Pregled istorije hrišćanske crkve 1

←< Uvod

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE Pisac: Protojerej Grigorije Mikić

II period >→

PRVI PERIOD
Od prvih dana do proglašenja slobode

I. Jerusalimska crkva

1. Hrišćanska crkva počinje svoj život prvih dana po vaznesenju svoga osnivača na nebo. Kao svako društvo ima i crkva svoje članove i svoju upravu. Članovi su iz šireg reda sledbenika Hristovih, a upravitelji, učitelji i sveštenici su apostoli, kako je to Hristos odredio. Za vođenje i širenje svoga društva - što im je predato u zadatak - imali su oni naročita ovlašćenja i uputstva od svoga učitelja. Kako je od njih bio otpao izdajnik Juda, to su na njegovo mesto izabrali, iz reda članova, Hristovog sledbenika Mateja, položili su na njega ruke, uz molitvu, i time ga uveli u red apostola.

2. Mada su apostoli za sve vreme Hristova rada bili uz njega, ostavljeni sami sebi oni nisu još bili sposobni da budu njegovi „svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje". - Pre svega, taj njihov zadatak se nije mogao ispuniti bez žrtava. Oni, međutim, nisu imali potrebne odvažnosti da se za njega žrtvuju. To vidimo iz ponašanja ap. Petra i drugih pred smrt Hristovu i posle. Osim toga, njihova znanja su bila skromna; bivalo je da Hristove pouke nisu odmah shvatali. Najzad, što je ponajglavnije, njima nije bila potpuno jasna prava svrha Hristova dolaska na zemlju. I oni su bili Jevreji, i njih je tištala zla sudba njihova naroda, te su i oni očekivali Mesiju, koji će njihovom narodu doneti samostalnost i slobodu. Pred sami rastanak sa njime pitaju ga: „Da li ćeš, Gospode, sada ustrojiti carstvo Izrailjevo?" - Sa takvim pojmovima i osobinama nisu oni mogli prihvatiti i nastaviti Hristovo delo. Da bi shvatili svoj zadatak, da bi dobili hrabrost i prosvećenje razuma, bilo je potrebno da se unutrašnje preobraze. Spasitelj im je poslao višu silu koja je to obavila - Duha Svetoga, koji je sišao na njih u deseti dan posle vaznesenja. Od časa kada su primili darove Duha Svetoga rade oni svoj zadatak oduševljeno, sa punim razumevanjem, hrabro i najboljim načinima. - Bez toga događaja ne može se objasniti neobična promena koja se u njima tako naglo dogodila, posebno ne dar raznih jezika koji su toga dana primili.

3. Svoju propoved u Hristu Spasitelju počeli su apostoli odmah po silasku Duha Svetoga na njih. Prvi uspeh im je bio što su uz njih pristale do tri hiljade ljudi. Kasnije je taj broj porastao. Ta prva hrišćanska zajednica se sastojala iz palestinskih Jevreja, Jevreja iz dijaspore i prozelita raznih narodnosti.

Dijasporom, rasejanjem, zovu se jevrejske naseobine van njihove postojbine Palestine. Prozeliti, došljaci, jesu Grci, Rimljani, Sirijci itd. koji su primili jevrejsko jednoboštvo i propise za život.

4. Članovi jerusalimske hrišćanske zajednice nisu se skoro ni u čemu delili od svoje stare vere i njenih propisa: povazdan su bili u jerusalimskom hramu. Po domovima su se sastajali da «lome hleb". Posebnim verskim društvom ih je činio taj sveti obred sa apostolskom propoveđu, dalje vera u Isusa Hrista kao u mesiju-spasitelja koji je već došao i zajedničko ishranjivanje. Oni su, naime, svojim dobrovoljnim prinosima bili stvorili neko zajedničko imanje iz koga su se hranili, te među njima ne beše oskudnih.

5. Život i rad ovog novog verskog društva opazile su jevrejske vlasti, koje su bdile nad verskim i moralnim životom svoga naroda i koje su mislile da je novi verski pokret ugušen osudom Hrista. Izvele su preda se Petra i Jovana da im zabrane dalje propovedanje. Tom prilikom su apostoli izrekli pred sinedrionom jedno veliko načelo hrišćanskog života: „Više se treba pokoravati Bogu nego ljudima". Za njih je, dakle, volja Božja i savest nad propisima i naredbama svih vlasti na zemlji. - Docnije su opet pozivani pred sinedrion i kažnjavani su za propovedanje. (Gamalil)

6. Za brigu oko zajedničkog imanja, oko ishrane i nemoćnih bili su potrebni naročiti ljudi. Tim pre što je nastao spor oko deobe hrane. Te ekonomske poslove i poslove zajedničkog milosrđa, koje su dotle obavljali apostoli, prenela je opština na sedmoricu sposobnih ljudi. Apostoli su im predali dužnost polaganjem ruku na njih.To su đakoni - sluge. Đakoni su pomagali apostolima i u propovedanju Hristove vere. Kao propovednik borbenog duha istakao se Stevan. Izveden je pred sinedrion i rulja ga je ubila kamenjem. Posle toga događaja raslo je u Jerusalimu ogorčenje na hrišćane i nastalo je gonjenje i zlostavljanje. Mnogi su tada izbegli, ili se vratili svojim kućama, i poneli svoju veru u druge krajeve i gradove, npr. u Samariju, Fenikiju i Antiohiju Sirsku.

Savremeni istorijski izvor o svim tim događajima jeste knjiga Dela apostolskih (I—VII).

II. Apostoli i njihov rad

a) Apostol Pavle

1. Nova vera se brzo širila po Palestini i dalje, a vlasti su je sve žešće suzbijale. Kako su mnogi Jevreji u Damasku prešli u hrišćanstvo poslao je sinedrion tamo svoga poverenika, mladog čoveka Savla iz Tarsa, da pohvata obraćene i da ih dovede u Jerusalim na sud. Taj Savle, koji je i pre suzbijao hrišćanstvo (smrt Stevanova), jeste potonji apostol Pavle.

Rođen je u dijaspori, u gradu Tarsu u pokrajini Kilikiji na jugoistočnoj obali Male Azije, svakako u vreme Hristova rođenja. Njegova porodica je morala pripadati boljem srednjem staležu, jer je imala prava rimskih građana. U veri i nacionalnim osećanjima vaspitan je strogo po tradicijama svoga naroda. U živom i bogatom trgovačkom gradu Tarsu negovana je nauka i grčka kultura, te je imao prilike da već u detinjstvu nauči grčki i da se, barem donekle, upozna sa grčkom filozofijom. Docnije su ga poslali u Jerusalim gde je "sedeo kraj nogu" rabina Gamalila. Tu je kao fanatičan čuvar vere i naroda, i kao farisejski sin, ušao u red fariseja. Protiv hrišćanstva se borio, jer je u njemu video opasnost za otačku veru i za život i nade svog napaćenog naroda. U Hristovu veru je obraćen čudesnim načinom na putu u Damask (Dap 9, 1-30). Kršten je u Damasku i tu je odmah počeo da radi za hrišćanstvo. Pošto se odatle uklonio od svojih gonitelja, boravio je tri godine u Arabiji, a zatim je počeo svoj pravi apostolski rad. Ime Pavle je verovatno grčka forma imena Savle.

2. Pavle je širio Hristovu veru u najkulturnijim krajevima Rimske države, gde je ona kasnije najjače procvetala. Svojom usmenom i pismenom propoveđu dokazivao je da je Hristova vera za sve narode, a uska jevrejska sa svojim obredima da prestaje važiti sa dolaskom Hristovim. Tim radom je hrišćanstvo zapravo postalo svetska vera. Zbog takve propovedi morao je voditi veliku borbu, i to ne samo sa protivnicima hrišćanstva, nego i sa hrišćanima koji su ostali verni jevrejskim propisima i običajima (nomisti). Neumorno je ogranizovao hrišćanske opštine, stalno vodio o njima brigu i davao savete svojim saradnicima. Taj veliki rad je mogao Pavle obaviti, jer je uz neobičnu bistrinu uma, dobro helenističko obrazovanje, potpuno znanje jevrejskog i grčkog jezika, imao neumornu volju i stalno oduševljenje za svoj zadatak (2 Kor 11 gl.). Pisani ostaci njegova rada jesu četrnaest njegovih poslanica. Pavle po svome radu stoji pred svima apostolima, a istorija sveta ima razloga da ga broji među svoje najveće ljude.

Svoj apostolski rad obavio je ap. Pavle na tri velika putovanja.

3. Na prvom putovanju, koje je bilo najkraće, pohodio je Pavle ostrvo Kipar, a zatim maloazijske gradove Antiohiju, Ikoniju i Listru. Značajno je za religioznost toga kraja i vremena, što su mnogobošci mislili za Pavla i njegovog pratioca Varnavu da su bogovi i hteli da im prinesu žrtvu. Neprijatelji su ga pratili u stopu i pobunili su protiv njega narod, te je zasut kamenjem. Kad je došao k sebi vratio se natrag u Antiohiju Sirsku odakle je i pošao (god. 45-46).

4. Između prvog i drugog Pavlovog putovanja pada Apostolski sabor, koji je održan u Jerusalimu 51. god. i na kojem je hrišćanska crkva odeljena od jevrejske vere. Do toga sabora je došlo ovako: hrišćani jevrejske narodnosti smatrali su svoju novu veru samo nastavkom stare vere, popravljenom jevrejskom verom. Zbog toga je kod tih hrišćana u Antiohiji izbilo nezadovoljstvo, što ljudi iz drugih vera i naroda postaju hrišćani, a ne ispunjavaju propise Mojsijeva obrednog zakona (obrezanje, pranja, postovi i sl.). Došlo je do sporova. Ni pojedini apostoli se nisu slagali u tome pitanju. To tzv. nomističko raspoloženje hrišćana-Jevreja bilo je vrlo opasno, jer da je uzelo maha hrišćanstvo bi bilo svedeno u okvir jevrejske nacionalne vere i obrednosti, a ne bi postalo vera duha, i vera svega sveta. Pavle je otišao u Jerusalim da sa ostalim apostolima reši to pitanje. Na saboru je rešeno da se pri stupanju u hrišćanstvo ne moraju primiti Mojsijevi obredni propisi. To rešenje je bilo osobito važno za dalje širenje i razvijanje hrišćanstva. Apostolski sabor je važan i stoga, što pokazuje da je u duhu Hristove crkve saborno, a ne lično rešavanje verskih pitanja (Dap 15, 1-35).

5. Posle toga sabora kreće Pavle na svoje drugo putovanje. Obišao je opštine koje je osnovao na prvom putovanju, zatim je otišao u Frigiju i Galatiju - pokrajine u sredini Male Azije, te je izbio na more prema Makedoniji u koju je i prešao. Put preko Filipija i Soluna, na kome je bio gonjen i zatvaran, doveo ga je u Atinu. Njegova znamenita propoved o Bogu nepoznatom na atinskom areopagu jeste prvi susret Hristove vere sa grčkom filozofijom i čini posebnu stranu istorije sveta. Ipak je više uspeha imao u bogatom, prosvećenom i pokvarenom Korintu, gde je osnovao opštinu i boravio jednu i po godinu dana. Jevreji su mu svugde, pa i tu, smetali te je izvsfen i pred građanske vlasti. Iz držanja tih vlasti prema njegovom radu vidimo kako su se u prvo vreme uopšte držale državne vlasti prema hrišćanstvu: ne tiče ih se (Dap 15, 35). U Antiohiju se vratio preko Efesa.

6. Oko 54. g. pošao je Pavle na svoje treće i poslednje putovanje. Prošao je kroz Malu Aziju i nastanio se u Efesu, gde je propovedao preko dve i po godine živeći, kao i inače, od svojih ruku. Odatle se borio i protiv nomista koji su kvarili njegovo delo po Maloj Aziji. Iz Efesa, kao primorskog trgovačkog grada sa jakim stranačkim prometom, raznošena je nova vera na sve strane sveta. Prvi veći pokret mnogobožaca protiv hrišćanstva dogodio se tu, no ne iz verskih, nego iz trgovačkih razloga (zlatar Dimitrije). Zbog nastalih nemira ostavio je Efes, prešao u Grčku i Makedoniju i uputio se u Jerusalim (Dap 19, 21. - naročito 20, 17-38).

U Jerusalimu su bili nezadovoljni Pavlovim shvatanjem hrišćanstva i mnogi hrišćani. Oni su zajedno sa nekrštenim Jevrejima, koji Pavlu nisu mogli da oproste prelaz hrišćanima, o njegovom dolasku uzbunili narod i sklopili zaveru protiv njega. Zapovednik rimskih četa zatvori Pavla u tvrđavu, da bi sprečio opasne nerede u gradu. Kako je uzrujanje i dalje trajalo, pošalje ga u Kesariju rimskom prokuratoru da povede protiv njega istragu i da mu sudi. Prvosveštenik jerusalimski je tražio da Pavle bude predat jevrejskom sudu, no nije uspeo, jer je Pavle tražio da mu se kao rimskom građaninu sudi u Rimu. Posle dve godine zatočenja u Kesariji bude otpraćen u Rim (61. g.). Budući da nije bio običan zločinac kretao se u Rimu skoro slobodno među članovima rimske opštine (custodia libera, Dap 21, 15. – 28, 31). Za dve godine je bila njegova parnica okončana i on je oslobođen. O daljoj njegovoj sudbini nema za neko vreme istorijskih podataka. Možda je išao u Španiju. Godine 67. opet je u Rimu. U to doba počinje Neron da goni hrišćane i tada je uz mnoge druge i on izgubio život. Kako je bio rimski građanin, ubijen je časnom smrću - mačem.

b) Drugi apostoli

1. Apostol Petar bio je pre apostolstva ribar u Galileji. Njegova neobična odanost Hristu i njegovo naglo otpadanje od njega tumači se time što je bio plahe i žive prirode. Propovedao je uglavnom Jevrejima radi čega se naziva njihovim apostolom, dok Pavla zovu apostolom neznabožaca. Osim u Jerusalimu propovedao je po dijaspori u Maloj Aziji, a možda i dalje, do Vavilona. Za vreme Nerona bio je i on u Rimu gde je umro razapet strmoglavce na krst. O njegovom boravku u Rimu nastale su kasnije razne legende. Takva je legenda o njegovom bekstvu iz Rima da ne pogine, i susret sa Hristom (Sjenkjevič - Quo vadis?). Predanje rimske crkve, da je Petar bio u njoj dvadeset i pet godina episkop ne može se istorijski proveriti. - Od njega su ostale dve poslanice.

2. Mnogo manje znamo o životu i radu Petrova brata ap. Andrije. Po predanju širio je veru u Maloj Aziji na obalama Crnoga mora i u Skitiji (južna Rusija). Po staroj ruskoj legendi dospeo je Dnjeprom do mesta na kome je danas grad Kijev. Život je završio na krstu.

3. Ap. Jovan Bogoslov i njegov brat Jakov bili su sinovi ribara. Jovan, učenik koga je ljubio Hristos i kome je sa krsta predao brigu o svojoj majci, upravljao je posle Pavla dugo vremena opštinom u Efesu. Čuvao je veru od raznih krivih učenja. Prema predanju bio je bačen u sud sa vrelim uljem i ostao nepovređen. Za vreme cara Domicijana bio je prognan na ostrvo Patmos. Osim evanđelja i tri poslanice ostala nam je od njega i proročka knjiga Apokalipsa. Umro je prirodnom smrću na početku II veka. Poslednjih godina života bila mu je sva pouka u reči: „Dečice, ljubite se!" Zovu ga apostolom ljubavi. - Njegov brat Jakov radio je u Jerusalimu sa ostalim apostolima i tu je i pogubljen.

4. O životu i mestu rada ostalih apostola nema pouzdanih podataka. - Evanđelist Marko pomagao je Petru i Pavlu. Po Petrovom kazivanju opisao je u svom jevanđelju život i rad Spasiteljev. Aleksandrija ga slavi kao svog apostola. - Od antiohijskog lekara Luke, koji je neko vreme pratio Pavla, imamo jedno jevanđelje i opis rada apostolskog - Dela apostolska. - Drugi apostol Jakov (brat Gospodnji), nazvan Pravedni, upravljao je opštinom u Jerusalimu; držao se strogo Mojsijeva zakona. Ubijen je kamenjem.

III. Širenje hrišćanstva

1. Plodovi rada apostola, njihovih saradnika i nastavljača jesu da je već u II v. bilo hrišćanskih opština u svima krajevima rimske države. Osobito ih nalazimo po obalama Sredozemnog mora, odakle vera zahvata dublje u provincije, pa i preko državnih granica. Naročito je napredovalo hrišćanstvo u prokonzularnoj Africi (Kartagina).

No, hrišćanstvo nije raznošeno u svet samo misionarskom propoveđu. U mestima gde je bilo već posejano širio ga je primer krštenih. Dalje, robovi, zanatlije, trgovci, vojnici i drugi „pokretni svet" raznosili su hrišćanstvo gde god su dospeli.

2. U prvim vekovima hvata hrišćanstvo korena poglavito u oblastima gde se govori grčki. I u prestonici, u Rimu, gde od početka postoji znamenita hrišćanska opština, jeste ta opština uglavnom grčka. - Pretežno primaju u ovom vremenu hrišćanstvo siromašniji i niži društveni slojevi, ali ima hrišćana i među višima i imućnijima. Prvobitno je hrišćanstvo gradska religija i veći gradovi, kao središta kulture i svih drugih pokreta, šire ga u manje i u svoja okolna sela.

3. U hrišćansku zajednicu se stupalo primanjem tajne krštenja. Što dalje, sve se više pazilo na to, da se budući članovi crkve što bolje spreme za krštenje. Poučavani su u veri i vaspitavani u moralnom životu. „Pojedinim hrišćanima je davana dužnost da paze kako žive i šta rade oni, koji hoće k njima da pređu, pa da onda taj prelaz nekima spreče... a druge da voljno prime, te da ih iz dana u dan sve više popravljaju" (Origen). To prethodno vaspitanje za veru jeste katihumenat. - Samo na taj način se mogla crkva očuvati da u nju ne prodru neznabožačke naravi. - Katihumenske pouke, koje su držane valjda u svakom većem gradu, razvijene su postepeno u prave velike škole hrišćanske nauke i vaspitanja (Aleksandrija).

IV. Versko i kulturno stanje u svetu u doba kada se pojavilo hrišćanstvo

Hrišćanska vera je za nekoliko vekova potisnula sve mnogobrojne vere u tadašnjem kulturnom svetu. Taj neobični uspeh ima dva glavna razloga. Prvi leži u snazi jevanđelskih istina i u tome što je ta vera najbliža ljudskoj duši, koja je „hrišćanska po svojoj prirodi" - naturaliter christiana. Drugi je u tadašnjim istorijskim prilikama koje su bile pogodne za napredovanje hrišćanstva. Sin Božji se javio kada se navršilo vreme, tj. kada su istorijske prilike sazrele za njegov dolazak (Gal. 4). Te istorijske prilike leže u verskom, moralnom i kulturnom stanju tadašnjeg sveta.

1. Grčko-rimska vera, glavna koju je imalo hrišćanstvo da potisne, bila je unutrašnje istrošena, njene vrednosti su bile dotrajale. Prvo je postalo jasno filozofima, pa zatim i širim slojevima naroda, da je mitologija bajka bez sadržine ili sa nemoralnom sadržinom. Ozbiljnija filozofija je pokušavala da spase mitologiju pesničkim i filozofskim tumačenjem pojedinih mitova. No, mnogo je više od nje uspevala komedija, satira i površna prosvećenost, koja je mitologiju na sve strane izvrgavala ruglu. To još ne znači da je svet tada bio uopšte nereligiozan. Naprotiv, bio je veoma religiozan, samo nije mogao da se zadovolji svojom starom verom. Stojička i platonska filozofija toga doba imaju religioznu boju (Seneka, Epiktet, Marko Aurelije, Plutarh). Mase narodne, u svojoj žudnji za religijom, primale su sve nejasno i tajanstveno iz istočnih religija, koje su im došle na domak mešanjem naroda u velikoj rimskoj državi. To je tzv. verski sinkretizam koji počinje još sa Aleksandrom Velikim, a naročito je živ u doba rođenja Hristova. Iz tadašnje književnosti vidimo da ljude nikada kao u to vreme nisu zanimala pitanja o duši i večnom životu, o Bogu, istini, o ispaštanju, askezi i o iskupljenju. Dakle, i kod prosvećenog i kod manje prosvećenog tadašnjeg sveta bilo je religioznosti. I taj svet, tražeći veru koja bi ga najbolje zadovoljila, došao je do uverenja da u spomenutim pitanjima ne može izaći na čistinu bez Spasitelja. To uverenje, da je ljudima potreban Spasitelj, bilo je pred dolazak Hristov vrlo rašireno. Takvo duhovno raspoloženje bilo je pogodno za širenje hrišćanstva.

2. Hrišćanstvo se brzo širilo u rimskoj carevini i zbog toga što je u njoj na sve strane bilo mnogo jevrejskih naseobina. U tome vremenu je moglo biti u državi rasejano oko četiri do pet miliona Jevreja (dijaspora). Ti Jevreji su umešno vodili svoju versku propagandu, pri čemu su se služili i filozofijom, te su uspevali među prosvećenim svetom. Imali su osobito mnogo prozelita u Antiohiji i Aleksandriji. Svetkovanje subote je npr. u I v. bilo uobičajeno i kod mnogih nejevreja. Tim dugim radom jevrejske propagande, koja je svet upoznala sa jednoboštvom i Mojsijevim moralom,  bilo je obrađeno polje za hrišćansku propoved, koja je došla odmah posle jevrejske. Poznavanja Starog zaveta, na koji se oslanjala hrišćanska propoved, bilo je dosta i na sve strane.

3. Mnogo je išlo na ruku širenju hrišćanstva i to što je u doba kada se ono pojavilo postojala jedna svetska monarhija. U njoj je vladao među različitim narodima, uglavnom, isti poredak i što je glavno - mir. „Kako bi ta nauka mira - pita Origen - koja ne dozvoljava osvetu ni nad neprijateljem mogla prodreti i biti primljena da o dolasku Hristovom nije bilo na sve strane primireno stanje?"

4. Helenistička kultura je odomaćila uveloj rimskoj državi barem razumevanje jednog jezika - grčkog, ako ne i potpuno znanje toga jezika. Država je imala dobre drumove i uređen saobraćaj i na kopnu i na moru, te se lako i sigurno moglo putovati u najudaljenije krajeve. Kultura i prosveta širile su se podjednako na sve strane. Državljani su se rado i mnogo udruživali u različita prosvetna, dobrotvorna, privredna i politička udruženja. Sve je to dobro došlo širenju hrišćanstva, jer u takvim prilikama hrišćanske ideje nisu mogle dugo ostati ograničene na jedan kraj; išle su po svetu takoreći same od sebe.

5. Jevreji. Narodne antičke kulture vodio je u hrišćanstvo razvoj filozofije i opadanje njihove vere. Jevreji su za primanje hrišćanstva spremani drugim putem. Njihova tradicija i starodrevne knjige govorile su im da će doći Spasitelj, koji će ih izmiriti sa Bogom. Svi njihovi običaji i obredi su govorili o tome. Na osnovu toga su Spasitelja mnogi i poznali kada je došao - prvi njegovi sledbenici i propovednici hrišćanstva su Jevreji, a i prve hrišćanske opštine su među njima. No taj narod je u svojoj prošlosti prošao kroz tako nesrećne političke prilike, toliko se morao boriti za svoju slobodu, da se u njemu slika Spasitelja koji treba da dođe preobrazila u sliku osloboditelja, uglavnom političkog. Zbog toga je hrišćanstvo kod njih uhvatilo najmanje korena. No Jevreji ipak imaju zasluga za hrišćanstvo, jer su u njega prešli osnovi njihovog čistog jednoboštva, sa Mojsijevim i proročkim moralom.

V. Crkvena uprava, sveštenstvo

1. Kao što je prva, jerusalimska, opština počela svoj život kao potpuno uređeno društvo sa svojim članovima i starešinama, tako je živela i svaka druga hrišćanska opština. U svakoj su hrišćani bili podeljeni na narod i sveštenstvo ili laike i jerarhiju (kler). Tako je odredio Spasitelj (Lk 10, 16; Dap 20, 28).

Jerarhija je nastala ovako: apostoli nisu mogli stalno i lično obavljati starešinske dužnosti u svakoj opštini koju su osnovali. Njihova je dužnost bila da idu i propovedaju, i da s vremena na vreme obiću svoje opštine, no i to su mogli činiti samo za svoga života. Da bi opštine ipak imale svoje starešine, apostoli su u njima predavali svoja starešinska prava i dužnosti svojim zamenicima, a sa njih su ta prava i te dužnosti prelazile dalje i na potonja pokolenja. Ap. Pavle npr. namešta Timotija za svoga zamenika u Efesu, a Tita na Kritu i daje im uputstva kako da vode crkvu. Ti apostolski zamenici dobili su naziv episkopa - nadzornika, i svakoj opštini je stajao po jedan na čelu. Episkop je utvrđivao veru i čuvao je od kvarenja, bdio je nad moralom i redom među svojim hrišćanima, obavljao je bogosluženja i raspolagao je crkvenim imetkom u sporazumu sa članovima svoje opštine.

Episkop jedne opštine nije imao vlasti nad episkopima druge, ali su bili u većoj časti episkopi onih mesta u kojima su apostoli osnovali crkvu i duže u njoj živeli, a koja su mesta bila i inače politički važna kao Jerusalim, Antiohija, Efes, Aleksandrija, Rim.

2. Za sve te poslove nije bio u svakoj opštini dovoljan samo episkop, osobito ne tamo gde je hrišćanstvo prelazilo iz grada u sela. Zbog toga od početka u pojedinim opštinama rade uz episkopa i prezviteri - starešine. Njih su postavljali apostoli ili episkopi kako ap. Pavle upućuje Tita da čini. Prezviter je delovao po ovlašćenju svoga episkopa uz njega u gradu ili u selu. U mestima gde je uz episkopa bilo po više prezvitera bilo je razlike između episkopskih i prezviterskih dužnosti i dostojanstva. U mestima gde je bio dovoljan jedan episkop, nije upadala u oči razlika između njegovog stepena i prezviterskog.

3. Već u Jerusalimu su apostoli, u sporazumu sa narodom, namestili sebi pomoćnike za ekonomske poslove i staranje o bolesnicima i sirotinji. To su bili đakoni - sluge, koji su uz svoje poslove propovedali i pomagali pri bogosluženju. Takvih poslova oko imanja, sirotinje i bolesnih bilo je u svakoj opštini, u toku vre-mena su se umnožili, i zbog toga su svuda nameštani đakoni. Gde je bilo potrebno i po sedmorica, kao u Jerusalimu.

Ta tri stepena su od početka sačinjavala jerarhiju.

Do VI v. bilo je u crkvi i đakonisa. To su bile časne udovice ili devojke koje su obavljale đakonske dužnosti kod bolesnika, pri krštenju itd. Kada se crkveni, naročito bogoslužbeni život počeo jače da razvija, ustanovljeno je i niže sveštenstvo: ipođakoni, pevači, čitači i vratari. Te su službe nastale oko početka III v.

4. Prve episkope i druge klerike postavljali su apostoli i predavali im vlast i dužnost polaganjem ruku na glavu uz molitvu. Svakako još za apostolskog vremena uobičajen je naročit izborni red. Kandidata je birala cela opština, koja dobro poznaje život pojedinih, da bi postao episkop ili uopšte sveštenik onaj koji je umniji, svetiji i u vrlinama odličniji, te da posle ne bude smutnje i prebacivanja. Kada je biran episkop u nekoj opštini, dolazili su na izbor episkopi iz bližih gradova, koji su ga i rukopoložili. Glasalo se uzvikom „aksios!" - dostojan je! Zatim je kandidat rukopolagan.

Kakvih osobina treba da je sveštenik propisao je ap. Pavle u poslanicama Timoteju i Titu i na to se pri izboru pazilo. Ljudi sa težim telesnim manama i robovi, bez dozvole gospodara, nisu mogli biti sveštenici. - Ne samo đakoni i prezviteri, nego i episkopi su mogli biti oženjeni ljudi.

5. Članove jerarhije nije redovno izdržavala opština, jer se većinom sastojala od sirotinje. Oni su se izdržavali od onoga šta je ko imao ili šta je zaradio svojim trudom, a po primeru ap. Pavla. No kako je Hristos rekao da je poslenik dostojan svoje hrane, već u najranije doba počeli su se skupljati dobrovoljni prilozi i desetak za izdržavanje crkve i za potrebe sveštenstva. - Od nedostojnih nisu primali priloge ili su ih vraćali.

6. Hrišćanske opštine su bile jedna prema drugoj samostalne što se tiče raspolaganja svojim imanjem, reda pri bogosluženju, reda u hrišćanskom životu i u biranju svoje jerarhije. No ipak su zato bile jedna s drugom u tesnoj vezi i pazile su na to da se svuda održava ista vera i red. Zbog toga su episkopi putovali jedan drugom da se sporazumevaju i držali su manje i veće sastanke i sabore. Mnogi, religioznošću i svetim životom naročito nadahnuti hrišćani (harizmatici), utvrđivali su takođe od opštine do opštine istu veru. Znak duhovnog jedinstva najstarijih crkava je i to što su sveštenici i laici kada idu u drugu opštinu nosili sa sobom pismo svoga episkopa da bi ih u novom mestu priznali za hrišćane.

7. U svima opštinama se pomno pazilo na čistotu moralnog života. U manjim prestupima je episkop opominjao i korio, a veći grešnici su se morali ispovedati pred celom crkvom i duže vremena ispaštati svoj greh. Njih nisu puštali u hram, nego su stajali ili klečali u pritvoru, nije im davano sv. pričešće, nosili su pokajničko odelo itd. Najveća kazna je bila isključenje iz hrišćanske zajednice. Koga je isključila jedna opština, toga ni druge nisu primale u zajednicu.

VI. Bogosluženje

1. Kad se vera počela širiti van Palestine, među nejevreje, počeo se razvijati poseban hrišćanski kult. No i taj je ostao umnogom pod jevrejskim uticajem. Glavno hrišćansko bogosluženje ovoga vremena sastojalo se iz čitanja Staroga zaveta i apostolskih spisa, iz tumačenja onoga što je pročitano i pouke za život, iz zajedničkog pevanja psalama i himni i iz pričešćivanja.

Dan molitvenog sastanka bila je nedelja - Gospodnji dan - dan sunca, ali je bilo sastanaka i u druge dane. Toga dana su se redovno dva puta sastajali: pre izlaska sunca na molitvu, čitanje i pouku, zatim uveče da obave zajedničku večeru - agapu i pričest. Osim nedeljnog dana praznuje se Vaskrs, a sedmica pred Vaskrs smatra se osobito svetom. Vaskršnja svečanost slavi se i u to doba u zoru. Slavila se i Epifanija tj. Bogojavljenje i Božić zajedno, Pedesetnica i dani mučenika. Postilo se sredom i petkom i pred Vaskrs, na zapadu se postilo i subotom.

2. Mesta za bogosluženje. U najstarija vremena nisu hrišćani imali posebnih zgrada sa svoje skupove. Sastajali su se gde im je bilo najzgodnije. Za vreme Pavlovo su npr. hrišćani u Efesu bili iznajmili za svoje sastanke jednu školu. Pri kraju II v. bilo je već naročito zidanih hrišćanskih hramova. Za vreme Decija i Dioklecijana mora da je bilo mnogo hramova, jer oni naređuju da se ruše. Kada su hrišćani jače proganjani sklanjali su se na skrovitija mesta da obave bogosluženje - na groblja ili na poljska dobra.

Osobito sveta mesta bila su za hrišćane groblja. Svetinju grobova su štitili državni zakoni (utočište), te su se hrišćani skupljali na grobovima svojih mučenika. Nad njima su dizali omanje, s jedne strane otvorene, zgrade (memoriae) od kojih su današnje kapele. Posebna vrsta hrišćanskih zajedničkih grobalja jesu katakombe, velike podzemne nekropole. Nalaze se u Palestini, Africi, Mesopotamiji, na grčkim ostrvima, a naročito u Italiji i to oko Rima. To su čitave mreže pod zemljom kopanih hodnika koji se spuštaju u iste takve hodnike pod sobom. Takvih spratova ima po pet-šest. U zidove hodnika su urezivana ležišta i u njih zaziđivani mrtvi. Dužina rimskih katakombi, koje su najznamenitije, ceni se na skoro 900 kilometara, a broj mrtvih u njima ne može se ni ustanoviti. Misli se da su nastale već u I v. U VIII v. su im ulazi zatrpani, te su zaboravljene. Otkrivene su pri kraju XVI v.

Predmeti, natpisi i slike u katakombama vanredno su važni za istoriju hrišćanske umetnosti, života i običaja. Iz mnogobrojnih očuvanih slika po tavanicama katakombi i oko kubikula, kako se zovu ležišta za mrtve, vidimo da je hrišćansko slikarstvo u svojim počecima pomešano sa klasičnim i dohrišćanskim, kao što je i prirodno. Ima u katakombama npr. slika kako Orfej kroti svirkom životinje. Spasitelj se slika kao vrlo mlad pastir u kratkoj odeći sa jagnjetom na ramenima. Slikaju se predmeti i ličnosti iz Starog i Novog zaveta. Neke hrišćanske svetinje se slikaju prikriveno - simbolički: krst kao grčko slovo „tau" (t), ili u obliku kotve; slikom ribe, koja se često sreće, hteli su izraziti reči: „Isus Hristos Teu Ios Sotir = Isus Hristos Božji Sin Spasitelj." Svaka od tih reči počinje u grčkom jeziku jednim od slova reči ihtis, kako se grčki nazivala riba. Tip Bogomajke sa detetom u naručju ili na krilu ostao je isti u crkvenom slikarstvu od katakombi do danas. Osim tih slika religiozne sadržine ima u katakombama slika pokojnika, životinja i cveća.

VII. Rimska država i hrišćanska crkva

Rimska država u čijim krajevima se hrišćanstvo pojavilo, počela je tu novu veru da proganja kada je u njoj uhvatila dubljeg korena. Borba između države i Crkve trajala je dva i po stoleća. Država ju je vodila na mahove onim oštrim sredstvima koja jedna država može da upotrebi protiv svojih neprijatelja.

a) Neraspoloženje prema hrišćanima

Pre nego što je rimska država ustala protiv hrišćana, stvorilo se u širokim masama neraspoloženje protiv njih. Mnogi su neznabošci u toj novoj veri našli ono što im treba, npr. jednoboštvo i moral sa kojim bi se mogli složiti njihovi najbolji filozofi, ali su ipak mnogi osećali odvratnost prema njoj. Svima onima koji su bili zadovoljni i ponosni svojom grčko-rimskom kulturom, nije se uglavnom svidelo varvarsko poreklo tog „novog i opakog praznoverja" (Svetonije). Višim i imućnijim krugovima bilo je nerazumljivo hrišćansko povlačenje iz sveta i ravnodušnost prema svemu što svet pruža: prema imanju, časti, zabavi, često i nauci. - Ljudi koji su živeli od stare vere, kao žreci, neke zanatlije i trgovci, osetili su da sa širenjem nove vere opadaju njihovi prihodi. Zato je, svakako, i po drugim mestima bilo onakvog negodovanja protiv hrišćana kakvo je izazvao zlatar Dimitrije u Efesu. - O hrišćanima se širilo uverenje da su bezbožnici. Tome se moglo lako verovati, zato i pita filozof Celz: „Zašto hrišćani nemaju oltara i hramova, gde su im božji likovi? Njihov bog se ne može ni pokazati ni videti, pa ipak, tobože, poznaje dela i reči, štaviše i tajne misli ljudi". Na druge vere su gledali kao na služenje demonima. Naročito je sumnjivo bilo hrišćansko sklanjanje od sveta i tajanstvenost njihovih molitvenih sastanaka. Neobavešteni svet je iz glasova o večerama, ljubavi i pričešću ispleo najstrašnije priče o zločinima protiv morala i zakona, koje hrišćani, tobože, čine (tijestovske gozbe). Dalje, svetu su bila poznata verovanja drevne crkve da je vrlo blizu smak sveta. Iz toga je izveden brz zaključak da oni taj smak i žele iz mržnje prema ljudima (odium generis humani). Kako je prost paganski svet bio veoma praznoveran, u svakoj prirodnoj nepogodi, u boleštinama i nedaćama video je gnev bogova koje su hrišćani uvredili. - Na sve to dolazi još tesna veza hrišćanstva sa Jevrejima. Mada je bilo u državi mnogo prozelita, Jevreje su, zbog nekih njihovih nacionalnih osobina, prezirali i mrzeli. Od davnine znamo za antisemitske pokrete i zakone. Otcepivši se od Jevreja, hrišćani su poneli na sebi svoj deo te mržnje. - Zbog takvog narodnog raspoloženja rimske vlasti počinju da obraćaju veću pažnju na hrišćane i često ih kažnjavaju samo zato što to traži narod.

b) Rimska država prema verama

1. Rimska država je bila trpeljiva prema verama svojih naroda. Te su vere bile većinom vezane za neki kraj ili grad i nisu težile da se svesno šire na račun drugih vera. Osim toga većina tih vera se lako mešala sa drugim verama. Dok nisu smetale državnoj religiji, nad kojom su bdeli zakoni, mogle su na miru živeti. One su bile greligiones licitae i njihova božanstva su često uzimana u državnu veru. Međutim, osnovna crta hrišćanstva je baš to da poriče valjanost svim drugim verama i hoće da prodre u sve narode. Ono je, dakle, nagovestilo svim verama borbu do istrage i po tome se moralo sukobiti i sa državnom verom, drugim rečima, sa državnim zakonima. U državnoj religiji je, uz to, bila jedna osobito osetljiva tačka, i verske i političke prirode, sa kojom se hrišćani nisu mogli nikada izmiriti. To je bio, od istočnjaka primljeni, božanski kult vladara. Od njega su bili oslobođeni samo Jevreji, a svaki drugi ko bi ga odbio, smatran je izdajnikom države. Vladar je bio domiunus ac deus i kada je bila prilika, prinosila mu se žrtva. Hrišćani nisu mogli pristati na obožavanje čoveka. Priznavali su vladaru da je dominus, štaviše da je prvi posle Boga – a deo secundus, molili su se za njega Bogu, no žrtvu su stalno odbijali. Na tom državnom kultu je bio neizbežan sukob hrišćana sa zakonima i oni su, uglavnom, zbog toga kulta osuđivani da idu pred zveri, na lomače, na krst i u rudnike.

2. Nema sumnje da je rimska država morala osetiti i to da u hrišćanstvu leži nešto što se ne može spojiti sa tadašnjom državom i društvenim poretkom. U rimskoj državi nije se moglo mirno gledati širenje jedne vere koja uči da su svi ljudi i narodi jednaki i da su svi braća. Društvo, kome je sav život, proizvodnja i bogatstvo ležalo na robovima, nije se moglo lako miriti sa moralom po kojem je rob brat, što na kraju znači da ropstva ne može biti. Tu dolazi još hrišćanski pogled na rad, na položaj žene, na porodični moral itd. Jasno je bilo da hrišćanstvo nosi u sebi prevratne težnje i načela i da hrišćani nisu besprekorni građani. Na osnovu svega toga postalo je hrišćanstvo u rimskoj carevini religio illicita -nedozvoljena vera.

3. U prvo, uglavnom apostolsko vreme, kada se hrišćanstvo širilo „pod prisenkom judejstva", državne vlasti ga smatraju za ogranak te dozvoljene vere i ne obraćaju na njega pažnju. Kada su korintski Jevreji došli pred namesnika sa tužbom na Pavla, namesnik im kaže da ga se ne tiču njihova prepiranja o zakonu (Dap 18, 12-16). No postepeno počinju vlasti razlikovati hrišćane od Jevreja i istupaju protiv njih smišljeno i po zakonu. Gone ih od početka II v. do Konstantina. Ta gonjenja hrišćana nisu bila stalna, a nisu preduzimana uvek ni u celoj državi, tako da je bilo dužih odseka vremena u kojima su hrišćani živeli na miru.

v) Gonjenja hrišćana

1. Prvo gonjenje za koje znamo bilo je u Rimu 64. godine za cara Nerona. Kako vidimo iz Tacitovih Anala (XV. 44) na hrišćane nije tada preduzeta hajka zbog vere, nego zbog tobožnjeg zločina. Te je godine izgoreo veliki deo Rima, a u narodu je pala sumnja na Nerona da je on podmetnuo taj požar. Neron je zbacio sumnju sa sebe na „ljude, koji su bili omraženi zbog zlih dela i koje je narod zvao hrišćanima". Izgleda da su Jevreji učestvovali u tome sumnjičenju. Hrišćani su izvođeni u cirkusu pred zveri, zamotavani su u kučine i katran i paljeni kao buktinje ili kao prikazivači u mitološkim predstavama. Sa hrišćanima je tako nečovečno postupano da ih je počeo žaliti i sam narod koji ih je inače mrzeo. Tom prilikom su poginuli apostoli Petar i Pavle.

2. Za vreme vladavine cara Trajana (98-117) vlasti razlikuju hrišćane od Jevreja i smatraju i samu njihovu veru (nomen ipsum) za prestup protiv reda u državi, bez obzira na to da li su inače mirni i pošteni građani. Kada je Trajan (99. g.) izdao svoj Zakon protiv heterija - tajnih udruženja, počeo je Plinije Mlađi, namestnik u maloazijskoj pokrajini Vitiniji, da taj zakon primenjuje i na hrišćansku crkvu kao tajno društvo. Kako je u Vitiniji bilo vrlo mnogo hrišćana, Plinije, da se ne bi u kažnjavanju prebacio, pošalje Trajanu izveštaj o svom dotadašnjem postupanju i zatraži dalja uputstva. Iz njegovog pisma se vidi da je hrišćane kažnjavao smrću, ako nisu hteli da se na tri poziva odreknu svoje vere. Dalje, smatrao je za dovoljan dokaz da neko nije hrišćanin ako je u sudnici prineo žrtvu pred vladarevim likom i ako je hulio na Hrista. Osim toga kaže da je mučio dve devojke, ne bi li od njih doznao pravu istinu o hrišćanima, ali nije našao ništa osim preteranog praznoverja. Pri kraju se tuži da se „ta zaraza" raširila ne samo po gradovima, nego i po selima i da ima hrišćana u svim staležima.

Trajan je na to pismo izdao kratko i jasno uputstvo kojim je ublažio za hrišćane svoj Zakon o heterijama. Naredio je da hrišćane ne treba naročito tražiti; ko je tužen da je hrišćanin i to mu se dokaže, neka se kazni; tužbe bez potpisa ne treba primati; ko prinese žrtvu, da mu bude prosto, inače da se pogubi. Toga uputstva su se vlasti držale do III veka. U ovom gonjenju izveden je u Koloseumu pred zveri Ignjatije Bogonosac, episkop antiohijski, a Kliment rimski je prognan u Herzon na Krimu.

3. Marku Aureliju, caru filozofu (161-168), izgledalo je hrišćanstvo kao neka glupost, koja se može samo žaliti. Hrišćansku hrabrost u mučenjima smatrao je za tvrdoglavo i kažnjivo protivljenje caru i državi. Njegovu su vladavinu pratila mnoga zla u državi zbog kojih je paganski narod bio jako ogorčen na hrišćane. Progonio ih je kao i sve nove vere koje su se tada mnogo širile. Gonjenja je bilo naročito u Galiji i Maloj Aziji. Za njegove vlade je poginuo u Rimu Justin filozof sa dosta svojih učenika.

4. Pod vladarima iz kuće Severa bilo je za hrišćane snošljivo stanje. Naročito za Aleksandra (222-235), za koga je zabeleženo da je trpeo hrišćane, štaviše da je imao u dvoru lik Hristov i da je na zidove svoga dvora ispisao neke Hristove reči, npr. „Što ne želiš sebi, ne čini drugome". Zabeleženo je za njega i to da su ga ubili vojnici na Rajni, između ostaloga i zato što je bio „sluga hrišćana".

5. Oko 250. godine bilo je hrišćanstvo već tako jako, da je država stajala pred odlukom ili da ga primi ili da ga za svagda uništi. Car Decije Trajan odlučio se za ovo drugo. On je vladao svega dve godine (249-251), ali je za to kratko vreme gonio hrišćane kao niko dotle. Njegovo gonjenje jeste prvo smišljeno i opšte gonjenje. Izdao je 250. godine naredbu vlastima da pozovu na žrtvovanje svakog pojedinog hrišćanina kao i one koji su sumnjivi da su hrišćani. Uporni da se muče glađu i žeđu i zatim da se ubijaju, a onima koji pobegnu da se oduzme imanje. Njegova naredba je zaista savesno ispunjavana i po gradovima i po selima, o čemu svedoče nekih dvadeset očuvanih zapisnika.

Gonjenje hrišćana pod Decijevim naslednikom carom Valerijanom jeste nastavak Decijeva gonjenja. Valerijan je ubijao poglavito članove jerarhije, hrišćane iz viših staleža i carske činovnike. Zabranio je pod smrtnom kaznom skupove na grobljima i po katakombama. U tom gonjenju je poginuo Kiprijan, episkop kartaginski, koji se za Decija bio sklonio i iz svoga skrovišta upravljao svojom opštinom.

Decijevo gonjenje je umnogome uspelo. Tada je bilo mnogo hrišćana koji nisu bili kadri da podnesu za ljubav svoga uverenja ni neugodnosti, a kamoli smrt. Neki su se na mukama odrekli vere, a neki su „padali i ne stupivši u borbu". Tih hrišćana koji su pali (lapsi) bilo je mnogo i dele se na grupe. Jedni su prineli žrtvu bogovima - sacrificati, drugi tamjan caru - thurificati; libellatici uopšte nisu prineli žrtve, ali su podmitili činovnike i dobili potvrdu da su obavili što od njih traži carska naredba; tu spadaju i acta facientes, oni su za novac prokrijumčarili svoja imena u spisak hrišćana koji su već žrtvovali. Proditores - izdajice su bili oni koji su prokazivali svoje hrišćanske drugove i predavali svete knjige da se spale. To otpadništvo se tumači time, što je moralna snaga kod mnogih hrišćana oslabila u dugom miru koji su uživali pre Decijeve vladavine. Inače su prilike u kojima se odigralo ovo gonjenje već drukčije nego što su bile ranije: nehrišćanski narod je postao ravnodušan, jer se sa hrišćanima već bolje upoznao i na njih navikao.

Posle toga nastaje mir i traje nekih četrdeset godina. Za to vreme se hrišćanstvo širi osobito u višim društvenim krugovima - među činovnicima i oficirima. I u samom dvoru cara Dioklecijana ima hrišćana (carica Priska i princeza Valerija).

6. Poslednje gonjenje hrišćana koje je obuhvatilo celu državu otpočelo je za vlade cara Dioklecijana (284-305). U tom gonjenju je konačno rešena borba države sa hrišćanima. Taj veliki državnik, koji je preuredio državu i spasao je od rasula, dugo vremena nije dirao hrišćane da bi na miru učvrstio državu i svoj presto. No kao vladar za čije vreme je došao do vrhunca božanski kult cara i koji se dao verski poštovati kao „Jupiterov sin", morao je na kraju i on doći u sukob sa hrišćanstvom. Podstrekač u gonjenju bio mu je zet, cezar Galerije. Prvi edikt protiv hrišćana izdao je Dioklecijan 303. godine. Naredio je da se do temelja poruše hrišćanski hramovi. Prvi je pao u prestonici Nikomidiji. Dalje je naredio da se pokupe i spale hrišćanske knjige koje su i dotle potpadale pod Zakon o vračarskim knjigama; da se otpuste iz službe činovnici hrišćani, građani da izgube svoja građanska prava, a robovi i nadu na oslobođenje; u istrazi da se svi bez razlike bacaju na muke.

Iz tih naredbi vidimo koliko je hrišćanstvo napredovalo ranije i koliku je slobodu uživalo za vreme mira. Vojsku je čistio od hrišćana cezar Galerije. Sveopšte proganjanje je počelo tek na četvrti edikt 304. godine. Zahvatilo je skoro celu državu. Čitava mesta i naselja su opustošena, a stanovnici posečeni. Kada je 305. godine Dioklecijan sišao sa prestola i Galerije postao vladar, otpočeo je na istoku opet pravi pokolj hrišćana. Tako je trajalo četiri godine. Kada je već i samim vlastima izgledalo da je suviše ubijanja, izašla je naredba da se hrišćanima kopaju oči i da im se osakati jedna noga. „Zbog toga bezbožničkog čovekoljublja tako mnogim ljudima je mačem iskopano, a zatim usijanim železom ispaljeno jedno oko (desno), ili ubogaljena noga, da im se nikako ne može znati broja." Tada je Galerije pao u tešku bolest, te je u smrtnom strahu sa svoja dva suvladara izdao 311. godine edikt verske trpeljivosti. Za sve to strašno vreme bili su hrišćani donekle na miru u Španiji, Galiji i Britaniji gde je vladao cezar Konstancije Hlor i zatim njegov sin Konstantin. Država je, dakle, konačno popustila.

Za vreme Dioklecijanovo pogubljen je vojni tribun sv. Georgije. U Sirmijumu (Srem. Mitrovica), koji je bio i prestonica Dioklecijanova, poginuo je mladi episkop Irinej, njegov đakon Dimitrije i pet devojaka „čija imena zna Bog", kako kaže stari zapis. Tu je udavljeno i pet fruškogorskih kamenorezaca, koji nisu hteli da isklešu caru kip jednog boga, i još 40 mučenika.

g) Mučenici i ispovednici

Hrišćani su neobično cenili one svoje drugove, koji su smrću svojom posvedočili stalnost u veri (martir = svedok). Pratili su ih na gubilište, tamo su prostirali platno da uhvate njihovu krv, sahranjivali su njihova mrtva tela ili su kupili iz pepela njihove sagorele delove. Opisivali su tok njihova suđenja i način umiranja, skupljali su se na njihovim grobovima nad kojima su zidali „memorije". Tu su osobito svečano obavljali godišnjicu njihove smrti koju su zvali rođendanom. Tada su javno čitali opis mučeničke smrti. Mesto gde leži mučeničko telo smatrali su i lekovitim, te su u bolesti kraj njega noćivali. Iz toga se razvilo u drugom periodu veliko poštovanje moštiju i relikvija.

Oni hrišćani, koji su za svoju veru samo mučeni i proganjani, a nisu poginuli, nazvani su ispovednicima (confessor). Oni su takođe uživali veliki ugled i čast. Njihova se reč slušala kada je nekom velikom grešniku trebalo da se oprosti i da bude opet primljen u crkvu. Bivalo je da su svojim velikim ugledom smetali crkvenoj disciplini.

VIII. Hrišćanska književnost

1) Najstariji spomenik hrišćanske pismenosti jeste Sv. pismo Novoga zaveta. Novi zavet sadrži: četiri jevanđelja (opisi života i rada Spasiteljeva) od sv. Mateja, Marka, Luke i Jovana; Dela apostolska opisano od sv. Luke; pisma ili poslanice apostola hrišćanima uopšte ili nekoj hrišćanskoj opštini ili osobi, u kojima se raspravljaju pitanja koja se tiču naročito njih i - Apokalipsa u kojoj sv. Jovan Bogoslov govori svoje vizije o budućnosti crkve. - Svaki taj deo postao je posebno i nalazio se kod pojedinih opština ili osoba, dok ih nije crkva skupila u jedan zbornik. Taj posao je završen u IV veku. - Novi zavet je pisan grčkim jezikom, no ne književnim nego pučkim, sa mnogo varvarizama. Već u prvom veku se pojavljuju neki spisi, po obliku i sadržini slični apostolskima, no koje nisu apostoli pisali. Takvi se spisi zovu apokrifi (Petrovo jevanđelje i dr.).

2. Prvi crkveni pisci posle apostola jesu neki njihovi učenici koji su uz njih i posle njih širili hrišćanstvo. To su: Ignjatije Bogonosac, episkop antiohijski, Varnava, saradnik ap. Pavla, Kliment, episkop rimski i Polikarp iz Smirne. Njih nazivamo apostolskim muževima. Spisi koji su od njih ostali jesu poslanice. Svi su apostolski muževi izginuli.

3. Po starosti pada u doba apostolskih muževa, ako ne i pre njih, jedan za istoriju neobično važan spis: Učenje dvanaestorice apostola, koji je pronađen tek 1883. godine. Potiče iz prvoga veka, pisan je grčki i zove se kratko „Didahi". U njemu su uputstva kako da se obavlja liturgija odnosno pričešće i neke tajne, naročito krštenje. Zatim dolaze uputstva za crkveni poredak.

4. Osim sukoba sa državnom silom, imalo je hrišćanstvo da izdrži borbu i sa svojim učenim neprijateljima - filozofima. I u jednoj i u drugoj borbi razvila se jedna posebna grana književnosti: apologetska - branilačka - književnost. Apologeti su oni, za prvo vreme retki hrišćani, koji su bili upućeni u filozofiju, te su bili sposobni da prihvate književnu borbu sa neprijateljima svoje vere i da istupe pred vlastima. Njihovi spisi se zovu apologije. Upućeni su vladaru i senatu od kojih traže pravičnost, ili obrazovanom svetu koji je rđavo obavešten o hrišćanima i hrišćanskoj veri.

a) Među apologetima jedan je od najvažnijih Justin filozof i mučenik. Po rođenju je bio neznabožac iz Sihema u Palestini. Posle opsežnih studija privuče njegovu pažnju život hrišćana i njihov način umiranja. Počeo je da proučava hrišćanske spise, uverio se da je hrišćanstvo božanskog porekla i postao je iskren i borben hrišćanin. Imao je u Rimu svoju školu. Tu ga je jedan protivnik, učitelj filozofije, doveo pred sud te je zbog vere pogubljen.

Glavni spisi Justina filozofa su njegove dve Apologije upućene caru Antoninu Piju i caru filozofu Marku Aureliju. Dok su neki apologeti potcenjivali i velike filozofe, Justin postupa drukčije. On pokušava da načini most između grčke filozofije i hrišćanske vere. Zato pokazuje da su veliki filozofi naslućivali one istine koje su u hrišćanskoj veri jasne svakom detetu. I sudbina tih velikih filozofa je slična hrišćanskoj, jer su npr. i Sokrata proganjali kao bezbožnika koji ne priznaje državne bogove. Inače, pravdajući hrišćanski život koji je bio pod sumnjom, iznosi način njihova bogosluženja i života i tvrdi da država ne može poželeti boljih podanika od hrišćana.

b) Drugi veliki apologet jeste Tertulijan iz Kartage, prezviter u svom rodnom gradu. Njegovi spisi svedoče da je bio dobro upućen u filozofiju i pravne nauke i da je bio okretan advokat. Piše smelo i sa ironijom. Čudi se nedoslednosti sudova, koji muče zločince što neće da priznaju, a hrišćane opet muče zato što su priznali.

Među apologetima ističe se još Aristid, filozof iz Atine, koji je napisao do sada najstariju poznatu apologiju caru Antoninu Piju. Zatim Tatijan i Tertulijanov učenik Kiprijan, episkop kartaginski i potonji mučenik.

5. Za hrišćansku književnost učinila je vrlo mnogo Katihetska škola u Aleksandriji. Taj grad je i pre hrišćanstva bio važno središte kulture. Tu je preveden Stari zavet na grčki. Aleksandrijski su hrišćani takođe prihvatili nauku da bi se uspešnije borili sa svojim protivnicima. Razvili su u Aleksandriji svoju školu za katihumene do stepena visoke filozofske škole. U nju su dolazili i nehrišćani da se obrazuju. U II veku je znamenit učitelj te škole Panten, a zatim Kliment Aleksandrijski. No čovek sa čijim imenom je ta škola u najtešnjoj vezi jeste Origen, najučeniji crkveni pisac do 300. godine. On je hrišćanske verske istine obraćivao i tumačio filozofski i udario je temelj hrišćanskoj nauci. Napisao je tumačenje skoro celog Svetog pisma. Protiv vrlo opasnog hrišćanskog protivnika filozofa Celzusa napisao je apologiju u osamnaest knjiga. Aleksandrijsku školu je morao ostaviti, te je otišao u Kesariju palestinsku gde je osnovao drugu školu. Umro je u polovini III veka od posledica mučenja u Decijevom gonjenju. Iako je to najučeniji crkveni pisac svoga doba, crkva ga nije mogla uvrstiti ni među svoje svetitelje ni među učitelje, jer se neke njegove misli ne slažu sa čistim crkvenim učenjem.

6. Posebna grana najstarije hrišćanske književnosti jesu mučenička akta. U polovini III veka napisao je jedan đakon kartaginske crkve ove reči: „Naši su preci ukazivali takvu veliku čast potpuno običnim ljudima i katihumenima koji su dospeli do mučeništva, da su zabeležili vrlo mnogo, da ne rečem skoro sve, o stradanju tih mučenika". Te zabeleške o mučeništvima zovu se mučenička akta. Tako se zovu zato što su ispisane iz sudskih zapisnika koji su vođeni pri suđenju hrišćanima, a sudski zapisnici su se zvanično nazivali acta. Očuvalo se vrlo mnogo takvih akata. Neki su verodostojne istorijske zabeleške i tačni prepisi sudskih zapisnika; drugi su opširniji opisi mučeništava, koje su pisali očevici ili savremenici po sećanju i čuvenju, u treću vrstu spadaju tzv. legende, priče iz docnijih vremena. One su većinom pripovedački plod pobožne mašte. Sve te tri vrste su mnogo pisane i prepisivane za najšire hrišćanske krugove. Na njima su se hrišćani hrabrili za sudbinu koja je mogla i njih svakog časa da zadesi.

Od učenih protivnika hrišćanstva najozbiljniji je Celzus. On je dobro proučio Sveto pismo pre nego što je napao hrišćanstvo u svome spisu „Istinita reč". Nije se upuštao u borbu na osnovu uličnih razgovora o hrišćanima, kao što je činila većina njihovih učenih protivnika. Koliko je taj hrišćanski protivnik bio opasan vidimo po tome, što je Origen morao da ga pobija šezdeset godina posle pojave njegove knjige.

Flavije Filostrat je oko 200. godine opisao u obliku romana život pitagorejca Apolonija iz Tijane da ga pred nehrišćanskim svetom istakne kao uzvišeniju ličnost od Hrista. Znamo da mu je knjiga zaista bila od velikog uticaja.

Najzad je pri kraju III veka napao hrišćanstvo svim oružjem tadašnje obrazovanosti filozof Porfirije. Njegovo delo „Protiv hrišćana" nanelo je hrišćanstvu mnoge štete.

IX. Jeresi

Ta reč označava pogrešno ili jednostrano shvatanje bilo koje hrišćanske dogmatske istine. Takva pogrešna shvatanja o Bogu, Spasitelju i sl. nalaze se već u prvom periodu. Spominju ih već apostoli i bore se protiv njih. Do takvog pogrešnog shvatanja hrišćanskih istina došlo se uglavnom ovako: mnogim filozofski obrazovanim ljudima svidelo se hrišćanstvo i prešli su u njega. No neki su ostali kod svojih filozofskih nazora o pitanjima na koja odgovara i hrišćanska nauka i filozofija i mitologija njihove stare vere. Takva su pitanja: šta je zapravo Bog, šta je i od kuda je ovaj svet, otkud da ima zla u svetu i sl. Ne mogavši se otresti svojih filozofskih i mitoloških odgovora na ta pitanja, oni su hrišćansko učenje o svemu tome prilagođavali i doterivali, pogrešno i slikovito tumačili, dok ga nisu doveli u sklad sa svojim pravim mišljenjem. Naravno, njihova je filozofija pri tome ostala uglavnom cela, a hrišćansko učenje je oštećeno. Takvi su za sebe govorili da oni imaju pravo i potpuno poznavanje vere - gnozis, a ostali da još nisu dorasli do pravog razumevanja. Zovu se gnostici.

U prvom periodu ima gnostika najrazličitijih pravaca, već prema tome iz koje su filozofske škole koji i koji im se mitovi svide. Uglavnom se svi slažu u tome što ne priznaju važnost Staroga zaveta, a Novi tumače slikovito i kako im treba. Večnost priznaju ne samo Bogu nego i materiji koju smatraju za zlu. Uče da između Boga i sveta postoje posredna bića - eoni. Među eonima je i Hristos. Neki od gnostika su živeli asketski, a neki razbludno.

Glavni gnostici bili su Valentin iz Egipta i Markion, bogati lađar iz Ponta koji je pokušao da unese svoje misli u rimsku opštinu. On je iz nje isključen i vraćen mu je njegov bogati novčani dar.

Druga jeres koja je nastala u to doba mešanja religija jeste manihejstvo, nazvano po svome osnivaču Persijancu - Mani. U manihejstvu su smešane najrazličitije istočne vere sa gnozisom i ponečim iz hrišćanstva. Osnova mu je verski dualizam koji priznaje dva osnovna načela: svetlost i tamu; borba svetlosti i tame sačinjava istoriju svega sveta i čoveka.

Osim tih jeresi širih osnova postojale su i manje, kao antitrinitarstvo, koje nije priznavalo tri lica u Bogu. Naziv otac, sin i duh smatrali su raznim imenima jednog istog lica Božjeg.

X. Hrišćanski život (štivo)

U hrišćanskom životu prvoga perioda ističu se naročito tri crte: 1) osećanje zajednice i bratstva svih hrišćana, 2) s time u vezi volja da se međusobno štite i pomažu i 3) neobično versko oduševljenje sa kojim lako podnose sve nedaće pa i smrt i koje im nadahnjuje sav život.

1) Naziv braća, kojim su se zvali međusobno prvi hrišćani, nije bio samo prazna reč. Jer mada je među prvim hrišćanima bilo razlike i po staležima i po imetku i po narodnosti, ta se razlika nije opažala ni u domaćem životu, ni u crkvenom životu, ni u ophođenju uopšte. Rob je npr. mogao postati član jerarhije, čak i episkop, a među hrišćanima, koji su inače bili slobodni ljudi i na izvesnom položaju, uživao je čast koja priliči njegovom crkvenom položaju. - Imućnije hrišćanke su bez zazora zalazile zabitim ulicama u siromašne hrišćanske domove i tamo obilazile bolesne i uboge. Gledajući to, neznabošci su govorili: „Vidi, kako se ljube i kako su gotovi da umru jedan za drugoga". - Taj osećaj bratstva i zajednice protezao se od opštine do opštine. Putujući učitelji i naročiti glasnici su nosili pozdrave i pisma iz jedne u drugu, te već u najranije doba stoje u pismenoj vezi maloazijske opštine sa opštinama u Galiji, da ne govorimo o vezama Rima sa Kartagom i Korintom. Brigu jedne opštine oseća druga kao svoju brigu. Kad je u jednoj gonjenje, druge je hrabre, kad nastane mir, šalju se čestitke, kad je gde kakav razdor, odmah se javljaju druge da mire. Jer, kako kaže na kraju II v. jedan hrišćanski protivnik: „Njihov prvi zakonodavac ih je uverio da su oni svi među sobom braća i oni se neverovatno užurbaju čim se nešto desi što se tiče njihovih zajedničkih interesa". (Lukijan)

2) Osećaj ljubavi i zajednice kod prvih hrišćana izražava se u njihovom milosrđu. Milosrđe čini imenu starih hrišćana najveću čast koju su im priznavali i njihovi protivnici. Milosrđe nije bilo nešto uzgredno i manje važno u hrišćanskom životu, već njihova stalna svakodnevna dužnost na koju ih je, uostalom, opominjala svaka strana jevanđelja i pouke njihovih učitelja. Po tome se poznavalo da su hrišćani i bez toga je sama vera sa svojim darovima, po Pavlu, samo praporac koji zveči. Za milosrđe i pomoć svojih bližnjih imali su najšire polje, jer veći deo hrišćana bio je spao na tuđu pomoć ma u kom obliku. U apostolsko doba vršio je tu dužnost najpredanije ap. Pavle koji je, često u nezgodnim prilikama, skupljao po svojim opštinama dobrovoljne priloge za siromašnu opštinu u Jerusalimu.

Inače se svaka opština brinula za svoje oskudne, bolesne i slabe članove. Mora da su u tome pogledu mnogi vrlo mnogo lično činili, jer jedan neznabožac beleži da su mnoge hrišćanke došle do prosjačkog štapa time što su ispoklanjale sirotinji sve što su imale. No brzo se uviđa da se ličnom milostinjom ne može učiniti toliko koliko zajedničkom, te se obrazuje opštinski karitativan rad. Svaki daje u zajedničku blagajnu koliko i šta može; što daje, bilo u novcu, bilo u hrani, on daje Bogu; onaj koji dobija, dobija od Boga. To su prinosi - oblata. Time je moralna vrednost milostinje neizmerno povećana prema tadašnjim paganskim darovima narodu. Vladari i velikaši tadašnjeg vremena su takođe često prosipali narodu hranu, novac i zabave, no samo zato da steknu ili očuvaju naklonost toga naroda. Zajedničkom milostinjom raspolaže episkop, a pri deobi mu pomažu đakoni i udovice. U većim mestima su vodili stalne spiskove onih kojima je potrebna pomoć.

U prvom redu su pomagali udovice i siročad. Osobito udovice i siročad ispovednika i mučenika za veru. U spisima tadašnjeg vremena ta se dužnost stalno naglašava, štaviše i zbog toga da bi ljudi mirnije duše primali mučeništvo. Obična je stvar bila da imućniji uzimaju siročad pod svoje. Veliki crkveni pisac Origen bio je usvojenik. Mnogo su se brinuli za svoje sužnje po tamnicama, na pustim ostrvima i po rudnicima. Oni su redovno pohađani, nošene su im ponude, kad je bilo potrebno podmićivani su stražari da se sužnjima olakša položaj. I o njima su vođeni spisi, a briga za njih išla je tako daleko da je vladar Licinije strogo zabranio ta pohađanja. Inače je đakonima bila zvanična dužnost da se staraju o tim stradalnicima, ma i po cenu ličnog stradanja.

U kojoj su meri brinule hrišćanske opštine za svoje bolesnike i nesposobne za rad vidimo po tome što je rimska opština hranila dnevno nekih 1500 nevoljnika. Tu dolazi i otkupljivanje roblja. Ne pravnih robova, jer crkva u to, kao u zakoniti poredak, nije dirala, nego zarobljenika koje su razbojnici ili varvari pri svojim upadima u pokrajine i gradove odvodili i ucenjivali. Neobično lep primer toga milosrđa imamo za episkopa Kiprijana u Kartagi (253. g.) kad su razbojnici odveli roblje iz Numidije. Tada je u Kartagi na brzu ruku skupljeno preko 100.000 sestercija za njihov otkup. Već ovde možemo reći da je ugled rimske crkve porastao naročito zbog njene izdašnosti u slučajevima nevolje.

Osobito je upadalo u oči tadašnjem svetu hrišćansko sahranjivanje mrtvih. U tome su, inače skromni, hrišćani išli čak do raskoši. Jer svet je uvek držao mnogo do pristojnog pogreba, a naročito u ono doba. U toj stvari su hrišćani išli i preko granica opštine i sahranjivali su kad je trebalo i nehrišćane. Takve su prilike bile u doba kuge, kada su neznabošci bežali od svojih bolesnika i mrtvih, a kada su hrišćani, lečeći ostavljene, umirali i sami. Jer, vele oni: „Ne možemo podneti da se slika Božja i stvor njegov baca za hranu divljim pticama i zverima, nego ćemo je vratiti zemlji od koje je uzeta, pa ako je i nepoznat čovek učinićemo mu tu dužnost umesto rođaka, kad ih nema." Ovamo spadaju i daće za pokojnike. Hrišćani znaju da su daće nehrišćanski običaj, ali ih ipak drže stoga što se tom prilikom čini milostinja sirotinji. Šta je hrišćansko milosrđe prema živima i mrtvima značilo kaže nam potonji otpadnik Julijan, koji u tome vidi glavne razloge uspeha i širenja hrišćanstva.

Od dužnosti gostoprimstva nije bio razrešen nijedan hrišćanin, a spadalo je u dužnost u prvom redu sveštenicima. Ono je smatrano tako važnim da Tertulijan opominje svoju ženu, da se u slučaju njegove ranije smrti ne udaje za nehrišćanina, jer kod njega neće moći ugošćavati hrišćanske putnike. Tu dužnost nije, naravno, mogla vršiti opština, nego pojedinci. Nalazimo ipak u to vreme na drumovima kroz puste krajeve i hrišćanske gostionice za putnike.

Kada se, uz ovo, setimo još i toga da su opštine morale pomagati one svoje službenike koji su ostavljali svoje redovne poslove zbog crkvenih, jasno je da su izdaci pojedinih opština bili veliki. Davalo se mnogo, a kada se dešavalo da nekom oskudnom treba pomoći, oni hrišćani koji nemaju suviška postili su po nekoliko dana da bi namakli što im je potrebno za pomoć drugom. Nalazimo da se rad i sticanje u to doba preporučuje uglavnom zato da bi se sirotinja mogla pomagati.

Naravno da su u tako milosrdnoj sredini mogli i nedostojni iskorišćavati hrišćansku dobrotu. No hrišćanske opštine se već vrlo rano drže načela da sposobnima za rad daju rad, a milostinju samo nesposobnima. Zabeležena je u ono doba reč: „Neka ti se milostinja oznoji u ruci, pre nego što je daš." Drevni spis hrišćanski Učenje dvanaestorice apostola daje uputstva kako treba postupati sa onima koji „trguju sa Hristom", tj. koji hoće da žive na račun vere. Niko, ni putnik ni propovednik, nema prava na hranu i pomoć više od dva dana. Ako pak u verskom zanosu traži jela ili novca, odmah ga treba kao varalicu odagnati. Inače se, počevši od Pavlove reči: ko ne radi neka i ne jede, hrišćanima stalno preporučuje da rade. Lenjivcu se uopšte ne priznaje da može biti vernik. Opštine su bile dužne da nađu posla za svoju sirotinju ili da ih upute u drugu opštinu na rad, što je i činjeno.

Kada uzmemo u obzir da se hrišćanske opštine nisu brinule samo za one kojima je potrebna milostinja, nego i za one koji mogu i hoće da rade, onda u starom hrišćanskom društvu imamo jednu naročitu crtu: umeli su svoje društvo i u privrednom pogledu da urede onako, kako je to jedino pravilno: na osnovu ljubavi i rada.

3) Najlepši znak koliko je vera starih hrišćana bila tvrda i koliko su se njome oduševljavali jeste bez sumnje to, što su za nju išli i u smrt. No pored toga mučeništva, koje su mnogi želeli pa se često i sami prijavljivali vlastima (što crkva nije dozvoljavala), ceo život hrišćana je bio niz mučeništava za koje je trebalo velike duševne snage. Hrišćanima je unapred rečeno da će brat brata pre-davati u smrt i otac sina. To se doslovno događalo. Roditelji su zbog vere tužili svoju decu i muževi žene. No gde i nije bilo toga morao je biti mučan život hrišćana u još neobraćenim porodicama. - Potresno je čitati kako jedan otac hoće da odvrati svoju kćer od hrišćanstva i mučeništva: „Oborio se tada na me da mi iskopa oči, no samo me je ozledio... dođe mi otac iz grada sav ojađen govoreći: smiluj se, kćeri, mojoj sedoj kosi, smiluj se ocu, ako sam dostojan da me tako zoveš. Kad si pod ovom rukom tako lepo uzrasla, kad sam te više voleo nego svu tvoju braću, nemoj me sramotiti pred ljudima... i poče da čupa svoju sedu bradu i da je baca po zemlji i pade licem na zemlju i govoraše tako da nema stvora kojega se ne bi kosnulo". - Slično je kada žena paganka nariče za mužem hrišćaninom, koga vode na smrt: „...Smiluj mi se gospodaru moj! Pogledaj na svoga najdražega sina; kamo si nagao, što nas mrziš?" Ili, kad mladog sremskog episkopa Irineja mole roditelji i žena da ne bude mučenik. U takve jače dramatične slučajeve hrišćanskog porodičnog života možemo ubrojiti i pismo vrlo mladog Origena, koje piše svome ocu u tamnicu i moli ga da nipošto ne prevrne verom za ljubav porodice. - U takvim prilikama, teško je reći kome je bilo teže, no jasno je da je u tih hrišćana bila neizmerna duševna snaga i da su živeli u reči: „Ko ljubi oca ili mater više nego mene nije mene dostojan". No i osim tih i takvih slučajeva, koji su bili vrlo česti, bio je hrišćanski život težak i tamo gde nije dolazilo do porodičnog sloma i mučeništva. Npr. tamo gde u dan ženinog posta muž paganin poziva prijatelje na čast; gde zaključava ne samo smočnicu nego i hleb, kada naiđe hrišćanin koga treba ugostiti; gde sumnja u njeno poštenje kada ona odlazi na noćno bogosluženje, i misli da ona vrača i mađijâ kada krsti postelju i jelo; gde joj zabranjuje da ide po tamnicama i sl. Ili tamo gde lepo odnegovane hrišćanske devojke moraju da ostave roditeljski dom i nedeljama da lutaju po šumama. U teškim prilikama, gde se „muž koji već nema razloga da bude ljubomoran, odriče žene koja je postala smerna i stidljiva, i nekada popustljivi otac sina koji mu je postao poslušan; gde nekada blagi gospodar tera sa očiju roba koji mu je postao potpuno veran", trebalo je mnogo snage ne samo da se hrišćanski gine, nego i da se hrišćanski živi.

Svoju snagu i oduševljenje ne pokazuju prvi hrišćani samo u trpljenju. Oni su i borbeni. Hrišćanski pisci otvoreno napadaju mnogoboštvo, rugaju mu se javno. Na sudovima upadaju pojedinci u raspravu i hrabre svoju braću; prate ih na gubilište; jatimice se guraju pred sud, ne bi li primorali sudiju ili da sve pogubi, ili da pusti okrivljenog; mestimice razbijaju idole.

Što se tiče privrednog života, hrišćani rade sve poslove i nalaze se u svim staležima. Morali su ostavljati samo one pozive koji su stajali u nekoj vezi sa mnogoboštvom ili su služili nemoralu: kiparstvo, glumačku veštinu, gladijatorski zanat, davanje novca pod kamatu i sl. No iz raznih tadašnjih pisaca vidimo da nije bilo uvek lako odeliti hrišćane od svih tih poziva i poslova. Bivalo je prigovora da su hrišćani lenjivci i da niko od njih nema koristi. Od tih je prigovora hrišćane uspešno branio pisac Tertulijan, pokazujući na primerima da ih ima u svim pozivima i poslovima.