PRVA PESMA
U ovome svetu, ispod neba ovog,
Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.
Još je bilo sunca i zelenih grana,
Al' miris proleća vetrovi razneše,
K'o i svelo cveće plavih jorgovana.
Meni ništa tada poznato ne beše:
Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,
Ni molitva s usni koje se ne smeše,
Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',
Od kojih si sama uzimala boje
Za dan svojih nada i za život pravi.
Sve što sam poznao, to je lice tvoje,
I na njemu oči neviđene davno,
Stare neke oči k'o misao što je.
Al' počeh voleti tvoje oko tavno,
I pravilne crte k'o pojavu neku
Veliku i nežnu za podneblje javno.
Al' počeh voleti tvoju usnu meku,
Crvenu i lepu k'o plamen požara;
I sve što je s tobom, i tugu daleku,
I još tvoje oči, ta dva oka stara,
Uzeta iz noći, vodâ, iz dubinâ,
Nepoznatog mraka što život odmara.
Al' počeh voleti predeo rubina
I strast koja tebi nije bila znana,
Tvoje lepo telo — baštu belih krina,
I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,
Tvoje suze što su plač mojih godina
I naš prvi susret jednog topolog dana.
