Prva tuga

Svetolik Ranković

Prva tuga Pisac: Svetolik Ranković

Prva tuga

          Kad odskoči sunce visoko i njegovi topli zraci, prošavši između razmaknutih zavesa na visokim prozorima, padoše na čist detinji krevetić, mali Bora sanjaše neobične snove, mršteći se kad-što u snu i trzajući nervozno desnom ručicom, koja mu ležaše prebačena preko pokrivača.
          ... Nasred sobe, ove iste u kojoj on spava, stoji njegova mila mama, sva u belom, kao kad se sprema da spava; niz leđa joj pale duge crne kose, a ona oborila glavu pa se nešto mnogo, dugo misli... Odjednom se otvoriše vrata, tata utrča ljut, surov, strašan kao što obično izgledaše poslednjih dana, dohvati mamu za kose i viknu... A na vratima stoji ona druga teta, nevaljala teta, podigla nož u ruci pa strašno gleda mamu... »Hoću li ?« — pita teta mahnuvši nožem... »Udri!« — odgovara tata... Mama raširila oči, gleda uplašeno, pružila ruke unapred, kao da se zaklanja njima... teta potrča s nožem, zamahnu... Bora vrisnu i — probudi se...
          Dete podiže glavu i razgleda oko sebe.... »A-a... pa ovo nije istina! ... A gde je mama ?... što sam ja sâm u sobi... ona uvek dođe da me probudi«... Podiže ruke i protrlja oči pesničicom, zevnu jedared pa htede opet da legne, ali kao da se nečega seti, trže se, pogleda jasno po sobi i njegovo vedro nevino lice naoblači se...
          »A-a ... ono sinoć!... Gde je mama, ko će mene da obuče?...« I on stade da se seća sinoćnjeg užasnog prizora...
          Bio je zaspao, držeći, po običaju, svoju ruku u toploj i mekoj majčinoj ruci. Ona je sedela kraj njega i pričala mu, a iz očiju joj kapahu bistre suze i padahu jedna za drugom na grudi, na krilo, utapajući se u šarenoj kašmirskoj haljini... Uzdržavala se, naprezala je svu snagu da ne pomuti blaženi san svoga jedinčeta, ali bol beše jači od njenih slabačkih živaca... zatalasana osećanja tražila su izlaza, i ona ne beše u stanju da ih uguši...
          — Što plačeš, mamo?
          — Ništa, dušo... spavaj, čedo moje... — šapuće ona zagušenim glasom, pritiskuje mu na lice svoje vrele obraze, kao da bi htela sakriti od očiju mu svoju slabost...
          A njemu je tako lepo, tako toplo i prijatno osećati njeno disanje, toplinu njena tela na sebi, te i ne zna kad ga ii kako ga san prevari...
          Najedared, kroz san, čuje ono poznato mu nervozno, besno vikanje očevo... san ga opet savlađuje, ali reči mamine, koje govori sedeći uz njega, uvlače mu se nekako u samo srce, jure mu po krvi i on sav dršće od nekog nenadnog uzbuđenja... Sna nestade, odlete odjednom, i on slobodno otvori oči. Beše to strašan prizor... On se poboja da ga roditelji ne ugledaju budna, pa opet zaklopi svoje sjajne nevine očice, otvarajući kad-što kapke samo toliko, da bi mogao rasmotriti ona mila mu lica, koja sad behu tako neobična i tako strašna....
          On stajaše nasred sobe obučen, onako kako se vratio iz varoši; kapu držaše u jednoj ruci, a drugu, desnu, beše podigao u vis i šaku stegnuo u pesnicu, pa njom trese nad svojom razbarušenom kosom.
          — Ja sam gosa u ovoj kući!... ja, ja... razumeš !... I nju ću da dovedem, kad mi se prohte, da znaš!...
          — Možeš... samo onda ja i ovo dete nećemo živeti s tobom.
          — Ko?... Dete je moje, zakon je na mojoj strani, a ti možeš kud god hoćeš, kud hoćeš!...
          — I hoću, da znaš da hoću...! crnji si mi od đavola, život si mi otrovao!... Sve mi je crno u ovoj pustoj kući!... Čudim se samo šta sam čekala dosad...
          — Šta!... ja crn?... A ti?... ti što mi cediš krv kao vampir, što me sistematski moriš da me u grob oteraš! ... Evo ti vrata!...
          I on se obrte, jednim besnim i nervoznim skokom pritrča k vratima, otvori ih rukama koje drhtahu kao u ljutoj groznici, odjapi ih širom, pa kao da mu ona crna praznina što zijaše kroz vrata iz neosvetljena predsoblja dade novu snagu, on se skupi sav kao da se sprema za skok, pa se odjednom ispravi i vrisnu iz sveg glasa:
          — Evo ih!... evo vrata! ... evo, evo!... evo na!...
          Ali se videlo da ne izgovara sve što mu je na duši, videlo se da ima kod nega spremljena još crnja i grublja reč, ali on još ne nalazi dovoljno snage u sebi, ni dovoljno povoda da je iskaže... On stoji kao zapeta puška, pa ako ko drugi pomakne obaraču — on nije kriv...
          Ona skoči kao ranjena lavica.
          — Šta, zar tako?... Ti mi sam otvaraš vrata! teraš me iz kuće, je li ?... teraš me!
          Obarač se omače... njemu samo zakipe nešto u grudima, pojuri u glavu, obuze ga svega i on dreknu, zakrešta, jer ga već izdadoše glasne žile:
          — Napolje!...
          Pa istog trenutka kad iskaza tu davno spremljenu reč i kad ugleda njeno strašno dejstvo — žena ispusti detinju ruku koju je dosad držala, otvori oči jako, pogleda ga, pa polako pođe iz sobe... — on se odjedared stiša, ohladi se, dođe k sebi i taman stade da smišlja način kako bi je zaustavio, a sa detinjeg kreveta začu se očajna piska:
          — Mamo !... mamo!... ubiće me tata!...
          Oboje kao po komandi, pojuriše k detetu koje se već u pola diglo s postelje, pa ih gleda jadnim preplašenim očima... Majka mu prigrli glavu, a otac stade da mu ljubi nožice. Stadoše se otimati oboje ko će mu lepšu reč kazati, ko će ga milostivije oblaskati, očekujući da dete sa svoje strane jednome od njih veću ljubav izjavi...
          Umiriše dete. Majka ga opet namesti na jastuk, pokri ga brižljivo pa se opet nadnese nad njim i stade ga svojim toplim dahom uspavljivati...
          Prođe čitav čas... On hodaše po sobi zavlačeći prste u gustu razbarušenu kosu, kao da bi hteo počupati te vlasi, kao da bi sa tim iščupao iz korena i svu muku što mu je pala na dušu pa ga davi, sažiže... Dete se trgne, otvori sanjive oči, i kad ugleda nad sobom bledo lice majčino, zažmuri opet i umiri se...
          Zaspalo je... Vrela suza majčina pade mu na rumene obraščiće i ono je ne oseti, samo mrdnu krajem ustanca i udubi se u tvrd, nevin san.... Majka mu ižljubi kosu, ručice, polako mu nasloni svoje hladne usne na čelo, pa se diže i, ne okrećući se više, izađe iz sobe...
          ...Da li je on to sanjao, ili je sve tako bilo na javi — misli se Bora, pa najedared viknu:
          — Mamo!
          Prazna soba odjeknu i dete zadrhta od ove samoće.
          — Mamo! — vrisnu on iz sveg glasa i skoči s kreveta.
          Vrata se naglo otvoriše i uđe on, otac mu, bled, naduvenih očiju, umoran, salomljen.
          — Mama... gde je mama? — viknu Bora i stade razgledati ugao gde bi se sklonio od oca, koji mu iđaše na susret.
          — Ne viči, dete moje, evo tate... ja ću tebe obući i umiti...
          — Neću, ne umeš ti kao mama... Mamo! — viknu on glasnije.
          — Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila... Mi ćemo dovesti tetu da te ona čuva, da vidiš kako...
          — Neću tetu!... — prekide ga dete ona nije dobra kao mama... Nije mene ostavila mama nego si je ti oterao... ja sam video...
          — Ćut! ... bagane!... Šta ti znaš ?... — viknu otac surovo, ali opazivši kako se dete prenerazilo i unezverilo od njegove surove i neobične opomene, on se trže, pa mu se opet obrati blago:
          — Ne boj se, čedo moje, voli tebe babo.... Kaži šta hoćeš da ti kupim? — konja, onako osedlanog sa uzengijama, ili ćeš sablju... Što god ti hoćeš, sve ću ti kupiti, samo mi budi dobar...
          Stotine primamljivih obećanja učiniše te se dete za časak umiri i obeća ocu da će mirno čekati Dok on ode i kupi mu sve ono što mu je obećao.
          Otad žurno izađe iz sobe, a dete ostade opet samo.
          »Šta je ovo ?« — čudilo se ono i domišljalo uzroku ovih neobičnih postupaka svojih roditelja. Njega oboje vole, u to nije sumnjalo, ali šta ovo oni čine? Kakav se to nov život uvlači u kuću, nešto neobično i strašno! ... Ah, kako je bilo lepo od pre... dok ne dođe ona teta! ... Otac dođe veseo, uzme ga na ruke pa mu peva i priča puno lepih stvari... Posle ga stanu celivati i otac i mati, stanu se oboje veselo smejati i otimati o njegov zagrljaj... Pa onda lepo svi usednu na kola sa belim konjima i voze se u veliku šumu koju zovu Topčider; tu Bora trči po parku i vuče svoja ručna kolica... vode ga k ribnjaku gde baca ribama kifle ... I odjednom nestade svega toga... Mama poče da plače vrlo često; tata stade dolaziti ljut, namršten... Pa onda poče svađa, najpre u drugoj sobi, a posle i pred njim, i tako sve gore...
          A kud će on sad ? Kad li će mama doći... ili možda neće više ni doći ovamo, nego će sad njega odvesti k njoj. Ali kako će onda tata?... Kako to... da ne budu svi zajedno jednako?... Kako će to biti?...
          I potekoše mu niz obraščiće vrele suze, — vesnici prve gorke tuge, koja polako obavijaše njegovo bezazleno nevino srde...
          Jadniče mali! Ovo su ti samo prvi jadi... A kakvo su ti strašno zlo spremili za docnije dane tvoji najmiliji — oni što se nekad lakomisleno zaveriše da će usrdno snositi uzajamne tegobe...
   

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 39-45, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.