Празник пораза
Празник пораза
Пређимо са кукањем преко свих наших стаза,
данас је празник пораза.
И немоћ је део наше душе каткад, наше својство
које нам доноси зла, суза, понижења,
и са очајем и грехом сачињава тројство
које нам, истина, не пружа спасења -
али је дубоко наше, наше, наше.
Сви ми давно већ горчину немоћи знамо
и славимо је данас са дивљим бесом
као што дрхтимо над врелим, загрејаним месом
жена, у сутоне бешумне, тајанствене
када плачу од страсти девојке и жене...
Сви смо ми, некад, главу склањали
у мирисне букете античких ваза
кад нас издаде она о којој смо сањали.
И то беше дан првог пораза.
А после тога редом се брзо низаху
срамоте што нас, немоћне стизаху
после великих, страшних потреса.
И кроз поколења, кроз нараштаје,
кроз прошлост и будућност,
ко давно умрле звезде сјај кад данас сјаје,
ко једна чемерна могућност,
провлачимо се до данас преко свих језа -
и прелазимо јауком преко стаза,
данас, на дан празника пораза...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|