ПРВА ПЕСМА
У овоме свету, испод неба овог,
Ја сам тебе срео једног топлог дана,
Са тамном радости због познанства новог.
Још је било сунца и зелених грана,
Ал' мирис пролећа ветрови разнеше,
К'о и свело цвеће плавих јоргована.
Мени ништа тада познато не беше:
Ни самоћа твоја, твој живот у страви,
Ни молитва с усни које се не смеше,
Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави',
Од којих си сама узимала боје
За дан својих нада и за живот прави.
Све што сам познао, то је лице твоје,
И на њему очи невиђене давно,
Старе неке очи к'о мисао што је.
Ал' почех волети твоје око тавно,
И правилне црте к'о појаву неку
Велику и нежну за поднебље јавно.
Ал' почех волети твоју усну меку,
Црвену и лепу к'о пламен пожара;
И све што је с тобом, и тугу далеку,
И још твоје очи, та два ока стара,
Узета из ноћи, водâ, из дубинâ,
Непознатог мрака што живот одмара.
Ал' почех волети предео рубина
И страст која теби није била знана,
Твоје лепо тело — башту белих крина,
И све: твоје небо плавих јоргована,
Твоје сузе што су плач мојих година
И наш први сусрет једног тополог дана.
