проповеђу, даље вера у Исуса Христа као у месију-спаситеља који је већ дошао и заједничко исхрањивање. Они су, наиме, својим добровољним приносима били створили неко заједничко имање из кога су се хранили, те међу њима не беше оскудних.

5. Живот и рад овог новог верског друштва опазиле су јеврејске власти, које су бдиле над верским и моралним животом свога народа и које су мислиле да је нови верски покрет угушен осудом Христа. Извеле су преда се Петра и Јована да им забране даље проповедање. Том приликом су апостоли изрекли пред синедрионом једно велико начело хришћанског живота: „Више се треба покоравати Богу него људима". За њих је, дакле, воља Божја и савест над прописима и наредбама свих власти на земљи. - Доцније су опет позивани пред синедрион и кажњавани су за проповедање. (Гамалил)

6. За бригу око заједничког имања, око исхране и немоћних били су потребни нарочити људи. Тим пре што је настао спор око деобе хране. Те економске послове и послове заједничког милосрђа, које су дотле обављали апостоли, пренела је општина на седморицу способних људи. Апостоли су им предали дужност полагањем руку на њих.То су ђакони - слуге. Ђакони су помагали апостолима и у проповедању Христове вере. Као проповедник борбеног духа истакао се Стеван. Изведен је пред синедрион и руља га је убила камењем. После тога догађаја расло је у Јерусалиму огорчење на хришћане и настало је гоњење и злостављање. Многи су тада избегли, или се вратили својим кућама, и понели своју веру у друге крајеве и градове, нпр. у Самарију, Феникију и Антиохију Сирску.

Савремени историјски извор о свим тим догађајима јесте књига Дела апостолских (I—VII).

II. Апостоли и њихов рад

а) Апостол Павле

1. Нова вера се брзо ширила по Палестини и даље, а власти су је све жешће сузбијале. Како су многи Јевреји у Дамаску прешли у хришћанство послао је синедрион тамо свога повереника, младог човека Савла из Тарса, да похвата обраћене и да их доведе у Јерусалим на суд. Тај Савле, који је и пре сузбијао хришћанство (смрт Стеванова), јесте потоњи апостол Павле.

Рођен је у дијаспори, у граду Тарсу у покрајини Киликији на југоисточној обали Мале Азије, свакако у време Христова рођења. Његова породица је морала припадати бољем средњем сталежу, јер је имала права римских грађана. У вери и националним осећањима васпитан је строго по традицијама свога народа. У живом и богатом трговачком граду Тарсу негована је наука и грчка култура, те је имао прилике да већ у детињству научи грчки и да се, барем донекле, упозна са грчком филозофијом. Доцније су га послали у Јерусалим где је "седео крај ногу" рабина Гамалила. Ту је као фанатичан чувар вере и народа, и као фарисејски син, ушао у ред фарисеја. Против хришћанства се борио, јер је у њему видео опасност за отачку веру и за живот и наде свог напаћеног народа. У Христову веру је обраћен чудесним начином на путу у Дамаск (Дап 9, 1-30). Крштен је у Дамаску и ту је одмах почео да ради за хришћанство. Пошто се одатле уклонио од својих гонитеља, боравио је три године у Арабији, а затим је почео свој прави апостолски рад. Име Павле је вероватно грчка форма имена Савле.

2. Павле је ширио Христову веру у најкултурнијим крајевима Римске државе, где је она касније најјаче процветала. Својом усменом и писменом проповеђу доказивао је да је Христова вера за све народе, а уска јеврејска са својим обредима да престаје важити са доласком Христовим. Тим радом је хришћанство заправо постало светска вера. Због такве проповеди морао је водити велику борбу, и то не само са противницима хришћанства, него и са хришћанима који су остали верни јеврејским прописима и обичајима (номисти). Неуморно је огранизовао хришћанске општине, стално водио о њима бригу и давао савете својим сарадницима. Тај велики рад је могао Павле обавити, јер је уз необичну бистрину ума, добро хеленистичко образовање, потпуно знање јеврејског и грчког језика, имао неуморну вољу и стално одушевљење за свој задатак (2 Кор 11 гл.). Писани остаци његова рада јесу четрнаест његових посланица. Павле по своме раду стоји пред свима апостолима, а историја света има разлога да га броји међу своје највеће људе.

Свој апостолски рад обавио је ап. Павле на три велика путовања.

3. На првом путовању, које је било најкраће, походио је Павле острво Кипар, а затим малоазијске градове Антиохију, Иконију и Листру. Значајно је за религиозност тога краја и времена, што су многобошци мислили за Павла и његовог пратиоца Варнаву да су богови и хтели да им принесу жртву. Непријатељи су га пратили у стопу и побунили су против њега народ, те је засут камењем. Кад је дошао к себи вратио се натраг у Антиохију Сирску одакле је и пошао (год. 45-46).

4. Између првог и другог Павловог путовања пада Апостолски сабор, који је одржан у Јерусалиму 51. год. и на којем је хришћанска црква одељена од јеврејске вере. До тога сабора је дошло овако: хришћани јеврејске народности сматрали су своју нову веру само наставком старе вере, поправљеном јеврејском вером. Због тога је код тих хришћана у Антиохији избило незадовољство, што људи из других вера и народа постају хришћани, а не испуњавају прописе Мојсијева обредног закона (обрезање, прања, постови и сл.). Дошло је до спорова. Ни поједини апостоли се нису слагали у томе питању. То тзв. номистичко расположење хришћана-Јевреја било је врло опасно, јер да је узело маха хришћанство би било сведено у оквир јеврејске националне вере и обредности, а не би постало вера духа, и вера свега света. Павле је отишао у Јерусалим да са осталим апостолима реши то питање. На сабору је решено да се при ступању у хришћанство не морају примити Мојсијеви обредни прописи. То решење је било особито важно за даље ширење и развијање хришћанства. Апостолски сабор је важан и стога, што показује да је у духу Христове цркве саборно, а не лично решавање верских питања (Дап 15, 1-35).

5. После тога сабора креће Павле на своје друго путовање. Обишао је општине које је основао на првом путовању, затим је отишао у Фригију и Галатију - покрајине у средини Мале Азије, те је избио на море према Македонији у коју је и прешао. Пут преко Филипија и Солуна, на коме је био гоњен и затваран, довео га је у Атину. Његова знаменита проповед о Богу непознатом на атинском ареопагу јесте први сусрет Христове вере са грчком филозофијом и чини посебну страну историје света. Ипак је више успеха имао у богатом, просвећеном и поквареном Коринту, где је основао општину и боравио једну и по годину дана. Јевреји су му свугде, па и ту, сметали те је извсфен и пред грађанске власти. Из држања тих власти према његовом раду видимо како су се у прво време уопште држале државне власти према хришћанству: не тиче их се (Дап 15, 35). У Антиохију се вратио преко Ефеса.

6. Око 54. г. пошао је Павле на своје треће и последње путовање. Прошао је кроз Малу Азију и настанио се у Ефесу, где је проповедао преко две и по године живећи, као и иначе, од својих руку. Одатле се борио и против номиста који су кварили његово дело по Малој Азији. Из Ефеса, као приморског трговачког града са јаким страначким прометом, разношена је нова вера на све стране света. Први већи покрет многобожаца против хришћанства догодио се ту, но не из верских, него из трговачких разлога (златар Димитрије). Због насталих немира оставио је Ефес, прешао у Грчку и Македонију и упутио се у Јерусалим (Дап 19, 21. - нарочито 20, 17-38).

У Јерусалиму су били незадовољни Павловим схватањем хришћанства и многи хришћани. Они су заједно са некрштеним Јеврејима, који Павлу нису могли да опросте прелаз хришћанима, о његовом доласку узбунили народ и склопили заверу против њега. Заповедник римских чета затвори Павла у тврђаву, да би спречио опасне нереде у граду. Како је узрујање и даље трајало, пошаље га у Кесарију римском прокуратору да поведе против њега истрагу и да му суди. Првосвештеник јерусалимски је тражио да Павле буде предат јеврејском суду, но није успео, јер је Павле тражио да му се као римском грађанину суди у Риму. После две године заточења у Кесарији буде отпраћен у Рим (61. г.). Будући да није био обичан злочинац кретао се у Риму скоро слободно међу члановима римске општине (custodia libera, Дап 21, 15. – 28, 31). За две године је била његова парница окончана и он је ослобођен. О даљој његовој судбини нема за неко време историјских података. Можда је ишао у Шпанију. Године 67. опет је у Риму. У то доба почиње Нерон да гони хришћане и тада је уз многе друге и он изгубио живот. Како је био римски грађанин, убијен је часном смрћу - мачем.

б) Други апостоли

1. Апостол Петар био је пре апостолства рибар у Галилеји. Његова необична оданост Христу и његово нагло отпадање од њега тумачи се тиме што је био плахе и живе природе. Проповедао је углавном Јеврејима ради чега се назива њиховим апостолом, док Павла зову апостолом незнабожаца. Осим у Јерусалиму проповедао је по дијаспори у Малој Азији, а можда и даље, до Вавилона. За време Нерона био је и он у Риму где је умро разапет стрмоглавце на крст. О његовом боравку у Риму настале су касније разне легенде. Таква је легенда о његовом бекству из Рима да не погине, и сусрет са Христом (Сјенкјевич - Quo vadis?). Предање римске цркве, да је Петар био у њој двадесет и пет година епископ не може се историјски проверити. - Од њега су остале две посланице.

2. Много мање знамо о животу и раду Петрова брата ап. Андрије. По предању ширио је веру у Малој Азији на обалама Црнога мора и у Скитији (јужна Русија). По старој руској легенди доспео је Дњепром до места на коме је данас град Кијев. Живот је завршио на крсту.

3. Ап. Јован Богослов и његов брат Јаков били су синови рибара. Јован, ученик кога је љубио Христос и коме је са крста предао бригу о својој мајци, управљао је после Павла дуго времена општином у Ефесу. Чувао је веру од разних кривих учења. Према предању био је бачен у суд са врелим уљем и остао неповређен. За време цара Домицијана био је прогнан на острво Патмос. Осим еванђеља и три посланице остала нам је од њега и пророчка књига Апокалипса. Умро је природном смрћу на почетку II века. Последњих година живота била му је сва поука у речи: „Дечице, љубите се!" Зову га апостолом љубави. - Његов брат Јаков радио је у Јерусалиму са осталим апостолима и ту је и погубљен.

4. О животу и месту рада осталих апостола нема поузданих података. - Еванђелист Марко помагао је Петру и Павлу. По Петровом казивању описао је у свом јеванђељу живот и рад Спаситељев. Александрија га слави као свог апостола. - Од антиохијског лекара Луке, који је неко време пратио Павла, имамо једно јеванђеље и опис рада апостолског - Дела апостолска. - Други апостол Јаков (брат Господњи), назван Праведни, управљао је општином у Јерусалиму; држао се строго Мојсијева закона. Убијен је камењем.

III. Ширење хришћанства

1. Плодови рада апостола, њихових сарадника и настављача јесу да је већ у II в. било хришћанских општина у свима крајевима римске државе. Особито их налазимо по обалама Средоземног мора, одакле вера захвата дубље у провинције, па и преко државних граница. Нарочито је напредовало хришћанство у проконзуларној Африци (Картагина).

Но, хришћанство није разношено у свет само мисионарском проповеђу. У местима где је било већ посејано ширио га је пример крштених. Даље, робови, занатлије, трговци, војници и други „покретни свет" разносили су хришћанство где год су доспели.

2. У првим вековима хвата хришћанство корена поглавито у областима где се говори грчки. И у престоници, у Риму, где од почетка постоји знаменита хришћанска општина, јесте та општина углавном грчка. - Претежно примају у овом времену хришћанство сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али има хришћана и међу вишима и имућнијима. Првобитно је хришћанство градска религија и већи градови, као средишта културе и свих других покрета, шире га у мање и у своја околна села.

3. У хришћанску заједницу се ступало примањем тајне крштења. Што даље, све се више пазило на то, да се будући чланови цркве што боље спреме за крштење. Поучавани су у вери и васпитавани у моралном животу. „Појединим хришћанима је давана дужност да пазе како живе и шта раде они, који хоће к њима да пређу, па да онда тај прелаз некима спрече... а друге да вољно приме, те да их из дана у дан све више поправљају" (Ориген). То претходно васпитање за веру јесте катихуменат. - Само на тај начин се могла црква очувати да у њу не продру незнабожачке нарави. - Катихуменске поуке, које су држане ваљда у сваком већем граду, развијене су постепено у праве велике школе хришћанске науке и васпитања (Александрија).

IV. Верско и културно стање у свету у доба када се појавило хришћанство

Хришћанска вера је за неколико векова потиснула све многобројне вере у тадашњем културном свету. Тај необични успех има два главна разлога. Први лежи у снази јеванђелских истина и у томе што је та вера најближа људској души, која је „хришћанска по својој природи" - naturaliter christiana. Други је у тадашњим историјским приликама које су биле погодне за напредовање хришћанства. Син Божји се јавио када се навршило време, тј. када су историјске прилике сазреле за његов долазак (Гал. 4). Те историјске прилике леже у верском, моралном и културном стању тадашњег света.

1. Грчко-римска вера, главна коју је имало хришћанство да потисне, била је унутрашње истрошена, њене вредности су биле дотрајале. Прво је постало јасно филозофима, па затим и ширим слојевима народа, да је митологија бајка без садржине или са неморалном садржином. Озбиљнија филозофија је покушавала да спасе митологију песничким и филозофским тумачењем појединих митова. Но, много је више од ње успевала комедија, сатира и површна просвећеност, која је митологију на све стране извргавала руглу. То још не значи да је свет тада био уопште нерелигиозан. Напротив, био је веома религиозан, само није могао да се задовољи својом старом вером. Стојичка и платонска филозофија тога доба имају религиозну боју (Сенека, Епиктет, Марко Аурелије, Плутарх). Масе народне, у својој жудњи за религијом, примале су све нејасно и тајанствено из источних религија, које су им дошле на домак мешањем народа у великој римској држави. То је тзв. верски синкретизам који почиње још са Александром Великим, а нарочито је жив у доба рођења Христова. Из тадашње књижевности видимо да људе никада као у то време нису занимала питања о души и вечном животу, о Богу, истини, о испаштању, аскези и о искупљењу. Дакле, и код просвећеног и код мање просвећеног тадашњег света било је религиозности. И тај свет, тражећи веру која би га најбоље задовољила, дошао је до уверења да у споменутим питањима не може изаћи на чистину без Спаситеља. То уверење, да је људима потребан Спаситељ, било је пред долазак Христов врло раширено. Такво духовно расположење било је погодно за ширење хришћанства.

2. Хришћанство се брзо ширило у римској царевини и због тога што је у њој на све стране било много јеврејских насеобина. У томе времену је могло бити у држави расејано око четири до пет милиона Јевреја (дијаспора). Ти Јевреји су умешно водили своју верску пропаганду, при чему су се служили и филозофијом, те су успевали међу просвећеним светом. Имали су особито много прозелита у Антиохији и Александрији. Светковање суботе је нпр. у I в. било уобичајено и код многих нејевреја. Тим дугим радом јеврејске пропаганде, која је свет упознала са једнобоштвом и Мојсијевим моралом,  било је обрађено поље за хришћанску проповед, која је дошла одмах после јеврејске. Познавања Старог завета, на који се ослањала хришћанска проповед, било је доста и на све стране.

3. Много је ишло на руку ширењу хришћанства и то што је у доба када се оно појавило постојала једна светска монархија. У њој је владао међу различитим народима, углавном, исти поредак и што је главно - мир. „Како би та наука мира - пита Ориген - која не дозвољава освету ни над непријатељем могла продрети и бити примљена да о доласку Христовом није било на све стране примирено стање?"

4. Хеленистичка култура је одомаћила увелој римској држави барем разумевање једног језика - грчког, ако не и потпуно знање тога језика. Држава је имала добре друмове и уређен саобраћај и на копну и на мору, те се лако и сигурно могло путовати у најудаљеније крајеве. Култура и просвета шириле су се подједнако на све стране. Држављани су се радо и много удруживали у различита просветна, добротворна, привредна и политичка удружења. Све је то добро дошло ширењу хришћанства, јер у таквим приликама хришћанске идеје нису могле дуго остати ограничене на један крај; ишле су по свету такорећи саме од себе.

5. Јевреји. Народне античке културе водио је у хришћанство развој филозофије и опадање њихове вере. Јевреји су за примање хришћанства спремани другим путем. Њихова традиција и стародревне књиге говориле су им да ћe доћи Спаситељ, који ћe их измирити са Богом. Сви њихови обичаји и обреди су говорили о томе. На основу тога су Спаситеља многи и познали када је дошао - први његови следбеници и проповедници хришћанства су Јевреји, а и прве хришћанске општине су међу њима. Но тај народ је у својој прошлости прошао кроз тако несрећне политичке прилике, толико се морао борити за своју слободу, да се у њему слика Спаситеља који треба да дође преобразила у слику ослободитеља, углавном политичког. Због тога је хришћанство код њих ухватило најмање корена. Но Јевреји ипак имају заслуга за хришћанство, јер су у њега прешли основи њиховог чистог једнобоштва, са Мојсијевим и пророчким моралом.

V. Црквена управа, свештенство

1. Као што је прва, јерусалимска, општина почела свој живот као потпуно уређено друштво са својим члановима и старешинама, тако је живела и свака друга хришћанска општина. У свакој су хришћани били подељени на народ и свештенство или лаике и јерархију (клер). Тако је одредио Спаситељ (Лк 10, 16; Дап 20, 28).

Јерархија је настала овако: апостоли нису могли стално и лично обављати старешинске дужности у свакој општини коју су основали. Њихова је дужност била да иду и проповедају, и да с времена на време обићу своје општине, но и то су могли чинити само за свога живота. Да би општине ипак имале своје старешине, апостоли су у њима предавали своја старешинска права и дужности својим заменицима, а са њих су та права и те дужности прелазиле даље и на потоња поколења. Ап. Павле нпр. намешта Тимотија за свога заменика у Ефесу, а Тита на Криту и даје им упутства како да воде цркву. Ти апостолски заменици добили су назив епископа - надзорника, и свакој општини је стајао по један на челу. Епископ је утврђивао веру и чувао је од кварења, бдио је над моралом и редом међу својим хришћанима, обављао је богослужења и располагао је црквеним иметком у споразуму са члановима своје општине.

Епископ једне општине није имао власти над епископима друге, али су били у већој части епископи оних места у којима су апостоли основали цркву и дуже у њој живели, а која су места била и иначе политички важна као Јерусалим, Антиохија, Ефес, Александрија, Рим.

2. За све те послове није био у свакој општини довољан само епископ, особито не тамо где је хришћанство прелазило из града у села. Због тога од почетка у појединим општинама раде уз епископа и презвитери - старешине. Њих су постављали апостоли или епископи како ап. Павле упућује Тита да чини. Презвитер је деловао по овлашћењу свога епископа уз њега у граду или у селу. У местима где је уз епископа било по више презвитера било је разлике између епископских и презвитерских дужности и достојанства. У местима где је био довољан један епископ, није упадала у очи разлика између његовог степена и презвитерског.

3. Већ у Јерусалиму су апостоли, у споразуму са народом, наместили себи помоћнике за економске послове и старање о болесницима и сиротињи. То су били ђакони - слуге, који су уз своје послове проповедали и помагали при богослужењу. Таквих послова око имања, сиротиње и болесних било је у свакој општини, у току вре-мена су се умножили, и због тога су свуда намештани ђакони. Где је било потребно и по седморица, као у Јерусалиму.

Та три степена су од почетка сачињавала јерархију.

До VI в. било је у цркви и ђакониса. То су биле часне удовице или девојке које су обављале ђаконске дужности код болесника, при крштењу итд. Када се црквени, нарочито богослужбени живот почео јаче да развија, установљено је и ниже свештенство: ипођакони, певачи, читачи и вратари. Те су службе настале око почетка III в.

4. Прве епископе и друге клерике постављали су апостоли и предавали им власт и дужност полагањем руку на главу уз молитву. Свакако још за апостолског времена уобичајен је нарочит изборни ред. Кандидата је бирала цела општина, која добро познаје живот појединих, да би постао епископ или уопште свештеник онај који је умнији, светији и у врлинама одличнији, те да после не буде смутње и пребацивања. Када је биран епископ у некој општини, долазили су на избор епископи из ближих градова, који су га и рукоположили. Гласало се узвиком „аксиос!" - достојан је! Затим је кандидат рукополаган.

Каквих особина треба да је свештеник прописао је ап. Павле у посланицама Тимотеју и Титу и на то се при избору пазило. Људи са тежим телесним манама и робови, без дозволе господара, нису могли бити свештеници. - Не само ђакони и презвитери, него и епископи су могли бити ожењени људи.

5. Чланове јерархије није редовно издржавала општина, јер се већином састојала од сиротиње. Они су се издржавали од онога шта је ко имао или шта је зарадио својим трудом, а по примеру ап. Павла. Но како је Христос рекао да је посленик достојан своје хране, већ у најраније доба почели су се скупљати добровољни прилози и десетак за издржавање цркве и за потребе свештенства. - Од недостојних нису примали прилоге или су их враћали.

6. Хришћанске општине су биле једна према другој самосталне што се тиче располагања својим имањем, реда при богослужењу, реда у хришћанском животу и у бирању своје јерархије. Но ипак су зато биле једна с другом у тесној вези и пазиле су на то да се свуда одржава иста вера и ред. Због тога су епископи путовали један другом да се споразумевају и држали су мање и веће састанке и саборе. Многи, религиозношћу и светим животом нарочито надахнути хришћани (харизматици), утврђивали су такође од општине до општине исту веру. Знак духовног јединства најстаријих цркава је и то што су свештеници и лаици када иду у другу општину носили са собом писмо свога епископа да би их у новом месту признали за хришћане.

7. У свима општинама се помно пазило на чистоту моралног живота. У мањим преступима је епископ опомињао и корио, а већи грешници су се морали исповедати пред целом црквом и дуже времена испаштати свој грех. Њих нису пуштали у храм, него су стајали или клечали у притвору, није им давано св. причешће, носили су покајничко одело итд. Највећа казна је била искључење из хришћанске заједнице. Кога је искључила једна општина, тога ни друге нису примале у заједницу.

VI. Богослужење

1. Кад се вера почела ширити ван Палестине, међу нејевреје, почео се развијати посебан хришћански култ. Но и тај је остао умногом под јеврејским утицајем. Главно хришћанско богослужење овога времена састојало се из читања Старога завета и апостолских списа, из тумачења онога што је прочитано и поуке за живот, из заједничког певања псалама и химни и из причешћивања.

Дан молитвеног састанка била је недеља - Господњи дан - дан сунца, али је било састанака и у друге дане. Тога дана су се редовно два пута састајали: пре изласка сунца на молитву, читање и поуку, затим увече да обаве заједничку вечеру - агапу и причест. Осим недељног дана празнује се Васкрс, а седмица пред Васкрс сматра се особито светом. Васкршња свечаност слави се и у то доба у зору. Славила се и Епифанија тј. Богојављење и Божић заједно, Педесетница и дани мученика. Постило се средом и петком и пред Васкрс, на западу се постило и суботом.

2. Места за богослужење. У најстарија времена нису хришћани имали посебних зграда са своје скупове. Састајали су се где им је било најзгодније. За време Павлово су нпр. хришћани у Ефесу били изнајмили за своје састанке једну школу. При крају II в. било је већ нарочито зиданих хришћанских храмова. За време Деција и Диоклецијана мора да је било много храмова, јер они наређују да се руше. Када су хришћани јаче прогањани склањали су се на скровитија места да обаве богослужење - на гробља или на пољска добра.

Особито света места била су за хришћане гробља. Светињу гробова су штитили државни закони (уточиште), те су се хришћани скупљали на гробовима својих мученика. Над њима су дизали омање, с једне стране отворене, зграде (memoriae) од којих су данашње капеле. Посебна врста хришћанских заједничких гробаља јесу катакомбе, велике подземне некрополе. Налазе се у Палестини, Африци, Месопотамији, на грчким острвима, а нарочито у Италији и то око Рима. То су читаве мреже под земљом копаних ходника који се спуштају у исте такве ходнике под собом. Таквих спратова има по пет-шест. У зидове ходника су урезивана лежишта и у њих зазиђивани мртви. Дужина римских катакомби, које су најзнаменитије, цени се на скоро 900 километара, а број мртвих у њима не може се ни установити. Мисли се да су настале већ у I в. У VIII в. су им улази затрпани, те су заборављене. Откривене су при крају XVI в.

Предмети, натписи и слике у катакомбама ванредно су важни за историју хришћанске уметности, живота и обичаја. Из многобројних очуваних слика по таваницама катакомби и око кубикула, како се зову лежишта за мртве, видимо да је хришћанско сликарство у својим почецима помешано са класичним и дохришћанским, као што је и природно. Има у катакомбама нпр. слика како Орфеј кроти свирком животиње. Спаситељ се слика као врло млад пастир у краткој одећи са јагњетом на раменима. Сликају се предмети и личности из Старог и Новог завета. Неке хришћанске светиње се сликају прикривено - симболички: крст као грчко слово „тау" (т), или у облику котве; сликом рибе, која се често среће, хтели су изразити речи: „Исус Христос Теу Иос Сотир = Исус Христос Божји Син Спаситељ." Свака од тих речи почиње у грчком језику једним од слова речи ихтис, како се грчки називала риба. Тип Богомајке са дететом у наручју или на крилу остао је исти у црквеном сликарству од катакомби до данас. Осим тих слика религиозне садржине има у катакомбама слика покојника, животиња и цвећа.

VII. Римска држава и хришћанска црква

Римска држава у чијим крајевима се хришћанство појавило, почела је ту нову веру да прогања када је у њој ухватила дубљег корена. Борба између државе и Цркве трајала је два и по столећа. Држава ју је водила на махове оним оштрим средствима која једна држава може да употреби против својих непријатеља.

а) Нерасположење према хришћанима

Пре него што је римска држава устала против хришћана, створило се у широким масама нерасположење против њих. Многи су незнабошци у тој новој вери нашли оно што им треба, нпр. једнобоштво и морал са којим би се могли сложити њихови најбољи филозофи, али су ипак многи осећали одвратност према њој. Свима онима који су били задовољни и поносни својом грчко-римском културом, није се углавном свидело варварско порекло тог „новог и опаког празноверја" (Светоније). Вишим и имућнијим круговима било је неразумљиво хришћанско повлачење из света и равнодушност према свему што свет пружа: према имању, части, забави, често и науци. - Људи који су живели од старе вере, као жреци, неке занатлије и трговци, осетили су да са ширењем нове вере опадају њихови приходи. Зато је, свакако, и по другим местима било онаквог негодовања против хришћана какво је изазвао златар Димитрије у Ефесу. - О хришћанима се ширило уверење да су безбожници. Томе се могло лако веровати, зато и пита филозоф Целз: „Зашто хришћани немају олтара и храмова, где су им божји ликови? Њихов бог се не може ни показати ни видети, па ипак, тобоже, познаје дела и речи, штавише и тајне мисли људи". На друге вере су гледали као на служење демонима. Нарочито је сумњиво било хришћанско склањање од света и тајанственост њихових молитвених састанака. Необавештени свет је из гласова о вечерама, љубави и причешћу исплео најстрашније приче о злочинима против морала и закона, које хришћани, тобоже, чине (тијестовске гозбе). Даље, свету су била позната веровања древне цркве да је врло близу смак света. Из тога је изведен брз закључак да они тај смак и желе из мржње према људима (odium generis humani). Како је прост пагански свет био веома празноверан, у свакој природној непогоди, у болештинама и недаћама видео је гнев богова које су хришћани увредили. - На све то долази још тесна веза хришћанства са Јеврејима. Мада је било у држави много прозелита, Јевреје су, због неких њихових националних особина, презирали и мрзели. Од давнине знамо за антисемитске покрете и законе. Отцепивши се од Јевреја, хришћани су понели на себи свој део те мржње. - Због таквог народног расположења римске власти почињу да обраћају већу пажњу на хришћане и често их кажњавају само зато што то тражи народ.

б) Римска држава према верама

1. Римска држава је била трпељива према верама својих народа. Те су вере биле већином везане за неки крај или град и нису тежиле да се свесно шире на рачун других вера. Осим тога већина тих вера се лако мешала са другим верама. Док нису сметале државној религији, над којом су бдели закони, могле су на миру живети. Оне су биле гreligiones licitae и њихова божанства су често узимана у државну веру. Међутим, основна црта хришћанства је баш то да пориче ваљаност свим другим верама и хоће да продре у све народе. Оно је, дакле, наговестило свим верама борбу до истраге и по томе се морало сукобити и са државном вером, другим речима, са државним законима. У државној религији је, уз то, била једна особито осетљива тачка, и верске и политичке природе, са којом се хришћани нису могли никада измирити. То је био, од источњака примљени, божански култ владара. Од њега су били ослобођени само Јевреји, а сваки други ко би га одбио, сматран је издајником државе. Владар је био domiunus ac deus и када је била прилика, приносила му се жртва. Хришћани нису могли пристати на обожавање човека. Признавали су владару да је dominus, штавише да је први после Бога – a deo secundus, молили су се за њега Богу, но жртву су стално одбијали. На том државном култу је био неизбежан сукоб хришћана са законима и они су, углавном, због тога култа осуђивани да иду пред звери, на ломаче, на крст и у руднике.

2. Нема сумње да је римска држава морала осетити и то да у хришћанству лежи нешто што се не може спојити са тадашњом државом и друштвеним поретком. У римској држави није се могло мирно гледати ширење једне вере која учи да су сви људи и народи једнаки и да су сви браћа. Друштво, коме је сав живот, производња и богатство лежало на робовима, није се могло лако мирити са моралом по којем је роб брат, што на крају значи да ропства не може бити. Ту долази још хришћански поглед на рад, на положај жене, на породични морал итд. Јасно је било да хришћанство носи у себи превратне тежње и начела и да хришћани нису беспрекорни грађани. На основу свега тога постало је хришћанство у римској царевини religio illicita -недозвољена вера.

3. У прво, углавном апостолско време, када се хришћанство ширило „под присенком јудејства", државне власти га сматрају за огранак те дозвољене вере и не обраћају на њега пажњу. Када су коринтски Јевреји дошли пред намесника са тужбом на Павла, намесник им каже да га се не тичу њихова препирања о закону (Дап 18, 12-16). Но постепено почињу власти разликовати хришћане од Јевреја и иступају против њих смишљено и по закону. Гоне их од почетка II в. до Константина. Та гоњења хришћана нису била стална, а нису предузимана увек ни у целој држави, тако да је било дужих одсека времена у којима су хришћани живели на миру.

в) Гоњења хришћана

1. Прво гоњење за које знамо било је у Риму 64. године за цара Нерона. Како видимо из Тацитових Анала (XV. 44) на хришћане није тада предузета хајка због вере, него због тобожњег злочина. Те је године изгорео велики део Рима, а у народу је пала сумња на Нерона да је он подметнуо тај пожар. Нерон је збацио сумњу са себе на „људе, који су били омражени због злих дела и које је народ звао хришћанима". Изгледа да су Јевреји учествовали у томе сумњичењу. Хришћани су извођени у циркусу пред звери, замотавани су у кучине и катран и паљени као буктиње или као приказивачи у митолошким представама. Са хришћанима је тако нечовечно поступано да их је почео жалити и сам народ који их је иначе мрзео. Том приликом су погинули апостоли Петар и Павле.

2. За време владавине цара Трајана (98-117) власти разликују хришћане од Јевреја и сматрају и саму њихову веру (nomen ipsum) за преступ против реда у држави, без обзира на то да ли су иначе мирни и поштени грађани. Када је Трајан (99. г.) издао свој Закон против хетерија - тајних удружења, почео је Плиније Млађи, наместник у малоазијској покрајини Витинији, да тај закон примењује и на хришћанску цркву као тајно друштво. Како је у Витинији било врло много хришћана, Плиније, да се не би у кажњавању пребацио, пошаље Трајану извештај о свом дотадашњем поступању и затражи даља упутства. Из његовог писма се види да је хришћане кажњавао смрћу, ако нису хтели да се на три позива одрекну своје вере. Даље, сматрао је за довољан доказ да неко није хришћанин ако је у судници принео жртву пред владаревим ликом и ако је хулио на Христа. Осим тога каже да је мучио две девојке, не би ли од њих дознао праву истину о хришћанима, али није нашао ништа осим претераног празноверја. При крају се тужи да се „та зараза" раширила не само по градовима, него и по селима и да има хришћана у свим сталежима.

Трајан је на то писмо издао кратко и јасно упутство којим је ублажио за хришћане свој Закон о хетеријама. Наредио је да хришћане не треба нарочито тражити; ко је тужен да је хришћанин и то му се докаже, нека се казни; тужбе без потписа не треба примати; ко принесе жртву, да му буде просто, иначе да се погуби. Тога упутства су се власти држале до III века. У овом гоњењу изведен је у Колосеуму пред звери Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, а Климент римски је прогнан у Херзон на Криму.

3. Марку Аурелију, цару филозофу (161-168), изгледало је хришћанство као нека глупост, која се може само жалити. Хришћанску храброст у мучењима сматрао је за тврдоглаво и кажњиво противљење цару и држави. Његову су владавину пратила многа зла у држави због којих је пагански народ био јако огорчен на хришћане. Прогонио их је као и све нове вере које су се тада много шириле. Гоњења је било нарочито у Галији и Малој Азији. За његове владе је погинуо у Риму Јустин филозоф са доста својих ученика.

4. Под владарима из куће Севера било је за хришћане сношљиво стање. Нарочито за Александра (222-235), за кога је забележено да је трпео хришћане, штавише да је имао у двору лик Христов и да је на зидове свога двора исписао неке Христове речи, нпр. „Што не желиш себи, не чини другоме". Забележено је за њега и то да су га убили војници на Рајни, између осталога и зато што је био „слуга хришћана".

5. Око 250. године било је хришћанство већ тако јако, да је држава стајала пред одлуком или да га прими или да га за свагда уништи. Цар Деције Трајан одлучио се за ово друго. Он је владао свега две године (249-251), али је за то кратко време гонио хришћане као нико дотле. Његово гоњење јесте прво смишљено и опште гоњење. Издао је 250. године наредбу властима да позову на жртвовање сваког појединог хришћанина као и оне који су сумњиви да су хришћани. Упорни да се муче глађу и жеђу и затим да се убијају, а онима који побегну да се одузме имање. Његова наредба је заиста савесно испуњавана и по градовима и по селима, о чему сведоче неких двадесет очуваних записника.

Гоњење хришћана под Децијевим наследником царом Валеријаном јесте наставак Децијева гоњења. Валеријан је убијао поглавито чланове јерархије, хришћане из виших сталежа и царске чиновнике. Забранио је под смртном казном скупове на гробљима и по катакомбама. У том гоњењу је погинуо Кипријан, епископ картагински, који се за Деција био склонио и из свога скровишта управљао својом општином.

Децијево гоњење је умногоме успело. Тада је било много хришћана који нису били кадри да поднесу за љубав свога уверења ни неугодности, а камоли смрт. Неки су се на мукама одрекли вере, а неки су „падали и не ступивши у борбу". Тих хришћана који су пали (lapsi) било је много и деле се на групе. Једни су принели жртву боговима - sacrificati, други тамјан цару - thurificati; libellatici уопште нису принели жртве, али су подмитили чиновнике и добили потврду да су обавили што од њих тражи царска наредба; ту спадају и acta facientes, они су за новац прокријумчарили своја имена у списак хришћана који су већ жртвовали. Proditores - издајице су били они који су проказивали своје хришћанске другове и предавали свете књиге да се спале. То отпадништво се тумачи тиме, што је морална снага код многих хришћана ослабила у дугом миру који су уживали пре Децијеве владавине. Иначе су прилике у којима се одиграло ово гоњење већ друкчије него што су биле раније: нехришћански народ је постао равнодушан, јер се са хришћанима већ боље упознао и на њих навикао.

После тога настаје мир и траје неких четрдесет година. За то време се хришћанство шири особито у вишим друштвеним круговима - међу чиновницима и официрима. И у самом двору цара Диоклецијана има хришћана (царица Приска и принцеза Валерија).

6. Последње гоњење хришћана које је обухватило целу државу отпочело је за владе цара Диоклецијана (284-305). У том гоњењу је коначно решена борба државе са хришћанима. Тај велики државник, који је преуредио државу и спасао је од расула, дуго времена није дирао хришћане да би на миру учврстио државу и свој престо. Но као владар за чије време је дошао до врхунца божански култ цара и који се дао верски поштовати као „Јупитеров син", морао је на крају и он доћи у сукоб са хришћанством. Подстрекач у гоњењу био му је зет, цезар Галерије. Први едикт против хришћана издао је Диоклецијан 303. године. Наредио је да се до темеља поруше хришћански храмови. Први је пао у престоници Никомидији. Даље је наредио да се покупе и спале хришћанске књиге које су и дотле потпадале под Закон о врачарским књигама; да се отпусте из службе чиновници хришћани, грађани да изгубе своја грађанска права, а робови и наду на ослобођење; у истрази да се сви без разлике бацају на муке.

Из тих наредби видимо колико је хришћанство напредовало раније и колику је слободу уживало за време мира. Војску је чистио од хришћана цезар Галерије. Свеопште прогањање је почело тек на четврти едикт 304. године. Захватило је скоро целу државу. Читава места и насеља су опустошена, а становници посечени. Када је 305. године Диоклецијан сишао са престола и Галерије постао владар, отпочео је на истоку опет прави покољ хришћана. Тако је трајало четири године. Када је већ и самим властима изгледало да је сувише убијања, изашла је наредба да се хришћанима копају очи и да им се осакати једна нога. „Због тога безбожничког човекољубља тако многим људима је мачем ископано, а затим усијаним железом испаљено једно око (десно), или убогаљена нога, да им се никако не може знати броја." Тада је Галерије пао у тешку болест, те је у смртном страху са своја два сувладара издао 311. године едикт верске трпељивости. За све то страшно време били су хришћани донекле на миру у Шпанији, Галији и Британији где је владао цезар Констанције Хлор и затим његов син Константин. Држава је, дакле, коначно попустила.

За време Диоклецијаново погубљен је војни трибун св. Георгије. У Сирмијуму (Срем. Митровица), који је био и престоница Диоклецијанова, погинуо је млади епископ Иринеј, његов ђакон Димитрије и пет девојака „чија имена зна Бог", како каже стари запис. Ту је удављено и пет фрушкогорских каменорезаца, који нису хтели да исклешу цару кип једног бога, и још 40 мученика.

г) Мученици и исповедници

Хришћани су необично ценили оне своје другове, који су смрћу својом посведочили сталност у вери (мартир = сведок). Пратили су их на губилиште, тамо су простирали платно да ухвате њихову крв, сахрањивали су њихова мртва тела или су купили из пепела њихове сагореле делове. Описивали су ток њихова суђења и начин умирања, скупљали су се на њиховим гробовима над којима су зидали „меморије". Ту су особито свечано обављали годишњицу њихове смрти коју су звали рођенданом. Тада су јавно читали опис мученичке смрти. Место где лежи мученичко тело сматрали су и лековитим, те су у болести крај њега ноћивали. Из тога се развило у другом периоду велико поштовање моштију и реликвија.

Они хришћани, који су за своју веру само мучени и прогањани, а нису погинули, названи су исповедницима (confessor). Они су такође уживали велики углед и част. Њихова се реч слушала када је неком великом грешнику требало да се опрости и да буде опет примљен у цркву. Бивало је да су својим великим угледом сметали црквеној дисциплини.

VIII. Хришћанска књижевност

1) Најстарији споменик хришћанске писмености јесте Св. писмо Новога завета. Нови завет садржи: четири јеванђеља (описи живота и рада Спаситељева) од св. Матеја, Марка, Луке и Јована; Дела апостолска описано од св. Луке; писма или посланице апостола хришћанима уопште или некој хришћанској општини или особи, у којима се расправљају питања која се тичу нарочито њих и - Апокалипса у којој св. Јован Богослов говори своје визије о будућности цркве. - Сваки тај део постао је посебно и налазио се код појединих општина или особа, док их није црква скупила у један зборник. Тај посао је завршен у IV веку. - Нови завет је писан грчким језиком, но не књижевним него пучким, са много варваризама. Већ у првом веку се појављују неки списи, по облику и садржини слични апостолскима, но које нису апостоли писали. Такви се списи зову апокрифи (Петрово јеванђеље и др.).

2. Први црквени писци после апостола јесу неки њихови ученици који су уз њих и после њих ширили хришћанство. То су: Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, Варнава, сарадник ап. Павла, Климент, епископ римски и Поликарп из Смирне. Њих називамо апостолским мужевима. Списи који су од њих остали јесу посланице. Сви су апостолски мужеви изгинули.

3. По старости пада у доба апостолских мужева, ако не и пре њих, један за историју необично важан спис: Учење дванаесторице апостола, који је пронађен тек 1883. године. Потиче из првога века, писан је грчки и зове се кратко „Дидахи". У њему су упутства како да се обавља литургија односно причешће и неке тајне, нарочито крштење. Затим долазе упутства за црквени поредак.

4. Осим сукоба са државном силом, имало је хришћанство да издржи борбу и са својим ученим непријатељима - филозофима. И у једној и у другој борби развила се једна посебна грана књижевности: апологетска - бранилачка - књижевност. Апологети су они, за прво време ретки хришћани, који су били упућени у филозофију, те су били способни да прихвате књижевну борбу са непријатељима своје вере и да иступе пред властима. Њихови списи се зову апологије. Упућени су владару и сенату од којих траже правичност, или образованом свету који је рђаво обавештен о хришћанима и хришћанској вери.

а) Међу апологетима један је од најважнијих Јустин филозоф и мученик. По рођењу је био незнабожац из Сихема у Палестини. После опсежних студија привуче његову пажњу живот хришћана и њихов начин умирања. Почео је да проучава хришћанске списе, уверио се да је хришћанство божанског порекла и постао је искрен и борбен хришћанин. Имао је у Риму своју школу. Ту га је један противник, учитељ филозофије, довео пред суд те је због вере погубљен.

Главни списи Јустина филозофа су његове две Апологије упућене цару Антонину Пију и цару филозофу Марку Аурелију. Док су неки апологети потцењивали и велике филозофе, Јустин поступа друкчије. Он покушава да начини мост између грчке филозофије и хришћанске вере. Зато показује да су велики филозофи наслућивали оне истине које су у хришћанској вери јасне сваком детету. И судбина тих великих филозофа је слична хришћанској, јер су нпр. и Сократа прогањали као безбожника који не признаје државне богове. Иначе, правдајући хришћански живот који је био под сумњом, износи начин њихова богослужења и живота и тврди да држава не може пожелети бољих поданика од хришћана.

б) Други велики апологет јесте Тертулијан из Картаге, презвитер у свом родном граду. Његови списи сведоче да је био добро упућен у филозофију и правне науке и да је био окретан адвокат. Пише смело и са иронијом. Чуди се недоследности судова, који муче злочинце што неће да признају, а хришћане опет муче зато што су признали.

Међу апологетима истиче се још Аристид, филозоф из Атине, који је написао до сада најстарију познату апологију цару Антонину Пију. Затим Татијан и Тертулијанов ученик Кипријан, епископ картагински и потоњи мученик.

5. За хришћанску књижевност учинила је врло много Катихетска школа у Александрији. Тај град је и пре хришћанства био важно средиште културе. Ту је преведен Стари завет на грчки. Александријски су хришћани такође прихватили науку да би се успешније борили са својим противницима. Развили су у Александрији своју школу за катихумене до степена високе филозофске школе. У њу су долазили и нехришћани да се образују. У II веку је знаменит учитељ те школе Пантен, а затим Климент Александријски. Но човек са чијим именом је та школа у најтешњој вези јесте Ориген, најученији црквени писац до 300. године. Он је хришћанске верске истине обраћивао и тумачио филозофски и ударио је темељ хришћанској науци. Написао је тумачење скоро целог Светог писма. Против врло опасног хришћанског противника филозофа Целзуса написао је апологију у осамнаест књига. Александријску школу је морао оставити, те је отишао у Кесарију палестинску где је основао другу школу. Умро је у половини III века од последица мучења у Децијевом гоњењу. Иако је то најученији црквени писац свога доба, црква га није могла уврстити ни међу своје светитеље ни међу учитеље, јер се неке његове мисли не слажу са чистим црквеним учењем.

6. Посебна грана најстарије хришћанске књижевности јесу мученичка акта. У половини III века написао је један ђакон картагинске цркве ове речи: „Наши су преци указивали такву велику част потпуно обичним људима и катихуменима који су доспели до мучеништва, да су забележили врло много, да не речем скоро све, о страдању тих мученика". Те забелешке о мучеништвима зову се мученичка акта. Тако се зову зато што су исписане из судских записника који су вођени при суђењу хришћанима, а судски записници су се званично називали acta. Очувало се врло много таквих аката. Неки су веродостојне историјске забелешке и тачни преписи судских записника; други су опширнији описи мучеништава, које су писали очевици или савременици по сећању и чувењу, у трећу врсту спадају тзв. легенде, приче из доцнијих времена. Оне су већином приповедачки плод побожне маште. Све те три врсте су много писане и преписиване за најшире хришћанске кругове. На њима су се хришћани храбрили за судбину која је могла и њих сваког часа да задеси.

Од учених противника хришћанства најозбиљнији је Целзус. Он је добро проучио Свето писмо пре него што је напао хришћанство у своме спису „Истинита реч". Није се упуштао у борбу на основу уличних разговора о хришћанима, као што је чинила већина њихових учених противника. Колико је тај хришћански противник био опасан видимо по томе, што је Ориген морао да га побија шездесет година после појаве његове књиге.

Флавије Филострат је око 200. године описао у облику романа живот питагорејца Аполонија из Тијане да га пред нехришћанским светом истакне као узвишенију личност од Христа. Знамо да му је књига заиста била од великог утицаја.

Најзад је при крају III века напао хришћанство свим оружјем тадашње образованости филозоф Порфирије. Његово дело „Против хришћана" нанело је хришћанству многе штете.

IX. Јереси

Та реч означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Таква погрешна схватања о Богу, Спаситељу и сл. налазе се већ у првом периоду. Спомињу их већ апостоли и боре се против њих. До таквог погрешног схватања хришћанских истина дошло се углавном овако: многим филозофски образованим људима свидело се хришћанство и прешли су у њега. Но неки су остали код својих филозофских назора о питањима на која одговара и хришћанска наука и филозофија и митологија њихове старе вере. Таква су питања: шта је заправо Бог, шта је и од куда је овај свет, откуд да има зла у свету и сл. Не могавши се отрести својих филозофских и митолошких одговора на та питања, они су хришћанско учење о свему томе прилагођавали и дотеривали, погрешно и сликовито тумачили, док га нису довели у склад са својим правим мишљењем. Наравно, њихова је филозофија при томе остала углавном цела, а хришћанско учење је оштећено. Такви су за себе говорили да они имају право и потпуно познавање вере - гнозис, а остали да још нису дорасли до правог разумевања. Зову се гностици.

У првом периоду има гностика најразличитијих праваца, већ према томе из које су филозофске школе који и који им се митови свиде. Углавном се сви слажу у томе што не признају важност Старога завета, а Нови тумаче сликовито и како им треба. Вечност признају не само Богу него и материји коју сматрају за злу. Уче да између Бога и света постоје посредна бића - еони. Међу еонима је и Христос. Неки од гностика су живели аскетски, а неки разблудно.

Главни гностици били су Валентин из Египта и Маркион, богати лађар из Понта који је покушао да унесе своје мисли у римску општину. Он је из ње искључен и враћен му је његов богати новчани дар.

Друга јерес која је настала у то доба мешања религија јесте манихејство, названо по своме оснивачу Персијанцу - Мани. У манихејству су смешане најразличитије источне вере са гнозисом и понечим из хришћанства. Основа му је верски дуализам који признаје два основна начела: светлост и таму; борба светлости и таме сачињава историју свега света и човека.

Осим тих јереси ширих основа постојале су и мање, као антитринитарство, које није признавало три лица у Богу. Назив отац, син и дух сматрали су разним именима једног истог лица Божјег.

X. Хришћански живот (штиво)

У хришћанском животу првога периода истичу се нарочито три црте: 1) осећање заједнице и братства свих хришћана, 2) с тиме у вези воља да се међусобно штите и помажу и 3) необично верско одушевљење са којим лако подносе све недаће па и смрт и које им надахњује сав живот.

1) Назив браћа, којим су се звали међусобно први хришћани, није био само празна реч. Јер мада је међу првим хришћанима било разлике и по сталежима и по иметку и по народности, та се разлика није опажала ни у домаћем животу, ни у црквеном животу, ни у опхођењу уопште. Роб је нпр. могао постати члан јерархије, чак и епископ, а међу хришћанима, који су иначе били слободни људи и на извесном положају, уживао је част која приличи његовом црквеном положају. - Имућније хришћанке су без зазора залазиле забитим улицама у сиромашне хришћанске домове и тамо обилазиле болесне и убоге. Гледајући то, незнабошци су говорили: „Види, како се љубе и како су готови да умру један за другога". - Тај осећај братства и заједнице протезао се од општине до општине. Путујући учитељи и нарочити гласници су носили поздраве и писма из једне у другу, те већ у најраније доба стоје у писменој вези малоазијске општине са општинама у Галији, да не говоримо о везама Рима са Картагом и Коринтом. Бригу једне општине осећа друга као своју бригу. Кад је у једној гоњење, друге је храбре, кад настане мир, шаљу се честитке, кад је где какав раздор, одмах се јављају друге да мире. Јер, како каже на крају II в. један хришћански противник: „Њихов први законодавац их је уверио да су они сви међу собом браћа и они се невероватно ужурбају чим се нешто деси што се тиче њихових заједничких интереса". (Лукијан)

2) Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се у њиховом милосрђу. Милосрђе чини имену старих хришћана највећу част коју су им признавали и њихови противници. Милосрђе није било нешто узгредно и мање важно у хришћанском животу, већ њихова стална свакодневна дужност на коју их је, уосталом, опомињала свака страна јеванђеља и поуке њихових учитеља. По томе се познавало да су хришћани и без тога је сама вера са својим даровима, по Павлу, само прапорац који звечи. За милосрђе и помоћ својих ближњих имали су најшире поље, јер већи део хришћана био је спао на туђу помоћ ма у ком облику. У апостолско доба вршио је ту дужност најпреданије ап. Павле који је, често у незгодним приликама, скупљао по својим општинама добровољне прилоге за сиромашну општину у Јерусалиму.

Иначе се свака општина бринула за своје оскудне, болесне и слабе чланове. Мора да су у томе погледу многи врло много лично чинили, јер један незнабожац бележи да су многе хришћанке дошле до просјачког штапа тиме што су испоклањале сиротињи све што су имале. Но брзо се увиђа да се личном милостињом не може учинити толико колико заједничком, те се образује општински каритативан рад. Сваки даје у заједничку благајну колико и шта може; што даје, било у новцу, било у храни, он даје Богу; онај који добија, добија од Бога. То су приноси - oblata. Тиме је морална вредност милостиње неизмерно повећана према тадашњим паганским даровима народу. Владари и великаши тадашњег времена су такође често просипали народу храну, новац и забаве, но само зато да стекну или очувају наклоност тога народа. Заједничком милостињом располаже епископ, а при деоби му помажу ђакони и удовице. У већим местима су водили сталне спискове оних којима је потребна помоћ.

У првом реду су помагали удовице и сирочад. Особито удовице и сирочад исповедника и мученика за веру. У списима тадашњег времена та се дужност стално наглашава, штавише и због тога да би људи мирније душе примали мучеништво. Обична је ствар била да имућнији узимају сирочад под своје. Велики црквени писац Ориген био је усвојеник. Много су се бринули за своје сужње по тамницама, на пустим острвима и по рудницима. Они су редовно похађани, ношене су им понуде, кад је било потребно подмићивани су стражари да се сужњима олакша положај. И о њима су вођени списи, а брига за њих ишла је тако далеко да је владар Лициније строго забранио та похађања. Иначе је ђаконима била званична дужност да се старају о тим страдалницима, ма и по цену личног страдања.

У којој су мери бринуле хришћанске општине за своје болеснике и неспособне за рад видимо по томе што је римска општина хранила дневно неких 1500 невољника. Ту долази и откупљивање робља. Не правних робова, јер црква у то, као у законити поредак, није дирала, него заробљеника које су разбојници или варвари при својим упадима у покрајине и градове одводили и уцењивали. Необично леп пример тога милосрђа имамо за епископа Кипријана у Картаги (253. г.) кад су разбојници одвели робље из Нумидије. Тада је у Картаги на брзу руку скупљено преко 100.000 сестерција за њихов откуп. Већ овде можемо рећи да је углед римске цркве порастао нарочито због њене издашности у случајевима невоље.

Особито је упадало у очи тадашњем свету хришћанско сахрањивање мртвих. У томе су, иначе скромни, хришћани ишли чак до раскоши. Јер свет је увек држао много до пристојног погреба, а нарочито у оно доба. У тој ствари су хришћани ишли и преко граница општине и сахрањивали су кад је требало и нехришћане. Такве су прилике биле у доба куге, када су незнабошци бежали од својих болесника и мртвих, а када су хришћани, лечећи остављене, умирали и сами. Јер, веле они: „Не можемо поднети да се слика Божја и створ његов баца за храну дивљим птицама и зверима, него ћемо је вратити земљи од које је узета, па ако је и непознат човек учинићемо му ту дужност уместо рођака, кад их нема." Овамо спадају и даће за покојнике. Хришћани знају да су даће нехришћански обичај, али их ипак држе стога што се том приликом чини милостиња сиротињи. Шта је хришћанско милосрђе према живима и мртвима значило каже нам потоњи отпадник Јулијан, који у томе види главне разлоге успеха и ширења хришћанства.

Од дужности гостопримства није био разрешен ниједан хришћанин, а спадало је у дужност у првом реду свештеницима. Оно је сматрано тако важним да Тертулијан опомиње своју жену, да се у случају његове раније смрти не удаје за нехришћанина, јер код њега неће моћи угошћавати хришћанске путнике. Ту дужност није, наравно, могла вршити општина, него појединци. Налазимо ипак у то време на друмовима кроз пусте крајеве и хришћанске гостионице за путнике.

Када се, уз ово, сетимо још и тога да су општине морале помагати оне своје службенике који су остављали своје редовне послове због црквених, јасно је да су издаци појединих општина били велики. Давало се много, а када се дешавало да неком оскудном треба помоћи, они хришћани који немају сувишка постили су по неколико дана да би намакли што им је потребно за помоћ другом. Налазимо да се рад и стицање у то доба препоручује углавном зато да би се сиротиња могла помагати.

Наравно да су у тако милосрдној средини могли и недостојни искоришћавати хришћанску доброту. Но хришћанске општине се већ врло рано држе начела да способнима за рад дају рад, а милостињу само неспособнима. Забележена је у оно доба реч: „Нека ти се милостиња озноји у руци, пре него што је даш." Древни спис хришћански Учење дванаесторице апостола даје упутства како треба поступати са онима који „тргују са Христом", тј. који хоће да живе на рачун вере. Нико, ни путник ни проповедник, нема права на храну и помоћ више од два дана. Ако пак у верском заносу тражи јела или новца, одмах га треба као варалицу одагнати. Иначе се, почевши од Павлове речи: ко не ради нека и не једе, хришћанима стално препоручује да раде. Лењивцу се уопште не признаје да може бити верник. Општине су биле дужне да нађу посла за своју сиротињу или да их упуте у другу општину на рад, што је и чињено.

Када узмемо у обзир да се хришћанске општине нису бринуле само за оне којима је потребна милостиња, него и за оне који могу и хоће да раде, онда у старом хришћанском друштву имамо једну нарочиту црту: умели су своје друштво и у привредном погледу да уреде онако, како је то једино правилно: на основу љубави и рада.

3) Најлепши знак колико је вера старих хришћана била тврда и колико су се њоме одушевљавали јесте без сумње то, што су за њу ишли и у смрт. Но поред тога мучеништва, које су многи желели па се често и сами пријављивали властима (што црква није дозвољавала), цео живот хришћана је био низ мучеништава за које је требало велике душевне снаге. Хришћанима је унапред речено да ће брат брата пре-давати у смрт и отац сина. То се дословно догађало. Родитељи су због вере тужили своју децу и мужеви жене. Но где и није било тога морао је бити мучан живот хришћана у још необраћеним породицама. - Потресно је читати како један отац хоће да одврати своју кћер од хришћанства и мучеништва: „Оборио се тада на ме да ми ископа очи, но само ме је озледио... дође ми отац из града сав ојађен говорећи: смилуј се, кћери, мојој седој коси, смилуј се оцу, ако сам достојан да ме тако зовеш. Кад си под овом руком тако лепо узрасла, кад сам те више волео него сву твоју браћу, немој ме срамотити пред људима... и поче да чупа своју седу браду и да је баца по земљи и паде лицем на земљу и говораше тако да нема створа којега се не би коснуло". - Слично је када жена паганка нариче за мужем хришћанином, кога воде на смрт: „...Смилуј ми се господару мој! Погледај на свога најдражега сина; камо си нагао, што нас мрзиш?" Или, кад младог сремског епископа Иринеја моле родитељи и жена да не буде мученик. У такве јаче драматичне случајеве хришћанског породичног живота можемо убројити и писмо врло младог Оригена, које пише своме оцу у тамницу и моли га да нипошто не преврне вером за љубав породице. - У таквим приликама, тешко је рећи коме је било теже, но јасно је да је у тих хришћана била неизмерна душевна снага и да су живели у речи: „Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан". Но и осим тих и таквих случајева, који су били врло чести, био је хришћански живот тежак и тамо где није долазило до породичног слома и мучеништва. Нпр. тамо где у дан жениног поста муж паганин позива пријатеље на част; где закључава не само смочницу него и хлеб, када наиђе хришћанин кога треба угостити; где сумња у њено поштење када она одлази на ноћно богослужење, и мисли да она врача и мађијâ када крсти постељу и јело; где јој забрањује да иде по тамницама и сл. Или тамо где лепо однеговане хришћанске девојке морају да оставе родитељски дом и недељама да лутају по шумама. У тешким приликама, где се „муж који већ нема разлога да буде љубоморан, одриче жене која је постала смерна и стидљива, и некада попустљиви отац сина који му је постао послушан; где некада благи господар тера са очију роба који му је постао потпуно веран", требало је много снаге не само да се хришћански гине, него и да се хришћански живи.

Своју снагу и одушевљење не показују први хришћани само у трпљењу. Они су и борбени. Хришћански писци отворено нападају многобоштво, ругају му се јавно. На судовима упадају појединци у расправу и храбре своју браћу; прате их на губилиште; јатимице се гурају пред суд, не би ли приморали судију или да све погуби, или да пусти окривљеног; местимице разбијају идоле.

Што се тиче привредног живота, хришћани раде све послове и налазе се у свим сталежима. Морали су остављати само оне позиве који су стајали у некој вези са многобоштвом или су служили неморалу: кипарство, глумачку вештину, гладијаторски занат, давање новца под камату и сл. Но из разних тадашњих писаца видимо да није било увек лако оделити хришћане од свих тих позива и послова. Бивало је приговора да су хришћани лењивци и да нико од њих нема користи. Од тих је приговора хришћане успешно бранио писац Тертулијан, показујући на примерима да их има у свим позивима и пословима.