Prvi poljubac (Mileta Jakšić)
| Prvi poljubac Pisac: Mileta Jakšić |
PRVI POLjUBAC
Usamljeni kladenac na livadama, dubok kao bezdan, skrivao je u tamnim senkama kristalnu vodu, pravi melem za usijane grudi. I ma da beše podaleko od sela, ipak ga svake večeri pohađaše živahno jato devojaka, zavrgnuto vitkim obranicama. Gluha okolina njegova oživela bi tada od smeha i pesme, a bogme često i od svađe, jer jagma beše velika.
Nedaleko od kladenca, na otavama, paslo je stado ovaca. Ivan Markov, živo momče od osamnaest godina, opaljena lica, crnih veđa i sjajna živa oka, čuvao je to stado celog proleća i leta, a u jesen bi se najmio u koga
da čuva vinograde.
S večeri, kad vodonoše dolaze, dognao bi Ivan svoje stado na pojište i cure bi još iz daleka slušale meki, kudravi motiv njegove frule. Da li je kojoj jače zadrhtalo srce pri tim zvucima devojačkog ljubimca, ne zna se, ali se zna, da su se mnoge otimale da dodadu Ivanu krčag s bistrom vodom, kada bi zaiskao da se napije.
Jedne večeri, tek što su vodonoše otišle a iz daleka se još čuli glasovi njihovi, sedeo je Ivan usamljen na niskom oseku od kladenca. Sunce je zalazilo za tamni bedem daleke šumice, položeni, crveni zraci prelivahu runato stado njegovo gustim rumenilom. Oko njega potamniše travne livadice, poljsku tišinu prekidaše nesmelo cvrčanje popca, pud oko kladenca beše raskaljan a duboko u njemu čulo se kako još jasno odjekuju kaplje vode.
Ivan se zamislio. Frula mu miruje u krilu. Oko njega je neobična tišina, u ušima mu zvuče devojački glasovi, ali pred očima mu izilazi sinotnja slika.
On se naime seća, kako mu je sinoć Jelica Stanojeva, devojče od šesnaest godina, bela, plavooka, svetle kose, vitka kao kudeljica, plašljiva i ponosita, dodala krčag s vodom, i kako je, dok je on pio gledajući u nju, prvo porumenela, pobledela pa najposle oborila oči. Seća se, kako joj posle toga htede podići krčag na obranicu, ali se ona namrgodi, ponosito ga odbi, rekavši mu, da ne treba. »Ponosita je, čudo je ponosita!« šaptao je Ivan za sebe, pa se onda u jedan mah seti, dok su još u školu išli, kako je to bilo nestašno devojče, kako je s njome večit rat vodio, kako mu je ona jedared sva crvena od pakosti sa suzama u očima izmrčila propis, i kako se on podvlačio pod skamije pa je vukao za noge, a ona ga jedan put lupila u čelo pa mu odskočila čvoruga. A kako je sad mirna, ćutljiva, ponosita, naročito ponosita! Pa se još čini da ga ne poznaje!
I mnogih sitnica seća se Ivan, a večeras Jelica nije došla na vodu. Za što?
Ivan duboko uzdahnu, Uši mu bruje, u mišice mu se uvlači neka zlobna snaga, u grlo mu se podiže klupče, on bi se tukao i plakao.
Pred njim na nekoliko koraka u sumraku istrča zec, poče strići ušima a za tim zapraši preko jagodnika u kukuruze.
To trže Ivana iz misli i kad je pogledao oko sebe, video je gde mu se stado raštrkalo, ustane sa oseka, zadene frulu u torbicu pa poče kao mahnit pucati bičem.
Prođoše dve i tri večeri a Jelice nema. A kad nastupi jesen, nestade i Ivana s ovcama.
Jelica nije više odlazila na vodu, ali je zapamtila ono veče, vada je Ivanu dodala krčag s vodom i kad je pred njime, ne zna ni sama za što, porumenela. Jer otac njen, čiča Stanoje, čovek ljut kao ris, kad je za to doznao, lepo uze vitak prut pa nemilostivo užljebi tri modre brazde u bela pleća svoje ćerčice. Jelica je naviknula na to i nije plakala pred ocem, ali je noću omočila uzglavlje suzama i prevrćući se po svu noć mislila je, kako da se osveti Ivanu za šibe, koje je zbog njega dobila. U mislima često ga je hvatala za gustu kosu a jedan put joj došlo da mu kao zubima pokida one crne, sjajne obrve. I kakvo pakosno zadovoljstvo obuze je, kad je doznala, da Ivan čuva vinograde u njihovu susedstvu i kad je došlo vreme, da i ona s ocem pođe na noćište u vinograd.
Jelica obukla šarenu suknjicu, brižljivo zgladila gustu plavu kosu i u kosu zadenula crven cvetak. Parčence razbijena ogledala ne
mogaše da pokaže celo lice njeno, ali iz njega prosijavahu dva krupna plava oka, zaruđene jagodice i beo, prav nosić. »Juh, što sam tako crvena!... Onaj će misliti da sam plakala... On ne zna, da me je bata zbog
njega tukao . . . Ta kazala je njemu krivonosa Milica. Pa nek ti ona od sad daje vode . . . Čekaj samo!... Gle ti!« Poluglasno izgovaraše ona te reči vrteći se pred ogledalom, zakopčavajući prusluk od crne svile, pri čemu
se krasno gibale mlade, punačve, još nerazvijene grudi.
U vinogradima se među tim razlegala već pesma čuvara i čuvarica. Najrazličniji napevi stapali se u jedno kao razbegli zvuci iz kakva ogromna instrumenta. Plamen je ovde onde bucao, slojevi dima vao golema nepomična povesma obvili su tamno drveće. Oštar miris od spaljena lišća lozina gušio je. Čiča-Stanojeva koleba bila je okružena
sjajnim suncokretom. Sad je suncokret oborio svoju tešku glavu, jer je sunce već davno zašlo a ne visoko nad horizontom blistao je srp mesečev slabim limenim sjajem. Lepo je izgledala ta kolebica sa mladim mesecom u pročelju.
Jelica potražila lozina lišća, nagomilala, zapalila, a iz gomile podiže se prvo gust mrk dim, posle zapršti lišće i za trenut dva suknu visok svetao plamen. Gledajući u plamen, koji je na mahove obasjavao njeno
lice, ona je pažljivo slušaln, ne će li, iza kolebe zapištati frulica, ali ne ču ništa. Čiča Stanoje šuškao je po kolebici pa onda ode u komšiluk sa tikvicom rakije.
»Nije tu!« pomisli Jelica jetko i neveselo. Sela na zemlju i gledala nepomično u vatru. Pred oči joj izišao Ivan sa novim doročićem na pravim ramenima, sa mladim belim vratom, i naročito se živo sećala, kad je pio iz njena krčaga, kako je skupio crne obrve i kako je nepomično i neodoljivo gledao u njene oči. Setila se i drugih sitnica pa zaboravila na osvetu. I kad je pomislila na osvetu, pitala se: »Kako da mu se osvetim i za što?« I na jedan put poče je zanimati to »za što«. »Ta on nije kriv!« mislila je. — »Kriv je, kriv!« uveravala je sebe i prelazila je na »kako«. I u mislima prelazila je od »za što« na »kako« i od »kako« na »za
što«. I ni »za što« ni »kako« ne zanimaše je u suštini kao sam — Ivan, Ivan sa sjajnim okom i crnim obrvama.
Jelicu obuze na jedan mah vrućina. Ustala je, pogledala oko sebe, pa opet sela. Lice joj postepeno ozario lak osmejak. »Da uzmem krčag s vodom pa da ga prospem Ivanu na glavu!« mislila je Jelica i vrlo se obradovala toj
ideji. No to već nije imalo na sebi oblik osvete, jer ona ne bi pri tom osetila nikakvo pakosno zadovoljstvo, već samo radost pri tom prizoru, kad bi Ivan posle toga počeo da trese rukave i mokru kapu o koleno. Ivan bi se može biti još i obradovao toj osveti.
Na jedan mah zadrhta u vazduhu najviši ton u frule. Jelica skočila kao oparena a srce joj poče skakati, da je jedva disala. Pogledala iza kolebe a tamo gorela vatra kroz trešnjine grane. To je Ivan svirao i prekidao. Jelica ga poznala po glasu a po neprekidnoj pesmi videla je, da je još neko s njim. No posle zaokupi, Ivan pesmu bez prekida.
Jelica se prikrade i, gazeći pažljivo po uzanoj stazi, koja se odranjala, spoticala se tvrdo korenje od čokoća. Setila se, da nije ponela krčag pa se u dva tri skoka vratila natrag. Srce joj skakalo od straha. Uzela iz kolebe pun krčag s vodom, plaho kao srna pogledala da joj od kud ne ide otac pa onda opet polako kao i prvi put približila se živoj ogradi.
Niska ogradica od gusta trnjaka, koja je delila čiča-Stanojev vinograd od vinograda Ivanova gazde, beše u proleće nalik na gust, zelen bedem, a kad se ospe plavičastim cvetom, onda postajaše ona prava vukodržica niti se kroz nju moglo gdedati u susedni vinograd. S jeseni je lišće opadalo, te se moglo po malo zavirivati.
Jelica metnula krčag pored sebe, čučnula pa je pažljivo motrila kroz isprepletano šiblje.
Ivan prostro doroc po suhoj travi, legao potrbuške i gledao sjajnim okom u vatru. koja se gasila. Kao da je zaboravio da je podstakne. Frula mu ležala pod grudima. Kad je Jelica s druge strane šušnula, Ivan se malko okrenuo i skupivši obrve poglelao sumnjivo kroz plot. Počeo svirati.
Jelica je gledala, kako mu se miče nabubrela gornja usnica, koju je tek obretko natrunilo garavo paperje, gledala u obrve, koje se uzvijale po noti, i zaboravila na — krčag.
A kad se Ivan diže da uzme suva lišća ispod plota, Jelici zadrhta srce, grozničavo napipa krčag pa ga diže da polije Ivana po glavi, ali Ivan skoči, uhvati je jednom rukom za levo rame, a drugom joj izbi sud, koji pade potmulo na meku zemlju, privuče je za tim preko plota, stisnu joj uzacka ramena na grudi, steže je, i kad je Jelica htela da krikne, on joj na obrazu blizu rasklopljenih usana pritisnu bojažljiv, lak, suh poljubac pa pobeže.
Beše to poljubac nalik na odeljeni ćuh proletnjeg vetra, koji nas iznenada pomiluje po obrazu, pa ga nestane, lak, iznenadan i bez snage.
Jelicaje stajala nekoliko trenutaka. Glava joj se vrtila. Prvo je poduze plamep a posle se ohladi kao kamen. U onaj mah nije joj palo na um da viče a i da se setila, ne bi imala snage. Zgladila dugačak pramen kose, koji joj pao do nosa, pa pošla posrćući natrag. Na krčag je sa svim zaboravila. Oko ramena je osećala kao da je skinula neke vrele okove. Na desnoj polovini lica, blizu usta, bridio je Ivanov poljubac, tištao je kao plamen a taj čudni plamen kao da je bio pomešan s ledom i osećala je naizmence čas plamen čas led. Docnije je opazila na levoj ruci na kažiprstu kako lopi krv, ona nije znala od kuda je to, a to se ona ubola trnom, kad ju je Ivan pritisnuo. Čuvstvo straha, iznenađenja, neke bone miline obuzelo je svu njenu dušu i rodilo sa svim novo osećanje. Činilo joj se da je pala sa velike visine, ali se nije ozledila, već se samo poplašila i promenila. Na jedan put je počela grčevito plakati od pakosti i bola, sisajući krv na ubodenom prstiću, ali je to bio plač poslednji te vrste.
Vratila se natrag, brižljivo izbrisala suze. Vatra se gasila. Jelica se spremala da legne.
Mesečev srp već je bio zašao, okruglo parče zapada, prevučeno tamnim tankim crticama, svetlilo se. Po vinogradima bio je mrak. Iz sela se čuli prvi petli. Od časa na čas okidali se metci iz pušaka.
Jelica legla u kolebu pa se pokrila preko glave. Prst je još bridio a na obrazu blizu usta tiho je treperio čudni trag od Ivanova poljupca, posle se razlio kroz grudi u srce a srce se zapalilo. Taj osećaj oduzeo je snagu, pripitomio ono, što je u njoj divlje bilo, osećala se sa svim slaba i celu noć je snivala Ivana, kako je stegao na grudi a ona ne može da diše niti da se brani, a Ivan joj dotle lepio poljupce, dok nije umrla.
Probudila se umorna, a obgrlila uzglavlje. Prva joj misao bila — Ivan. I kad je drugo veče došla u vinograd, još se lepše opravila. Nju je stid bio da prizna da je to zbog Ivana i branila se, koliko je mogla, od te pomisli, no prvi poljubac je pekao i srce je potajno očekivalo drugi.
Izvor[uredi]
- ¬ Lenskіŭ, „Prvi poljubac“, Stražilovo, god. VII, br. 77, 11. septembar 1894. godine, str. 577-579.
|