Прва туга

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светолик Ранковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Прва туга
Писац: Светолик Ранковић


SvetolikRankovic.jpg

Прва туга


          Kад одскочи сунце високо и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на чист детињи креветић, мали Бора сањаше необичне снове, мрштећи се кад-што у сну и трзајући нервозно десном ручицом, која му лежаше пребачена преко покривача.
          ... Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много, дуго мисли... Одједном се отворише врата, тата утрча љут, суров, страшан као што обично изгледаше последњих дана, дохвати маму за косе и викну... А на вратима стоји она друга тета, неваљала тета, подигла нож у руци па страшно гледа маму... »Хоћу ли ?« — пита тета махнувши ножем... »Удри!« — одговара тата... Мама раширила очи, гледа уплашено, пружила руке унапред, као да се заклања њима... тета потрча с ножем, замахну... Бора врисну и — пробуди се...
          Дете подиже главу и разгледа око себе.... »А-а... па ово није истина! ... А где је мама ?... што сам ја сâм у соби... она увек дође да ме пробуди«... Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице наоблачи се...
          »А-а ... оно синоћ!... Где је мама, ко ће мене да обуче?...« И он стаде да се сећа синоћњег ужасног призора...
          Био је заспао, држећи, по обичају, своју руку у топлој и мекој мајчиној руци. Она је седела крај њега и причала му, а из очију јој капаху бистре сузе и падаху једна за другом на груди, на крило, утапајући се у шареној кашмирској хаљини... Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца... заталасана осећања тражила су излаза, и она не беше у стању да их угуши...
          — Што плачеш, мамо?
          — Ништа, душо... спавај, чедо моје... — шапуће она загушеним гласом, притискује му на лице своје вреле образе, као да би хтела сакрити од очију му своју слабост...
          А њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину њена тела на себи, те и не зна кад га ии како га сан превари...
          Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно, бесно викање очево... сан га опет савлађује, али речи мамине, које говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он сав дршће од неког ненадног узбуђења... Сна нестаде, одлете одједном, и он слободно отвори очи. Беше то страшан призор... Он се побоја да га родитељи не угледају будна, па опет заклопи своје сјајне невине очице, отварајући кад-што капке само толико, да би могао расмотрити она мила му лица, која сад беху тако необична и тако страшна....
          Он стајаше насред собе обучен, онако како се вратио из вароши; капу држаше у једној руци, а другу, десну, беше подигао у вис и шаку стегнуо у песницу, па њом тресе над својом разбарушеном косом.
          — Ја сам госа у овој кући!... ја, ја... разумеш !... И њу ћу да доведем, кад ми се прохте, да знаш!...
          — Можеш... само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом.
          — Ко?... Дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш!...
          — И хоћу, да знаш да хоћу...! црњи си ми од ђавола, живот си ми отровао!... Све ми је црно у овој пустој кући!... Чудим се само шта сам чекала досад...
          — Шта!... ја црн?... А ти?... ти што ми цедиш крв као вампир, што ме систематски мориш да ме у гроб отераш! ... Ево ти врата!...
          И он се обрте, једним бесним и нервозним скоком притрча к вратима, отвори их рукама које дрхтаху као у љутој грозници, одјапи их широм, па као да му она црна празнина што зијаше кроз врата из неосветљена предсобља даде нову снагу, он се скупи сав као да се спрема за скок, па се одједном исправи и врисну из свег гласа:
          — Ево их!... ево врата! ... ево, ево!... ево на!...
          Али се видело да не изговара све што му је на души, видело се да има код нега спремљена још црња и грубља реч, али он још не налази довољно снаге у себи, ни довољно повода да је искаже... Он стоји као запета пушка, па ако ко други помакне обарачу — он није крив...
          Она скочи као рањена лавица.
          — Шта, зар тако?... Ти ми сам отвараш врата! тераш ме из куће, је ли ?... тераш ме!
          Обарач се омаче... њему само закипе нешто у грудима, појури у главу, обузе га свега и он дрекну, закрешта, јер га већ издадоше гласне жиле:
          — Напоље!...
          Па истог тренутка кад исказа ту давно спремљену реч и кад угледа њено страшно дејство — жена испусти детињу руку коју је досад држала, отвори очи јако, погледа га, па полако пође из собе... — он се одједаред стиша, охлади се, дође к себи и таман стаде да смишља начин како би је зауставио, а са детињег кревета зачу се очајна писка:
          — Мамо !... мамо!... убиће ме тата!...
          Обоје као по команди, појурише к детету које се већ у пола дигло с постеље, па их гледа јадним преплашеним очима... Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице. Стадоше се отимати обоје ко ће му лепшу реч казати, ко ће га милостивије обласкати, очекујући да дете са своје стране једноме од њих већу љубав изјави...
          Умирише дете. Мајка га опет намести на јастук, покри га брижљиво па се опет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављивати...
          Прође читав час... Он ходаше по соби завлачећи прсте у густу разбарушену косу, као да би хтео почупати те власи, као да би са тим ишчупао из корена и сву муку што му је пала на душу па га дави, сажиже... Дете се тргне, отвори сањиве очи, и кад угледа над собом бледо лице мајчино, зажмури опет и умири се...
          Заспало је... Врела суза мајчина паде му на румене обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд, невин сан.... Мајка му ижљуби косу, ручице, полако му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, изађе из собе...
          ...Да ли је он то сањао, или је све тако било на јави — мисли се Бора, па наједаред викну:
          — Мамо!
          Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће.
          — Мамо! — врисну он из свег гласа и скочи с кревета.
          Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен.
          — Мама... где је мама? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет.
          — Не вичи, дете моје, ево тате... ја ћу тебе обући и умити...
          — Нећу, не умеш ти као мама... Мамо! — викну он гласније.
          — Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила... Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како...
          — Нећу тету!... — прекиде га дете она није добра као мама... Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео...
          — Ћут! ... багане!... Шта ти знаш ?... — викну отац сурово, али опазивши како се дете пренеразило и унезверило од његове сурове и необичне опомене, он се трже, па му се опет обрати благо:
          — Не бој се, чедо моје, воли тебе бабо.... Кажи шта хоћеш да ти купим? — коња, онако оседланог са узенгијама, или ћеш сабљу... Што год ти хоћеш, све ћу ти купити, само ми буди добар...
          Стотине примамљивих обећања учинише те се дете за часак умири и обећа оцу да ће мирно чекати Док он оде и купи му све оно што му је обећао.
          Отад журно изађе из собе, а дете остаде опет само.
          »Шта је ово ?« — чудило се оно и домишљало узроку ових необичних поступака својих родитеља. Њега обоје воле, у то није сумњало, али шта ово они чине? Какав се то нов живот увлачи у кућу, нешто необично и страшно! ... Ах, како је било лепо од пре... док не дође она тета! ... Отац дође весео, узме га на руке па му пева и прича пуно лепих ствари... После га стану целивати и отац и мати, стану се обоје весело смејати и отимати о његов загрљај... Па онда лепо сви уседну на кола са белим коњима и возе се у велику шуму коју зову Топчидер; ту Бора трчи по парку и вуче своја ручна колица... воде га к рибњаку где баца рибама кифле ... И одједном нестаде свега тога... Мама поче да плаче врло често; тата стаде долазити љут, намрштен... Па онда поче свађа, најпре у другој соби, а после и пред њим, и тако све горе...
          А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи... или можда неће више ни доћи овамо, него ће сад њега одвести к њој. Али како ће онда тата?... Како то... да не буду сви заједно једнако?... Како ће то бити?...
          И потекоше му низ обрашчиће вреле сузе, — весници прве горке туге, која полако обавијаше његово безазлено невино срде...
          Јадниче мали! Ово су ти само први јади... А какво су ти страшно зло спремили за доцније дане твоји најмилији — они што се некад лакомислено заверише да ће усрдно сносити узајамне тегобе...
   

Извор[уреди]

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 39-45, ИП "Народна просвета", Београд


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.