Pravila Šestog vaseljenskog sabora

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
OrthodoxCross(black,contoured).svg


PRAVILA ŠESTOG VASELjENSKOG SABORA, KONSTANTINOPOLjSKOG


1. pravilo: Kada započinje bilo kakva beseda ili delo, pravilno je, po rečima bogoslova, od Boga započeti i s Bogom završiti. Prema tome. kada mi danas svečano ispovedamo blagočešće, i Crkva kojoj je Hristos temelj, svakoga dana raste i napreduje tako da je iznad kedara Livanskih, započinjući sada svetu besedu, blagodaću Božijom ustanovljujemo da se mora čuvati čistom, nepovređenom od bilo kakve novotarije, vera koja nam je predata od bogoizabranih Apostola, svedoka i slugu Logosa. Takođe i ispovedanje vere 318 svetih i blaženih Otaca, koji se okupiše u Nikeji, u vreme Konstantina, našeg bivšeg cara, a protiv nečasnog Arija i od njega izmišljenog neznabožačkog inobožja ili, bolje rečeno, mnogoboštva. Ti Oci nam jednodušnom verom otvoriše i razjasniše jednosušnost u tri Ipostasi bogonačalne prirode, i koji, ne dopustivši da to ostane skriveno pod sudom neznanja, jasno naučiše verne da se poklanjaju (poštuju) Ocu i Sinu i Svetome Duhu; oni (sveti Oci) opovrgoše i razrušiše učenje o nejednakim stepenima Božanstva, pa porušiše i razoriše jeretičke tvrdnje kao da su kule koje deca prave od peska. Isto tako potvrđujemo i ono ispovedanje vere koje je proglašeno od 150 svetih Otaca koji se sakupiše u ovom, carskom gradu u vreme velikog Teodosija, našeg bivšeg cara, i prihvatamo ono šta su oni rekli o Duhu Svetome, a odbacujemo nečastivoga Makedonija, zajedno sa pređašnjom neprijateljima istine, kao onoga koji podrugljivo govori o Onome ko je Vladika, nastojeći da Ga prikaže kao slugu, i koji je razbojnički hteo da preseče (razdeli) Jednog, Koji se ne može deliti, a u želji da nam ostane nepoznata tajna naše nade. Zajedno sa gnusnim i istini protivnim i besnim Makedonijem, osuđujemo i Apolinarija, tajnovoditelja zlobe koji je nečasno učio da je Gospod primio telo bez uma i bez duše, uvodeći u ljude pomisao o nepotpunosti našeg spasenja. Ujedno, pečatom svedočimo i o učenju koje je izloženo od strane 200 bogonosnih Otaca, okupljenih prvi put u Efesu, u vreme Teodosija, sina Arjadijevog, cara našeg. To učenje je neoboriva sila blagočešća jer ispoveda jednoga Hrista, Sina Božijeg, ovaploćenog; i proslavlja neporočnu, Prisnodjevu Mariju, koja Ga je bez semena rodila, Koja je uistinu Bogorodica. Odbacujemo kao bogoprotivno i ništavno ono što je učio Nestorije, tj. Da je Hristos zasebno Bog a zasebno čovek, i čime on (Nestorije) ponovo Uvodi nečašće Jevreja. Takođe pravoslavno utvrđujemo i ono ispovedanje vere koje je izložilo 630 bogoizabranih Otaca u oblasnom gradu Halkidonu, u vreme Markijana koji je takođe bio naš car. Tamo izloženo ispovedanje vere glasno je rasprostranjeno na sve krajeve sveta, tj. da je u Hristu, Sinu Božijem, i čovečija i Božanska priroda, i da Ga u tim dvema prirodama slavimo. Takođe je opovrgnuto učenje zlomislećeg Evtihija, koji je učio da je tajna našeg spasenja učinjena prividno. Sa tim Evtihijem nizvrgnut je i Nestorije i Dioskor, od kojih je prvi bio zaštitnik učenja o podeli, a drugi o slivanju (mešanju), ali svi oni, svi ti borci za nečašće, strovališe se u jedan ponor propasti i bezbožja. Isto tako priznajemo i potomstvu našem sveto poveravamo i ono što su blagočestivo proglasili, nadahnuti Duhom Svetim. njih 165 bogonosnih Otaca koji se okupiše u ovome carskom gradu, u vreme Justinijana, našeg nekadašnjeg cara. Oni saborno predaše anatemi i osudiše Teodora Mopsuetskog, učitelja Nestorija, Origena, Didima, Evagrija i sve one koji su iznova počeli da šire i kazuju jelinske basne i u svojim maštarijama uma iznesoše nekakvo (učenje) o prelaženju i pretvaranju tela i duša, te nečastivo i nesmisleno ustaše protiv vere u vaskrsenje mrtvih. Isto tako (osudiše) i ono što je napisao Teodorit protiv prave vere i protiv dvanaest poglavlja blaženog Kirila, i tako zvanu poslanicu Ive. Ponovo se obavezujemo da ćemo nepovređeno čuvati ispovedanje vere Šestog sabora, koji je održan u ovom carskom gradu, u vreme cara našega Konstantina, koje je veću snagu dobilo time što je blagočestivi car naš sve ustanove tog sabora svojim pečatom potvrdio, da bi se obezbedila njihova verodostojiost u sve vekove. To ispovedanje vere nas je bogoljubivo poučilo da ispovedamo dve prirodne volje i dve prirodne sile u ovaploćenom Gospodu našem Isusu Hristu, Bogu istinitom. Sudom blagočešća (Sabor) osuđuje one koji su izopačili dogmat istine, učeći narod da je jedna volja i jedna sila u Gospodu. Tada su osuđeni: Teodor (episkop) Faranski, Kira Aleksandrijskog, Honorija Rimskog, Sergija, Pira, Pavla i Petra (koji su bili predstojnici u ovom bogospasenom gradu), Makarija (nekadašnjeg episkopa Antiohije), Stefana (njegovog učenika) i bezumnog Polihronija, te je na taj način (Sabor) nepovređenim sačuvao telo Hrista Boga našega. Jednom rečju: ustanovljujemo da mora važiti kao čvrsta, da mora ostati nepokolebljiva do kraja veka vera onih ljudi koji se proslaviše u Crkvi Božijoj, i koji behu svetionici svetu, čvrsto se držeći reči života; isto tako moraju važiti i njihovi bogopredati spisi i dogmati. Odbacujemo i predajemo anatemi sve one koje su oni odbacili i anatemisali kao neprijatelje istine i kao takve koji su uzalud ustajali protiv Boga i koji su želeli da nepravdom zamene istinu. A ko ne čuva i ko ne prihvata sve pomenute dogmate pobožnosti, i ko ne misli i ne ispoveda (veru) na ovaj način, nego želi da opovrgava dogmate, neka bude anatemisan po naredbi koja je već izdata od pomenutih svetih i blaženih Otaca; takvi neka budu izbrisani iz imena hrišćana, neka budu kao tuđinci, neka budu izopšteni i izbačeni. I posle ovoga, mi konačno utvrđujemo da se ne sme ništa dodavati onome što je već ustanovljeno, kao i to da se ništa ne oduzima. Drugačije od ovoga nismo mogli ni postupiti.


2. pravilo: Ovaj sveti Sabor ustanovljuje kao dostojno najvećeg staranja i to da od sada, pa u buduće, za korist duša i za lečenje strasti budu na snazi i kao neizmenjena, osamdeset i pet pravila koja su primljena i potvrđena od svetih i blaženih Otaca koji su bili pre nas, a koja su nam predata sa imenom svetih i slavnih Apostola. Pošto nam je u tim pravilima zapoveđeno da prihvatimo Klimentove ustanove istih svetih Apostola, u koje su već odavno inovernici na štetu Crkve uneli neke stvari strane blagočešću, koje su nam pomračile uzvišenu lepotu božanstvenih odredbi, zbog popravljanja i zaštite hrišćana mi smo pomenute dodatke odbacili, ne prihvatajući ni na koji način ono što je plod jeretičkih laži i ne dozvoljavajući da one (laži) uđu u čisto i savršeno učenje Apostola. Pečatom potvrđujemo i sva ostala sveta pravila koja su izložena od svetih i blaženih Otaca: 318 svetih Otaca sabranih u Nikeji, zatim onih koji se sabraše u Ankiri, pa onih u Neokesariji, onih u Gangri, onih u Antiohiji Sirijskoj i onih u Laodikiji Frigijskoj. Isto tako i 150 (svetih) Otaca sabranih u ovom, Bogom čuvanom, carskom gradu; i 200 (svetih) Otaca okupljenih prvi put u Efesu; i 630 svetih i blaženih Otaca okupljenih u Halkidonu, isto tako i onih (okupljenih) na Sardici, Kartagini, kao i onih (svetih Otaca) okupljenih u ovom carskom gradu u vreme Nektarija, predstojatelja ovoga grada i za vreme Teofila, nekadašnjeg arhiepiskopa Aleksandrije. Osim toga (priznajemo) pravila Dionisija, nekadašnjeg arhiepiskopa Aleksandrije, mučenika Petra, koji je takođe bio arhiepiskop Aleksandrije, čudotvorca Grigorija Neokesarijskog. Atanasija Aleksandrijskog, Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, Grigorija Niskog, Grigorija Bogoslova, Amfilohija Ikonijskog, Timoteja (prvog), nekadašnjeg arhiepiskopa Aleksandrije, Teofila Aleksandrijskog, Kirila Aleksandrijskog i Genadija Konstantinopoljskog. Isto tako, (priznajemo) i pravilo koje je izdao mučenik Kiprijan, nekadašnji arhiepiskop Afrike i sabor koji je održan u njegovo vreme. To pravilo se čuvalo po mestima onih koji se behu sabrali na tom saboru, i samo kod njih. I niko ne sme pomenuta pravila menjati ili ukidati, ili osim izloženih pravila prihvatati neka druga koja su izmišljena i nose lažne naslove od onih ljudi koji su želeli da trguju istinom. Ako se dokaže da je neko pokušao da zameni ili da uništi neko od pomenutih pravila, takav mora podneti epitimiju koju naređuje ono pravilo protiv koga se taj čovek ogrešio, i kroz to će se izlečiti od onoga u čemu je sagrešio.


3. pravilo: Pošto je blagočestivi i hristoljubivi car naš oslobodio ovaj sveti i vaseljenski Sabor u pogledu toga da oni, koji su ubrojani u klir i drugima daju božanstvene Darove, da oni budu čisti i neporočni služitelji i dostojni mislene žrtve velikoga Boga koji je Žrtva i Arhijerej, i da budu čisti od nečistoće koja je uz neke od njih prionula zbog nezakonitih brakova, i sa obzirom na to, što su podvlasni presvetoj rimskoj crkvi predlagali da je potrebno primenjivati svu strogost pravila, a oni koji su podvlasni prestolu ovog, Bogom čuvanog i carskog graca, pravilo čovekoljublja i snishođenja, otački i bogoljubivo složivši i jedno i drugo, da ne bi ostavili ni krotost slabom, ni strogost oštrom, kada je (zbog neznanja) prekršaj zahvatio zaista veliko mnoštvo ljudi, zajednički smo ustanovili za one koji su dva puta stupali u brak, pa su pod teretom greha sve do petnaestog dana prošloga meseca (januara), minulog četvrtog indikta, šest hiljada sto devedeset i devete godine ostali, i ne žele da dođu k sebi od pomenutog greha, da (oni) moraju podleći kanonskom svrgnuću. Oni koji su pali u zabludu drugobračja ali koji pre ove naše naredbe saznaše šta je korisno za njih, te odbaciše taj greh sa sebe i nezakonitost prekinuše, kao i oni kojima su žene od drugoga braka već umrle pak pomisliše na obraćenje, nastojeći da u uzdržanosti napreduju i u potpunosti ostave pređašnje bezakonje (bilo da su sveštenici ili đakoni), za takve se ustanovljuje da moraju prestati sa svakom svešteničkom službom i da budu podvrgnuti epitimiji na određeno vreme, ali da ipak uživaju čast sveštenstva, zadovoljavajući se time što mogu pred drugima sedeti i moliti se Gospodu u suzama da im bude oprošten greh neznanja. Jer, bilo bi neumesno da nekoga blagosilja onaj koji treba da leči rane koje nosi na sebi. Oni koji su imali jednu ženu, i ta koju su uzeli bila je udova, isto tako i oni koji su nakon rukopoloženja stupili u brak (sveštenici, đakoni i ipođakoni), pošto im se na neko vreme uskrati sveštenosluženje i pošto izdrže epitimiju, takvi neka ponovo budu u svojim stepenima jerarhije ali nikako neka se ne postavljaju na više (stepene). Naravno, oni će morati da prekinu taj nezakoniti brak u koji su ušli. Sve ovo mi ustanovljujemo u pogledu onih sveštenih lica koja su do petnaestog dana, kao što je rečeno, januara meseca, četvrtog indikta, zatečena u navedenim prestupima, naređujući za u buduće, i ponavljajući pravilo koje glasi: „Onaj koji se posle krštenja dva puta ženio ili je imao ljubavnicu, ne može biti ni episkop, ni sveštenik ni đakon, niti bilo ko u svešteničkom činu“, a isto tako i: „Onaj koji je uzeo udovicu, ili raspuštenicu, ili bludnicu, ili ropkinju, ili glumicu, ne može biti ni episkop, ni sveštenik, ni đakon, niti bilo ko u svešteničkom činu“.


4. pravilo: Ako neki episkop, ili sveštenik, ili đakon, ili ipođakon, ili čtec, ili pojac, ili vratar bude stupio u nezakonitu vezu sa ženom koja se posvetila Bogu, taj neka se svrgne kao onaj koji se drznuo da oskrnavi nevestu Hristovu; a ako to učini laik, neka bude odlučen od crkvene zajednice.


5. pravilo: Od onih osoba koje su slobodne od bilo kakvoga podozrenja, i koje su pomenute u pravilu, niko iz sveštenog čina neka ne drži kod sebe žene ili sluškinje, kako bi se i na taj način sačuvao od bilo kakvog prigovora. A koji prestupi ovo što mi naređujemo, taj neka se svrgne. Ovoga neka se pridržavaju i evnusi, da bi oni sebe sačuvali kao besprekorne. Prestupe li protiv ovoga, ako su klirici, neka budu svrgnuti; ako su laici, neka budu odlučeni.


6. pravilo: Pošto je u apostolskim pravilima rečeno da od onih koji su kao neoženjeni stupili u klir, samo se čteci i pojci mogu ženiti, primenjujući to isto, i mi naređujemo: da od sada niko od ipođakona, đakona, sveštenika nakon rukopoloženja ne mogu stupati u brak. A koji se usudi da to učini, taj neka bude svrgnut. Ako neko od onih koji stupaju u klir po zakonu stupi u brak, neka to učini pre rukopoloženja za ipođakona ili đakona ili sveštenika.


7. pravilo: Pošto smo saznali da u nekim crkvama đakoni zauzimaju crkvene službe, i zbog toga neki od njih, potaknuti proždrljivošću i svojevoljnošću, sedaju pre sveštenika, naređujemo: da đakon, ako je i u dostojanstvu, tj. nekoj crkvenoj službi, i pored toga ne može sedati pre sveštenika, osim u slučaju kada je predstavnik (izaslanik) svoga patrijarha ili mitropolita, te dođe u drugi grad zbog nekih poslova; jer tada, kao izaslanik patrijarha ili mitropolita, njemu mora biti odavana počast. A ako neki, zaveden samosilničkom drskošću, usudi se na pomenuto nedelo, takav, pošto se svrgne sa svoga stepena, neka bude poslednji među svima u onome činu kome pripada u svojoj crkvi. Jer, Gospod naš kazuje nam: „Čuvajte se književnika, koji rado idu u dugačkim haljinama, i vole pozdrave na trgovima, i prva mesta po sinagogama i začelja na gozbama“ (Lk. 20, 46). A onima koji su pozvani na gozbu, Gospod je rekao: „Kad te ko pozove na svadbu ne sedaj u začelje, da ne bude među zvanicama neko ugledniji od tebe. I da ne dođe onaj koji je pozvao i tebe i njega, i rekne ti: Podaj mesto ovome. I onda ćeš sa stidom poći da zauzmeš poslednje mesto. Nego kad budeš pozvan, došavši, sedi na poslednje mesto, da ti onaj koji te je pozvao kada dođe, kaže: Prijatelju, pomakni se naviše. Tada će ti biti čast pred onima koji sede sa tobom za trpezom. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje, uzvisiće se“ (Lk. 14, 8-11). I ovo isto neka ispunjavaju i oni u ostalim sveštenim činovima jer, treba znati, da su duhovna dostojanstva mnogo uzvišenija od svetovnih.


8. pravilo: U nameri da i od nas bude sačuvano sve ono što su sveti Oci ustanovili, ponavljamo i ono pravilo koje nalaže da u svakoj eparhiji, svake godine bivaju sabori episkopa u onom mestu koje je najpogodnije, a koje odredi episkop mitropolije. Ali, pošto zbog napada inoplemenika i zbog raznih drugih neprilika, predstojatelji crkvi nisu u mogućnosti da se sakupe dva puta godišnje, ustanovljuje se radi crkvenih poslova (koji se pojave), da bude u svakoj eparhiji sabor tamošnjih episkopa barem jednom godišnje, i to, od svetog praznika Pashe, pa do kraja meseca oktobra (svake godine), u onome mestu koje odredi episkop mitropolije. A episkopi koji ne dođu, nego ostanu u svojim gradovima, a zdravi su i slobodni od bilo kog neodložnog i neophodnog dela, neka budu bratski prekoreni.


9. pravilo: Niko od klira ne sme da drži krčmu jer, ako kliru nije dopušteno da ulazi u krčmu, kako će on uz to još i drugima da služi piće i obavlja sve ono što mu ne priliči? Ako neko to ipak čini, ili neka prestane ili neka bude svrgnut.


10. pravilo: Episkop ili sveštenik ili đakon koji uzima kamatu (ili postotke), neka sa time prestane ili neka bude svrgnut.


11. pravilo: Niko od onih koji su ubrojani u sveštenički čin a takođe ni laici, ne smejy da jedu judejske presne (beskvasne) hlebove, niti da zajedničari sa njima, niti da ih priziva u bolesti i lek od njih da prima. Takođe ne sme sa njima da ide u banje (kupališta), a koji se usudi na sve ovo, ukoliko je klirik, neka bude svrgnut, a ukoliko je laik, neka bude odlučen.


12. pravilo: Saznali smo i ovo: u Africi, Liviji i po nekim drugim oblastima, neki od tamošnjih bogoljubaznih predstojatelja nastavljaju da žive zajedno sa svojim ženama i nakon toga što je nad njima obavljeno rukopoloženje, te na taj način postaju predmet sablazni i spoticanja za narod. Pošto naše nastojanje mora biti usmereno i na to da oni kojima je dato staranje o vernicima budu besprekorni u svakom pogledu, ustanovljujemo da oni više ne čine pomenuto nedelo. Mi ovo kazujemo ne da bi se ukidalo ili izopačavalo ono što je ustanovljeno od Apostola, nego zbog toga što se staramo o spasenju i o napredovanju naroda u dobru i vrlinama, te da nikakva ljaga ne bude na svešteničkom činu. Jer, sveti apostol kaže: „Sve činite na slavu Božiju; Ne budite na sablazan ni Judejima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja u svačemu svima ugađam, ne tražeći svoje koristi, nego mnogih, da se spasu. Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista“ (1. Kor. 10,31- 32; 11,1). A za koga se dozna da čini ono šta je pomenuto, neka bude svrgnut.


13. pravilo: Pošto smo saznali da je u rimskoj crkvi postalo kao neka vrsta pravila da se oni, koji su dostojni rukopoloženja za đakona ili sveštenika, obavezuju da više neće živeti u braku sa svojim ženama. to mi, sledeći drevno pravilo apostolske uredbe i poretka, želimo da porodični život sveštenstva (kada je po zakonu), bude i od sada i u buduće na snazi, i da se nikako ne prekida njihova veza sa ženama ili da se lišavaju svojih supruga. Prema tome, onaj za koga se utvrdi da je dostojan rukopoloženja za ipođakona, đakona ili sveštenika, takvom nikako ne može da bude prepreka (rukopoloženju) to što je u braku sa svojom zakonitom ženom; i od njega neka se u vreme rukopoloženja ne traži da će se uzdržavati od zakonite bračne zajednice sa ženom, da se time ne bi povređivao Bogom ustanovljeni i Njegovim prisustvom na svadbi, ustanovljeni brak. Jer, rečeno je: „Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja“ (Mt. 19, 6), a apostol nas uči i ovo: „Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista“ (Jevr. 13, 4), i opet: „Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdriješiš“ (1. Kor. 7, 27). Znamo da i Oci, koji se sabraše u Kartagini, starajući se o časnom životu sveštenstva, narediše da ipođakoni, koji se dotiču svetih Tajni, i đakoni i sveštenici, moraju se određeno vreme uzdržavati od svojih zakonitih žena. Radi toga, i mi isto moramo činiti, jer je od Apostola predato i na važnosti je od prvih vremena Crkve, znajući kada je vreme svakoj stvari, a naročito u pogledu posta i molitve. Potrebno je da oni (koji služe svetom oltaru), da budu u svemu uzdržani kada pristupaju Svetinji da bi od Boga mogli dobiti ono šta od Boga u iskrenosti mole. A koji se usudi da protivno apostolskim pravilima sebe liši veze sa svojom zakonitom ženom, taj neka bude svrgnut. Isto tako, i sveštenik ili đakon koji otera svoju ženu pod izgovorom pobožnosti, neka bude odlučen; u koliko je uporan u svojoj grešci, neka bude nizvrgnut.


14. pravilo: Pravilo svetih i bogonosnih Otaca neka se čuva i u ovome: sveštenik neka se ne postavlja pre tridesete godine, bez obzira na to da li je čovek u svemu dostojan, nego neka se sačeka (sa postavljenjem) jer je i Gospod Isus Hristos u tridesetoj godini kršten i počeo je učiti narod. Što se tiče đakona, on neka se postavlja pre nego što napuni dvadeset i pet godina. Đakonisa neka se ne postavlja pre svoje četrdesete godine.


15. pravilo: Ipođakon neka se postavlja kada napuni dvadeset godina. Koji bude postavljen u ma koji svešteni čin pre ustanovljenog uzrasta, neka bude svrgnut.


16. pravilo: A pošto Dela apostolska kazuju da su sedam đakona postavili apostoli, a Oci sabora u Neokesariji u pravilima koja su izdali rekoše da po pravilu mora biti sedam đakona, ma koliko da je velik neki grad, mi, uporedivši misao Otaca sa rečima apostola, našli smo da kod njih nije bila reč o ljudima koji su trebali služiti pri tajnama, nego o službi koja je potrebna pri trpezama jer, u Delima apostolskim ovako se kazuje: „I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se dijeljaše pomoć svaki dan. Onda Dvanaestorica, sazvavši mnoštvo učenika, rekoše: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvedočnjenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i u službi reči prilježno ostati. I reč ova bi ugodna svemu narodu. I izabraše Stefana, čoveka ispunjenoga verom i Duhom Svetim. i Filipa, i Prohora, i Nikanora, i Timona, i Parmena, i Nikolu prozelita iz Antiohije. Ove postaviše pred apostole i oni pomolivši se Bogu položiše ruke na njih“ (Dela ap. 6, 1-6). Tumačeći ove reči, sveti Jovan Zlatoust ovako kazuje: „Zaslužno je divljenja kako se mnoštvo ljudi nije podelilo pri odabiranju ljudi i kako nisu osudili apostole; potrebno je znati kakvo su oni (đakoni) dostojanstvo imali i kakvo su rukopoloženje dobili. Zar đakonsko? Ali toga nije bilo u crkvama. Zar onda službu sveštenika? Ali (tada) još nije bilo nikakvog episkopa, nego samo apostoli. Iz toga zaključujem da nije bilo poznato, niti se upotrebljavalo ime đakona ni sveštenika...“. Prema ovome, i mi proglašavamo: da pomenutih sedam đakona ne treba uzimati za služitelje pri tajnama, shodno prethodno izloženom učenju, nego su to bili ljudi kojima je bilo povereno staranje o zajedničkim potrebama onih koji su se sabirali; i ti đakoni daju nam u ovome primer čovekoljublja i staranja o onim koji su u nuždama.


17. pravilo: Pošto klirici raznih crkvi, ostavivši svoje hramove za koje su postavljeni, pređoše k drugim episkopima, te su bez dopuštenja svog episkopa, postavljeni u druge crkve i time postaše neposlušni, ustanovljujemo: da od meseca januara, minulog četvrtog indikta, nikakav klirik (ma u kom stepenu se on nalazio), nema prava da bez „otpusnog lista“ izdatog od strane svog episkopa, odlazi u drugu crkvu. Onaj koji se od sada ne bude pridržavao ovoga, nego svojim postupcima bude ponižavao onoga koji je nad njim izvršio rukopoloženje, taj neka se svrgne kao i onaj koji ga je na nezakonit način primio.


18. pravilo: Naređujemo, da klirici koji su zbog napada varvara ili zbog nekog drugog razloga napustili svoja mesta, pošto prestanu pomenute nedaće zbog kojih su se udaljili, moraju opet biti vraćeni u svoje crkve i bez valjanog razloga neka ne ostaju dugo izvan hramova koji su im povereni. Koji postupe protivno ovome pravilu, neka budu svrgnuti sve dotle dok se ne vrate svojoj crkvi. Istoj kazni neka bude podvrgnut i episkop koji kod sebe zadržava takvog klirika.


19. pravilo: Predstojatelji crkvi (episkopi) treba da svakoga dana, a naročito u dane Gospodnje (nedeljom), poučavaju sav klir i narod rečima blagočešća, uzimajući iz Svetog Pisma misli i rasuđivanja o istini. Pri tome neka se pridržavaju onoga što je ustanovljeno i predato učenjem svetih Otaca. Ako se pojavi neki spor o određenom mestu iz Svetog Pisma, neka to mesto nikako drugačije ne tumače nego onako kako su ga u svojim spisima protumačili svetionici Crkve, i sa tim spisima neka se svagda koriste, umesto da sastavljaju svoje reči, da se zbog neiskustva, ne bi udaljili od onoga šta treba da se čuva. Jer, kad narod naukom pomenutih Otaca pozna ono šta je dobro, i k čemu treba da teži; a takođe upozna i ono što nije korisno i čega se treba kloniti, tada će svako od njih svoj život usmeravati ka dobru, a takođe neće ni padati u nevolju neznanja, nego, pazeći i sledujući sa tom naukom, paziće na sebe i izbegavaće svako zlo, svagda imajući na umu kazne ukoliko je nemaran prema spasenju.


20. pravilo: Episkop javno ne sme da uči u gradu koji njemu ne pripada. Koji se zatekne da to čini, neka odstupi od episkopstva i neka čini ono što je delo sveštenika.


21. pravilo: Koji su okrivljeni zbog kanonskih prestupa, i zbog toga su podvrgnuti nizvrgnuću i svrstani među laike, ako se dobrovoljno obrate pokajanjem i odbace greh zbog koga su lišeni blagodati, i od toga se greha u potpunosti izleče, neka šišaju kosu po obrazu klira. Ali, ako se dobrovoljno ne vrate na put pokajanja, neka nose kosu kao laici, pošto im je milije svetovno nego li nebeski život.


22. pravilo: Koji su novcem kupili postavljenje, a ne usled toga što su izabrali sveštenički život i što su o svemu podrobno ispitani, bilo da je reč o episkopima ili bilo kome drugom iz klira, naređujemo: takvi moraju biti nizvrgnuti, kao i oni koji su ih postavili.


23. pravilo: Neka niko od episkopa, sveštenika ili đakona, kada nekome daje sveto Pričešće, ne traži novac ili nešto slično od onoga koji se pričešćuje jer, blagodat nije na prodaju, niti za novac razdajemo osvećenje Duhom; sveto Pričešće treba davati onima koji su dostojni tog dara i to bez bilo kakvog koristoljublja. Ako se sazna da je neko iz klira tražio novac ili nešto takvo od onoga koga je pričestio, takav neka bude svrgnut kao onaj koji je sluga Simonovog zla i nepromišljenosti.


24. pravilo: Niko od onih koji pripadaju sveštenom činu ili je monah, ne sme odlaziti na konjske trke ili prisustvovati pozorišnim igrama. Isto tako, ako neki klirik bude pozvan na svadbu, čim započnu igre koje imaju za cilj da izazovu telesnu želju među prisutnima, neka ustane i neka se udalji sa tog mesta jer tako zapoveda učenje naših Otaca. Onaj koji se zatekne u tome ili neka prestane sa time ili neka bude svrgnut.


25. pravilo: Zajedno sa drugim pravilima ponavljamo i ono koje nalaže da u svakoj eparhiji, parohije koje su po selima ili predgrađima, u čijoj su vlasti, a naročito ako su tokom trideset godina neprekidno bile u tim eparhijama, treba da i dalje tu pripadaju. Ali, ako se podigao nekakav spor oko tih parohija, ili je on (spor) podignut pre nego je prošao rok od trideset godina, dopušta se onima koji sebe vide kao novređenu stranu, da se o tome povede spor pred saborom oblasnih episkopa.


26. pravilo: Sveštenik, koji je iz neznanja stupio u nepravilan brak, neka se koristi mestom (sedištem) sveštenika, prema onome kako je ukazano u svetom pravilu. Ali, neka se uzdržava od drugih (svešteničkih) dela jer je njemu već mnogo toga oprošteno. Nije pravilno da nekoga blagosilja onaj koji mora da isceljuje svoje rane. A blagosiljanje je davanje osvećenja, a koji toga nema (zbog prekršaja koji je učinio iz neznanja), kako će to davati drugima? Neka, dakle, takav ne blagosilja ni svenarodno ni pojedinačno, niti telo Gospodnje neka ne daje drugima, niti neka ne obavlja bilo kakvu službu nego, zadovoljan time što može da sedi pred drugima, neka se u suzama moli Bogu da mu bude oprošten greh koji je iz neznanja počinio. Samo po sebi je jasno da taj sveštenik mora prekinuti vezu sa tom ženom.


27. pravilo: Nikakav klirik neka na sebe ne stavlja odežde koje mu ne priliče; ni onda kada je u gradu, ni onda kada je na putu, nego neka nosi odežde koje su određene za one koji su u kliru. Koji čini suprotno ovom pravilu, neka jednu sedmicu budu odlučen od sveštenosluženja.


28. pravilo: Pošto smo saznali da se u pojedinim crkvama prinosi grožđe u oltar.(po nekakvom lokalnom običaju), a sveštenoslužitelji, pošto to grožđe pomešaju sa beskrvnom žrtvom prinosa to, zatim, dele narodu. Zbog toga naređujemo: da niko od sveštenika ne čini takvo šta, nego neka narodu na oživotvorenje i na oproštaj grehova daje prinos. Grožđe, primajući ga kao prvence, i blagosiljajući ga zasebno, neka ga razdaje onima koji ga traže u znak blagodarnosti Podavatelju plodova, kojim, po Božijoj volji, naše telo uzrasta i hrani se. Klirik koji postupi protiv ovoga pravila neka bude nizvrgnut sa svoga čina.


29. pravilo: Pravilo Otaca kartaginskog sabora nalaže da svetu službu oltara mogu obavljati oni koji nisu uzimali hranu; izuzetak je jedan dan u godini, tj. kada se vrši večera Gospodnja. Pomenuti Oci ustanovili su tu odredbu, po svemu sudeći, zbog nekih razloga koji su korisni za Crkvu u tim mestima. Ali, pošto nas ništa ne pobuđuje da zapostavimo pobožnu strogost, to sledeći običaju Apostola i predanju Otaca, naređujemo da se ne sme ni u četvrtak poslednje sedmice svete Četrdesetnice prekidati post, i time obeščastiti čitavu Četrdesetnicu.


30. pravilo: U nameri da sve činimo za napredak Crkve, zaključili smo kako je potrebno utvrditi porodične odnose sveštenika čiji su hramovi među varvarima. Prema tome, ako oni smatraju da moraju postupiti mimo apostolskog pravila koje naređuje da se ne sme odgoniti svoja žena pod izgovorom pobožnosti, i da moraju činiti više nego što je ustanovljeno, te usled toga (u dogovoru sa svojim ženama), udaljavaju se od polnih odnosa, naređujemo da oni, u tom slučaju, ne mogu ni na koji način živeti sa svojim ženama i neka nam daju potpuni dokaz svoga zaveta. Ovo im dopuštamo zbog njihovog malodušja i stranih (i još ne utvrđenih) običaja.


31. pravilo: Klirici koji sveštenosluže (Liturgiju) ili krštavaju u molitvenim hramovima unutar (privatnog) doma, naređujemo da to mogu činiti samo uz dopuštenje nadležnog episkopa. Prema tome. ukoliko klirik čini suprotno tome, neka bude nizvrgnut.


32. pravilo: Saznali smo da u oblastima Jermenije, na svetoj Trpezi prinose samo vino, ne mešajući ga sa vodom, onda kada prinose beskrvnu žrtvu. Za opravdanje ovakvog postupka, oni se pozivaju na ono šta je u tumačenju Matejevog jevanđelja rekao (sveti) Jovan Zlatoust: „Zašto Gospod nije pio vodu, kada je vaskrsao, nego vino? Zato da bi zajedno sa korenom iščupao jednu nečastivu jeres. Jer, pošto su postojali neki koji su koristili vodu pri tajni, to svetitelj i pokazuje da Gospod, kada je predao tajnu, i kada je, posle vaskrsenja, bez tajne predložio (prigotovio) običnu trpezu, upotrebio je vino od grožđa (pogl. Mt. 26, 29), a znamo da upravo grožđe daje vino, a ne voda...“ Iz ovih reči Jermeni zaključuju da je i ovaj sveti Otac poricao upotrebu vode u svetom žrtvoprinošenju. Prema tome, da oni i u buduće ne bi bili u neznanju, izlažemo pravoslavno učenje pomenutog Oca (svetog Jovana Zlatousta): postojala je drevna jeres „idroparastata“ koji su pri svome žrtvoprinošenju upotrebljavali umesto vina običnu vodu. Opovrgavajući takvo, ničim osnovano učenje i tu veliku jeres, te pokazujući da oni (idroparastati) takvim postupanjem čine suprotno onome što je apostolsko predanje, taj bogonosni muž (sveti Jovan Zlatoust) je i rekao navedene reči. Crkvi, koja je njemu bila poverena, on je predao istinsku praksu, po kojoj je potrebno pomešati vino i vodu (kada se prinosi beskrvna žrtva), ukazujući time na sjedinjenje krvi i vode koje istekoše iz prečistog tela Iskupitelja našeg i Spasitelja Isusa Hrista, a na oživotvorenje sveta i iskupljenje od greha. I u svim crkvama, gde su prosijala duhovna videla (svjetila), čuva se ovaj bogopredati čin. Tako je i Jakov, brat po telu Hrista Boga našega, kome je prvome bila poverena katedra (presto) Crkve u Jerusalimu, kao i Vasilije, arhiepiskop crkve u Kesariji, o kome se kazuje kao o velikome učitelju po čitavoj vaseljeni, a koji su nama pismeno predali čin (poredak) tajanstvene službe Božije, ustanovili su da se na svetoj Liturgiji, u svetom Putiru, mora nalaziti i vino i voda. Takođe su i Oci, okupljeni u Kartagini, izrekli sledeće: da se usvetoj Tajni ne prinosi ništa drugo nego Telo i Krv Gospodnja, kao što je sam Gospod predao, tj. hleb i vino sa vodom (pomešano). Dakle, ako neki episkop ili sveštenik ne čini onako kako je rečeno od Apostola, i ne meša vodu sa vinom, te samo na vinu ili samo na vodi čini prinos, takav neka bude nizvrgnut jer uvodi nekakve novotarije i obavlja tajnu na pogrešan način.


33. pravilo: Pošto smo saznali da se u oblastima Jermenije u klir primaju samo oni koji potiču iz svešteničkih porodica (čime se pokazuje da slede običaje Judeja), a pri čemu neki među njima bivaju postavljeni za pojce ili čtece bez (crkvenoslužiteljskog) postriga, ustanovljujemo: da od sada oni, koji hoće da nekoga prime u klir, ne trebaju da gledaju na to da li dotični potiče iz svešteničke porodice nego, kada ispitaju da li je on dostojan za klir, neka taj bude primljen i neka ga postave na službu u crkvi. Takođe, niko sa amvona ne sme narodu čitati Božanstvene reči po načinu onih koji pripadaju kliru, osim ako nije udostojen posvećenja sa postrigom od svoga pastira (saglasno pravilima). Ko se zatekne da postupa protiv ovoga što je propisano, neka bude odlučen.


34. pravilo: Sa obzirom na to da sveto pravilo jasno uči da zavera ili urota (kao prestup), strogo je zabranjena i građanskim zakonom, tim pre je potrebno sprečiti njenu pojavu u Crkvi. Zbog toga, mi takođe kazujemo da je na važnosti pravilo da, ako neko iz klira ili monaštva, bude zatečen u sklapanju zavere ili urote ili da prave zamku protiv episkopa ili saklirika, takvi neka se nizvrgnu sa svog stepena.


35. pravilo: Ni jedan mitropolit ne sme, posle smrti nekog episkopa (koji je bio područan njegovoj katedri /prestolu/), da uzima ili prisvaja za sebe stvari tog episkopa ili njegove crkve. Potrebno je da te stvari budu pod nadzorom klira one crkve kojoj je upokojeni episkop bio predstojatelj, sve dok se ne postavi drugi episkop. U slučaju da nema ni jednog klirika u toj crkvi, tek u tom slučaju mitropolit može čuvati stvari, i to u onom broju i količini koja mu je predata, i sve će ih predati novom episkopu koji bude postavljen.


36. pravilo: Ponavljajući ono što je ozakonjeno od strane 150 svetih Otaca sabranih u ovom, Bogom čuvanom i carskom gradu, i od 630 (Otaca) koji se sabraše u Halkidonu, naređujemo: da konstantinopoljski presto uživa jednake povlastice kao presto drevnoga Rima, i da u crkvenim delima bude uzdignut kao onaj koji je drugi posle njega. Iza konstantinopoljskog prestola neka bude aleksandrijski, zatim antiohijski a posle ovoga, jerusalimski.


37. pravilo: Pošto su u razna vremena bivale navale varvara, i zbog toga su mnogi gradovi u ropstvu od strane bezakonika, tako da mnogi od postavljenih episkopa ne mogu doći u svoje gradove i zauzmu katedre, te da shodno običaju, obavlja rukopoloženja i sve što treba da čini episkop, mi, starajući se o časti i poštovanju sveštenstva, i nastojeći da ni pod koji način neznabožačka obest ne nanosi štetu crkvenim pravima, ustanovljujemo: da oni episkopi koji su već postavljeni, ne trebaju zbog toga podleći nikakvoj kazni, i neka po pravilima obavljaju rukopoloženja raznih klirika, i neka bude čvrst i punovažan svaki njihov prvosveštenički čin (postupak) jer okolnosti koje sprečavaju tačno očuvanje pravila ne smeju sužavati granice uprave.


38. pravilo: I mi priznajemo pravilo koje su izdali naši Oci, a koje kazuje da ako je neki grad osnovan carskom vlašću ili tek treba da se osnuje, u takvom slučaju podela crkvenih poslova neka sledi državnu i građansku podelu.


39. pravilo: Pošto se naš brat i saslužitelj Jovan, episkop ostrva Kipar, zajedno sa svojim narodom, zbog varvarskih napada (a da bi se oslobodio od neznabožačkog ropstva i da bi ostao veran skiptru hrišćanske države), promislom čovekoljubivog Boga i trudom hristoljubivog i blagočestivoga cara našega, iselio sa pomenutog ostrva u oblast Helespont, ustanovljujemo: da neizmenjeno budu sačuvane povlastice koje su darovane od bogonosnih Otaca, svojevremeno sabranih u Efesu, upravo prestolu pomenute episkopije, te da novi Justinijanopolj ima prava Konstantinopolja; i da bogoljubivi episkop koji je u tome gradu ima prvenstvo nad svima u oblasti (eparhiji) Helesponta, i da bude poštovan od njegovih episkopa po drevnom običaju. A pošto su naši bogonosni Oci utvrdili da se imaju čuvati običaji koji su u svakoj crkvi, to neka episkop grada Kizik bude potčinjen episkopu pomenutoga Justinijapolja, po primeru svih ostalih episkopa koji su podvlasni najbogoljubaznijem predstojatelju, Jovanu, od koga, ukoliko bude pogrebno, treba da bude postavljen i episkop grada Kizik.


40. pravilo: Pošto je veoma spasiteljno pristupati Bogu kroz udaljenje od huke svetovnog (života), to i mi trebamo obratiti pažnju na to da bez ispitivanja ne primamo i ne prenagljujemo u vezi sa onima koji se odlučuju za monaški život, nego da i povodom ovoga čuvamo pravila Otaca koja su nam predata, gde se kazuje da primamo u zavet života po Bogu (monaštvo) one koji su postojani i one koji su svesni i promišljeni i to tek posle potpunog upoznavanja sa njihovim pomislima. Dakle, onaj koji želi da postane monah, neka nije mlađi od deset godina, ali i po pitanju takvih neka episkop dobro promisli da li je dotični spreman ili nije spreman za monaštvo. Jer, mada veliki Vasilije, u svojim svetim pravilima ozakonjuje da onaj koji sebe dobrovoljno posvećuje Bogu, zavolevši devstvenost, može biti primljen pošto navrši sedamnaest godina, mi ipak, sledeći pravilo koje o tome postoji za udovice i đakonise, srazmerno smo ustanovili pomenuti uzrast za one koji prihvataju monaški život. Kod svetog apostola je propisano da se udovica mlađa od šezdeset godina ne upisuje, a sveta pravila nam kazuju da se đakonisa ne postavlja ukoliko je mlađa od četrdeset godina jer se videlo da je Crkva Božija blagodaću postala mnogo snažnijom i naprednijom, i da su verni čvrsti i pouzdani u izvršavanju božanstvenih naredbi. A pošto smo mi ovo dobro razumeli, shodno tome ustanovljujemo: da onaj koji namerava započeti podvig po Bogu, mora biti neodložno znamenovan blagoslovom blagodati, kao nekim pečatom, da ga time potaknemo da se dugo ne predomišlja nego, na protiv, da ga ohrabrimo da izabere dobro i da se u njemu učvrsti.


41. pravilo: Oni iz gradova ili sela koji žele da se udalje u samoću i da se posvete usamljenosti (zatvorništvu), najpre moraju stupiti u manastir i podvizavati se u usamljeničkom životu; tri pune godine neka se u strahu Božijem pokoravaju nastojatelju manastira i u svemu, kao što i treba, neka budu poslušni da bi na taj način pokazali svoju spremnost za takvim životom. Pri tome, svaki neka bude ispitan od pomesnog episkopa da li se dobrovoljno i iskreno prepušta takvom životu. Nakon toga će još jednu godinu postojano provesti van otšelništva (zatvorništvo), da bi se još očevidnije pokazala njihova namera jer će tek tada dati potrebno svedočanstvo o tome da takav život ne traže zbog neke slave nego zbog istinskog dobra. Pošto se ispuni svo to vreme, ako su dotični ostali istrajni u svojoj nameri, neka stupe u otšelništvo (zatvorništvo), ali posle toga nikako po svojoj volji ne smeju istupati iz tog podviga osim ako ih na to pozove neka zajednička služba ili potreba (manastira), koja preti i smrću; a i tada to neka čine tek sa blagoslovom episkopa. Onaj koji se usudi da izađe iz svoga obitavališta bez i jednog opravdanog razloga, neka budu vraćeni čak i uz prinudu, a zatim postom i drugim strogim merama neka se dovedu u red, znajući, kao što je napisano: „Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije“ (Lk. 9,26).


42. pravilo: Što se tiče onih koji se zovu pustinjaci, koji u crnim odeždama i puštene kose na glavi obilaze gradove, i obraćaju se svetovnim ljudima i ženama te time sramote svoj zavet, naređujemo: da se ti ljudi, pošto postrižu kosu, ako žele da se predaju načinu života ostalih monaha, neka odu u manastir i neka se vrate među bratiju, a ako to ne žele, neka budu prognani iz gradova i neka žive u pustinjama zbog kojih su i ime sebi nadenuli.


43. pravilo: Svaki hrišćanin može da izabere podvižnički život i, oslobodivši se burnog svetovnog života, stupiti u manastir primajući monaški postrig, bez obzira na prestupe u kojima je pre toga mogao biti zatečen. Jer, Spasitelj je rekao: „Koji dolazi k Meni, neću ga isterati van“ (Jn. 6, 37). A pošto je monaški život, život kajanja, mi odobravamo onome koji se tom životu iskreno predaje, da mu nikakav pređašnji prestup ne može sprečiti da ispuni svoju nameru.


44. pravilo: Monah koji se zatekne u bludu ili koji uzima ženu radi braka, neka podlegne kaznama koje su ustanovljene za one koji čine blud.


45. pravilo: Saznali smo da u nekim ženskim manastirima, kada dovode žene koje imaju biti udostojene monaškog života, da na njih najpre stavljaju svilene raznobojne (šarene) haljine, koje su ukrašene zlatnim resama i iskićene dragim kamenjem; i pošto one tako obučene pristupe oltaru. sa njih skidaju tu odeću i odmah se nad njima obavlja čin blagosiljanja novog života (monašenja) i oblače ih u crnu rasu. Zbog toga naređujemo da se to u buduće ne čini jer nije opravdano da ona, koja je po svojoj volji već ostavila svako svetovno veselje i zavolela način života po Bogu, i koja se u tome utvrdila svojom čvrstom odlukom i pristupila u manastir, da kroz takav običaj ponovo bude uvedena u sećanja na ono što je odbacila jer se od toga u njoj može pojaviti dvoumljenje i duša joj se može uzburkati poput talasa koji sve potapaju, tako da i ako prolije neku suzu, time neće pokazati srdačno skrušenje. A ako, kao što je prirodno, i bude prolivena neka mala suza, oni koji to opaze tom prilikom, pomisliće da ta suza nije potekla toliko od odanosti za podvižnički život, koliko zbog toga što one ostavljaju svet i ono što je u njemu.


46. pravilo: Žene koje su odabrale podvižnički život, i nastanile se u manastiru, nipošto neka ne izlaze iz manastira. Ukoliko ih neka neodložna potreba nagna na to, tada neka to učine sa blagoslovom i dopuštenjem nastojateljice. Ali ni tada neka ne izlaze same, nego uz pratnju neke starije ili sa onom koja je među prvima došla u manastir. Izvan manastira nije im dozvoljeno da noćivaju. Takođe, i monasi mogu izaći iz manastira samo kada je neka preka potreba, ali samo sa blagoslovom onoga kome je poverena uprava Prema tome, koji naruše ovu naredbu koju smo izdali, bilo da su žene ili muškarci, neka se podvrgnu potrebnim epitimijama.


47. pravilo: Niti žena u muškom, niti muškarac u ženskom manastiru neka ne spasa jer verujući moraju biti slobodni od svake sumnje i sablazni, i svoj život moraju upravljati na pristojnu i lepu službu Gospodnju (pogl. 1. Kor. 7, 35). A koji prestupe preko ovoga, bio on klirik ili laik, neka bude odlučen.


48. pravilo: Žena onoga koji je uzveden na episkopsko dostojanstvo, pošto se prethodno razluči kroz zajedničku saglasnost sa svojim mužem, neka nakon toga što joj je muž postavljen za episkopa, pristupi u manastir koji je daleko od episkopije kojom upravlja njen nekadašnji muž, a od episkopa neka dobija šta joj je potrebno za izdržavanje. Ukoliko se pokaže da je ta žena dostojna, neka bude postavljena u dostojanstvo đakonise.


49. pravilo: Ponavljajući i ono sveto pravilo, naređujemo: da jednom posvećen manastir mora to za uvek i ostati; dobra koja mu pripadaju takođe neka budu sačuvana, i nikada neka ne mogu biti pretvorena u svetovna obitavališta, niti ih iko sme prodavati svetovnim ljudima. Ako se to do sada i događalo, naređujemo: da to ne može imati nikakve važnosti, a koji se usude da čine protivno ovom pravilu, neka ponesu epitimiju po pravilima.


50. pravilo: Niko, ni laik ni klirik, u buduće ne sme da se prepušta kockanju. Ko se zatekne u tome, ako je klirik, neka bude svrgnut, a ako je laik, neka bude odlučen.


51. pravilo: Ovaj sveti vaseljenski Sabor potpuno zabranjuje bavljenje komedijašenjem, a takođe i takve predstave; takođe zabranjuje i predstave sa zverima i predstave sa plesom. Koji povrede ovo pravilo, i odaju se onome što je zabranjeno, ako je klirik neka bude nizvrgnut, a ako je laik, neka bude odlučen iz crkvene zajednice.


52. pravilo: U sve dane posta svete Četrdesetnice, osim subote i nedelje i svetoga dana Blagovesti, neka ne biva druga liturgija osim (liturgija) Pređeosvećenih Darova.


53. pravilo: Pošto je duhovno srodstvo važnije od veze (saveza) po telu, a mi smo saznali da u pojedinim mestima neki koji primaju (kumuju) decu na svetom i spasiteljnom krštenju kasnije stupaju u brak sa njihovim udovim majkama, naređujemo: da se takvo šta u buduće ne čini; a ako se neko, posle proglašenja ovog pravila, zatekne u tome, neka najpre prekine sa takvim protivzakonitim supružništvom, a zatim neka podlegne epitimiji kao bludočinitelj.


54. pravilo: Sveto Pismo nas uči: „Niko da ne pristupa k rodici svojoj po krvi, da otkrije golotinju njezinu“ (3. Mojs. 18, 6); Bogonosni Vasilije (Veliki) u svojim pravilima je naveo neke od zabranjenih brakova, dok o mnogima nije govorio, te nam je i jednim i drugim (postupkom) doneo mnogo koristi. Jer, izbegavajući mnoštvo sramnih imena (reči), da ne bi oskrnavile govor, on je opštim imenima označio nečistoću i time nam je zapravo (na uopšten način) pokazao protivzakonite brakove. A pošto usled takvog ćutanja, i što nisu mogli biti jasno ukazani nepravilni brakovi (oni koji se zabranjuju), našli smo za shodno da sve to preciznije izložimo. Te, prema tome; onaj ko stupi u bračnu vezu sa svojim bratunčedom (bratovim detetom), ili otac i sin sa majkom i kćerkom, ili otac i sin sa dvema sestrama, ili majka i kćer sa dva brata, ili dve sestre sa dva brata, naređujemo: svi ovi moraju se podvrgnuti pravilu o sedmogodišnjoj epitimiji, naravno, uz prekidanje takvog bezakonitog supružništva.


55. pravilo: Pošto smo razumeli da oni koji su u Rimu, uz sveti post Četrdesetnice, poste i subotom, suprotno crkvenom predanju, sveti Sabor odlučuje: da i u rimskoj crkvi mora biti nepovređeno pravilo koje kaže da klirik koji se zatekne da posti u sveti dan Gospodnji (nedeljom; ili u subotu (osim jedne jedine), takav neka bude svrgnut. Ukoliko je laik, neka bude odlučen.


56. pravilo: Saznali smo da u Jermeniji i po drugim mestima, subotama i nedeljama svete Četrdesetnice neki jedu jaja i sir. Zbog toga ustanovljujemo i ovo: da u Crkvi Božijoj, po svoj vaseljeni, bude isti poredak (čin), te da se post mora očuvati uzdržavanjem od svega što je zaklato, a takođe i od sira i jaja (jer to dvoje su takođe produkt od onoga čega se uzdržavamo) Koji se ovoga ne budu pridržavali, ukoliko su klirici, neka se svrgnu, a ako su laici, neka budu odlučeni.


57. pravilo: U oltaru se ne sme prinositi med i mleko.


58. pravilo: Niko ko pripada laicima neka sam sebi ne daje svete Tajne kada je prisutan episkop, sveštenik ili đakon. Ko se usudi da čini suprotno ovome neka sedam dana bude odlučen, da bi se kroz to naučio „da ne misli o sebi više nego što valja misliti“ (Rim. 12,3).


59. pravilo: Neka niko ne obavlja krštenje u bogomolji koja se nalazi u (privatnom) domu. Ko želi da bude udostojen prečistog prosvećenja, neka pristupi sabornim crkvama, i tamo neka prime taj dar. Ko se zatekne u tome da ne čuva ono što smo naredili, ako je klirik, neka bude nizvrgnut, a ako je laik, neka bude odlučen.


60. pravilo: Apostol je jasno rekao: „Ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh sa Njime“ (1. Kor. 6, 17), te onaj ko čini suprotno projavljuje sebe kao protivnika. Prema tome, za one koji sebe predstavljaju kao da su obuzeti demonom, pa se pretvaraju i varaju narod, ustanovljujemo: da takvi moraju biti kažnjeni na svaki način i da moraju biti podvrgnuti istim onim kaznama kojima se podvrgavaju oni koji su zaista obuzeti demonima a kada se trebaju osloboditi demonskog uticaja.


61. pravilo: Koji se obraćaju za pomoć gatarima (volšebnicima) ili „stotnicima“ ili drugima koji se bave sličnim nedelima, a sa ciljem da od takvih ljudi saznaju (budućnost), neka shodno onome šta su naši Oci već po pitanju takvih naredili, podlegnu (po pravilu) šestogodišnjoj epitimiji. Istoj kazni se moraju podvrgnuti i oni koji vode medvede ili slične životinje radi zabave drugih (ljudi), a na štetu običnog sveta, te varajući, proriču nekakve ludosti o sreći, sudbini, rodoslovlju i mnogim sličnim stvarima. Isto tako i oni koje zovu „oblakogonitelji“, kao i one koji se bave magijom i koji prave talismane protiv čarolija, a takođe i gatare. A koji ostanu uporni u ovim bolesnim delima, i ne žele da prekinu sa njima i da se sklone od tih štetnih neznabožačkih izmišljotina, naređujemo: da u potpunosti budu prognani iz Crkve, kao što i nalažu sveta pravila. Jer, kao što kaže apostol: „Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav dio ima verni sa nevernikom?“ (2. Kor. 6,14-16).


62. pravilo: Tako zvane „kalende“, „vote (bote)“, „vrumalije (brumalije)“ i narodni zborovi koji bivaju u prvi dan meseca marta, želimo da zauvek budu odbačeni od strane verujućih (hrišćana). Isto tako osuđujemo i svenarodne (javne) ženske plesove kao nepristojne i kao one koji mogu doneti mnogo štete i pogibelji. Takođe (osuđujemo) plesove i obrede koje čine muškarci i žene, po nekom drevnom (jelinskom) običaju u čast neznabožačkih božanstava, jer to nije svojstveno hrišćanskom životu. Takođe naređujemo da se muškarci ne oblače u žensku odeću, niti žena u odeću koja priliči muškarcima. Isto tako, zabranjujemo stavljanje maski, bilo onih komičnih, satiričnih ili tragičnih; zatim zabranjujemo prizivanje imena mrskog Dionisa, i pri izlivanju (točenju, ceđenju) vina iz bokala ne činiti smeh, te zbog neznanja ili po sujeti, činiti ono što je zapravo đavolja obmana. Prema tome, oni koji se u buduće usude činiti ono šta je zabranjeno ovim pravilom, naređujemo: ako su klirici, neka budu svrgnuti, a ako su laici, neka se odluče od crkvene zajednice.


63. pravilo: „Istorija o mučenicima“, koja je sastavljena od strane neprijatelja Crkve i istine sa ciljem da umanji čast mučenika Hristovih, i da se u nevericu dovedu oni koji slušaju te reči, zapovedamo: da se takvi lažni spisi u crkvama ne čitaju nego da budu spaljeni. Oni koji ih prihvataju kao istinite, takvi neka budu anatemisani.


64. pravilo: Ne priliči laiku da drži govore i poučava narod te time na sebe uzimati učiteljsko dostojanstvo, nego se on (laik) mora pokoravati ustanovi koju je Gospod predao, i slušati one koji su dobili blagodat učiteljstva i od njih se učiti onome što je istinito. Jer u jednoj je Crkvi različite udove ustrojio Bog, po reči apostola (1. Kor. 12, 27); (sveti) Grigorije Bogoslov, tumačeći to kazuje: „Braćo, ovakav poredak poštujmo i ovakav red čuvajmo: jedan neka bude uho, a drugi neka bude jezik; jedan neka bude ruka, a drugi pak nešto drugo. Isto tako, jedan neka uči a drugi neka se uči (poučava)... A onaj koji uči, neka to radi u poslušnosti; onaj koji razdaje, neka to čini sa radošću; onaj koji služi, neka služi usrdno. I da ne budemo svi jezik (što je najbrže), a takođe da svi ne budemo apostoli ili proroci, niti da svi tumačimo... Zašto se praviš pastir kada si ovca? Zašto se prikazuješ da si glava, kada si noga? Zašto se upinješ da budeš vojvoda, a uvršten si među vojnike?... Premudrost zapoveda: Ne budi brz na reči (Ekl. 5, 1), i ne pravi se bogatim, kada si ubog; ne traži da si mudriji od mudrih (Priče 23, 4)“. A koji se zatekne da je prestupio ovo pravilo, neka četrdeset dana bude odlučen od crkvene zajednice.


65. pravilo: Naređujemo da od sada prestane sa (običajem) paljenja vatri kada je mladina (mlad mesec), kao što to neki čine pred svojim kućama i radionicama, a zatim (te vatre), po nekom drevnom običaju bezumno preskaču. Ukoliko to neko čini, ako je klirik, neka se svrgne, a ako je laik, neka se odluči jer, u Svetom Pismu je rečeno: „I načini Manasija oltar svoj vojsci nebesnoj u dva trijema doma Gospodnjeg, i decu svoju provođaše kroz vatru i vračaše i gataše, i uredi one, koji gataju po utrobama i umnoži gatare i uzbudi da se čini sve što je zlo pred Gospodom, i izazove gnjev Njegov...“ (4. Car. 21, 5-6).


66. pravilo: Od svetog dana vaskrsenja Hrista Boga našega, pa do nove nedelje, tokom čitave te sedmice, vernici su dužni da u hramovima postojano budu u psalmima, molitvama i duhovnim himnama, radujući se u Hristu i svetkujući; takođe neka slušaju čitanja iz Svetog Pisma i neka se naslađuju svetim Tajnama jer ćemo na taj način zajedno sa Hristom i mi vaskrsnuti i vazneti se. Zato, neka u pomenute dane, nikako ne biva konjskih trka ili nekih drugih narodnih igara.


67. pravilo: Sveto Pismo nam kaže da se čuvamo od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda (pogl. Dela ap. 16, 29). Zato, kao što i treba, podvrgavamo kazni one koji se zbog lakomstva svoje utrobe, prepuštaju jedenju hrane u kojoj je (sveža) krv bilo kakve životinje. Dakle, koji se usudi da u buduće, na bilo koji način jede krv životinja, ako je klirik, neka bude nizvrgnut, a ako je laik, neka se odluči.


68. pravilo: Knjige Starog i Novog Zaveta, a takođe i dela svetih i priznatih naših propovednika i učitelja, niko ne sme da kvari (povređuje) ili prepravlja. Takođe te knjige ne sme davati prodavcima (knjiga), ni onima koje nazivaju „mirovarci“ („prodavcima mazova“) niti bilo kome drugome da na taj način ne bi bile izgubljene, osim u slučaju kada su te knjige toliko oštećene da se više ne mogu upotrebljavati. Onaj ko se zatekne da čini nešto takvo, neka bude odlučen na godinu dana. Na isti način, i onaj koji kupuje takve knjige, a ako ih neće zadržati uz sebe zbog sopstvene koristi (od njih), niti ih želi pokloniti drugome radi dobročinjenja ili na čuvanje, nego se usudi da te knjige uništava (kvari), neka bude odlučen.


69. pravilo: Neka je zabranjeno svakome ko pripada laicima da ulazi unutar svetog oltara. Ovo, po drevnom predanju, može biti dopušteno samo vlasti i carskom dostojanstvu kada zaželi da prinese darove Tvorcu.


70. pravilo: Neka je ženama zabranjeno da govore u vreme svete Liturgije, jer, po rečima apostola: „Kao po svima Crkvama svetih, žene vaše u Crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego neka se pokoravaju, kao što i Zakon govori. Ako li hoće šta da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe; jer je neprilično ženi da govori u Crkvi“ (1. Kor. 14, 34-35).


71. pravilo: Oni koji se uče građanskim zakonima, ne smeju slediti neznabožačke (jelinske) običaje, niti posećivati pozorišta, niti obavljati tzv. „kilistre“, niti se oblačiti u odeću koja nije u opštoj upotrebi, i to ni u vreme kada započnu sa učenjem, niti kada se ono završava, a takođe ni tokom trajanja školovanja. Koji se usudi da prekrši ovo pravilo, neka bude odlučen.


72. pravilo: Nije dopušteno pravoslavnom muškarcu da stupa u brak sa ženom koja je jeretik, a takođe ni pravoslavnoj ženi da se venčava sa jeretikom. Ako se otkrije da je neko postupio protivno ovom pravilu, neka se takav brak smatra za ništavan i neka se ta nezakonita veza prekine jer ne treba da se meša ono što se ne može mešati, niti se može sastavljati zajedno jagnje i vuk, ni sa Hristovim delom nasledstvo grešnika. Ko prestupi protiv ovoga što smo ustanovili, taj neka bude odlučen. Ali, kako su neki još dok su bili izvan vere, i dok još nisu bili pribrojani stadu pravoslavnih, sklopili brak, pa se zatim, jedan od supružnika, izabravši dobro, obratio ka svetlosti Istine, a drugi ostao i dalje u zabludama, ne želeći da pohita k Bogu, i ako pri tome ženi koja nije pravoslavna bude ugodno da živi sa mužem koji je pravoslavan, ili obratno, mužu koji nije pravoslavan da živi sa pravoslavnom ženom, neka se među sobom ne dele jer sveti apostol kaže: „Jer se neverujući muž posveti ženom, i žena neverujuća posveti se mužem“ (1.Kop.7,14).


73. pravilo: Pošto nam je životvornim krstom otkriveno spasenje, mi moramo čitavo naše staranje uložiti da se odaje dostojna čast onome sredstvu (krstu) pomoću koga smo spašeni od drevnog grehopada. Prema tome, odajući časnom krstu poklonjenje i umom i rečju, i osećanjima, mi zapovedamo da se moraju izbrisati slike krsta koje neki postavljaju na podovima, da se ne bi, kada staju nogama na njih, nanela uvreda znamenju naše pobede. Radi toga naređujemo: da budu odlučeni svi oni koji od sada budu crtali izobraženje krsta po podovima.


74. pravilo: U mestima koja su posvećena Gospodu ili u crkvama, ne smeju se držati agape (večere ljubavi), kao što se ne sme unutar hrama jesti niti prostirati postelja. Koji se usude da to čine, ili neka prestanu ili neka budu odlučeni.


75. pravilo: Želimo da oni koji dolaze u hram radi pevanja ne koriste razuzdanu viku i da ne čine bilo šta što nije saglasno učenju Crkve. Oni moraju, da u najvećoj pažnji i skrušeno sa umiljenjem, prinose psalmopojanje Bogu, Koji vidi sve skriveno. I Sveto Pismo uči sinove Izrailjeve da budu pobožni (pogl. 3. Mojs. 15, 31).


76. pravilo: Čuvajući poštovanje prema Crkvi, niko ne sme unutar svete ograde (hrama) postavljati krčme ili mesta za obedovanje, niti tu činiti bilo kakvu prodaju. Jer, Spasitelj i Bog naš, poučavajući nas Svojim životom, zapovedio nam je da dom Oca Njegovog ne činimo domom trgovine. On je i menjačima prosuo novac i izgnao one koji su sveto mesto pretvarali u svetovno (pogl. Jn. 2, 15-16). Zato, onaj koji se zatekne u takvom prestupu, neka bude odlučen.


77. pravilo: Sveštenoslužitelji, klirici i monasi ne smeju se zajedno sa ženama kupati po banjama (kupatilima). Isto ne priliči ni laiku jer ovo je jedan od čestih prigovora koje nam upućuju neznabošci. Ako se neki klirik zatekne u ovome, neka se svrgne, a ako je laik, neka bude odlučen.


78. pravilo: Koji se pripremaju za krštenje moraju biti poučavani istinama vere i u peti dan sedmice moraju davati odgovore episkopu ili svešteniku.


79. pravilo: Ispovedajući učenje da je božanstveni porod Djeve, koji je bio bez porođajnih bolova, bez semena postao, i učeći ovome celokupno stado (svete Crkve), smatramo zaslužnim popravljanja one koji zbog svog neznanja čine nešto što ne treba. Pošto ima nekih koji posle dana svetog rođenja Hristovog priređuju (prave) posebne hlebove od pšeničnog brašna, te ih dele među sobom u nekakvu čast porođajnih bolova neporočne Djeve, naređujemo: da oni koji su verujući, ništa takvo ne čine u buduće jer to nije u čast Djevi koja je na način koji se umom i rečju ne može shvatiti i opisati, rodila po telu Logosa, te da Njen porođaj ne zamišljaju i ne definišu kao porođaj običnih žena. Koji se u buduće zateknu u ovome, ako su klirici, neka budu nizvrgnuti, a ako su laici, neka budu odlučeni.


80. pravilo: Episkop ili sveštenik ili đakon, ili neko drugi ko pripada kliru, a takođe i laik koji nema nikakvog neodložnog posla ili potrebu da duže bude izvan svoje crkve, nego boravi u gradu, a neće da dođe tokom tri nedelje na crkveno sabranje, ako je klirik neka se svrgne, a ako je laik, neka bude udaljen od crkvene zajednice.


81. pravilo: Pošto smo saznali da u nekim oblastima Trisvetoj pesmi kao dodatak, posle reči „Sveti besmrtni“ pridodaju; „Koji si raspet za nas, pomiluj nas“, a to su drevni sveti Oci smatrali da nije u saglasnosti sa blagočešćem i odbacili kao deo ove pesme zajedno sa bezakonim jeretikom koji je sastavio te reči, potvrđujemo i mi ono što su sveti Oci pre nas pobožno ustanovili, te predajemo anatemi one, koji nakon ove naredbe, budu prouznosili pomenute reči ili na bilo koji drugi način dopunjavali ili skrnavili Trisvetu pesmu. Ako neko od onih koji pripadaju sveštenstvu prestupe ovo šta je ustanovljeno, zapovedamo da bude lišen svešteničkog dostojanstva, a ako je laik ili monah, neka bude odlučen od crkvene zajednice.


82. pravilo: Na nekim svetim ikonama naslikano je jagnje, na koje prstom pokazuje Preteča, i koje je uzeto kao znak (obraz) blagosti (blagodati), prikazujući nam kroz zakon pravog Agneca - Hrista Boga našeg. Poštujući drevne obraze i slike, kao znamenja i predizobraženja istine, mi poštujemo blagodat i istinu, priznajući istu radi ispunjenja zakona. Zbog toga, da bi i ikonopisačkom veštinom očima svih bilo predstavljeno ono što je savršeno, naređujemo: da se od sada umesto pomenutog jagnjeta slika (ikonopiše) ikona Agneca koji je na Sebe uzeo grehe sveta, ikona (obraz) Hrista Boga našega, kako bi time, gledajući na smirenje Boga Logosa, u nama potaknut spomen na Njegov život u telu, na Njegova stradanja i spasiteljnu smrt (na krstu) i iskupljenje sveta koje se Njime izvršilo.


83. pravilo: Neka niko ne daje evharistiju onima koji su umrli, jer napisano je: „Uzmite, jedite“ (Mt. 26, 26), a tela upokojenih ne mogu ni uzimati, ni jesti.


84. pravilo: Sledeći kanonskim odredbama svetih Otaca, naređujemo i u pogledu dece (sledeće): svaki put, kada se ne nađu pouzdani svedoci koji mogu dokazati da su ta deca zaista krštena, a ona sama zbog svog uzrasta nisu u mogućnosti da tačno odgovore da li im je Tajna podarena ili nije, potrebno ih je krstiti, ne smućujući se ni o čemu da ih takva nepoznanica ne bi lišila očišćenja tom svetinjom.


85. pravilo: Pismom nam je predato da svaka reč postaje priznatom kada postoje dva ili tri svedoka (pogl. 5. Mojs. 19, 15). Zbog toga naređujemo: da robovi koji bivaju otpušteni od svojih gospodara, moraju dobiti slobodu pred tri svedoka koji će svojim prisustvom dati zakonitost aktu oslobađanja i posvedočiće o onome šta je urađeno.


86. pravilo: Naređujemo da oni koji na zlo duša sabiraju i drže bludnice, ako su klirici, moraju biti odlučeni i nizvrgnuti, a ako su laici, moraju biti odlučeni.


87. pravilo: Žena koja ostavi svoga muža pa pođe za drugoga, preljubnica je, po svetom i božanstvenom Vasiliju, koji pri tom navodi reči proroka Jeremije (pogl. Jer. 3,1) i ono šta je rečeno u knjizi Priča (pogl. Prič. 18, 23). Ako se, dakle, dozna da je žena ostavila muža bez razloga, tada je on (njen muž) dostojan snishođenja, a žena epitimije. Snishođenje mužu sastoji se u tome što će on moći da ostane u crkvenoj zajednici. Ali, koji ostavi ženu sa kojom je u zakonitom braku, pa uzme drugu, po reči Gospodnjoj (pogl. Lk. 16, 18), takav podleže osudi za preljubu. A od Otaca naših kanonski je ustanovljeno da takvi godinu dana moraju provesti među onima koji plaču, dve godine među onima koji slušaju čitanje Pisma, tri godine sa onima koji pripadaju, a sedmu godinu stajati sa vernima i na taj način se udostojiti Pričešća, naravno ako se budu kajali sa suzama.


88. pravilo: Neka unutar ograde svetog hrama niko ne uvodi bilo kakvu životinju, osim slučaja da kada neki putnik, prinuđen velikom potrebom, a nema ni stana ni gostionice, uđe unutar te ograde jer, kada se životinja ne bi uvela u ogradu, mogla bi kojim slučajem i stradati, a onaj čovek, izgubivši životinju i ne mogavši da nastavi put, bio bi izložen opasnosti. Mi znamo da je subota načinjena radi čoveka (pogl. Mt. 2, 27), te se zato na svaki način treba starati o spasenju i bezopasnosti za čoveka. Ako se neko zatekne da je po gore navedenom, bez potrebe uveo životinju u (ogradu) hrama, ako je klirik, neka se svrgne, a ako je laik, neka bude odlučen.


89. pravilo: Vernici koji su proveli dane spasiteljnog stradanja u skrušenosti srca, postu i molitvi, treba da okončavaju post u srednje sate noći (po) Velikoj suboti jer sveti jevanđelisti Matej i Luka rekoše: „Pošto minu subota“ (Mt. 28, 1) i: „Vrlo rano“ (Lk. 24, 1) izobražavaju nam (vreme) kada je noć još duboka.


90. pravilo: Od bogonosnih Otaca naših kanonski smo primili da ne treba klečati nedeljom radi odavanja časti vaskrsenju Hristovom. Zato, da niko ne bi bio u neznanju, vernicima zapovedamo da od subote, posle večernjeg ulaska sveštenoslužitelja u oltar, po utvrđenom običaju, niko ne sme klečati do sledeće večeri, tj. nedelje, i tada, posle večernjeg ulaska, može se ponovo klečati i na takav način uznositi molitva Gospodu. Jer, smatrajući noć posle subote kao preteču vaskrsenja Spasitelja našeg, od tada duhovno započinjemo pesme, i prenosimo praznik iz tame u svetlost, te tako to vreme noći i dana praznujemo vaskrsenje.


91. pravilo: Žene koje daju nekakve lekove da bi njima izazvale pobačaj, i (žene) koje uzimaju otrov da bi ubile plod, podvrgavamo epitimiji čovekoubica.


92. pravilo: U pogledu onih koji otimaju žene pod izgovorom supružništva ili sadejstvuju u tome ili pomažu otmičarima, sveti Sabor naređuje: ako su klirici, neka budu nizvrgnuti sa svoga stepena, a ako su laici, neka budu predati anatemi.


93. pravilo: Žena kojoj je muž otišao na put, i duže vremena se o njemu ništa ne zna, a ona ne dočekavši da se uveri o njegovoj smrti krene (ode) drugom muškarcu i uda se, takva žena je preljubnica. Pod istu osudu potpadaju i žene vojnika koje se udaju pre nego što saznaju šta je sa njihovim muževima, a isto tako i one koje, kada im muževi otputuju, neće da sačekaju njihov povratak. Snishođenje u ovom slučaju može biti samo prema onima kada se sazna da je muž dotične žene zaista poginuo. Ona koja se po neznanju udala za muškarca koga je žena svojevremeno ostavila, a kasnije bude otpuštena od tog čoveka jer mu se prva žena vratila, mada je pala u bludočinjenje (a pošto je bila u neznanju), takvoj se brak ne zabranjuje. Mada je bolje da ostane izvan braka. Ako se posle nekog vremena vrati vojnik čija je žena, zbog njegovog dugog odsustvovanja, pošla za drugog čoveka, taj vojnik neka uzme, ako želi, nazad svoju ženu pri čemu neka se i njoj da oproštaj, sa obzirom na njeno neznanje, a isto tako i onome čoveku koji je ušao u brak sa tom ženom.


94. pravilo: One koji se zaklinju neznabožačkim zakletvama, pravilo podvrgava epitimiji. Za takve i mi određujemo odlučenje.


95. pravilo: Koji se iz jeresi obraćaju u pravoslavlje i u broju onih koji se spasavaju od jeretika, primamo po sledećem obredu (činu) i običaju: arijance, makedonjane, navatijane (novacijane) koji sebe nazivaju „čisti (katari) i bolji (lijevi)“, tetratide, apolinarijevce onda kada oni sami, pismeno, anatemišu svaku jeres koja misli (uči) drugačije od Božije, saborne i apostolske Crkve, (tek tada ih) primamo, znamenujući ih, tj. pomazujući svetim mirom kao prvo čelo, zatim oči, pa nozdrve, pa usta, pa uši. I dok ih znamenujemo (zapečaćujemo), govorimo: „Pečat dara Duha Svetoga“. Što se tiče onih koji su bili među pavlijanima, a zatim priđoše sabornoj Crkvi, ustanovljeno je da oni, svakako, moraju ponovo biti kršteni. Evnomijane, koji se krštavaju jednokratnim pogružavanjem, i montaniste (koje ovde nazivaju „frizi (frigi)“), i savelijance (koji se drže mišljenja o „sinoočevstvu“), i sve ostale jeretike, a ovde ih ima mnogo, po najviše onih koji dođoše iz Galatije, sve te, kada žele da budu prisajedinjeni pravoslavlju, primamo kao neznabošce: prvog dana ih činimo hrišćanima, drugog dana - oglašenima, trećega dana ih zaklinjemo trokratnim duvanjem u lice i u uši. Tako oglašene, zadržavamo ih u hramu da slušaju Pismo, a zatim krštavamo. Isto tako i manihejce, valentinjane, markionite i njima slične jeretike. Nestorijevci su dužni da podnesu pismenu anatemu kojom proklinju svoju (nekadašnju) jeres i Nestorija, Evtihija, Dioskora, Sevirija i ostale vođe takvih jeresi, kao i njihove istomišljenike i sve gore pomenute jeresi. I tek tada da budu učesnici svetog pričešća.


96. pravilo: Koji se kroz krštenje obukoše u Hrista, time su obećali da će sledovati život Njegov (Hristov) po telu. Zbog toga one, koji nekakvim veštačkim vlasima ukrašavaju kosu na glavi, na štetu onih koji ih gledaju i na taj način dovode u prelest duše drugih ljudi, takvima dajemo očinski (roditeljski) lek kroz kaznu, poučavajući ih i upućujući na mudar život, te da, prekinuvši sa tom prelešću, prevarom i taštinom koja iz materije potiče, svoj um svagda usmeravaju ka blaženom životu, te da u strahu (Božijem) čisto i pravedno žive i da se Bogu, koliko to mogu, svojim uzornim vladanjem približe. Potičemo ih na to da se okrenu ka unutrašnjem čoveku a ne spoljašnjem, da se ukrašavaju vrlinama, dobrim i neporočnim životom, da u sebi više ne čuvaju nikakve ostatke poročnosti koja potiče iz neprijateljske obesti. Koji postupaju suprotno ovome pravilu, neka budu odlučeni.


97. pravilo: Oni koji živeći sa ženom, ili na drugi način nerazumno pretvaraju sveta mesta u obična, i na takav način borave u njima, zapovedamo da takvi moraju biti izgnani čak i iz onih mesta u svetim hramovima koja su određena za oglašene. Koji se ne budu pridržavali ovoga, ako su klirici, neka budu nizvrgnuti, a ako su laici, neka budu odlučeni.


98. pravilo: Koji radi braka uzme ženu koja je obručena (zaručena) za drugoga, a njen obručenik (zaručnik) je još živ, takav neka podlegne kazni za preljubu.


99. pravilo: Kako smo saznali, u oblastima Jermenije dešava se i to da neki, pošto u svetom oltaru zgotove (skuvaju, ispeku) komade mesa, prinose delove (tog) mesa i dele ih (po običaju Judeja) sveštenicima. Zbog toga, čuvajući čistoću Crkve, naređujemo: da niko od sveštenoslužitelja ne sme uzimati komade tog mesa koje prinose pomenuti ljudi, i neka budu zadovoljni onim što vernici prinose. Pomenuti prinosi neka budu izvan hrama, a koji čine suprotno, neka budu odlučeni.


100. pravilo: „Oči tvoje neka gledaju pravo“ i „više od svega što se čuva, čuvaj srce svoje“, - kazuje nam premudrost (pogl. Prič. 4, 23, 25), jer telesna osećanja lako prenose svoje utiske u dušu. Zato, zabranjujemo da se na bilo koji način crtaju slike (bilo na daskama ili na nekom drugom materijalu) koje mame pogled, razvraćaju um i koje raspaljuju plamen pohote. Koji se usudi da čini suprotno ovom pravilu, neka bude odlučen.


101. pravilo: Čoveka, koji je stvoren po obrazu Božijem, sveti apostol naziva telom i hramom Hristovim. A kako je stradanjem Spasitelja čovek udostojen da jede i pije Hrista, i time se neprekidno preobrazuje ka večnom životu, i telo i dušu osvećuje kroz pričešćivanje svetim Tajnama, radi toga onaj, ko hoće u vreme liturgije da se pričesti prečistim Telom, i da jedno sa Njim postane, taj čovek mora da krstoobrazno sklopi ruke, i da tako pristupa, i da prima zajednicu blagodati. Jer onima koji podnose (prinose) nekakve stvari (naprave) od zlata ili nekog drugog materijala (umesto ruku) da bi u to primili Božanstveni Dar, i tako žele da se udostoje prečiste zajednice, mi to od sada ne dozvoljavamo (da čine) jer umesto da prvo i iznad svega poštuju Božije, oni prednost daju nekakvoj materiji (materijalu) potčinjenoj rukama čovečijim. A koji se zateknu da razdaju pričešće onima koji donose te naprave (rukotvorine), neka budu odlučeni, kao i oni koji tako žele da prime pričešće.


102. pravilo: Koji su od Boga dobili vlast da vezuju i razrešuju, treba da uzmu u obzir osobine greha i spremnost onoga koji je pogrešio na obraćenje (od greha), te da prema tome daju lekove koji su potrebni za isceljenje bolesti. To je potrebno činiti da se ne bi, ako se ne uzme u obzir i jedno i drugo, bolesnik lišio spasenja. Potrebno je znati da bolest greha nije identična, nego je različita i mnogoobrazna, i proizvodi mnogobrojne ogranke pogibelji iz kojih se zlo obilno razvija i prostire na daleko, sve dok se, zauzimanjem lekara, (to zlo) ne obuzda. Zbog toga, onaj koji se bavi duhovnim lečenjem, najpre treba i mora da sazna kakvo je raspoloženje (stanje) onoga ko je zgrešio, te da sazna da li on želi ili ne želi isceljenje, tj. da li svojim postupcima i dalje teži ka bolesti i na koji način provodi vreme svoga života. Ukoliko se (grešnik) ne usprotivi i spreman je na isceljenje duševne rane uzimanjem lekova koji su mu dati, tada ga treba udostojiti (po meri) milosrđem. Jer u Boga, i u onoga koji se prihvatio pastirske službe, svo staranje je u tome da se vrati zabludela ovca, i da se lek da onome ko je ranjen zmijom. Takođe mora nastojati i u tome da (oboleli) ne padne u očajanje, niti da se prepusti neurednom životu, nego on mora na svaki način, pa i posredstvom oštrih i teških sredstava, zaustaviti stradanje, i postarati se da rana zaceli, uzimajući pri tome u obzir plodove pokajanja, i mudro upućujući čoveka prizvanog ka višnjem prosvećenju. Zbog toga, mi treba da znamo i jedno i drugo - i ono što zapoveda najviši zakon,- i ono što je vezano za običaj. A u pogledu onih koji ne priznaju uzvišenost pokajanja, potrebno je slediti predatom (nam) obrazu (ustanovi), kao što nas uči sveti Vasilije (Veliki).

Izvori[uredi]

  • Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
  • Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.