Први пољубац (Милета Јакшић)
| Први пољубац Писац: Милета Јакшић |
ПРВИ ПОЉУБАЦ
Усамљени кладенац на ливадама, дубок као бездан, скривао је у тамним сенкама кристалну воду, прави мелем за усијане груди. И ма да беше подалеко од села, ипак га сваке вечери похађаше живахно јато девојака, завргнуто витким обраницама. Глуха околина његова оживела би тада од смеха и песме, а богме често и од свађе, јер јагма беше велика.
Недалеко од кладенца, на отавама, пасло је стадо оваца. Иван Марков, живо момче од осамнаест година, опаљена лица, црних веђа и сјајна жива ока, чувао је то стадо целог пролећа и лета, а у јесен би се најмио у кога
да чува винограде.
С вечери, кад водоноше долазе, догнао би Иван своје стадо на појиште и цуре би још из далека слушале меки, кудрави мотив његове фруле. Да ли је којој јаче задрхтало срце при тим звуцима девојачког љубимца, не зна се, али се зна, да су се многе отимале да додаду Ивану крчаг с бистром водом, када би заискао да се напије.
Једне вечери, тек што су водоноше отишле а из далека се још чули гласови њихови, седео је Иван усамљен на ниском осеку од кладенца. Сунце је залазило за тамни бедем далеке шумице, положени, црвени зраци преливаху рунато стадо његово густим руменилом. Око њега потамнише травне ливадице, пољску тишину прекидаше несмело цврчање попца, пуд око кладенца беше раскаљан а дубоко у њему чуло се како још јасно одјекују капље воде.
Иван се замислио. Фрула му мирује у крилу. Око њега је необична тишина, у ушима му звуче девојачки гласови, али пред очима му изилази синотња слика.
Он се наиме сећа, како му је синоћ Јелица Станојева, девојче од шеснаест година, бела, плавоока, светле косе, витка као кудељица, плашљива и поносита, додала крчаг с водом, и како је, док је он пио гледајући у њу, прво поруменела, побледела па најпосле оборила очи. Сећа се, како јој после тога хтеде подићи крчаг на обраницу, али се она намргоди, поносито га одби, рекавши му, да не треба. »Поносита је, чудо је поносита!« шаптао је Иван за себе, па се онда у један мах сети, док су још у школу ишли, како је то било несташно девојче, како је с њоме вечит рат водио, како му је она једаред сва црвена од пакости са сузама у очима измрчила пропис, и како се он подвлачио под скамије па је вукао за ноге, а она га један пут лупила у чело па му одскочила чворуга. А како је сад мирна, ћутљива, поносита, нарочито поносита! Па се још чини да га не познаје!
И многих ситница сећа се Иван, а вечерас Јелица није дошла на воду. За што?
Иван дубоко уздахну, Уши му брује, у мишице му се увлачи нека злобна снага, у грло му се подиже клупче, он би се тукао и плакао.
Пред њим на неколико корака у сумраку истрча зец, поче стрићи ушима а за тим запраши преко јагодника у кукурузе.
То трже Ивана из мисли и кад је погледао око себе, видео је где му се стадо раштркало, устане са осека, задене фрулу у торбицу па поче као махнит пуцати бичем.
Прођоше две и три вечери а Јелице нема. А кад наступи јесен, нестаде и Ивана с овцама.
Јелица није више одлазила на воду, али је запамтила оно вече, вада је Ивану додала крчаг с водом и кад је пред њиме, не зна ни сама за што, поруменела. Јер отац њен, чича Станоје, човек љут као рис, кад је за то дознао, лепо узе витак прут па немилостиво ужљеби три модре бразде у бела плећа своје ћерчице. Јелица је навикнула на то и није плакала пред оцем, али је ноћу омочила узглавље сузама и преврћући се по сву ноћ мислила је, како да се освети Ивану за шибе, које је због њега добила. У мислима често га је хватала за густу косу а један пут јој дошло да му као зубима покида оне црне, сјајне обрве. И какво пакосно задовољство обузе је, кад је дознала, да Иван чува винограде у њихову суседству и кад је дошло време, да и она с оцем пође на ноћиште у виноград.
Јелица обукла шарену сукњицу, брижљиво згладила густу плаву косу и у косу заденула црвен цветак. Парченце разбијена огледала не
могаше да покаже цело лице њено, али из њега просијаваху два крупна плава ока, заруђене јагодице и бео, прав носић. »Јух, што сам тако црвена!... Онај ће мислити да сам плакала... Он не зна, да ме је бата због
њега тукао . . . Та казала је њему кривоноса Милица. Па нек ти она од сад даје воде . . . Чекај само!... Гле ти!« Полугласно изговараше она те речи вртећи се пред огледалом, закопчавајући пруслук од црне свиле, при чему
се красно гибале младе, пуначве, још неразвијене груди.
У виноградима се међу тим разлегала већ песма чувара и чуварица. Најразличнији напеви стапали се у једно као разбегли звуци из каква огромна инструмента. Пламен је овде онде буцао, слојеви дима вао голема непомична повесма обвили су тамно дрвеће. Оштар мирис од спаљена лишћа лозина гушио је. Чича-Станојева колеба била је окружена
сјајним сунцокретом. Сад је сунцокрет оборио своју тешку главу, јер је сунце већ давно зашло а не високо над хоризонтом блистао је срп месечев слабим лименим сјајем. Лепо је изгледала та колебица са младим месецом у прочељу.
Јелица потражила лозина лишћа, нагомилала, запалила, а из гомиле подиже се прво густ мрк дим, после запршти лишће и за тренут два сукну висок светао пламен. Гледајући у пламен, који је на махове обасјавао њено
лице, она је пажљиво слушалн, не ће ли, иза колебе запиштати фрулица, али не чу ништа. Чича Станоје шушкао је по колебици па онда оде у комшилук са тиквицом ракије.
»Није ту!« помисли Јелица јетко и невесело. Села на земљу и гледала непомично у ватру. Пред очи јој изишао Иван са новим дорочићем на правим раменима, са младим белим вратом, и нарочито се живо сећала, кад је пио из њена крчага, како је скупио црне обрве и како је непомично и неодољиво гледао у њене очи. Сетила се и других ситница па заборавила на освету. И кад је помислила на освету, питала се: »Како да му се осветим и за што?« И на један пут поче је занимати то »за што«. »Та он није крив!« мислила је. — »Крив је, крив!« уверавала је себе и прелазила је на »како«. И у мислима прелазила је од »за што« на »како« и од »како« на »за
што«. И ни »за што« ни »како« не занимаше је у суштини као сам — Иван, Иван са сјајним оком и црним обрвама.
Јелицу обузе на један мах врућина. Устала је, погледала око себе, па опет села. Лице јој постепено озарио лак осмејак. »Да узмем крчаг с водом па да га проспем Ивану на главу!« мислила је Јелица и врло се обрадовала тој
идеји. Но то већ није имало на себи облик освете, јер она не би при том осетила никакво пакосно задовољство, већ само радост при том призору, кад би Иван после тога почео да тресе рукаве и мокру капу о колено. Иван би се може бити још и обрадовао тој освети.
На један мах задрхта у ваздуху највиши тон у фруле. Јелица скочила као опарена а срце јој поче скакати, да је једва дисала. Погледала иза колебе а тамо горела ватра кроз трешњине гране. То је Иван свирао и прекидао. Јелица га познала по гласу а по непрекидној песми видела је, да је још неко с њим. Но после заокупи, Иван песму без прекида.
Јелица се прикраде и, газећи пажљиво по узаној стази, која се одрањала, спотицала се тврдо корење од чокоћа. Сетила се, да није понела крчаг па се у два три скока вратила натраг. Срце јој скакало од страха. Узела из колебе пун крчаг с водом, плахо као срна погледала да јој од куд не иде отац па онда опет полако као и први пут приближила се живој огради.
Ниска оградица од густа трњака, која је делила чича-Станојев виноград од винограда Иванова газде, беше у пролеће налик на густ, зелен бедем, а кад се оспе плавичастим цветом, онда постајаше она права вукодржица нити се кроз њу могло гдедати у суседни виноград. С јесени је лишће опадало, те се могло по мало завиривати.
Јелица метнула крчаг поред себе, чучнула па је пажљиво мотрила кроз испреплетано шибље.
Иван простро дороц по сухој трави, легао потрбушке и гледао сјајним оком у ватру. која се гасила. Као да је заборавио да је подстакне. Фрула му лежала под грудима. Кад је Јелица с друге стране шушнула, Иван се малко окренуо и скупивши обрве поглелао сумњиво кроз плот. Почео свирати.
Јелица је гледала, како му се миче набубрела горња усница, коју је тек обретко натрунило гараво паперје, гледала у обрве, које се узвијале по ноти, и заборавила на — крчаг.
А кад се Иван диже да узме сува лишћа испод плота, Јелици задрхта срце, грозничаво напипа крчаг па га диже да полије Ивана по глави, али Иван скочи, ухвати је једном руком за лево раме, а другом јој изби суд, који паде потмуло на меку земљу, привуче је за тим преко плота, стисну јој узацка рамена на груди, стеже је, и кад је Јелица хтела да крикне, он јој на образу близу расклопљених усана притисну бојажљив, лак, сух пољубац па побеже.
Беше то пољубац налик на одељени ћух пролетњег ветра, који нас изненада помилује по образу, па га нестане, лак, изненадан и без снаге.
Јелицаје стајала неколико тренутака. Глава јој се вртила. Прво је подузе пламеп а после се охлади као камен. У онај мах није јој пало на ум да виче а и да се сетила, не би имала снаге. Згладила дугачак прамен косе, који јој пао до носа, па пошла посрћући натраг. На крчаг је са свим заборавила. Око рамена је осећала као да је скинула неке вреле окове. На десној половини лица, близу уста, бридио је Иванов пољубац, тиштао је као пламен а тај чудни пламен као да је био помешан с ледом и осећала је наизменце час пламен час лед. Доцније је опазила на левој руци на кажипрсту како лопи крв, она није знала од куда је то, а то се она убола трном, кад ју је Иван притиснуо. Чувство страха, изненађења, неке боне милине обузело је сву њену душу и родило са свим ново осећање. Чинило јој се да је пала са велике висине, али се није озледила, већ се само поплашила и променила. На један пут је почела грчевито плакати од пакости и бола, сисајући крв на убоденом прстићу, али је то био плач последњи те врсте.
Вратила се натраг, брижљиво избрисала сузе. Ватра се гасила. Јелица се спремала да легне.
Месечев срп већ је био зашао, округло парче запада, превучено тамним танким цртицама, светлило се. По виноградима био је мрак. Из села се чули први петли. Од часа на час окидали се метци из пушака.
Јелица легла у колебу па се покрила преко главе. Прст је још бридио а на образу близу уста тихо је треперио чудни траг од Иванова пољупца, после се разлио кроз груди у срце а срце се запалило. Тај осећај одузео је снагу, припитомио оно, што је у њој дивље било, осећала се са свим слаба и целу ноћ је снивала Ивана, како је стегао на груди а она не може да дише нити да се брани, а Иван јој дотле лепио пољупце, док није умрла.
Пробудила се уморна, а обгрлила узглавље. Прва јој мисао била — Иван. И кад је друго вече дошла у виноград, још се лепше оправила. Њу је стид био да призна да је то због Ивана и бранила се, колико је могла, од те помисли, но први пољубац је пекао и срце је потајно очекивало други.
Извор
[уреди]- ¬ Ленскіŭ, „Први пољубац“, Стражилово, год. VII, бр. 77, 11. септембар 1894. године, стр. 577-579.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|