Правила Шестог васељенског сабора

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
OrthodoxCross(black,contoured).svg


ПРАВИЛА ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА, КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ


1. правило: Када започиње било каква беседа или дело, правилно је, по речима богослова, од Бога започети и с Богом завршити. Према томе. када ми данас свечано исповедамо благочешће, и Црква којој је Христос темељ, свакога дана расте и напредује тако да је изнад кедара Ливанских, започињући сада свету беседу, благодаћу Божијом установљујемо да се мора чувати чистом, неповређеном од било какве новотарије, вера која нам је предата од богоизабраних Апостола, сведока и слугу Логоса. Такође и исповедање вере 318 светих и блажених Отаца, који се окупише у Никеји, у време Константина, нашег бившег цара, а против нечасног Арија и од њега измишљеног незнабожачког инобожја или, боље речено, многобоштва. Ти Оци нам једнодушном вером отворише и разјаснише једносушност у три Ипостаси богоначалне природе, и који, не допустивши да то остане скривено под судом незнања, јасно научише верне да се поклањају (поштују) Оцу и Сину и Светоме Духу; они (свети Оци) оповргоше и разрушише учење о неједнаким степенима Божанства, па порушише и разорише јеретичке тврдње као да су куле које деца праве од песка. Исто тако потврђујемо и оно исповедање вере које је проглашено од 150 светих Отаца који се сакупише у овом, царском граду у време великог Теодосија, нашег бившег цара, и прихватамо оно шта су они рекли о Духу Светоме, а одбацујемо нечастивога Македонија, заједно са пређашњом непријатељима истине, као онога који подругљиво говори о Ономе ко је Владика, настојећи да Га прикаже као слугу, и који је разбојнички хтео да пресече (раздели) Једног, Који се не може делити, а у жељи да нам остане непозната тајна наше наде. Заједно са гнусним и истини противним и бесним Македонијем, осуђујемо и Аполинарија, тајноводитеља злобе који је нечасно учио да је Господ примио тело без ума и без душе, уводећи у људе помисао о непотпуности нашег спасења. Уједно, печатом сведочимо и о учењу које је изложено од стране 200 богоносних Отаца, окупљених први пут у Ефесу, у време Теодосија, сина Арјадијевог, цара нашег. То учење је необорива сила благочешћа јер исповеда једнога Христа, Сина Божијег, оваплоћеног; и прославља непорочну, Приснодјеву Марију, која Га је без семена родила, Која је уистину Богородица. Одбацујемо као богопротивно и ништавно оно што је учио Несторије, тј. Да је Христос засебно Бог а засебно човек, и чиме он (Несторије) поново Уводи нечашће Јевреја. Такође православно утврђујемо и оно исповедање вере које је изложило 630 богоизабраних Отаца у обласном граду Халкидону, у време Маркијана који је такође био наш цар. Тамо изложено исповедање вере гласно је распрострањено на све крајеве света, тј. да је у Христу, Сину Божијем, и човечија и Божанска природа, и да Га у тим двема природама славимо. Такође је оповргнуто учење зломислећег Евтихија, који је учио да је тајна нашег спасења учињена привидно. Са тим Евтихијем низвргнут је и Несторије и Диоскор, од којих је први био заштитник учења о подели, а други о сливању (мешању), али сви они, сви ти борци за нечашће, стровалише се у један понор пропасти и безбожја. Исто тако признајемо и потомству нашем свето поверавамо и оно што су благочестиво прогласили, надахнути Духом Светим. њих 165 богоносних Отаца који се окупише у овоме царском граду, у време Јустинијана, нашег некадашњег цара. Они саборно предаше анатеми и осудише Теодора Мопсуетског, учитеља Несторија, Оригена, Дидима, Евагрија и све оне који су изнова почели да шире и казују јелинске басне и у својим маштаријама ума изнесоше некакво (учење) о прелажењу и претварању тела и душа, те нечастиво и несмислено усташе против вере у васкрсење мртвих. Исто тако (осудише) и оно што је написао Теодорит против праве вере и против дванаест поглавља блаженог Кирила, и тако звану посланицу Иве. Поново се обавезујемо да ћемо неповређено чувати исповедање вере Шестог сабора, који је одржан у овом царском граду, у време цара нашега Константина, које је већу снагу добило тиме што је благочестиви цар наш све установе тог сабора својим печатом потврдио, да би се обезбедила њихова веродостојиост у све векове. То исповедање вере нас је богољубиво поучило да исповедамо две природне воље и две природне силе у оваплоћеном Господу нашем Исусу Христу, Богу истинитом. Судом благочешћа (Сабор) осуђује оне који су изопачили догмат истине, учећи народ да је једна воља и једна сила у Господу. Тада су осуђени: Теодор (епископ) Фарански, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла и Петра (који су били предстојници у овом богоспасеном граду), Макарија (некадашњег епископа Антиохије), Стефана (његовог ученика) и безумног Полихронија, те је на тај начин (Сабор) неповређеним сачувао тело Христа Бога нашега. Једном речју: установљујемо да мора важити као чврста, да мора остати непоколебљива до краја века вера оних људи који се прославише у Цркви Божијој, и који беху светионици свету, чврсто се држећи речи живота; исто тако морају важити и њихови богопредати списи и догмати. Одбацујемо и предајемо анатеми све оне које су они одбацили и анатемисали као непријатеље истине и као такве који су узалуд устајали против Бога и који су желели да неправдом замене истину. А ко не чува и ко не прихвата све поменуте догмате побожности, и ко не мисли и не исповеда (веру) на овај начин, него жели да оповргава догмате, нека буде анатемисан по наредби која је већ издата од поменутих светих и блажених Отаца; такви нека буду избрисани из имена хришћана, нека буду као туђинци, нека буду изопштени и избачени. И после овога, ми коначно утврђујемо да се не сме ништа додавати ономе што је већ установљено, као и то да се ништа не одузима. Другачије од овога нисмо могли ни поступити.


2. правило: Овај свети Сабор установљује као достојно највећег старања и то да од сада, па у будуће, за корист душа и за лечење страсти буду на снази и као неизмењена, осамдесет и пет правила која су примљена и потврђена од светих и блажених Отаца који су били пре нас, а која су нам предата са именом светих и славних Апостола. Пошто нам је у тим правилима заповеђено да прихватимо Климентове установе истих светих Апостола, у које су већ одавно иноверници на штету Цркве унели неке ствари стране благочешћу, које су нам помрачиле узвишену лепоту божанствених одредби, због поправљања и заштите хришћана ми смо поменуте додатке одбацили, не прихватајући ни на који начин оно што је плод јеретичких лажи и не дозвољавајући да оне (лажи) уђу у чисто и савршено учење Апостола. Печатом потврђујемо и сва остала света правила која су изложена од светих и блажених Отаца: 318 светих Отаца сабраних у Никеји, затим оних који се сабраше у Анкири, па оних у Неокесарији, оних у Гангри, оних у Антиохији Сиријској и оних у Лаодикији Фригијској. Исто тако и 150 (светих) Отаца сабраних у овом, Богом чуваном, царском граду; и 200 (светих) Отаца окупљених први пут у Ефесу; и 630 светих и блажених Отаца окупљених у Халкидону, исто тако и оних (окупљених) на Сардици, Картагини, као и оних (светих Отаца) окупљених у овом царском граду у време Нектарија, предстојатеља овога града и за време Теофила, некадашњег архиепископа Александрије. Осим тога (признајемо) правила Дионисија, некадашњег архиепископа Александрије, мученика Петра, који је такође био архиепископ Александрије, чудотворца Григорија Неокесаријског. Атанасија Александријског, Василија, архиепископа Кесарије Кападокијске, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, Тимотеја (првог), некадашњег архиепископа Александрије, Теофила Александријског, Кирила Александријског и Генадија Константинопољског. Исто тако, (признајемо) и правило које је издао мученик Кипријан, некадашњи архиепископ Африке и сабор који је одржан у његово време. То правило се чувало по местима оних који се беху сабрали на том сабору, и само код њих. И нико не сме поменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила прихватати нека друга која су измишљена и носе лажне наслове од оних људи који су желели да тргују истином. Ако се докаже да је неко покушао да замени или да уништи неко од поменутих правила, такав мора поднети епитимију коју наређује оно правило против кога се тај човек огрешио, и кроз то ће се излечити од онога у чему је сагрешио.


3. правило: Пошто је благочестиви и христољубиви цар наш ослободио овај свети и васељенски Сабор у погледу тога да они, који су убројани у клир и другима дају божанствене Дарове, да они буду чисти и непорочни служитељи и достојни мислене жртве великога Бога који је Жртва и Архијереј, и да буду чисти од нечистоће која је уз неке од њих прионула због незаконитих бракова, и са обзиром на то, што су подвласни пресветој римској цркви предлагали да је потребно примењивати сву строгост правила, а они који су подвласни престолу овог, Богом чуваног и царског граца, правило човекољубља и снисхођења, отачки и богољубиво сложивши и једно и друго, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост оштром, када је (због незнања) прекршај захватио заиста велико мноштво људи, заједнички смо установили за оне који су два пута ступали у брак, па су под теретом греха све до петнаестог дана прошлога месеца (јануара), минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет и девете године остали, и не желе да дођу к себи од поменутог греха, да (они) морају подлећи канонском свргнућу. Они који су пали у заблуду другобрачја али који пре ове наше наредбе сазнаше шта је корисно за њих, те одбацише тај грех са себе и незаконитост прекинуше, као и они којима су жене од другога брака већ умрле пак помислише на обраћење, настојећи да у уздржаности напредују и у потпуности оставе пређашње безакоње (било да су свештеници или ђакони), за такве се установљује да морају престати са сваком свештеничком службом и да буду подвргнути епитимији на одређено време, али да ипак уживају част свештенства, задовољавајући се тиме што могу пред другима седети и молити се Господу у сузама да им буде опроштен грех незнања. Јер, било би неумесно да некога благосиља онај који треба да лечи ране које носи на себи. Они који су имали једну жену, и та коју су узели била је удова, исто тако и они који су након рукоположења ступили у брак (свештеници, ђакони и ипођакони), пошто им се на неко време ускрати свештенослужење и пошто издрже епитимију, такви нека поново буду у својим степенима јерархије али никако нека се не постављају на више (степене). Наравно, они ће морати да прекину тај незаконити брак у који су ушли. Све ово ми установљујемо у погледу оних свештених лица која су до петнаестог дана, као што је речено, јануара месеца, четвртог индикта, затечена у наведеним преступима, наређујући за у будуће, и понављајући правило које гласи: „Онај који се после крштења два пута женио или је имао љубавницу, не може бити ни епископ, ни свештеник ни ђакон, нити било ко у свештеничком чину“, а исто тако и: „Онај који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни свештеник, ни ђакон, нити било ко у свештеничком чину“.


4. правило: Ако неки епископ, или свештеник, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, или вратар буде ступио у незакониту везу са женом која се посветила Богу, тај нека се свргне као онај који се дрзнуо да оскрнави невесту Христову; а ако то учини лаик, нека буде одлучен од црквене заједнице.


5. правило: Од оних особа које су слободне од било каквога подозрења, и које су поменуте у правилу, нико из свештеног чина нека не држи код себе жене или слушкиње, како би се и на тај начин сачувао од било каквог приговора. А који преступи ово што ми наређујемо, тај нека се свргне. Овога нека се придржавају и евнуси, да би они себе сачували као беспрекорне. Преступе ли против овога, ако су клирици, нека буду свргнути; ако су лаици, нека буду одлучени.


6. правило: Пошто је у апостолским правилима речено да од оних који су као неожењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити, примењујући то исто, и ми наређујемо: да од сада нико од ипођакона, ђакона, свештеника након рукоположења не могу ступати у брак. А који се усуди да то учини, тај нека буде свргнут. Ако неко од оних који ступају у клир по закону ступи у брак, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или свештеника.


7. правило: Пошто смо сазнали да у неким црквама ђакони заузимају црквене службе, и због тога неки од њих, потакнути прождрљивошћу и својевољношћу, седају пре свештеника, наређујемо: да ђакон, ако је и у достојанству, тј. некој црквеној служби, и поред тога не може седати пре свештеника, осим у случају када је представник (изасланик) свога патријарха или митрополита, те дође у други град због неких послова; јер тада, као изасланик патријарха или митрополита, њему мора бити одавана почаст. А ако неки, заведен самосилничком дрскошћу, усуди се на поменуто недело, такав, пошто се свргне са свога степена, нека буде последњи међу свима у ономе чину коме припада у својој цркви. Јер, Господ наш казује нам: „Чувајте се књижевника, који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места по синагогама и зачеља на гозбама“ (Лк. 20, 46). А онима који су позвани на гозбу, Господ је рекао: „Кад те ко позове на свадбу не седај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе. И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај место овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш последње место. Него кад будеш позван, дошавши, седи на последње место, да ти онај који те је позвао када дође, каже: Пријатељу, помакни се навише. Тада ће ти бити част пред онима који седе са тобом за трпезом. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се“ (Лк. 14, 8-11). И ово исто нека испуњавају и они у осталим свештеним чиновима јер, треба знати, да су духовна достојанства много узвишенија од световних.


8. правило: У намери да и од нас буде сачувано све оно што су свети Оци установили, понављамо и оно правило које налаже да у свакој епархији, сваке године бивају сабори епископа у оном месту које је најпогодније, а које одреди епископ митрополије. Али, пошто због напада иноплеменика и због разних других неприлика, предстојатељи цркви нису у могућности да се сакупе два пута годишње, установљује се ради црквених послова (који се појаве), да буде у свакој епархији сабор тамошњих епископа барем једном годишње, и то, од светог празника Пасхе, па до краја месеца октобра (сваке године), у ономе месту које одреди епископ митрополије. А епископи који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од било ког неодложног и неопходног дела, нека буду братски прекорени.


9. правило: Нико од клира не сме да држи крчму јер, ако клиру није допуштено да улази у крчму, како ће он уз то још и другима да служи пиће и обавља све оно што му не приличи? Ако неко то ипак чини, или нека престане или нека буде свргнут.


10. правило: Епископ или свештеник или ђакон који узима камату (или постотке), нека са тиме престане или нека буде свргнут.


11. правило: Нико од оних који су убројани у свештенички чин а такође ни лаици, не смejy да једу јудејске пресне (бесквасне) хлебове, нити да заједничари са њима, нити да их призива у болести и лек од њих да прима. Такође не сме са њима да иде у бање (купалишта), а који се усуди на све ово, уколико је клирик, нека буде свргнут, а уколико је лаик, нека буде одлучен.


12. правило: Сазнали смо и ово: у Африци, Ливији и по неким другим областима, неки од тамошњих богољубазних предстојатеља настављају да живе заједно са својим женама и након тога што је над њима обављено рукоположење, те на тај начин постају предмет саблазни и спотицања за народ. Пошто наше настојање мора бити усмерено и на то да они којима је дато старање о верницима буду беспрекорни у сваком погледу, установљујемо да они више не чине поменуто недело. Ми ово казујемо не да би се укидало или изопачавало оно што је установљено од Апостола, него због тога што се старамо о спасењу и о напредовању народа у добру и врлинама, те да никаква љага не буде на свештеничком чину. Јер, свети апостол каже: „Све чините на славу Божију; Не будите на саблазан ни Јудејима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1. Кор. 10,31- 32; 11,1). А за кога се дозна да чини оно шта је поменуто, нека буде свргнут.


13. правило: Пошто смо сазнали да је у римској цркви постало као нека врста правила да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или свештеника, обавезују да више неће живети у браку са својим женама. то ми, следећи древно правило апостолске уредбе и поретка, желимо да породични живот свештенства (када је по закону), буде и од сада и у будуће на снази, и да се никако не прекида њихова веза са женама или да се лишавају својих супруга. Према томе, онај за кога се утврди да је достојан рукоположења за ипођакона, ђакона или свештеника, таквом никако не може да буде препрека (рукоположењу) то што је у браку са својом законитом женом; и од њега нека се у време рукоположења не тражи да ће се уздржавати од законите брачне заједнице са женом, да се тиме не би повређивао Богом установљени и Његовим присуством на свадби, установљени брак. Јер, речено је: „Што је Бог саставио, човек да не раставља“ (Мт. 19, 6), а апостол нас учи и ово: „Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста“ (Јевр. 13, 4), и опет: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш“ (1. Кор. 7, 27). Знамо да и Оци, који се сабраше у Картагини, старајући се о часном животу свештенства, наредише да ипођакони, који се дотичу светих Тајни, и ђакони и свештеници, морају се одређено време уздржавати од својих законитих жена. Ради тога, и ми исто морамо чинити, јер је од Апостола предато и на важности је од првих времена Цркве, знајући када је време свакој ствари, а нарочито у погледу поста и молитве. Потребно је да они (који служе светом олтару), да буду у свему уздржани када приступају Светињи да би од Бога могли добити оно шта од Бога у искрености моле. А који се усуди да противно апостолским правилима себе лиши везе са својом законитом женом, тај нека буде свргнут. Исто тако, и свештеник или ђакон који отера своју жену под изговором побожности, нека буде одлучен; у колико је упоран у својој грешци, нека буде низвргнут.


14. правило: Правило светих и богоносних Отаца нека се чува и у овоме: свештеник нека се не поставља пре тридесете године, без обзира на то да ли је човек у свему достојан, него нека се сачека (са постављењем) јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години крштен и почео је учити народ. Што се тиче ђакона, он нека се поставља пре него што напуни двадесет и пет година. Ђакониса нека се не поставља пре своје четрдесете године.


15. правило: Ипођакон нека се поставља када напуни двадесет година. Који буде постављен у ма који свештени чин пре установљеног узраста, нека буде свргнут.


16. правило: А пошто Дела апостолска казују да су седам ђакона поставили апостоли, а Оци сабора у Неокесарији у правилима која су издали рекоше да по правилу мора бити седам ђакона, ма колико да је велик неки град, ми, упоредивши мисао Отаца са речима апостола, нашли смо да код њих није била реч о људима који су требали служити при тајнама, него о служби која је потребна при трпезама јер, у Делима апостолским овако се казује: „И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочњених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И реч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњенога вером и Духом Светим. и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих“ (Дела ап. 6, 1-6). Тумачећи ове речи, свети Јован Златоуст овако казује: „Заслужно је дивљења како се мноштво људи није поделило при одабирању људи и како нису осудили апостоле; потребно је знати какво су они (ђакони) достојанство имали и какво су рукоположење добили. Зар ђаконско? Али тога није било у црквама. Зар онда службу свештеника? Али (тада) још није било никаквог епископа, него само апостоли. Из тога закључујем да није било познато, нити се употребљавало име ђакона ни свештеника...“. Према овоме, и ми проглашавамо: да поменутих седам ђакона не треба узимати за служитеље при тајнама, сходно претходно изложеном учењу, него су то били људи којима је било поверено старање о заједничким потребама оних који су се сабирали; и ти ђакони дају нам у овоме пример човекољубља и старања о оним који су у нуждама.


17. правило: Пошто клирици разних цркви, оставивши своје храмове за које су постављени, пређоше к другим епископима, те су без допуштења свог епископа, постављени у друге цркве и тиме посташе непослушни, установљујемо: да од месеца јануара, минулог четвртог индикта, никакав клирик (ма у ком степену се он налазио), нема права да без „отпусног листа“ издатог од стране свог епископа, одлази у другу цркву. Онај који се од сада не буде придржавао овога, него својим поступцима буде понижавао онога који је над њим извршио рукоположење, тај нека се свргне као и онај који га је на незаконит начин примио.


18. правило: Наређујемо, да клирици који су због напада варвара или због неког другог разлога напустили своја места, пошто престану поменуте недаће због којих су се удаљили, морају опет бити враћени у своје цркве и без ваљаног разлога нека не остају дуго изван храмова који су им поверени. Који поступе противно овоме правилу, нека буду свргнути све дотле док се не врате својој цркви. Истој казни нека буде подвргнут и епископ који код себе задржава таквог клирика.


19. правило: Предстојатељи цркви (епископи) треба да свакога дана, а нарочито у дане Господње (недељом), поучавају сав клир и народ речима благочешћа, узимајући из Светог Писма мисли и расуђивања о истини. При томе нека се придржавају онога што је установљено и предато учењем светих Отаца. Ако се појави неки спор о одређеном месту из Светог Писма, нека то место никако другачије не тумаче него онако како су га у својим списима протумачили светионици Цркве, и са тим списима нека се свагда користе, уместо да састављају своје речи, да се због неискуства, не би удаљили од онога шта треба да се чува. Јер, кад народ науком поменутих Отаца позна оно шта је добро, и к чему треба да тежи; а такође упозна и оно што није корисно и чега се треба клонити, тада ће свако од њих свој живот усмеравати ка добру, а такође неће ни падати у невољу незнања, него, пазећи и следујући са том науком, пазиће на себе и избегаваће свако зло, свагда имајући на уму казне уколико је немаран према спасењу.


20. правило: Епископ јавно не сме да учи у граду који њему не припада. Који се затекне да то чини, нека одступи од епископства и нека чини оно што је дело свештеника.


21. правило: Који су окривљени због канонских преступа, и због тога су подвргнути низвргнућу и сврстани међу лаике, ако се добровољно обрате покајањем и одбаце грех због кога су лишени благодати, и од тога се греха у потпуности излече, нека шишају косу по образу клира. Али, ако се добровољно не врате на пут покајања, нека носе косу као лаици, пошто им је милије световно него ли небески живот.


22. правило: Који су новцем купили постављење, а не услед тога што су изабрали свештенички живот и што су о свему подробно испитани, било да је реч о епископима или било коме другом из клира, наређујемо: такви морају бити низвргнути, као и они који су их поставили.


23. правило: Нека нико од епископа, свештеника или ђакона, када некоме даје свето Причешће, не тражи новац или нешто слично од онога који се причешћује јер, благодат није на продају, нити за новац раздајемо освећење Духом; свето Причешће треба давати онима који су достојни тог дара и то без било каквог користољубља. Ако се сазна да је неко из клира тражио новац или нешто такво од онога кога је причестио, такав нека буде свргнут као онај који је слуга Симоновог зла и непромишљености.


24. правило: Нико од оних који припадају свештеном чину или је монах, не сме одлазити на коњске трке или присуствовати позоришним играма. Исто тако, ако неки клирик буде позван на свадбу, чим започну игре које имају за циљ да изазову телесну жељу међу присутнима, нека устане и нека се удаљи са тог места јер тако заповеда учење наших Отаца. Онај који се затекне у томе или нека престане са тиме или нека буде свргнут.


25. правило: Заједно са другим правилима понављамо и оно које налаже да у свакој епархији, парохије које су по селима или предграђима, у чијој су власти, а нарочито ако су током тридесет година непрекидно биле у тим епархијама, треба да и даље ту припадају. Али, ако се подигао некакав спор око тих парохија, или је он (спор) подигнут пре него је прошао рок од тридесет година, допушта се онима који себе виде као noвређену страну, да се о томе поведе спор пред сабором обласних епископа.


26. правило: Свештеник, који је из незнања ступио у неправилан брак, нека се користи местом (седиштем) свештеника, према ономе како је указано у светом правилу. Али, нека се уздржава од других (свештеничких) дела јер је њему већ много тога опроштено. Није правилно да некога благосиља онај који мора да исцељује своје ране. А благосиљање је давање освећења, а који тога нема (због прекршаја који је учинио из незнања), како ће то давати другима? Нека, дакле, такав не благосиља ни свенародно ни појединачно, нити тело Господње нека не даје другима, нити нека не обавља било какву службу него, задовољан тиме што може да седи пред другима, нека се у сузама моли Богу да му буде опроштен грех који је из незнања починио. Само по себи је јасно да тај свештеник мора прекинути везу са том женом.


27. правило: Никакав клирик нека на себе не ставља одежде које му не приличе; ни онда када је у граду, ни онда када је на путу, него нека носи одежде које су одређене за оне који су у клиру. Који чини супротно овом правилу, нека једну седмицу буду одлучен од свештенослужења.


28. правило: Пошто смо сазнали да се у појединим црквама приноси грожђе у олтар.(по некаквом локалном обичају), а свештенослужитељи, пошто то грожђе помешају са бескрвном жртвом приноса то, затим, деле народу. Због тога наређујемо: да нико од свештеника не чини такво шта, него нека народу на оживотворење и на опроштај грехова даје принос. Грожђе, примајући га као првенце, и благосиљајући га засебно, нека га раздаје онима који га траже у знак благодарности Подаватељу плодова, којим, по Божијој вољи, наше тело узраста и храни се. Клирик који поступи против овога правила нека буде низвргнут са свога чина.


29. правило: Правило Отаца картагинског сабора налаже да свету службу олтара могу обављати они који нису узимали храну; изузетак је један дан у години, тј. када се врши вечера Господња. Поменути Оци установили су ту одредбу, по свему судећи, због неких разлога који су корисни за Цркву у тим местима. Али, пошто нас ништа не побуђује да запоставимо побожну строгост, то следећи обичају Апостола и предању Отаца, наређујемо да се не сме ни у четвртак последње седмице свете Четрдесетнице прекидати пост, и тиме обешчастити читаву Четрдесетницу.


30. правило: У намери да све чинимо за напредак Цркве, закључили смо како је потребно утврдити породичне односе свештеника чији су храмови међу варварима. Према томе, ако они сматрају да морају поступити мимо апостолског правила које наређује да се не сме одгонити своја жена под изговором побожности, и да морају чинити више него што је установљено, те услед тога (у договору са својим женама), удаљавају се од полних односа, наређујемо да они, у том случају, не могу ни на који начин живети са својим женама и нека нам дају потпуни доказ свога завета. Ово им допуштамо због њиховог малодушја и страних (и још не утврђених) обичаја.


31. правило: Клирици који свештенослуже (Литургију) или крштавају у молитвеним храмовима унутар (приватног) дома, наређујемо да то могу чинити само уз допуштење надлежног епископа. Према томе. уколико клирик чини супротно томе, нека буде низвргнут.


32. правило: Сазнали смо да у областима Јерменије, на светој Трпези приносе само вино, не мешајући га са водом, онда када приносе бескрвну жртву. За оправдање оваквог поступка, они се позивају на оно шта је у тумачењу Матејевог јеванђеља рекао (свети) Јован Златоуст: „Зашто Господ није пио воду, када је васкрсао, него вино? Зато да би заједно са кореном ишчупао једну нечастиву јерес. Јер, пошто су постојали неки који су користили воду при тајни, то светитељ и показује да Господ, када је предао тајну, и када је, после васкрсења, без тајне предложио (приготовио) обичну трпезу, употребио је вино од грожђа (погл. Мт. 26, 29), а знамо да управо грожђе даје вино, а не вода...“ Из ових речи Јермени закључују да је и овај свети Отац порицао употребу воде у светом жртвоприношењу. Према томе, да они и у будуће не би били у незнању, излажемо православно учење поменутог Оца (светог Јована Златоуста): постојала је древна јерес „идропарастата“ који су при своме жртвоприношењу употребљавали уместо вина обичну воду. Оповргавајући такво, ничим основано учење и ту велику јерес, те показујући да они (идропарастати) таквим поступањем чине супротно ономе што је апостолско предање, тај богоносни муж (свети Јован Златоуст) је и рекао наведене речи. Цркви, која је њему била поверена, он је предао истинску праксу, по којој је потребно помешати вино и воду (када се приноси бескрвна жртва), указујући тиме на сједињење крви и воде које истекоше из пречистог тела Искупитеља нашег и Спаситеља Исуса Христа, а на оживотворење света и искупљење од греха. И у свим црквама, где су просијала духовна видела (свјетила), чува се овај богопредати чин. Тако је и Јаков, брат по телу Христа Бога нашега, коме је првоме била поверена катедра (престо) Цркве у Јерусалиму, као и Василије, архиепископ цркве у Кесарији, о коме се казује као о великоме учитељу по читавој васељени, а који су нама писмено предали чин (поредак) тајанствене службе Божије, установили су да се на светој Литургији, у светом Путиру, мора налазити и вино и вода. Такође су и Оци, окупљени у Картагини, изрекли следеће: да се усветој Тајни не приноси ништа друго него Тело и Крв Господња, као што је сам Господ предао, тј. хлеб и вино са водом (помешано). Дакле, ако неки епископ или свештеник не чини онако како је речено од Апостола, и не меша воду са вином, те само на вину или само на води чини принос, такав нека буде низвргнут јер уводи некакве новотарије и обавља тајну на погрешан начин.


33. правило: Пошто смо сазнали да се у областима Јерменије у клир примају само они који потичу из свештеничких породица (чиме се показује да следе обичаје Јудеја), а при чему неки међу њима бивају постављени за појце или чтеце без (црквенослужитељског) пострига, установљујемо: да од сада они, који хоће да некога приме у клир, не требају да гледају на то да ли дотични потиче из свештеничке породице него, када испитају да ли је он достојан за клир, нека тај буде примљен и нека га поставе на службу у цркви. Такође, нико са амвона не сме народу читати Божанствене речи по начину оних који припадају клиру, осим ако није удостојен посвећења са постригом од свога пастира (сагласно правилима). Ко се затекне да поступа против овога што је прописано, нека буде одлучен.


34. правило: Са обзиром на то да свето правило јасно учи да завера или урота (као преступ), строго је забрањена и грађанским законом, тим пре је потребно спречити њену појаву у Цркви. Због тога, ми такође казујемо да је на важности правило да, ако неко из клира или монаштва, буде затечен у склапању завере или уроте или да праве замку против епископа или саклирика, такви нека се низвргну са свог степена.


35. правило: Ни један митрополит не сме, после смрти неког епископа (који је био подручан његовој катедри /престолу/), да узима или присваја за себе ствари тог епископа или његове цркве. Потребно је да те ствари буду под надзором клира оне цркве којој је упокојени епископ био предстојатељ, све док се не постави други епископ. У случају да нема ни једног клирика у тој цркви, тек у том случају митрополит може чувати ствари, и то у оном броју и количини која му је предата, и све ће их предати новом епископу који буде постављен.


36. правило: Понављајући оно што је озакоњено од стране 150 светих Отаца сабраних у овом, Богом чуваном и царском граду, и од 630 (Отаца) који се сабраше у Халкидону, наређујемо: да константинопољски престо ужива једнаке повластице као престо древнога Рима, и да у црквеним делима буде уздигнут као онај који је други после њега. Иза константинопољског престола нека буде александријски, затим антиохијски а после овога, јерусалимски.


37. правило: Пошто су у разна времена бивале навале варвара, и због тога су многи градови у ропству од стране безаконика, тако да многи од постављених епископа не могу доћи у своје градове и заузму катедре, те да сходно обичају, обавља рукоположења и све што треба да чини епископ, ми, старајући се о части и поштовању свештенства, и настојећи да ни под који начин незнабожачка обест не наноси штету црквеним правима, установљујемо: да они епископи који су већ постављени, не требају због тога подлећи никаквој казни, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека буде чврст и пуноважан сваки њихов првосвештенички чин (поступак) јер околности које спречавају тачно очување правила не смеју сужавати границе управе.


38. правило: И ми признајемо правило које су издали наши Оци, а које казује да ако је неки град основан царском влашћу или тек треба да се оснује, у таквом случају подела црквених послова нека следи државну и грађанску поделу.


39. правило: Пошто се наш брат и саслужитељ Јован, епископ острва Кипар, заједно са својим народом, због варварских напада (а да би се ослободио од незнабожачког ропства и да би остао веран скиптру хришћанске државе), промислом човекољубивог Бога и трудом христољубивог и благочестивога цара нашега, иселио са поменутог острва у област Хелеспонт, установљујемо: да неизмењено буду сачуване повластице које су дароване од богоносних Отаца, својевремено сабраних у Ефесу, управо престолу поменуте епископије, те да нови Јустинијанопољ има права Константинопоља; и да богољубиви епископ који је у томе граду има првенство над свима у области (епархији) Хелеспонта, и да буде поштован од његових епископа по древном обичају. А пошто су наши богоносни Оци утврдили да се имају чувати обичаји који су у свакој цркви, то нека епископ града Кизик буде потчињен епископу поменутога Јустинијапоља, по примеру свих осталих епископа који су подвласни најбогољубазнијем предстојатељу, Јовану, од кога, уколико буде погребно, треба да буде постављен и епископ града Кизик.


40. правило: Пошто је веома спаситељно приступати Богу кроз удаљење од хуке световног (живота), то и ми требамо обратити пажњу на то да без испитивања не примамо и не пренагљујемо у вези са онима који се одлучују за монашки живот, него да и поводом овога чувамо правила Отаца која су нам предата, где се казује да примамо у завет живота по Богу (монаштво) оне који су постојани и оне који су свесни и промишљени и то тек после потпуног упознавања са њиховим помислима. Дакле, онај који жели да постане монах, нека није млађи од десет година, али и по питању таквих нека епископ добро промисли да ли је дотични спреман или није спреман за монаштво. Јер, мада велики Василије, у својим светим правилима озакоњује да онај који себе добровољно посвећује Богу, заволевши девственост, може бити примљен пошто наврши седамнаест година, ми ипак, следећи правило које о томе постоји за удовице и ђаконисе, сразмерно смо установили поменути узраст за оне који прихватају монашки живот. Код светог апостола је прописано да се удовица млађа од шездесет година не уписује, а света правила нам казују да се ђакониса не поставља уколико је млађа од четрдесет година јер се видело да је Црква Божија благодаћу постала много снажнијом и напреднијом, и да су верни чврсти и поуздани у извршавању божанствених наредби. А пошто смо ми ово добро разумели, сходно томе установљујемо: да онај који намерава започети подвиг по Богу, мора бити неодложно знаменован благословом благодати, као неким печатом, да га тиме потакнемо да се дуго не предомишља него, на против, да га охрабримо да изабере добро и да се у њему учврсти.


41. правило: Они из градова или села који желе да се удаље у самоћу и да се посвете усамљености (затворништву), најпре морају ступити у манастир и подвизавати се у усамљеничком животу; три пуне године нека се у страху Божијем покоравају настојатељу манастира и у свему, као што и треба, нека буду послушни да би на тај начин показали своју спремност за таквим животом. При томе, сваки нека буде испитан од помесног епископа да ли се добровољно и искрено препушта таквом животу. Након тога ће још једну годину постојано провести ван отшелништва (затворништво), да би се још очевидније показала њихова намера јер ће тек тада дати потребно сведочанство о томе да такав живот не траже због неке славе него због истинског добра. Пошто се испуни сво то време, ако су дотични остали истрајни у својој намери, нека ступе у отшелништво (затворништво), али после тога никако по својој вољи не смеју иступати из тог подвига осим ако их на то позове нека заједничка служба или потреба (манастира), која прети и смрћу; а и тада то нека чине тек са благословом епископа. Онај који се усуди да изађе из свога обитавалишта без и једног оправданог разлога, нека буду враћени чак и уз принуду, а затим постом и другим строгим мерама нека се доведу у ред, знајући, као што је написано: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије“ (Лк. 9,26).


42. правило: Што се тиче оних који се зову пустињаци, који у црним одеждама и пуштене косе на глави обилазе градове, и обраћају се световним људима и женама те тиме срамоте свој завет, наређујемо: да се ти људи, пошто пострижу косу, ако желе да се предају начину живота осталих монаха, нека оду у манастир и нека се врате међу братију, а ако то не желе, нека буду прогнани из градова и нека живе у пустињама због којих су и име себи наденули.


43. правило: Сваки хришћанин може да изабере подвижнички живот и, ослободивши се бурног световног живота, ступити у манастир примајући монашки постриг, без обзира на преступе у којима је пре тога могао бити затечен. Јер, Спаситељ је рекао: „Који долази к Мени, нећу га истерати ван“ (Јн. 6, 37). А пошто је монашки живот, живот кајања, ми одобравамо ономе који се том животу искрено предаје, да му никакав пређашњи преступ не може спречити да испуни своју намеру.


44. правило: Монах који се затекне у блуду или који узима жену ради брака, нека подлегне казнама које су установљене за оне који чине блуд.


45. правило: Сазнали смо да у неким женским манастирима, када доводе жене које имају бити удостојене монашког живота, да на њих најпре стављају свилене разнобојне (шарене) хаљине, које су украшене златним ресама и искићене драгим камењем; и пошто оне тако обучене приступе олтару. са њих скидају ту одећу и одмах се над њима обавља чин благосиљања новог живота (монашења) и облаче их у црну расу. Због тога наређујемо да се то у будуће не чини јер није оправдано да она, која је по својој вољи већ оставила свако световно весеље и заволела начин живота по Богу, и која се у томе утврдила својом чврстом одлуком и приступила у манастир, да кроз такав обичај поново буде уведена у сећања на оно што је одбацила јер се од тога у њој може појавити двоумљење и душа јој се може узбуркати попут таласа који све потапају, тако да и ако пролије неку сузу, тиме неће показати срдачно скрушење. А ако, као што је природно, и буде проливена нека мала суза, они који то опазе том приликом, помислиће да та суза није потекла толико од оданости за подвижнички живот, колико због тога што оне остављају свет и оно што је у њему.


46. правило: Жене које су одабрале подвижнички живот, и настаниле се у манастиру, нипошто нека не излазе из манастира. Уколико их нека неодложна потреба нагна на то, тада нека то учине са благословом и допуштењем настојатељице. Али ни тада нека не излазе саме, него уз пратњу неке старије или са оном која је међу првима дошла у манастир. Изван манастира није им дозвољено да ноћивају. Такође, и монаси могу изаћи из манастира само када је нека прека потреба, али само са благословом онога коме је поверена управа Према томе, који наруше ову наредбу коју смо издали, било да су жене или мушкарци, нека се подвргну потребним епитимијама.


47. правило: Нити жена у мушком, нити мушкарац у женском манастиру нека не спаса јер верујући морају бити слободни од сваке сумње и саблазни, и свој живот морају управљати на пристојну и лепу службу Господњу (погл. 1. Кор. 7, 35). А који преступе преко овога, био он клирик или лаик, нека буде одлучен.


48. правило: Жена онога који је узведен на епископско достојанство, пошто се претходно разлучи кроз заједничку сагласност са својим мужем, нека након тога што јој је муж постављен за епископа, приступи у манастир који је далеко од епископије којом управља њен некадашњи муж, а од епископа нека добија шта јој је потребно за издржавање. Уколико се покаже да је та жена достојна, нека буде постављена у достојанство ђаконисе.


49. правило: Понављајући и оно свето правило, наређујемо: да једном посвећен манастир мора то за увек и остати; добра која му припадају такође нека буду сачувана, и никада нека не могу бити претворена у световна обитавалишта, нити их ико сме продавати световним људима. Ако се то до сада и догађало, наређујемо: да то не може имати никакве важности, а који се усуде да чине противно овом правилу, нека понесу епитимију по правилима.


50. правило: Нико, ни лаик ни клирик, у будуће не сме да се препушта коцкању. Ко се затекне у томе, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен.


51. правило: Овај свети васељенски Сабор потпуно забрањује бављење комедијашењем, а такође и такве представе; такође забрањује и представе са зверима и представе са плесом. Који повреде ово правило, и одају се ономе што је забрањено, ако је клирик нека буде низвргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен из црквене заједнице.


52. правило: У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека не бива друга литургија осим (литургија) Пређеосвећених Дарова.


53. правило: Пошто је духовно сродство важније од везе (савеза) по телу, а ми смо сазнали да у појединим местима неки који примају (кумују) децу на светом и спаситељном крштењу касније ступају у брак са њиховим удовим мајкама, наређујемо: да се такво шта у будуће не чини; а ако се неко, после проглашења овог правила, затекне у томе, нека најпре прекине са таквим противзаконитим супружништвом, а затим нека подлегне епитимији као блудочинитељ.


54. правило: Свето Писмо нас учи: „Нико да не приступа к родици својој по крви, да открије голотињу њезину“ (3. Мојс. 18, 6); Богоносни Василије (Велики) у својим правилима је навео неке од забрањених бракова, док о многима није говорио, те нам је и једним и другим (поступком) донео много користи. Јер, избегавајући мноштво срамних имена (речи), да не би оскрнавиле говор, он је општим именима означио нечистоћу и тиме нам је заправо (на уопштен начин) показао противзаконите бракове. А пошто услед таквог ћутања, и што нису могли бити јасно указани неправилни бракови (они који се забрањују), нашли смо за сходно да све то прецизније изложимо. Те, према томе; онај ко ступи у брачну везу са својим братунчедом (братовим дететом), или отац и син са мајком и кћерком, или отац и син са двема сестрама, или мајка и кћер са два брата, или две сестре са два брата, наређујемо: сви ови морају се подвргнути правилу о седмогодишњој епитимији, наравно, уз прекидање таквог безаконитог супружништва.


55. правило: Пошто смо разумели да они који су у Риму, уз свети пост Четрдесетнице, посте и суботом, супротно црквеном предању, свети Сабор одлучује: да и у римској цркви мора бити неповређено правило које каже да клирик који се затекне да пости у свети дан Господњи (недељом; или у суботу (осим једне једине), такав нека буде свргнут. Уколико је лаик, нека буде одлучен.


56. правило: Сазнали смо да у Јерменији и по другим местима, суботама и недељама свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Због тога установљујемо и ово: да у Цркви Божијој, по свој васељени, буде исти поредак (чин), те да се пост мора очувати уздржавањем од свега што је заклато, а такође и од сира и јаја (јер то двоје су такође продукт од онога чега се уздржавамо) Који се овога не буду придржавали, уколико су клирици, нека се свргну, а ако су лаици, нека буду одлучени.


57. правило: У олтару се не сме приносити мед и млеко.


58. правило: Нико ко припада лаицима нека сам себи не даје свете Тајне када је присутан епископ, свештеник или ђакон. Ко се усуди да чини супротно овоме нека седам дана буде одлучен, да би се кроз то научио „да не мисли о себи више него што ваља мислити“ (Рим. 12,3).


59. правило: Нека нико не обавља крштење у богомољи која се налази у (приватном) дому. Ко жели да буде удостојен пречистог просвећења, нека приступи саборним црквама, и тамо нека приме тај дар. Ко се затекне у томе да не чува оно што смо наредили, ако је клирик, нека буде низвргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен.


60. правило: Апостол је јасно рекао: „Ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме“ (1. Кор. 6, 17), те онај ко чини супротно пројављује себе као противника. Према томе, за оне који себе представљају као да су обузети демоном, па се претварају и варају народ, установљујемо: да такви морају бити кажњени на сваки начин и да морају бити подвргнути истим оним казнама којима се подвргавају они који су заиста обузети демонима а када се требају ослободити демонског утицаја.


61. правило: Који се обраћају за помоћ гатарима (волшебницима) или „стотницима“ или другима који се баве сличним неделима, а са циљем да од таквих људи сазнају (будућност), нека сходно ономе шта су наши Оци већ по питању таквих наредили, подлегну (по правилу) шестогодишњој епитимији. Истој казни се морају подвргнути и они који воде медведе или сличне животиње ради забаве других (људи), а на штету обичног света, те варајући, проричу некакве лудости о срећи, судбини, родословљу и многим сличним стварима. Исто тако и они које зову „облакогонитељи“, као и оне који се баве магијом и који праве талисмане против чаролија, а такође и гатаре. А који остану упорни у овим болесним делима, и не желе да прекину са њима и да се склоне од тих штетних незнабожачких измишљотина, наређујемо: да у потпуности буду прогнани из Цркве, као што и налажу света правила. Јер, као што каже апостол: „Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има верни са неверником?“ (2. Кор. 6,14-16).


62. правило: Тако зване „календе“, „воте (боте)“, „врумалије (брумалије)“ и народни зборови који бивају у први дан месеца марта, желимо да заувек буду одбачени од стране верујућих (хришћана). Исто тако осуђујемо и свенародне (јавне) женске плесове као непристојне и као оне који могу донети много штете и погибељи. Такође (осуђујемо) плесове и обреде које чине мушкарци и жене, по неком древном (јелинском) обичају у част незнабожачких божанстава, јер то није својствено хришћанском животу. Такође наређујемо да се мушкарци не облаче у женску одећу, нити жена у одећу која приличи мушкарцима. Исто тако, забрањујемо стављање маски, било оних комичних, сатиричних или трагичних; затим забрањујемо призивање имена мрског Диониса, и при изливању (точењу, цеђењу) вина из бокала не чинити смех, те због незнања или по сујети, чинити оно што је заправо ђавоља обмана. Према томе, они који се у будуће усуде чинити оно шта је забрањено овим правилом, наређујемо: ако су клирици, нека буду свргнути, а ако су лаици, нека се одлуче од црквене заједнице.


63. правило: „Историја о мученицима“, која је састављена од стране непријатеља Цркве и истине са циљем да умањи част мученика Христових, и да се у неверицу доведу они који слушају те речи, заповедамо: да се такви лажни списи у црквама не читају него да буду спаљени. Они који их прихватају као истините, такви нека буду анатемисани.


64. правило: Не приличи лаику да држи говоре и поучава народ те тиме на себе узимати учитељско достојанство, него се он (лаик) мора покоравати установи коју је Господ предао, и слушати оне који су добили благодат учитељства и од њих се учити ономе што је истинито. Јер у једној је Цркви различите удове устројио Бог, по речи апостола (1. Кор. 12, 27); (свети) Григорије Богослов, тумачећи то казује: „Браћо, овакав поредак поштујмо и овакав ред чувајмо: један нека буде ухо, а други нека буде језик; један нека буде рука, а други пак нешто друго. Исто тако, један нека учи а други нека се учи (поучава)... А онај који учи, нека то ради у послушности; онај који раздаје, нека то чини са радошћу; онај који служи, нека служи усрдно. И да не будемо сви језик (што је најбрже), а такође да сви не будемо апостоли или пророци, нити да сви тумачимо... Зашто се правиш пастир када си овца? Зашто се приказујеш да си глава, када си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, а уврштен си међу војнике?... Премудрост заповеда: Не буди брз на речи (Екл. 5, 1), и не прави се богатим, када си убог; не тражи да си мудрији од мудрих (Приче 23, 4)“. А који се затекне да је преступио ово правило, нека четрдесет дана буде одлучен од црквене заједнице.


65. правило: Наређујемо да од сада престане са (обичајем) паљења ватри када је младина (млад месец), као што то неки чине пред својим кућама и радионицама, а затим (те ватре), по неком древном обичају безумно прескачу. Уколико то неко чини, ако је клирик, нека се свргне, а ако је лаик, нека се одлучи јер, у Светом Писму је речено: „И начини Манасија олтар свој војсци небесној у два тријема дома Господњег, и децу своју провођаше кроз ватру и врачаше и гаташе, и уреди оне, који гатају по утробама и умножи гатаре и узбуди да се чини све што је зло пред Господом, и изазове гњев Његов...“ (4. Цар. 21, 5-6).


66. правило: Од светог дана васкрсења Христа Бога нашега, па до нове недеље, током читаве те седмице, верници су дужни да у храмовима постојано буду у псалмима, молитвама и духовним химнама, радујући се у Христу и светкујући; такође нека слушају читања из Светог Писма и нека се наслађују светим Тајнама јер ћемо на тај начин заједно са Христом и ми васкрснути и вазнети се. Зато, нека у поменуте дане, никако не бива коњских трка или неких других народних игара.


67. правило: Свето Писмо нам каже да се чувамо од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда (погл. Дела ап. 16, 29). Зато, као што и треба, подвргавамо казни оне који се због лакомства своје утробе, препуштају једењу хране у којој је (свежа) крв било какве животиње. Дакле, који се усуди да у будуће, на било који начин једе крв животиња, ако је клирик, нека буде низвргнут, а ако је лаик, нека се одлучи.


68. правило: Књиге Старог и Новог Завета, а такође и дела светих и признатих наших проповедника и учитеља, нико не сме да квари (повређује) или преправља. Такође те књиге не сме давати продавцима (књига), ни онима које називају „мироварци“ („продавцима мазова“) нити било коме другоме да на тај начин не би биле изгубљене, осим у случају када су те књиге толико оштећене да се више не могу употребљавати. Онај ко се затекне да чини нешто такво, нека буде одлучен на годину дана. На исти начин, и онај који купује такве књиге, а ако их неће задржати уз себе због сопствене користи (од њих), нити их жели поклонити другоме ради доброчињења или на чување, него се усуди да те књиге уништава (квари), нека буде одлучен.


69. правило: Нека је забрањено свакоме ко припада лаицима да улази унутар светог олтара. Ово, по древном предању, може бити допуштено само власти и царском достојанству када зажели да принесе дарове Творцу.


70. правило: Нека је женама забрањено да говоре у време свете Литургије, јер, по речима апостола: „Као по свима Црквама светих, жене ваше у Црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него нека се покоравају, као што и Закон говори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у Цркви“ (1. Кор. 14, 34-35).


71. правило: Они који се уче грађанским законима, не смеју следити незнабожачке (јелинске) обичаје, нити посећивати позоришта, нити обављати тзв. „килистре“, нити се облачити у одећу која није у општој употреби, и то ни у време када започну са учењем, нити када се оно завршава, а такође ни током трајања школовања. Који се усуди да прекрши ово правило, нека буде одлучен.


72. правило: Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком. Ако се открије да је неко поступио противно овом правилу, нека се такав брак сматра за ништаван и нека се та незаконита веза прекине јер не треба да се меша оно што се не може мешати, нити се може састављати заједно јагње и вук, ни са Христовим делом наследство грешника. Ко преступи против овога што смо установили, тај нека буде одлучен. Али, како су неки још док су били изван вере, и док још нису били прибројани стаду православних, склопили брак, па се затим, један од супружника, изабравши добро, обратио ка светлости Истине, а други остао и даље у заблудама, не желећи да похита к Богу, и ако при томе жени која није православна буде угодно да живи са мужем који је православан, или обратно, мужу који није православан да живи са православном женом, нека се међу собом не деле јер свети апостол каже: „Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем“ (1.Kop.7,14).


73. правило: Пошто нам је животворним крстом откривено спасење, ми морамо читаво наше старање уложити да се одаје достојна част ономе средству (крсту) помоћу кога смо спашени од древног грехопада. Према томе, одајући часном крсту поклоњење и умом и речју, и осећањима, ми заповедамо да се морају избрисати слике крста које неки постављају на подовима, да се не би, када стају ногама на њих, нанела увреда знамењу наше победе. Ради тога наређујемо: да буду одлучени сви они који од сада буду цртали изображење крста по подовима.


74. правило: У местима која су посвећена Господу или у црквама, не смеју се држати агапе (вечере љубави), као што се не сме унутар храма јести нити простирати постеља. Који се усуде да то чине, или нека престану или нека буду одлучени.


75. правило: Желимо да они који долазе у храм ради певања не користе разуздану вику и да не чине било шта што није сагласно учењу Цркве. Они морају, да у највећој пажњи и скрушено са умиљењем, приносе псалмопојање Богу, Који види све скривено. И Свето Писмо учи синове Израиљеве да буду побожни (погл. 3. Мојс. 15, 31).


76. правило: Чувајући поштовање према Цркви, нико не сме унутар свете ограде (храма) постављати крчме или места за обедовање, нити ту чинити било какву продају. Јер, Спаситељ и Бог наш, поучавајући нас Својим животом, заповедио нам је да дом Оца Његовог не чинимо домом трговине. Он је и мењачима просуо новац и изгнао оне који су свето место претварали у световно (погл. Јн. 2, 15-16). Зато, онај који се затекне у таквом преступу, нека буде одлучен.


77. правило: Свештенослужитељи, клирици и монаси не смеју се заједно са женама купати по бањама (купатилима). Исто не приличи ни лаику јер ово је један од честих приговора које нам упућују незнабошци. Ако се неки клирик затекне у овоме, нека се свргне, а ако је лаик, нека буде одлучен.


78. правило: Који се припремају за крштење морају бити поучавани истинама вере и у пети дан седмице морају давати одговоре епископу или свештенику.


79. правило: Исповедајући учење да је божанствени пород Дјеве, који је био без порођајних болова, без семена постао, и учећи овоме целокупно стадо (свете Цркве), сматрамо заслужним поправљања оне који због свог незнања чине нешто што не треба. Пошто има неких који после дана светог рођења Христовог приређују (праве) посебне хлебове од пшеничног брашна, те их деле међу собом у некакву част порођајних болова непорочне Дјеве, наређујемо: да они који су верујући, ништа такво не чине у будуће јер то није у част Дјеви која је на начин који се умом и речју не може схватити и описати, родила по телу Логоса, те да Њен порођај не замишљају и не дефинишу као порођај обичних жена. Који се у будуће затекну у овоме, ако су клирици, нека буду низвргнути, а ако су лаици, нека буду одлучени.


80. правило: Епископ или свештеник или ђакон, или неко други ко припада клиру, а такође и лаик који нема никаквог неодложног посла или потребу да дуже буде изван своје цркве, него борави у граду, а неће да дође током три недеље на црквено сабрање, ако је клирик нека се свргне, а ако је лаик, нека буде удаљен од црквене заједнице.


81. правило: Пошто смо сазнали да у неким областима Трисветој песми као додатак, после речи „Свети бесмртни“ придодају; „Који си распет за нас, помилуј нас“, а то су древни свети Оци сматрали да није у сагласности са благочешћем и одбацили као део ове песме заједно са безаконим јеретиком који је саставио те речи, потврђујемо и ми оно што су свети Оци пре нас побожно установили, те предајемо анатеми оне, који након ове наредбе, буду проузносили поменуте речи или на било који други начин допуњавали или скрнавили Трисвету песму. Ако неко од оних који припадају свештенству преступе ово шта је установљено, заповедамо да буде лишен свештеничког достојанства, а ако је лаик или монах, нека буде одлучен од црквене заједнице.


82. правило: На неким светим иконама насликано је јагње, на које прстом показује Претеча, и које је узето као знак (образ) благости (благодати), приказујући нам кроз закон правог Агнеца - Христа Бога нашег. Поштујући древне образе и слике, као знамења и предизображења истине, ми поштујемо благодат и истину, признајући исту ради испуњења закона. Због тога, да би и иконописачком вештином очима свих било представљено оно што је савршено, наређујемо: да се од сада уместо поменутог јагњета слика (иконопише) икона Агнеца који је на Себе узео грехе света, икона (образ) Христа Бога нашега, како би тиме, гледајући на смирење Бога Логоса, у нама потакнут спомен на Његов живот у телу, на Његова страдања и спаситељну смрт (на крсту) и искупљење света које се Њиме извршило.


83. правило: Нека нико не даје евхаристију онима који су умрли, јер написано је: „Узмите, једите“ (Мт. 26, 26), а тела упокојених не могу ни узимати, ни јести.


84. правило: Следећи канонским одредбама светих Отаца, наређујемо и у погледу деце (следеће): сваки пут, када се не нађу поуздани сведоци који могу доказати да су та деца заиста крштена, а она сама због свог узраста нису у могућности да тачно одговоре да ли им је Тајна подарена или није, потребно их је крстити, не смућујући се ни о чему да их таква непознаница не би лишила очишћења том светињом.


85. правило: Писмом нам је предато да свака реч постаје признатом када постоје два или три сведока (погл. 5. Мојс. 19, 15). Због тога наређујемо: да робови који бивају отпуштени од својих господара, морају добити слободу пред три сведока који ће својим присуством дати законитост акту ослобађања и посведочиће о ономе шта је урађено.


86. правило: Наређујемо да они који на зло душа сабирају и држе блуднице, ако су клирици, морају бити одлучени и низвргнути, а ако су лаици, морају бити одлучени.


87. правило: Жена која остави свога мужа па пође за другога, прељубница је, по светом и божанственом Василију, који при том наводи речи пророка Јеремије (погл. Јер. 3,1) и оно шта је речено у књизи Прича (погл. Прич. 18, 23). Ако се, дакле, дозна да је жена оставила мужа без разлога, тада је он (њен муж) достојан снисхођења, а жена епитимије. Снисхођење мужу састоји се у томе што ће он моћи да остане у црквеној заједници. Али, који остави жену са којом је у законитом браку, па узме другу, по речи Господњој (погл. Лк. 16, 18), такав подлеже осуди за прељубу. А од Отаца наших канонски је установљено да такви годину дана морају провести међу онима који плачу, две године међу онима који слушају читање Писма, три године са онима који припадају, а седму годину стајати са вернима и на тај начин се удостојити Причешћа, наравно ако се буду кајали са сузама.


88. правило: Нека унутар ограде светог храма нико не уводи било какву животињу, осим случаја да када неки путник, принуђен великом потребом, а нема ни стана ни гостионице, уђе унутар те ограде јер, када се животиња не би увела у ограду, могла би којим случајем и страдати, а онај човек, изгубивши животињу и не могавши да настави пут, био би изложен опасности. Ми знамо да је субота начињена ради човека (погл. Мт. 2, 27), те се зато на сваки начин треба старати о спасењу и безопасности за човека. Ако се неко затекне да је по горе наведеном, без потребе увео животињу у (ограду) храма, ако је клирик, нека се свргне, а ако је лаик, нека буде одлучен.


89. правило: Верници који су провели дане спаситељног страдања у скрушености срца, посту и молитви, треба да окончавају пост у средње сате ноћи (по) Великој суботи јер свети јеванђелисти Матеј и Лука рекоше: „Пошто мину субота“ (Мт. 28, 1) и: „Врло рано“ (Лк. 24, 1) изображавају нам (време) када је ноћ још дубока.


90. правило: Од богоносних Отаца наших канонски смо примили да не треба клечати недељом ради одавања части васкрсењу Христовом. Зато, да нико не би био у незнању, верницима заповедамо да од суботе, после вечерњег уласка свештенослужитеља у олтар, по утврђеном обичају, нико не сме клечати до следеће вечери, тј. недеље, и тада, после вечерњег уласка, може се поново клечати и на такав начин узносити молитва Господу. Јер, сматрајући ноћ после суботе као претечу васкрсења Спаситеља нашег, од тада духовно започињемо песме, и преносимо празник из таме у светлост, те тако то време ноћи и дана празнујемо васкрсење.


91. правило: Жене које дају некакве лекове да би њима изазвале побачај, и (жене) које узимају отров да би убиле плод, подвргавамо епитимији човекоубица.


92. правило: У погледу оних који отимају жене под изговором супружништва или садејствују у томе или помажу отмичарима, свети Сабор наређује: ако су клирици, нека буду низвргнути са свога степена, а ако су лаици, нека буду предати анатеми.


93. правило: Жена којој је муж отишао на пут, и дуже времена се о њему ништа не зна, а она не дочекавши да се увери о његовој смрти крене (оде) другом мушкарцу и уда се, таква жена је прељубница. Под исту осуду потпадају и жене војника које се удају пре него што сазнају шта је са њиховим мужевима, а исто тако и оне које, када им мужеви отпутују, неће да сачекају њихов повратак. Снисхођење у овом случају може бити само према онима када се сазна да је муж дотичне жене заиста погинуо. Она која се по незнању удала за мушкарца кога је жена својевремено оставила, а касније буде отпуштена од тог човека јер му се прва жена вратила, мада је пала у блудочињење (а пошто је била у незнању), таквој се брак не забрањује. Мада је боље да остане изван брака. Ако се после неког времена врати војник чија је жена, због његовог дугог одсуствовања, пошла за другог човека, тај војник нека узме, ако жели, назад своју жену при чему нека се и њој да опроштај, са обзиром на њено незнање, а исто тако и ономе човеку који је ушао у брак са том женом.


94. правило: Оне који се заклињу незнабожачким заклетвама, правило подвргава епитимији. За такве и ми одређујемо одлучење.


95. правило: Који се из јереси обраћају у православље и у броју оних који се спасавају од јеретика, примамо по следећем обреду (чину) и обичају: аријанце, македоњане, наватијане (новацијане) који себе називају „чисти (катари) и бољи (лијеви)“, тетратиде, аполинаријевце онда када они сами, писмено, анатемишу сваку јерес која мисли (учи) другачије од Божије, саборне и апостолске Цркве, (тек тада их) примамо, знаменујући их, тј. помазујући светим миром као прво чело, затим очи, па ноздрве, па уста, па уши. И док их знаменујемо (запечаћујемо), говоримо: „Печат дара Духа Светога“. Што се тиче оних који су били међу павлијанима, а затим приђоше саборној Цркви, установљено је да они, свакако, морају поново бити крштени. Евномијане, који се крштавају једнократним погружавањем, и монтанисте (које овде називају „фризи (фриги)“), и савелијанце (који се држе мишљења о „синоочевству“), и све остале јеретике, а овде их има много, по највише оних који дођоше из Галатије, све те, када желе да буду присаједињени православљу, примамо као незнабошце: првог дана их чинимо хришћанима, другог дана - оглашенима, трећега дана их заклињемо трократним дувањем у лице и у уши. Тако оглашене, задржавамо их у храму да слушају Писмо, а затим крштавамо. Исто тако и манихејце, валентињане, маркионите и њима сличне јеретике. Несторијевци су дужни да поднесу писмену анатему којом проклињу своју (некадашњу) јерес и Несторија, Евтихија, Диоскора, Севирија и остале вође таквих јереси, као и њихове истомишљенике и све горе поменуте јереси. И тек тада да буду учесници светог причешћа.


96. правило: Који се кроз крштење обукоше у Христа, тиме су обећали да ће следовати живот Његов (Христов) по телу. Због тога оне, који некаквим вештачким власима украшавају косу на глави, на штету оних који их гледају и на тај начин доводе у прелест душе других људи, таквима дајемо очински (родитељски) лек кроз казну, поучавајући их и упућујући на мудар живот, те да, прекинувши са том прелешћу, преваром и таштином која из материје потиче, свој ум свагда усмеравају ка блаженом животу, те да у страху (Божијем) чисто и праведно живе и да се Богу, колико то могу, својим узорним владањем приближе. Потичемо их на то да се окрену ка унутрашњем човеку а не спољашњем, да се украшавају врлинама, добрим и непорочним животом, да у себи више не чувају никакве остатке порочности која потиче из непријатељске обести. Који поступају супротно овоме правилу, нека буду одлучени.


97. правило: Они који живећи са женом, или на други начин неразумно претварају света места у обична, и на такав начин бораве у њима, заповедамо да такви морају бити изгнани чак и из оних места у светим храмовима која су одређена за оглашене. Који се не буду придржавали овогa, ако су клирици, нека буду низвргнути, а ако су лаици, нека буду одлучени.


98. правило: Који ради брака узме жену која је обручена (заручена) за другога, а њен обрученик (заручник) је још жив, такав нека подлегне казни за прељубу.


99. правило: Како смо сазнали, у областима Јерменије дешава се и то да неки, пошто у светом олтару зготове (скувају, испеку) комаде меса, приносе делове (тог) меса и деле их (по обичају Јудеја) свештеницима. Због тога, чувајући чистоћу Цркве, наређујемо: да нико од свештенослужитеља не сме узимати комаде тог меса које приносе поменути људи, и нека буду задовољни оним што верници приносе. Поменути приноси нека буду изван храма, а који чине супротно, нека буду одлучени.


100. правило: „Очи твоје нека гледају право“ и „више од свега што се чува, чувај срце своје“, - казује нам премудрост (погл. Прич. 4, 23, 25), јер телесна осећања лако преносе своје утиске у душу. Зато, забрањујемо да се на било који начин цртају слике (било на даскама или на неком другом материјалу) које маме поглед, развраћају ум и које распаљују пламен похоте. Који се усуди да чини супротно овом правилу, нека буде одлучен.


101. правило: Човека, који је створен по образу Божијем, свети апостол назива телом и храмом Христовим. А како је страдањем Спаситеља човек удостојен да једе и пије Христа, и тиме се непрекидно преобразује ка вечном животу, и тело и душу освећује кроз причешћивање светим Тајнама, ради тога онај, ко хоће у време литургије да се причести пречистим Телом, и да једно са Њим постане, тај човек мора да крстообразно склопи руке, и да тако приступа, и да прима заједницу благодати. Јер онима који подносе (приносе) некакве ствари (направе) од злата или неког другог материјала (уместо руку) да би у то примили Божанствени Дар, и тако желе да се удостоје пречисте заједнице, ми то од сада не дозвољавамо (да чине) јер уместо да прво и изнад свега поштују Божије, они предност дају некаквој материји (материјалу) потчињеној рукама човечијим. А који се затекну да раздају причешће онима који доносе те направе (рукотворине), нека буду одлучени, као и они који тако желе да приме причешће.


102. правило: Који су од Бога добили власт да везују и разрешују, треба да узму у обзир особине греха и спремност онога који је погрешио на обраћење (од греха), те да према томе дају лекове који су потребни за исцељење болести. То је потребно чинити да се не би, ако се не узме у обзир и једно и друго, болесник лишио спасења. Потребно је знати да болест греха није идентична, него је различита и многообразна, и производи многобројне огранке погибељи из којих се зло обилно развија и простире на далеко, све док се, заузимањем лекара, (то зло) не обузда. Због тога, онај који се бави духовним лечењем, најпре треба и мора да сазна какво је расположење (стање) онога ко је згрешио, те да сазна да ли он жели или не жели исцељење, тј. да ли својим поступцима и даље тежи ка болести и на који начин проводи време свога живота. Уколико се (грешник) не успротиви и спреман је на исцељење душевне ране узимањем лекова који су му дати, тада га треба удостојити (по мери) милосрђем. Јер у Бога, и у онога који се прихватио пастирске службе, сво старање је у томе да се врати заблудела овца, и да се лек да ономе ко је рањен змијом. Такође мора настојати и у томе да (оболели) не падне у очајање, нити да се препусти неуредном животу, него он мора на сваки начин, па и посредством оштрих и тешких средстава, зауставити страдање, и постарати се да рана зацели, узимајући при томе у обзир плодове покајања, и мудро упућујући човека призваног ка вишњем просвећењу. Због тога, ми треба да знамо и једно и друго - и оно што заповеда највиши закон,- и оно што је везано за обичај. А у погледу оних који не признају узвишеност покајања, потребно је следити предатом (нам) образу (установи), као што нас учи свети Василије (Велики).

Извори[уреди]

  • Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.