Praznik poraza
Praznik poraza
Pređimo sa kukanjem preko svih naših staza,
danas je praznik poraza.
I nemoć je deo naše duše katkad, naše svojstvo
koje nam donosi zla, suza, poniženja,
i sa očajem i grehom sačinjava trojstvo
koje nam, istina, ne pruža spasenja -
ali je duboko naše, naše, naše.
Svi mi davno već gorčinu nemoći znamo
i slavimo je danas sa divljim besom
kao što drhtimo nad vrelim, zagrejanim mesom
žena, u sutone bešumne, tajanstvene
kada plaču od strasti devojke i žene...
Svi smo mi, nekad, glavu sklanjali
u mirisne bukete antičkih vaza
kad nas izdade ona o kojoj smo sanjali.
I to beše dan prvog poraza.
A posle toga redom se brzo nizahu
sramote što nas, nemoćne stizahu
posle velikih, strašnih potresa.
I kroz pokolenja, kroz naraštaje,
kroz prošlost i budućnost,
ko davno umrle zvezde sjaj kad danas sjaje,
ko jedna čemerna mogućnost,
provlačimo se do danas preko svih jeza -
i prelazimo jaukom preko staza,
danas, na dan praznika poraza...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|