Преболан Дојчине

Извор: Викизворник


5

Преболан Дојчине

Поболе се преболан Дојчине,
и он лега три године дана,
кроз косе му трава проникнала,
кроз уши му муве прозучале,
кроз очи му црви промрдале. 5
Пише писмо црни Арапине,
пише писмо Дојчинову сестру:
„Чујеш ли ме, Дојчинова еестро,
да ме чекаш вечер на вечеру,
да закољаш краву јаловицу, 10
и да спремиш девет бчве вино,
и да спремиш девет фурње леба!”
Писмо чита Дојчинова сестра,
писмо чита, дробне слузе рони.
Дојчин пита своју милу сестру: 15
„А што сестро, ситну књигу читаш,
књигу читаш, дробне слузе рониш,
а на мене ништа не казујеш?”
Проговара Дојчинова сестра:
„А што, брате, тебе да ти кажем, 20
кад не можеш ништа да учиниш?
Мене тражи црни Арапине,
а како ћу јадна бела була,
бела була црног Арапина?”
Проговара Дојчин, мили брат ву: 25
„Иди, сестро, куде дућанџију,
дућанџију, милог побратима,
да ти даде платно триста лакта,
триста лакта, али вересију,
да ја стегнем т'нку половину, 30
да саберем туј зелену траву.
Ја ћу идем у рамно Косово,
к'д се вратим, т'га ће му платим.”
Оде сестра куде дућанџију,
дућанџију, милог побратима. 35
Проговара Дојчинова сестра:
„Побратиме, мили побратиме,
Дојчин те је млого поздравија,
да ми дадеш платно триста лакта,
триста лакта, али вересију. 40
Он ће иде у Косово рамно,
к'де се врати, т’га ће ти плати.”
Проговара побра дућанџија:
,,Ће ти дадем платно триста лакта,
да оставиш лице у залогу." 45
Разљути се Дојчинова сестра,
разљути се као љута гуја,
па отиде, на брата казује:
„Он ми тражи лице у залогу,
Т’г на мене платно да ми даде." 50
Проговара Дочјин, мили брат ву:
„Иди, сестро, куде кујунџију,
да изостри сабљу димискију,
димискију, али вересију.
Ја чу идем у рамно Косово, 55
к'д се вратим, т'га ће му платим."
Оде сестра куде кујунџију,
да изостри сабљу димискију.
Проговара Дојчинова сестра:
„Ој мајсторе, мили кујунџијо, 60
Дојчин те је млого поздравија,
да изостриш сабљу димискију,
димискију, али вересију.
Он ће иде у Косово рамно,
к'д се врати, т'га ће ти плати.” 65
Проговара мајстор кујунџија:
„Не изострим сабљу димискију,
да оставиш лице у залогу."
Разљути се Дојчинова сестра,
разљути се као љута гуја, 70
па отиде, на брата казује:
„Он ми тражи лице у залогу,
т'г ни тебе сабљу да изостри.”
Проговара Дојчин, мили брат ву:
„Иди, сестро, код мојега кума, 75
да ми кове коња вересију.
Ја ће идем у рамно Коеово,
к’д се вратим, т'га ће му платим."
Оде сесгра куде албатина,
албатина, код милога кума. 80
Проговара Дојчинова сестра:
„Ао куме, ао мили куме,
Дојчин те је млого поздравија,
да му ковеш коња вересију.
Он ће иде у рамно Кооово, 85
к’д се врати, т'га ће ти плати.”
Проговара кум ву албатине:
„Ће му ковем коња вересију,
да оставиш лице у залогу.”
Разљути се Дојчинова сестра, 90
разл>ути се као љута гуја,
па отиде на брата казује:
„Он ми тржи лице у залогу,
т'г на тебе коња да ти кове.”
Проговара Дојчин, мили брат ву: 95
„Иди, сестро, у ладне кошаре,
да ли има платно триста лакта,
да ја стегнем т'нку половину,
да саберем туј зелену траву.”
Улегнала у ладне кошаре, 100
и там наиша платно триста лакта;
однесе га на брта Дојчина.
Постегнаја т’нку половину,
и сабраја туј зелену траву,
запасаја сабљу неострену, 105
узјашаја коња некована,
па говори на својега коња:
„Рипни, Шарцу, горе по небесја,
па да паднем у рамно Косово,
и да паднем до т'ј бели шатор!” 110
Рипна Шарац горе по небесја,
пада Дојчин у рамно Косово,
паде Дојчин до т’ј бели шатор.
Проговара силан јунак Дојчин:
„Ја искочи, црни Арапине, 115
да ти дадем моју милу сестру!”
Па искочи црни Арапине,
маиу сабљу силан јунак Дојчин,
ману сабљу, осече му главу,
па гу тури коњу у зобницу, 120
закачи гу коња на телкију.
Па отиде куде побратима:
„Ја искочи, мили побратиме,
да ти платим платно што си даја,
што си даја платно триста лакта!” 125
Ману сабљу, осече му главу,
па гу тури коњу у зобницу,
закачи гу коња на телкију.
Па отиде куде кујунџију:
„Ја искочи, мајстор кујунџијо, 130
да ти платим сабљу што с’ острија!"
Ману сабљу, осече му главу,
па гу тури коња у зобницу,
закачи гу коња на телкију.
Па отиде код милога кума: 135
„Ја искочи, ти мој мили куме,
да ти платим коња што с’ коваја!”
Ману сабљу, осече му главу,
па гу тури коња у зобницу,
закачи гу коња на телкију. 140
Па отиде код његову сестру.
Мртав пада он с коња на земљу.
Сестра га је жално оплакала.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 92-95.
  • Момчило Златановић: Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987., стр. 46-49.