Прво ослобођење Тушиловића 26. IX 1941. год.
У планини, у Дебелој коси
Која сада славно име носи,
Ту је логор Опачића Ћане
И његове чете одабране.
Једно јутро јунак поранио, 5
У велике мисли ударио:
Гледа чету, дику од јунака,
Ал' је мало добрије’ пушака.
Зато мисли ђе би ударио
И ратнога плијена задобио. 10
Кад је јунак мисли премислио,
Дружини је својој говорио:
„Браћо моја и дружино драга,
Сада другог не требамо блага,
Осим правих маузер пушака 15
И што више убојних метака;
Још митраљез кад би се нашао,
Ко би с нама на крај изашао.
Него, браћо, ево јутрос рано
В’јест ми шаље Блажевић Михајло. 20
У мом селу командир је страже,
Па слушајте што у писму каже:
„Домобрани сад у селу стоје,
Башкаре се к’о код куће своје;
Хапсе људе, по селу шетају, 25
У опасност скоро не вјерују;
Командир им љути је усташа,
Понаша се као прави паша.“
Него, браћо, да се опремимо
И још ноћас да их походимо 30
И за здравље пашу упитамо,
Оружја им оно покупимо.
У Туш’лов’ћу, у мом родном селу,
Добро познам околину ц’јелу,
Свако дрво, стазе и богазе, 35
Са свих страна познајем прилазе.
На праг им се можемо пробити
И посаду ц’јелу заробитк,
Да кажемо гаду усташкоме
Ко је газда на огњишту моме. 40
Има, каже, двадесет пушака
И митраљез, санак партизана.
Ако ће нас срећа послужити,
Добро ћемо чету оружати.“
Кад дружина ријечи саслушала, 45
Од радости на ноге скочила,
Командира свога загрлила
И овако шему говорила:
„Ој, Ћаница, чете командиру,
Не желимо лежати у миру. 50
Куд наредиш туда чета креће,
Наше пушке промашити неће.
Усташе нам по селу харају,
А другови на пушке чекају.
Зато часа часит’ не смијемо, 55
Већ идемо да пушке отмемо.
Тад ће наша чета бити јака
Кад толико добије пушака.
Још ће с нама браћа из Лоскуње,
Којима су пушке потребније.“ 60
То је Ћани јако мило било,
У груд’ма му срце заиграло.
Млада чета триест партизана
Једва чека да се спусти тама,
Тад кренуше из Дебеле косе 65
К’о да ј’ виле на крилима носе.
Напред иде Опачић Ћаница,
С њиме јунак Перић Игњатија,
Па Кошарић и Басара Миле —
Двије љуте са присоја змије. 70
Ту је млади Петровић Милоше
И још млађи Опачић Уроше —
Омладинци да им пара није,
Што једнако и пјева и бије.
И још млада Мица болничарка 75
Милашинчић, родом са Жумберка,
Хрватица, наша сека мила,
Са два брата на Кордуну била;
Све троје су три добра јунака
Које једна породила мајка, 80
Компартија у бој опремила
И на Кордун к нама оправила.
Мала Мица с два рођена брата —
То је братство Срба и Хрвата
Што ј’ фашизам разорити хтио, 85
Ал’ се овдје љуто преварио.
Таман поноћ бјеше превалила
Кад је чета у Туш’ловић стигла.
Проклета је мјесечина била,
Па се чета у гробље склонила; 90
Прићи ближе мјесечина смета,
Један стражар по цести се шета
А посада у касарни спава,
Стражар пјева, ничем се не нада.
Кад је Ћане све то извидио, 95
Дружини се натраг повратио;
Тада чету брзо распореди:
По три друга на цесту одреди
Рад’ заштите са обадве стране,
Изненада да неко не бане. 100
Гњацу шаље да од цркве зађе,
Код напада да се с леђа нађе
И да чува потока долину,
Да гадови побјећи не могу.
С осталима он у напад крену. 105
Псују борци клету мјесечину
Што ј’ савезник сада душманину.
Напред Ћане крај потока гмиже,
С друговима до мостића стиже
Неопажен, још не бјеше муке, 110
Већ је стражар на домаку пушке.
Ал’ пуцати нико није смио
Да посаду не би пробудио.
Ал’ кад поток прелазит’ стадоше,
У поток се неки отискоше; 115
Партизане стражар опазио
Па се јаду брзо досјетио
И од страха у кућу скочио
И посаду брзо узбунио.
Сад да видиш Опачића Ћане: 120
Он повика своје партизане
Који брзо на ноге скочише,
К’о олуја напред полетише,
Пред вратима бусију узеше
И на врата ватру отворише, 125
Домобране на предају зваше.
Ал’ командир усташа им био,
На предају није ни мислио,
Већ митраљез руком дохватио,
Па на врата с њима полетио; 130
Један рафал из њега пустио,
Ал’ је мртав врата заглавио.
Сад да видиш Ћанице јунака,
Каквих мало породила мајка!
Одмах ватре прекид наредио, 135
Домобране на предају звао.
Ћане зове, нико се не јавља,
Али јунак трипут не понавља;
У два скока на врата долети,
А кад тамо има што видјети: 140
Домобрани прозор отворили
И побјећи туда покушали;
Само први док су полетили,
Партизан’ма у руке су пали
Јер их тамо чека љута гуја, 145
Добар јунак Перић Игњатија
Ког познаје на Кордуну свако,
Коме душман не умиче лако.
Домобрани кад то опазише,
Од прозора сви се окренуше, 150
Ал’ кад Ћану на врат’ма спазише,
Из руку им пушке испадоше
И саме се руке подигоше.
Тад је Ћане друштво окупио,
Маузерке пушке покупио, 155
Муниције доста задобио.
А митраљез партизани љубе
Као људи жељни своје љубе.
То је први митраљез у чети
Кој’ ће нове пушке донијети. 160
Овај неће тући партизане:
Тешко оном ко ј’ са друге стране!
Још војничко одјело им свуче
Да се чета војнички обуче.
Домобране тад је постројио 165
Па им људске ријечи говорио
О Хрватској, нашој домовини,
Коју нам је Хитлер поробио,
Издајнике у њој пронашао
Не би л’ како браћу завадио, 170
Па међу се да се покољемо
И Њемцима мјеста направимо.
Није Ћане људска крвопија:
Домобране кући је пустио
И хрватској браћи поручио: 175
„Не слушајте Анте издајника,
Хитлеровог слугу и крвника,
Већ слушајте Компартију славну,
Која с бори за народну праву,
Која води војску партизанску 180
За слободну домовину мајку.
На фашисте пушке окрените
И фашисте из земље гоните
Да слободу прије изборимо
И к’о браћа у слози живимо!“ 185
Тако их је Ћане сјетовао,
Па их онда кућама пустио
Нек казују што су овдје чули
И оружје ђе су оставили.
Онда чета својим путем крену 190
И замакну у гору зелену,
Добра плијена са собом носећи,
За нове се борбе спремајући.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
