Правила Осмог помесног сабора

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
OrthodoxCross(black,contoured).svg


ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ КАРТАГИНСКОГ САБОРА


1. правило: Да се строго морају чувати одредбе сабора у Никеји. Епископ Аврелије рече: „Ове одредбе, које имамо сабране у списима, а које су са собом донели наши Оци са сабора у Никеји, као и са сабора који су касније били, такође и одредбе које смо ми установили, пошто буду потврђене, нека се у будуће строго чувају“.


2. правило: О проповедању Пресвете Тројице.

Сав Сабор рече: „Као што Бог жели, пре свега се мора једнодушним исповедањем исповедити вера Цркве коју ми, на овом славном Сабору признајемо, а затим, сагласношћу свакога посебно и свих заједно, мора се чувати ред у Цркви. Да се у својим мислима утврде браћа и наши саепископи који су тек постављени, потребно је додати и оно што смо ми од Отаца наших примили као непомерљиву наредбу, а то је да сви у нашим умовима свето и непоколебљиво чувамо јединство Тројице - Оца и Сина и Светога Духа, које у себи не познаје никакво дељење; и као што смо ми научени, тако ћемо томе учити и (верујући) народ“.

Исто су тако на сав глас рекли и сви они епископи који су тек били постављени: „Овако примамо, овако чувамо, овако учимо, у свему следећи Јеванђеоску веру, а уједно и вашу поуку“.


3. правило: О уздржању

Епископ Аврелије рече: „Када се на прошлом сабору говорило о начину уздржања и чистоћи живота, установљено је да ова три степена (тј. епископ, свештеник и ђакон), који су већ везани везом чистоће живота услед самог посвећења, морају у свему бити уздржани, као што и приличи светим епископима и Божјим свештеницима и левитима који служе при Божанственим свештенодејствима, како би могли добити, што од Бога у простити моле, пак према томе и ми (такође) морамо чувати оно што нам је предато од Апостола, и што важи од старине (древности)“.


4. правило: О лицима који су у различитим чиновима, а који се требају уздржавати од жена.

Епископ Фаустин Пикенски, из Потентинске области, заступник цркве у Риму, рече: „Нека се установи да се морају уздржавати од жена и чувати целомудреност, и епископ, и свештеник и ђакон, и сви који дотичу светињу“. Сви епископи рекоше: „Нека се установи да сви који чувају олтар или му служе, морају пазити на своју моралну чистоћу“.


5. правило: О лакомству

Епископ Аврелије рече: „Потребно је угушити страст лакомства за коју нико не сумња да је мајка сваког зла, и дакле, нека се нико не поводи за туђим, и нека нико не прелази ради добити границе које су поставили Оци, као што никоме ко је у клиру није допуштено да узима камату ни за какву ствар. Допуштамо да питања, која се поново појаве, ако су нејасна или сасвим скривена, захтевају наше разматрање и одредбе; али у погледу онога што је у потпуности јасно установило Свето Писмо, није потребно да се о томе доносе (додатне) одлуке, него је потребно следити за оним што је установљено. Наравно, да оно што код лаика заслужује прекор, да се то много строжије треба судити код клирика“. Сав Сабор рече: „Нико није против Пророка, нико против Јеванђеља поступио а да није без казне остао“.


6. правило: О томе да свето миро не могу справљати свештеници

Справљање мира и освећење дјева нека не чине свештеници. Свештенику такође није допуштено да са Црквом помирује оне који се кају, и то јавно, на литургији. Ово је свима угодно.


7. правило: О милости према онима који су у животној опасности

Епископ Аврелије рече: „Ако се неко нађе у смртној опасности, и замоли да буде помирен (измирен) са светим олтаром, а епископ је одсутан, свештеник (по утврђеном поретку) треба да упита епископа (о томе шта да чини), и тада, са допуштењем епископа, помирити (са Црквом) онога који се налази у опасности“.


8. правило: О онима који подносе тужбе на старије, и о томе да никакав клеветник не сме тужити епископа

Епископ Нумидије Мазулитански рече: „Много је оних чије је понашање неваљало, и којима је мило да у свакој прилици подижу оптужбе против Отаца и епископа. Треба ли такве примати или не?“ Епископ Аврелије рече: „Да ли је, дакле, вашој љубави угодно да они, који су уплетени у различите преступе, не смеју подизати тужбу против епископа?“ Сви епископи рекоше: „Нека се не прима тужба од онога ко је клеветник“.


9. правило: О онима који због својих преступа бивају изопштени из црквене заједнице

Епископ Августин, заступник Нумидијске области, рече: „Удостојите се и ово установити: да ако неки епископ или свештеник прими у заједницу оне који су због својих преступа правилно изошптени из Цркве, да и тај епископ или свештеник има потпасти онаквој осуди као и они који су одбегли од канонске осуде овога епископа“. Сви епископи рекоше: „Прихватамо и ово“.


10. правило: О свештеницима који бивају осуђени од стране својих епископа

Епископ Алипије, заступник Нумидијске области, рече: „Не треба ни ово изоставити: да ако је неки свештеник случајно осуђен од свога епископа, пак побуђен некаквом надутошћу и гордошћу, смисли да може засебно приносити Богу свете Дарове, или намисли да подигне други олтар противно вери Цркве и уставу, такав нека не прође без казне“. Валемтин, епископ првог престола Нумидијске области, рече: „Шта је рекао брат наш Алипије, неоспорно је и у сагласности је са вером и поретком Цркве. Уосталом, реците шта мислите о овоме?“


11. правило: Свештеник, који устане против свога епископа и тиме начини раскол, нека је анатема

Сви епископи рекоше: „Ако је неки свештеник био осуђен због свог владања, нека о томе буду обавештени и суседни епископи, да и они испитају тај проблем, те да и они припомогну око тога да дође до помирења између епископа и поменутог свештеника. Не догоди ли се то, него (чега никада није било), занет гордошћу дође до тога да се поменути свештеник одвоји од заједнице, па заједно са још некима изазове раскол, и почне да врши принос Богу, такав нека буде анатемисан и нека буде лишен свога места, али претходно је потребно подробно испитати да ли је или није оправдана његова оптужба против епископа“.


12. правило: Епископ који бива оптужен у време када нема сабора, мора бити осуђен од стране дванаест епископа

Епископ Феликс рече: „Предлажем, сходно правилима пређашњих Сабора, да ако неки епископ (чега никада није било) потпадне под некакву оптужбу, и због многих препрека није могуће да се окупе многи (епископи), да такав дуго не буде под тужбом, нека му суди дванаест епископа. Свештенику нека суди шест епископа и његов епископ, а ђакону три епископа“.


13. правило: О томе да епископ не може бити постављен другачије него од више епископа. А уколико је неизоставна потреба, тада нека три епископа постављају новог (епископа)

Епископ Аврелије рече: „Шта о овоме каже ваша светлост?“ Сви епископи рекоше: „Шта је установљено било пре нас, ми то морамо чувати; а предстојници сваке епископије нека се не усуђују да то безрасудно занемарују. Дакле, када се сакупе многи епископи, нека постављају новог епископа. Ако је велика потреба, три епископа, у ма каквом месту они били, нека услед наредбе онога који је први, нека они поставе новог епископа. А који поступе противно у било чему а противно једном исказане своје дозволе или свога потписа, такви сами себе лишавају части“.


14. правило: О томе да из Триполиса (Трипоља), ради заступништва на сабору долази један епископ, и о томе да свештеницима у тој области суди пет епископа

Исто тако одлучује се да из Триполиса, због оскудице у тој области, на сабор долази један епископ ради заступања. Такође да свештенику, који је тамо осуђен, суди пет епископа, а ђакону три, као што је већ поменуто. Суду нека председава тамошњи епископ.


15. правило: О различитим чиновима који су на служби у Цркви, и о томе да сваки чин треба да буде кажњен ако потпадне под неко дело које заслужује казну и занемари суд Цркве, те да себе подвргава опасности. И о томе да деца свештеника не могу одлазити у јавна позоришта

Такође се установљује да без обзира ко био, или епископ, или свештеник, или ђакон или било ко из клира, ако у некаквом казненом или грађанском послу, који је у Цркви поникао, занемари црквени суд, и хтедне да се правда код световних судова, ма и да је одлука донета у његову корист, ипак се лишава свога места. И ово нека важи у погледу дела које треба казнити. А ако је био у питању грађански посао, губи оно што је добио, ако жели да задржи своје место.


16. правило: Установљује се још и ово: да ако је један судски поступак пренет био од било ког црквеног суда на друге црквене судове који имају вишу власт, ово никаква штете нема да се нанесе онима којих се пресуда укида, ако се не може доказати да су дотични судили или из злобе или пристрасно или су били подмићени.


17. правило: Ако су договором једне и друге стране биле изабране судије, ако је њихов број и мањи од установљенога, не треба се више обраћати другима.


18. правило: И ово се још установљује: деца свештеника не могу учествовати у јавним позориштима, нити их гледати јер је и свим хришћанима свагда било препоручавано да се од тога уздржавају, и да не одлазе на места на којима се богохули.


19. правило: Такође се установљује да ни епископ, ни свештеник, ни ђакон не могу бити ни закупци, нити управитељи у неким световним пословима, нити зарађивати себи храну срамотном или безчасном радњом; јер треба да имају пред очима оно шта је записано: „Никакав који бојује за Бога не заплиће се у трговине овога света“ (2. Тим. 2,4).


20. правило: Чтеци, кад достигну животну зрелост (узраст), треба их потицати на то да ступају у брак или да дају завет целомудрености.


21. правило: Такође се установљује да клирик који даје новац на зајам, мора примити назад исту своту новца, а ако је дао неку робу, нека му се врати колико је и дао.


22. правило: Ђакона не треба постављати пре његове двадесет и пете године живота.


23. правило: У време богослужења чтеци нека се не клањају народу.


24. правило: Свака епархија која је много удаљена мора имати свога епископа који има првенство

Установљује се да Мавританија Ситифенска, као што је то она тражила од епископа који првенствује у Нумидијској области (од које је сабором била одељена) од сада нека има свога епископа који ће првенствовати. Дакле, сагласјем свих епископа који првенствују у епархијама Африке и свих осталих епископа, због њене удаљености допушта јој се да има свога првог епископа.


25. правило: Тако исто се установљује и следеће: да када се поставља епископ или клирик, они који постављају морају им напоменути одредбе сабора, да се после не би покајали ако се поступи противно одредбама сабора.


26. правило: Исто тако се установљује да се не сме давати евхаристија онима који су умрли јер, написано је: „Узмите, једите...“ (Мт. 26, 26), а тела упокојених нити могу узимати, нити могу јести. По незнању свештеника такође не треба крштавати оне који су умрли.


27. правило: Ради тога на овом светом Сабору потребно је потврдити, да сходно одредбама из Никеје, сваке године мора, ради црквених питања која веома често бивају одлагана на штету народа, бити сазван сабор на који сви епископи који заузимају прве катедре у епархији, морају послати са својих сабора по два епископа који ће бити изабрани и који ће их заступати, како би се у том сабрању могло пуномоћно одлучити о питањима која су се појавила.


28. правило: О томе када је један епископ оптужен, о томе се све мора рећи епископу који је први у епархији

Епископ Аврелије рече: „Ако је неки епископ оптужен, тужилац треба да покаже то дело епископима који првенствују у области где је оптужени; оптужени, међутим, нека се не лишава заједнице, осим случаја ако је граматом позван на суд да одговара пред онима који су изабрани да му суде, пак се не појави у одређени дан, тј. у року од месец дана од дана када се сазна да је примио грамату. Ако прикаже истините и важеће разлоге који су га онемогућили да поднесе одговор по питању онога што је изнето против њега, нека му се да још један месец као рок за оправдање. Али када истекне и тај други месец, нека нема заједницу док се не оправда у потпуности. Одбије ли да се појави на свеопштем годишњем сабору, да би се ту решио његов проблем, тада нека се сматра да је сам себи изрекао пресуду. И за све оно време док је ван заједнице, нека заједницу нема ни у својој цркви, нити у било којој парохијској цркви. Његов тужилац, ако се никуда није склањао док се расправљало о том питању, никако нека се не лишава заједнице. Али ако се и он некуда склонио и скрио, епископ нека се прими у заједницу, а поменути тужилац нека буде изопштен из заједнице, али тако да му се не одузме право потврдити службу ако може да докаже да у одређени дан не због тога што није хтео, него због тога што није могао, није дошао на одређено место. Само се по себи зна да док траје истрага пред судом епископа, ако се дозна да је под оптужбом онај који подноси тужбу, таква се тужба не може прихватити, осим ако он не хтедне да се о његовом особном, а не о црквеном питању, поведе истрага.“


29. правило: О свештеницима и клирицима који бивају оптужени

Ако неки свештеник или ђакон буде оптужен, тада, када се сабере законити број епископа из оближњих места, које оптужени пожеле, тј. за тужбу против свештеника шест, а против ђакона три, дотични ће епископ, у чију област потпадају оптужени, заједно са осталима испитати оптужбе против њих, из очување установљенога реда у погледу дана, рокова, испитивања и особа које туже и које су оптужене. Тужбе против других клирика нека решавају и о њима нека расправљају сами помесни епископи.


30. правило: О томе да деца клирика не ступају у брак са јеретицима Такође се установљује да деца клирика не смеју ступати у брак са незнабошцима или јеретицима.


31. правило: О томе да епископи и клирици не могу ништа уступати као својину хришћанима који нису православни, без обзира на то што су они можда и њихови рођаци

Епископи или клирици, као што је речено, не могу никакву своју ствар уступати поменутим неправославним хришћанима као својину.


32. правило: Исто тако епископи нека не одлазе преко мора, него само са допуштењем свога првопрестолног епископа, тј. док најпре не добију од епископа отпусну грамату или одобрење.


33. правило: О томе да се, осим канонских књига, у храму ништа друго не чита

Такође се установљује да се, осим канонских књига, ништа друго под именом Божанских књига, не може читати у храмовима. А канонске књиге су ове: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закони, Исус Навин, Судије, Рут, четири књиге Царства, две књиге Паралипоменон, Јов, Псалтир, пет књига Соломонових, дванаест књига пророка, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Товија, Јудит, Јестир, две књиге Јездрине. Књиге Новога Завета су ове: четири Јеванђеља, Дела апостолска, четрнаест Павлових посланица, две Петрове посланице, три Јованове посланице, једна Јаковљева посланица, једна Јудина посланица и једна књига Јовановог Откривења. Нека се о овоме обавести и брат и саслужитељ наш Бонифације (епископ Рима) и остали епископи на тим просторима, да ово правило постане постојано јер смо ми од Отаца примили да се само наведене књиге могу читати у црквама.


34. правило: По питању епископа и чинова који следе из њих, а који обављају свете тајне, установљује се да се имају уздржавати од жена

Епископ Аврелије рече: „При расуђивању о уздржавању појединих клирика, осим чтеца, од својих жена, ја пречасна браћо, напомињем оно што је на разним саборима одлучено, а то је: да ипођакони, који се дотичу светих тајни, исто и ђакони, и свештеници, затим и епископи, морају се на неко време уздржавати од својих жена, као да их немају. Не учине ли тако, нека се свргну. Остали клирици нека се томе не принуђују, осим када су у старим годинама“. Читав сабор рече: „Потврђујемо што је ваша светиња разборито рекла, јер је свето и богоугодно“.


35. правило: О томе да нико не смеју расипати црквена добра

Исто тако се установљује да нико не продаје црквену имовину. Али, ако тај иметак не даје прихода, а покаже се нека велика потреба, ово се мора рећи првом епископу дотичне епархије, и заједно са установљеним бројем епископа одлучити шта да се предузме. Ако се покаже тако хитна потреба за Цркву, да је немогућ договор пре продаје, дотични епископ нека барем сазове за сведоке најближе епископе, и нека се касније побрине око тога да прикаже сабору све околности које су се десиле. Ако то не учини, продавац ће бити крив пред Богом, и пред сабором ће изгубити своју част.


36. правило: О томе да свештеници и ђакони, који се затекну у тешком греху, не могу бити удостојени ни тога да се на њих полажу руке, онако како се полажу на лаике

Исто тако се потврђује да, када се неки свештеник или ђакон, затекне у неком тешком греху, који их неодложно лишава свештене службе, на њих не треба полагати руке ни као на оне који се кају, нити као на верујуће лаике, нити им допустити, да као изнова крштени, могу бити произведени на неки степен клира.


37. правило: О томе да свештеници, ђакони и клирици који неке своје проблеме преносе на суд са друге стране мора, да се такви никако не примају у заједницу

Исто се тако установљује и ово: свештеници, ђакони и други клирици, када се по неким својим пословима морају жалити суду својих епископа, нека са дозволом епископа који им је надлежан, буду саслушавани од оближњих епископа, те ови. позвани епископи нека се позабаве насталим проблемом. Ако се затекну да и поред тих епископа помоћ траже на вишем суду, нека се тада не обраћају судовима с оне стране мора, него првим епископима својих дотичних епархија, као што је то већ неколико пута установљено и за епископе (када се желе обратити вишим судовима). А који се и поред тога обрате судовима преко мора, такви од оних који су у Африци нека не буду примљени у заједницу.


38. правило: Који је изван заједнице, а усуди се да ступи у њу пре него што је оправдан, такав сам против себе изриче осуду

Сабор такође установљује: да који због своје кривице у служби буде лишен заједнице, био он епископ или ма који други из клира, пак се усуди док је још изван заједнице и пре него што је оправдан, да ступи у заједницу, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.


39. правило: О тужиоцу и оптуженоме

Такође се установљује да оптужени, исто као и тужилац, ако се боји некаквог насиља од стране света (масе) у оном месту одакле је онај који је тужен, нека себи одабере једно оближње место у коме неће бити никакве тешкоће да доведе сведоке на суд, где се проблем и треба решавати.


40. правило: О томе да ако су неки клирици од својих епископа одређени на виша места, а то неће да прихвате, нека не остају ни на оним местима која нису желели да оставе

Такође се установљује да ако неки клирици, или ђакони неће да послушају своје епископе који желе, ради важних црквених потреба, да их произведу на вишу част у својим црквама, такви нека немају права ни да служе на оном степену који нису желели да оставе.


41. правило: О томе да ако неки од сиромашних клирика, пошто је произведен на неки чин, стекне нешто, нека то потпада под власт епископа

Установљује се: епископи, свештеници, ђакони и сви клирици уопште, који немају ништа, пак пошто су произведени, и за време свога епископства или времена у клиру, купе на своје име поље или неко друго имање, такви нека се сматрају као да су присвојили добра која Господу припадају, осим случаја, да послушају опомену и све уступе Цркви. Пређе ли нешто у њихову својину, или услед нечијег дара, или по наследству од родбине, нека тиме располажу онако како они сматрају да је сходно. Али, ако то једном обећају Цркви, па се предомисле, нека се сматрају недостојнима црквене власти.


42. правило: Такође се установљује да свештеници не могу без дозволе својих епископа продавати добра храма за који су постављени, исто као што није допуштено ни епископима да продају црквена имања без знања сабора или својих свештеника. Према томе, без преке потребе, не може ни епископ по својој вољи располагати добром које је уведено у црквени иметак.


43. правило: О томе да не треба ништа преправљати од онога што је установљено на Хипонском (Ипонском) сабору

Епископ Епигоније рече: „У овом скраћеном спису који садржи оно шта је установљено на Хипонском сабору, сматрамо да не треба ништа ни исправљати, ни додавати, осим тога да се о дану свете Пасхе има објављивати у току сабора.“


44. правило: О томе да епископи и клирици не треба да своју децу пребрзо испуштају из своје власти

Епископи и клирици нека не пуштају од своје власти своју децу и нека им не допуштају да буду самостални све дотле док немају потпуно поуздање у њихово владање и у њихов узраст; јер ће касније њихови греси пасти на њих саме а не на њихове родитеље.


45. правило: Епископе, свештенике и ђаконе не треба постављати све дотле док они своје укућане не учине православним хришћанима.


46. правило: О томе да у светилишту не треба приносити ништа друго осим хлеба и вина које је помешано са водом

У светилишту нека се ништа не приноси осим Тела и Крви Господа, као што је и сам Христос рекао, тј. осим хлеба и вина које је помешано са водом. Првенце, мед, млеко - то нека се по обичају, доноси у дан који је за то одређен, и то као тајанствено знамење младенаца. Мада се и то уноси у олтар, над тиме се узноси нарочито благосиљање које се разликује од тајне Тела и Крви Господње. Осим грожђа и пшенице, никоје друге првенце не треба приносити.


47. правило: Клирици, као и они који се уздржавају, нека не одлазе к удовицама или дјевама, осим са допуштењем свога епископа или свештеника. Али ни тада нека то не чине сами, него у пратњи некога од сабраће, или са онима којима је епископ или свештеник одредио да имају приступ к тим женама, или пак када су ту присутни клирици или неки од поштованијих хришћана.


48. правило: О томе да се први епископ не назива егзархом свештеника

Епископ првог престола нека се не назива егзархом свештеника или врховни свештеник или на неки други начин него само епископом првог престола.


49. правило: Клирици нека не улазе у крчму ради јела и пића, осим када су на путу и преком потребом су принуђени да тамо сврате.


50. правило: О томе да се жртва Богу приноси од људи који нису узимали храну пре почетка богослужења

Света служба олтара не може се обављати другачије него само од људи који нису јели пре почетка богослужења, изузев једнога дана у години, а то је када се врши вечера Господња. Ако се пак увече мора држати помен неком епископу или другима који су се упокојили, а дотични који то требају да чине већ су обедовали, нека се тада помен обави само уз молитве.


51. правило: Епископи или клирици у цркви нека не држе пирове, осим у случају нужде, да су ка путу или по неопходности ту морају да одморе. Такође и лаицима, колико је могуће, нека се забрањују такве гозбе.


52. правило: Онима који се кају, према разлици грехова, нека се епископским судом одређује врема кајања. Свештеник без знања епископа нека не прима онога који се каје, осим случаја да је прека потреба, а епископ је одсутан. И на свакога који се каје, ако је његов преступ био јаван и свуда разглашен, те је помутио цркву, нека се рука полаже у притвору храма.


53. правило: За посвећене дјеве, када се одвоје од родитеља који су пазили о њима, нека се епископ (а ако је овај одсутан, онда свештеник) постара да буду поверене поузданим женама, или ако живе заједно, да једна на другу пази да се њиховим понашањем не изложи опасности добар глас Цркве.


54. правило: Болесници који не могу одговарати за себе, нека буду крштени када по њиховој жељи други посведочи за њих, а под своју одговорност.


55. правило: Глумце и лакрдијаше и њима сличне особе, као и одметнике (одступнике), када се кају и обраћају к Богу, не треба лишавати благодати и примирења.


56. правило: Допуштено је и у напред читати страдања мученика, када се славе њихови годишњи спомени.


57. правило: О донатистима и о деци која су од њих крштена

Установили смо да упитамо браћу и саслужитеље наше Сириција (Сирикија) и Симлицијана (Симпликијана), по питању деце која су крштена само од донатиста, да оно шта она по својој вољи нису учинила, него се то десило по заблуди њихових родитеља, не може им бити препрека да буду примљена на службу светом олтару, када се обрате Цркви Божијој са спаситељним рукоположењем.


58. правило: Онорат и Урбан, епископи из области Мауританије Ситифенске, рекоше: „Већ одавно, још од како смо били послати к вашој светости, ми одлажемо да прикажемо наша писма због тога разлога јер смо чекали да дођу и наша браћа, заступници Нумидије; а пошто већ прође неко време а они не долазе, не можемо више одлагати да кажемо оно што нам је поручено од стране наших саепископа. И зато, браћо, добрим духом примите нашу изјаву: У погледу вере, ми смо чули Никејско излагање (вере), а у погледу свештених служби које бивају после обеда (јела) те се имају служити као што и треба, само од људи који претходно ништа нису јели“. И тада је и ово било прихваћено.


59. правило: „С обзиром на поуку која нам је дата, ми подносимо и ово: Оно што је на сабору у Капуи установљено, да се никако не сме допустити понављање крштења или рукоположења, а такође ни прелази епископа са једне катедре на другу. Међутим, Кресконије, епископ места Рекенија, презревши своју паству, отиде у цркву у Векенији, па и данас, мада је у неколико наврата опомињан сходно правилима, не жели да оде из цркве којом је завладао. О овоме што смо вам сада рекли, ми смо чули као поуздану истину; следећи поруци која нам је дата, молимо вас да се удостојите да нам дате допуштење да можемо, пошто је то заиста неопходно (сходно наредбама славних царева), поступити против њега (Кресконија) пред световним владарем, да буде, када се није хтео покорити благој опомени ваше светости, и исправити своју грешку, на то приморан од стране грађанских (државних) власти“. Епископ Аврелије рече: „Пошто је извршено све што се односи на поредак, а Кресконије, не обазирући се на небројене молбе ваше љубави да се склони, и остаје упоран у томе, треба га сматрати да је изван надлежности сабора јер је сам, због става који је заузео, потпао под суд грађанске власти“. Епископи Онорат и Урбан рекоше: „Да ли је ово свима по вољи?“ Сви епископи рекоше: „Ово је правилно и угодно свима“.


60. правило: Нека се чува древна одредба да се мање од три епископа, као што је установљено, не може сматрати довољним за постављање епископа.


61. правило: „Треба и ово установити: да, када будемо приступили избору епископа, ако се догоди нека расправа (а такве су се ствари код нас већ дешавале), биће веома смело да се само тројица састану ради оправдања онога који треба да буде рукоположен; него нека поменутом броју буду придодати још један или два, пак пред оним народом за који се дотични треба поставити, нека се најпре испита о особама које износе аргументе против, а затим нека анализи буду подвргнути њихови наводи; пак када се дотични покаже потпуно чистим пред лицем народа, тек тада нека се изврши рукоположење“. Сви епископи рекоше да су сагласни са реченим.


62. правило: Пошто се сећамо, да смо већ одавно усвојили, да се сваке године морамо сабирати ради саветовања, то, када се будемо заједно сабрали, нека се проглашује о дану Пасхе посредством заступника који се налазе на сабору.


63. правило: Епископи Онорат и Урбан рекоше: „Пошто је на Хипонском сабору установљено да се мора сваке године у време сабора посећивати свака епархија, и пошто сте ви то одложили и ове и прошле године у погледу Мавританије, усмено нам је поручено да се удостојите посетити и ту епархију“. Епископ Аврелије рече: „Тада о Мавританској области ништа нисмо установили због тога што се она налази на крају Африке, и пошто је близу варвара. Бог нека нам помогне да то учинимо, и не обећавши, у изобиљу учинити, и доћи у ваше крајеве. Морате уосталом помислити, браћо, да кад би се ово строго уважило, исто би могли захтевати и браћа у Триполису и Арзуи“.


64. правило: О томе да се не може без дозволе дотичног епископа у поједине области примати други епископ

Епископ Епигоније рече: „На многим је саборима свештеним сагласјем установљено да народ који у појединим парохијама зависи од свога епископа, и који свога сопственог епископа никада није имао, не може другачије добити засебну управу, тј. епископе, него само са дозволом онога епископа од кога је у самом почетку тај народ припадао. Међутим, неки епископи, присвојивши себи насилно власт над неким местима, уклањају се чак и од заједнице са браћом када их ови, случајно за то осуде, и уз то истичу своја права, заснивајући их на некаквој одавно утврђеној, својој, власти. Многи и међу свештеницима, заведени тиме, подижу глас против својих епископа, те гозбама и лошим саветима побуњују народ да их на недопуштен начин постави за своје управитеље. И нарочито смо твојој мудрости, највернији брате Аврелије, ми обавезни, јер си од увек осуђивао и спречавао такве покушаје. Обзиром на те зле помисли таквих људи, и на опаке савете и договоре, ја предлажем ово: да народ који је у некој парохији од давнина био под једним епископом, и који никада није имао свога засебног епископа, не може ни добити свог засебног началника. И према томе, ако је светом Сабору угодан овај предлог, нека га потврди“. Епископ Аврелије рече: „Овоме шта је брат и саепископ наш рекао, ја се не противим, него примећујем следеће: да сам ја ово чинио и чинићу, наравно међу онима који једнако мисле не само са Картагинском црквом, него и са читавим свештеним сабором. А има много таквих који међу собом праве тајне договоре, те их, као што је речено у вези народа, довлаче за собом у жељи да се издвоје из заједнице. Ако је, дакле, угодно, ја предлажем да ми морамо на сваки начин устати против таквих људи, да у њиховој власти не остану не само оне области које су они насилно приграбили, него ни оне цркве којима су раније погрешно управљали, и да се уз помоћ власти јавно дискредитују, а дотични први епископ да их изопшти. Јер, ред захтева, да они који су привржени свој осталој браћи и читавом сабору, задрже себи по праву, не само своју катедру, него да у њиховој области буду и поменуте спорне области; а они, који рачунају на заштиту својих мештана и презиру сваку братску љубав, морају нe само изгубити оне области, него, као што сам рекао, световна ће им власт, као бунтовницима, одузети и њихова пређашња места“. Епископи Онорат и Урбан рекоше: „Велика разборитост ваше светиње дубоко је проникла наше умове, и ми сматрамо да треба једнодушним одговором прихватити ваш предлог“. Сви епископи потврдише да су сагласни.


65. правило: Нико од епископа не сме примити туђег клирика пре него ли то допусти епископ коме је припадао тај клирик.


66. правило: О томе да је епископу Картагине слободно да постави клирика где жели

Епископ Аврелије рече: „Браћо, чујте моју реч: много се пута дешавало да је свештено лице друге епархије због потребе тражило од мене или ђакона или свештеника или епископа. И ја, памтећи шта је установљено, одазивам им се, пак се обраћам епископу онога клирика кога траже, и казујем му да његовог клирика траже дотични једне или друге цркве. И до сада ево, нико против тога није дизао глас. Али, да се то не би догодило, тј. да не би било противљења томе од стране оних које ја тражим, а ви знате да ја морам водити бригу о свим црквама и постављењима, кад се обратим са два или три сведока из ваше заједнице к једном или другом из светитеља, па се дотични нађе да је без приговора, праведно је да ваша љубав пресуди шта треба чинити, јер ја, као што знате браћо, по вољи Божијој, водим бригу о многим црквама“. Епископ Нумидије рече: „Овом престолу је свагда припадала власт, да поставља по жељи сваке цркве за епископа одакле хоће и ма од чијег имена да му се обрате“. Епископ Епигоније рече: „Твоја добра жеља усмерава твоју власт, јер ти, брате, мање себи допушташ, него што можеш, и тиме постајеш пред свима добар и човекољубив; јер и ово од твога расуђивања зависи, да покажеш обзир наспрам особе сваког појединог епископа, али исто тако, ако нађеш за добро, при првом и једноставном договору са њима, ти мораш штитити власт своје катедре, тим више што си обавезан помагати свим црквама. Обзиром на то, ми ти власт не дајемо, него ти власт потврђујемо, тако да можеш свагда имати кога хоћеш, и да можеш, одакле ти се свиди, постављати потребна лица за предстојнике црквама или за друге послове“. Епископ Постуметијан рече: „А ако ко има само једног свештеника, зар и тог треба узети?“ Епископ Аврелије рече: „По Божијој милости, један епископ може постављати многе свештенике, а свештеник који је способан за епископство, теже се налази; зато, ако се који нађе да има само једног свештеника и тај је способан за епископство, нека се и тај један постави“. Епископ Постуменијан рече: „Али ако други епископ има много клирика, тада међу њима треба наћи онога којим ће заменити онога који је изабран за епископа“. Епископ Аврелије рече: „Наравно, да као што си ти помагао другој цркви, тако ће исто и онај који има више клирика, уступити поједине од њих на служење“.


67. правило: О томе да епископи који су постављени у одређеним епархијама, не могу тражити никакве друге области

Епископи Онорат и Урбан рекоше: „Чули смо наредбу по којој се парохије не могу удостојити да добију посебне епископе, ако за то нема дозволе од онога коме су оне подручне. Међутим, на нашим просторима неки епископи који су постављени над извесним парохијама дозволом оног епископа који је од древности управљао дотичном облашћу, траже себи још и друге. Ово закључком ваше љубави мора бити за будућа времена спречено и укинуто“. Епископ Епигоније рече: „За свакога је епископа очувано право колико треба, да се из извесног састава парохија никакво место не сме одвајати с намером да се постави посебни епископ, осим случаја да на то пристане онај који има власт над тим областима. Па ако он допусти да дотична област добије свога епископа, постављени нека се простире на друге области, јер је само та једна, пошто је одвојена од састава осталих, удостојена да ужива част посебног епископства“. Епископ Аврелије рече: „Ја не сумњам да ће љубав свију вас одобрити да епископ, који је дозволом пређашњег епископа постављен у извесној области, има своју власт простирати само на онај народ за који је постављен А пошто сада, како процењујем, све анализирамо, ако је све ово сагласно са вашим судом, тада то потврдите вашим одобрењем“. Сви епископи рекоше да је то свима по вољи, и то потврдише. И потписаше: „Аврелије, епископ Картагине, сагласан је са овом наредбом, и прочитавши је, потписах...“. Исто тако потписаше и сви остали епископи.


68. правило: О томе да они који су у дечијем узрасту били крштени од донатиста могу бити примљени у клир Цркве

„Пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на претходном сабору установљено да се они који су у дечијем узрасту били крштени од донатиста, и који још нису били кадри да спознају њихове заблуде, али када су достигли доба када су способни за размишљање, гнушајући се њиховог бешчашћа, упознали истину, имају се по древном чину уз noлагање руку на њих, примити у саборну Цркву Божију, која је по свој васељени. Пређашња заблуда, у овом случају, не треба да буде препрека да се такви приме у клир јер су, приступивши к вери, својим приступањем признали истиниту Цркву, и у њој, исповедивши веру у Христа, примили Тајне Пресвете Тројице које су све беспорно истините, свете и божанствене, и на којима се заснива сва нада наше душе“. И мада древна дрскост јеретика настоји да под именом истине рашири супротне мисли, опет зато остаје потпуно јасним следеће: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4,5), и оно што се има давати само једном, не треба изнова други пут примати, него када предају анатеми саму заблуду (у којој су били), пошто се положе руке на њих, нека се приме у Цркву, која је, као што је речено, голубица (погл. Песма над песмама 2,10), и једина мајка хришћана у којој се спасоносно примају све вечне и животворне тајне, које уосталом, подвргавају великој осуди и казни оне, који упорно остају у јереси, тако, да чим је светлије било оно за њих, што их је док су били у истини, водило ка вечном животу, тим тамније и осуђујуће постаје то за њих када су у заблуди; и од овога су се поједини сачували, па спознавши прави пут саборне мајке - Цркве, из љубави ка истини, повероваше свим оним тајнама, и примише их. Да су такви, када се добије уверење о њиховом добром начину живота, могу без сваког колебања правилно уврстити у клир, да служе светим тајнама, а нарочито у данашњим тешким приликама, нема никога који то неће допустити. Али, ако неки клирици, следбеници онога истог учења, пожеле, задржавши своју част, прећи к нама заједно са својим народом, а зна се да они исту љубав ка добру пружају народу кроз корисне савете и руководе га ка спасењу, сматрам, да све ово мора остати на одлуку горепоменуте браће. Док они не искажу своје мишљење, и док, промисливши у њиховом мудром савету, питање око овог предлога не удостоје утврдити за све, тј. како да поступамо у овом. А међутим, ми се ограничавамо овом приликом само на оне који су били крштени у детињству, да се сагласне, ако им је угодно, са нашим закључком, да се исти могу поставити у клир. Све, дакле, оно што смо сада просудили од светих епископа, нека ваше часно братство установи самном заједно, и да мора бити извршено“.


69. правило: Потребно је замолити најблагочестивије цареве да се у потпуности униште остатци идола који су по читавој Африци, јер у многим приморским местима и у разним поседима, ова незаконита заблуда још увек је изражена. Стога, нека издају налог да се идоли униште, и нека заповеде да се на сваки начин разруше идолски храмови који су по селима и по скривеним местима, где и даље стоје без и најмање пристојности.


70. правило: Потребно је још замолити благочестиве цареве да се удостоје установити да ако ко жели повести некакав судски процес у Цркви на основу апостолског права (које припада црквама), а једна од страна не може бити задовољна одлукама суда клирика, не треба допустити да се позива на суд, ради сведочења, онај клирик који је пре тога тај исти посао чинио, или је присуствовао при претресу истог; а тако исто, не може се позивати на суд да сведочи онај који је у сродству са црквеном особом.


71. правило: И ово треба молити од царева који су хришћани: пошто се супротно Божанственим заповестима у многим местима одржавају гозбе које су уведене из незнабожачких заблуда, тако да и неки од хришћана тајно бивају на тим гозбама, нека заповеде да те гозбе буду забрањене, како у градовима, тако и у селима. А нарочито због тога што у неким градовима такве особе не зазиру да чине тај грех и на саме дане светих мученика, па чак и у самим светим местима; и на те дане, а стид је о томе и говорити, изводе на пољима и на улицама гнусне плесове и срамним речима вређају част домаћина и скромност многих других побожних жена, које се на тај свети дан окупе, тако да се дешава да многи беже и из самих светиња.


72. правило: Треба молити и за следеће: да се забране позоришне игре, како недељом, тако и у друге дане који су свети за хришћане; а нарочито стога, што у току осам дана свете Пасхе, свет се у масама слива на коњске трке, више него ли у цркве. Треба још молити да за те игре буду одређени други дани који се не подударају са хришћанским празницима, као и то да се нико од хришћана не принуђава да иде на те представе.


73. правило: Потребно је молити и за ово: да установе, да једног клирика, ма на коме се степену он налазио, а био је осуђен због преступа од стране епископа, не може штитити од казне ни она црква при којој је служио, нити било који други човек. И да заповеде да се у противном случају такви казне или новчаном казном или лишењем части, и да се не узима у обзир ни узраст, ни пол.


74. правило: Потребно је молити и ово: да, ако је неко оставио глумачки посао, па је пожелео приступити благодати хришћанства и уздржавати се чист од оних глумачких нечистота, у таквом случају нека нико не допушта себи да таквога наговара или принуђује да се врати у пређашњу прљавштину.


75. правило: У погледу проглашења у цркви ослобођења робова, ако се сазна да то чине наши саслужитељи у Италији, нормално је да ћемо и ми следити њихов пример; пошто нашем изасланику дамо пуномоћ да може разрешити све, што је сходно са вером, а на страни је добра црквеног чина и спасења душа, тада ћемо и ми то примити, одајући хвалу пред лицем Господа.


76. правило: Епископ Аврелије рече: „Не сматрам да наш заступник (послат у Италију) мора оставити без пажње Екитијева дела, који је одавно због тога био осуђен од епископа. Него, ако се случајно нађе у оним местима, нека се тај наш брат постара да заштиту црквеног реда, и поступи против њега како треба и где је могуће“. Сви епископи рекоше: „Веома нам је угодан овај предлог“.


77. правило: О томе да треба благо поступати са донатистима

Пошто смо разабрали и просудили све што нам се учинило да може допринети користи Цркве, саизвољењем и надахнућем Духа Божијег, нашли смо за добро поступати са горепоменутим људима благо и тихо, премда они својим беспокојним одступништвом веома се удаљавају од Тела Господњег, не би ли таквим нашим поступком к њима свима постало јасно, а који су у разним епархијама Африке ухваћени у њихову заблуду, каквом су заблудом заведени. Може бити да, када ми кротошћу будемо сабирали оне који другачије мисле, да ће им Бог, као што апостол каже, дати покајање за познање истине, и да ће се ослободити из замке ђавола који их је подјармио својој вољи (погл. 2. Тим. 2,25-26).


78. правило: Установљује се, дакле, да се са нашег сабора световним властима у Африци пошаљу грамате, и да се те власти замоле да пруже помоћ Цркви у оним ситуацијама када се по градовима власт епископа умањује. тј. да они испитају шта се догађа у местима у којима су црквама завладали максимијанисти, а исто и по питању оних који су, заведени од њих, ушли у раскол; и да ради поузданог и свеопштег знања, нареде да се то обавезно уврсти у записе народних дела (протоколе).


79. правило: О томе да се клирици донатиста могу примати у клир саборне Цркве

Установљује се и то да се пошаљу грамате браћи и саепископима нашим, а нарочито апостолском престолу, на коме председава већ споменути, високочасни брат и саслужилац наш Анастасије, који зна какву велику потребу трпи Африка, да ради мира и користи Цркве (ако се то покаже потребним за мир хришћана и пошто о томе просуди, и на то пристане дотични саборни епископ који управља помесном црквом), треба примати са истим њиховим частима и клирике донатиста када, променивши свој начин размишљања, изјаве да желе приступити к саборном јединству; а познато је, да се у прошлим временима тако исто поступало у погледу онога раскола, као што о томе сведоче примери многих, а поготово Афричких цркви у којима се ова заблуда појавила; и то не да се овим повреди сабор, који је поводом овог питања одржан у прекоморским градовима, него да се донесе корист онима који желе овим начином прићи саборној Цркви, и да се не стави никаква препрека њиховом сједињењу. За оне, о којима се зна, да у местима где живе на сваки начин настоје и помажу саборно јединство, ради очевидне користи душама своје браће, за такве не може никако бити препрека оно што је установљено против њихових части на прекоморском сабору, јер од спасења није искључена ни једна особа. Другим речима, да онима који су били рукоположени од стране донатиста, ако се поправе и пожеле прећи к саборној Цркви, не треба им одрећи примање и признање њихових части, него на против, нека се приме сви они који настоје да се помогне саборно јединство Цркве.


80. правило: О томе да се мора послати посланство к донатистима ради позива на помирење

Установљује се и то да се, кад ово окончамо, пошаљу ради предлога о миру и јединству, без кога је немогуће да се обезбеди спасење хришћана, из наше средине заступници к донатистима, било к њиховим епископима, ако их имају, било к лаицима, па помоћу тих заступника нека се сазна како они ништа оправданога немају да кажу против саборне Цркве; а нарочито, ради бољег посведочења о томе, нека сваки из грађански записника види, како су они сами поступили са својим властитим расколницима (максимијанистима) јер им је у томе, ако то желе видети, од Бога показано да су се они исто тако неоправдано оделили од јединства Цркве, као што се сада жале да су се максимијанисти одвојили од њих. Између самих оних које су они јавно влашћу свога сабора осудили, поједине, признавши им њихову част, после поново примише, и признадоше као исправно крштење које су извршили они исти који су од њих самих осуђени и били свргнути, чиме се очевидно показује да је њихово срце пуно зла, које их потиче да се противе миру у Цркви која је по читавом свету, када они тако поступају у корист Донатових следбеника и не сматрају да скрнаве себе заједницом са онима које су само из потребе мира к себи примили, а међутим препиру се са нама, тј. са сабором Црквом, која се простире чак до последњих граница земље, и неће да схвате да противрече себи самима, када остају у злој заједници са онима које су они сами већ осудили.


81. правило: О томе који се клирици имају уздржавати од жена

Пошто су се пронели гласови о неуздржаности неких клирика по питању њихових жена, установљује се: да епископи, свештеници и ђакони имају се уздржавати од својих жена у тачно одређене дане; и ако то не учине, нека се свргну са црквене службе. Други клирици нека се на то не принуђују, него нека у томе следе обичају сваке цркве.


82. правило: Установљује се да ниједан епископ не сме оставити место где се налази његова катедра и преселити се у другу цркву која је у његовој области, нити се сме бавити неким својим пословима више него што се мора бавити и тиме запуштати старање и бригу о народу који му је поверен.


83. правило: О томе да треба крстити децу када се за њих посумња да нису крштена

У погледу деце се установљује: сваки пут када се не нађу поуздани сведоци који могу доказати да су та деца заиста крштена, а она сама због свог узраста нису у могућности да тачно одговоре да ли им је тајна даривана или није, потребно их је без сваког оклевања крштавати да их таква неизвесност не лиши заједнице са светињом. А ово су наша браћа, заступници Мавританије посаветовали ради тога јер је много таквих за које се не зна да ли су крштени или нису, а откупљују их од варвара.


84. правило: О томе да треба јављати о дану Пасхе у току сабора

Такође се установљује да се о дану свете Пасхе има јавити свима, записавши о томе испод одлука сабора. Дан сабора нека буде онај који је установљен на Хипонском сабору, тј. десети дан пред септембарским календама (тј. двадесет и први дан августа), и о овоме треба јавити писмом свима који началствују у епархијама, да на тај дан тачно пазе, када код себе сазивају на сабор.


85. правило: Установљује се и ово: да ниједном епископу не буде допуштено да заузима ону катедру на коју је постављен за привременог управитеља, под изговором старања о народу или неке расправе која се појавила, него мора настојати да за годину дана реши настали проблем. А ако поступи против овога, пошто истекне година дана, нека се изабере други управитељ.


86. правило: Сви установљујемо да треба од царева тражити да се поводом злостављања убогих, који се непрекидно обраћају Цркви својим жалбама, за њих изаберу заштитници (екдици), који ће их, уз настојање епископа, штити од насиља богаташа.


87. правило: Исто се установљује да сваки пут када се треба сакупити сабор, епископи које не спречава старост, ни болест, нити нека велика потреба, морају благовремено доћи на сабор; и који првенствују, сваки у својој епархији, нека се известе о свим епископима, и о томе да ли су у два или три места били њихови сабори, пак са свакога од тих сабора морају без изговора на дан сабора доћи изасланици који ћe се наизменично бирати. Ако нису у могућности да дођу због неке велике неприлике која се појави, а не прикажу свом првом епископу разлог због кога су били спречени, такви се морају задовољити заједницом само у својој цркви.


88. правило: О Кресконију Виларекентијском сви установљујемо да треба дати до знања епископу који началствује у Нумидији, да он мора својим граматама упозорити споменутог Кресконија да дође и да више не одлаже своје појављивање на великом Афричком сабору; а ако изостане и не дође, нека се зна, да ће се против њега изрећи пресуда.


89. правило: Такође се установљује да, пошто се не мора за дуго времена пренебрегавати тиме, што је Хипонска црква остављена без управитеља, и пошто се тамошње цркве налазе у власти оних управитеља који су се одрекли незаконитог заједничарења са Екитијем, тамо је потребно са овог сабора послати следеће епископе: Ригина, Алипија, Августина, Материна, Теасија, Еводија, Плацијана, Урбана, Валерија, Амвивија, Фортуната, Кводвултеја, Онората, Јануарија, Апта, Онората, Ампелија, Викторијана, Евангела и Рогатијана, па нека они сакупе и на прави пут доведу оне који, по неоправданој упорности својој, сматрају да морају дочекати повратак Екитија из бегства, и тада заједничком молитвом нека им буде постављен епископ. Ако они сами не желе радити о томе да наступи мир, нека не стављају никакве препреке за избор предстојатеља кога треба поставити ради користи за цркву која је толико времена била запуштена.


90. правило: Такође се наређује да сваки пут када је на ког клирика подигнута нека оптужба, или је окривљен због неког преступа, па због тога да би се сачувао углед Цркве, тако и ради уважавања клирика којима се због тога снисходи, а исто тако и да би се стало на пут гордељивој наслади јеретика и незнабожаца, ако ти клирици, као што и треба, пожеле да свој проблем одбране и желе да докажу своју невиност, морају то учинити у току године у којој ће бити изван заједнице. Ако пропусте ту годину, никаква реч оправдања нека се не прима од њих.


91. правило: Исто тако и ово се установљује: да ако је неко примио некога из туђег манастира, и хоће да га произведе у клир или да га постави за игумана једног од својих манастира, епископ који то учини, нека се удаљи из заједнице са осталима, и нека буде ограничен само на заједницу са својим народом, а дотични престаје да буде клирик или игуман.


92. правило: Одређено је и ово: да ако неки епископ представи цркви јеретике или незнабошце, били му они родбина или не, те их постави за своје наследнике, против таквог епископа и након његовог упокојења нека се изрекне анатема, и његово име нека се не спомиње од стране свештеника; нити га треба правдати тиме што је можда умро без завештања јер, чим је био постављен за епископа, он је одмах морао располагати својим иметком по закону и онако како приличи његовом звању.


93. правило: Исто тако се установљује да у погледу ослобађања робова који бивају у цркви, потребно је са молбом се обратити цару.


94. правило: Такође се установљује да сви олтари који су подигнути било на пољима, виноградима као за спомен мученицима, ако се не нађе да је у истима положено тело или део моштију неког од мученика, да такви олтари морају бити, ако је то могуће, порушени од стране помесних епископа; а ако то није могуће учинити због смутње народа, нека се у том случају народ поучи да се не окупља на тим местима. И који право мисле, не смеју никаквим сујеверјем бити привучени на та места; нити се под неким изговором може држати спомен мученика онде где нема тела или дела моштију, или ако није поузданим предањем посведочено да је управо ту било место где су ти мученици живели или где су пострадали. А који су год олтари, ма где било, подигнути на основу тога што се некима нешто јавило у сну, или услед откривења неких људи, све такве олтаре на сваки начин треба рушити.


95. правило: Установљује се и ово: да се од најславнијих царева измоли да коначну буду уништени сви остатци идолопоклонства, и то не само кипови, него и они који се налазе по шумама и другим местима.


96. правило: Сви епископи рекоше: „Када год буде потреба да се нека грамата упути на сабор, нека часни епископ који председава на овој катедри, нека он изволи у име свих да приреди посланицу и да је потпише“. Такође је установљено да се епископима-заступницима, који требају бити послати у епархије по Африци, а поводом донатиста, уруче грамате у којима ће бити назначена граница њихове опуномоћености, као и то да се те границе не смеју прекорачити.


97. правило: О реду међу епископима; да они који су касније постављени не смеју заузимати места пред онима који су постављени пре њих.

Епископ Валентин рече: „Ако ваше добро снисхођење допусти, изложићу редом оно што је раније учињено у Картагинској цркви, и потписима наше браће свечано потврђено, и напоменућу, да и ми то морамо чувати. Ми, дакле, то знамо да се црквени устав увек тачно чувао, и да ни један међу браћом није смео заузети место пред онима који су старији, него на против, по љубави, увек се старијима уступало првенство, које су после и наследници благородно примали. И овај ред треба да закључи ваша светлост, да се још јаче вашим гласом учврсти“. Епископ Аврелије рече: „Не би нам управо ни требало да се враћамо на оваква питања, да се нису случајно појавила нека непојмљива мишљења која су узбудила нашу пажњу на поменуте наредбе. Али пошто ово дело, које је сада напоменуо наш брат и саслужитељ, јесте оно што се тиче свих нас, да свако од нас зна место (положај) које му је Богом додељено, и да они који су касније постављени морају уступати место онима који су постављени раније, те да не смеју ништа предузимати без њиховог знања, зато и предлажем, како ја сматрам, да сав сабор на прикладан начин мора укорити свакога који презире или се показује као дрзак према онима који су раније постављени“. Ксантин, епископ прве катедре у Нумидији тада рече: „Чувши предлог брата и саслужитеља нашег Аврелија, шта на то кажу присутна браћа?“ Епископ Дијамитије рече: „По вашем одобрењу предлаже се оно што је гласом предака установљено, а нашим гласом нека се свечано утврди да се и даље мора чувати оно што је изложено у списима претходних сабора цркве у Картагини“. Тада сви епископи рекоше: „Ово је ред од Отаца и од предака који је свагда био чуван, па ћемо и ми, милошћу Божијом, томе следити уз очување права првенства оних епископа који су у Нумидији и Мавританији, на основу списа који се налазе у Нумидијској архиви и списка престола (катедри)“. Потом би по вољи свим епископима који су потписали одлуке тог сабора, да се списак катедри и првобитне одлуке из Нумидије налазе у првој катедри и у митрополији Константине.


98. правило: О Кводвултдеју и Кентиријатију

Пошто је противник његов тражио да он изађе пред наш сабор, а он, упитан да ли жели парницу са њим да води пред епископима, то најпре обећа, а сутра изјави да то више не жели и удаљи се, сви епископи установљују: да нико не мора примати у заједницу тога Кводвултдеја док се његово питање до краја не реши. А у потпуности га лишити епископства, пре него се реши његов проблем, то не би било по правилима.


99. правило: О епископу Максимијану Вагенском установљује се: да се имају послати грамате од стране сабора и њему и народу, о томе да се он слободно може уклонити од епископства, а да народ има право себи изабрати другога.


100. правило: Такође се установљује и ово: да који год у будуће буду постављени у епархијама по Африци, да ти морају добити грамате са својеручним потписима оних који су их поставили, и на тим граматама мора бити означена конзула, тј. година и дан рукоположења, да се не би појавила никаква сумња у погледу млађих и старијих.


101. правило: Установљено је и ово: да ако је један само једном читао у цркви, тај нека се не прима у клир друге цркве.


102. правило: О томе да треба ступити у договор са донатистима

Епископ Аврелије рече: „Шта је подвргнуто претресу од стране ваше светости, треба, како ја сматрам, да буде утврђено и црквеним чином, јер сви ви сте обећањем својим предложили, да сваки од нас мора у своме граду, или сам по себи ступити у разговоре са вођама донатиста, или присајединити к себи неког од суседних епископа, па тако ступити са њима у разговоре у сваком граду или месту, а посредовањем началствујућих власти у тим градовима или местима. И зато, ако је ово свима по вољи, нека се о томе одлучи“. Сви епископи рекоше: „Свима је ово по вољи и ово смо ми својим потписима потврдили“.


103. правило: Епископ Аврелије рече: „Што нам је влашћу оног великог престола допуштено, молимо да од ваше пречасности буде прочитано и да се спроведе у дело“. Пошто је наредба прочитана и свима предочена, епископ саборне Цркве (епископ Аврелије), рече: „Посланицу која треба бити послата од ваше пречасности к донатистима, изволите саслушати, затим је уврстите у саборске списе и пошаљите к њима, па затим примите њихов одговор кроз извештаје“.

„Послати са пуним овлашћењем од нашег сабора, ми ступамо у разговор са вама и желимо се обрадовати вашим обећањем. Јер знамо љубав Господа, који је рекао: Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати (Мт. 5, 9), а преко пророка је напоменуо да и онима, који неће да се називају нашом браћом, кажемо: Ви сте браћа наша (Ис. 66, 5). Ви, дакле, не морате омаловажавати ову нашу опомену која долази од љубави к миру с вама, и ако ви сматрате, да нешто истине има код вас, не смете се устезати да то и кажете. Сазовите ваш сабор, и изаберите међу вама такве којима ћете поверити да докажу вашу истину; ми ћемо то исто учинити, тј. изабраћемо са нашег сабора такве, који ће са онима које сте ви изабрали, у миру разабрати на одређеном месту и у одређено време свако спорно питање које вас дели од заједнице са нама, да на тај начин древна заблуда, уз помоћ Божју, једном за свагда буде окончана и да немоћне душе и невешти народ, заведен од људи, не пропадне у светогрдном расколу (расцепу). Јер, ако ово братски примате, истина ће се лако пројавити; ако ли не желите то да учините, ваше неверје ће се одмах препознати“.

И када је ово прочитано, сви епископи потврдише своју сагласност са тим речима.


104. правило: Упутство браћи Теасију и Еводију, заступницима који су упућени од стране Картагинског сабора к најславнијим и најблагочестивијим царевима: „Када, са Божјом помоћи, они приступе к најблагочестивијим царевима, нека им тада прикажу како су у време прошлогодишњег сабора, старешине донатиста уз помоћ градских позивача били позвани да се са пуном слободом сакупе, па ако имају поуздања да могу заштитити своје учење, нека изаберу међу собом неколико њих који ће бити вешти да воде дијалог са нама, и хришћанском кротошћу, без сваког колебања, показати ако нешто од истине има на њиховој страни, те се на тај начин из незнања и једностраности противника показује, где је сада она саборна искреност која је сијала још у најдревнија времена; али, ако исти немају поуздања у себе, и нису готово ништа смели да одговоре, према томе, пошто је епископски и миран начин поступања према њима већ испробан, а они, немајући снаге да одговоре нешто против истине, обратише се к насиљу, тако да су могли у неприлику довести многе од епископа и клирика, а о лаицима да и не говоримо; те, осим тога, запосели су и неке цркве, а такође се труде да још неке заузму. Њихово царско човекољубље мора се постарати да саборна Црква, која их је у својој благочестивој утроби зачела и кротошћу вере васпитала, буде заштићена од њихове стране, и да у благочестива њихова времена не буде неким дрским људима дозвољено да претњама савладавају немоћни народ кога својим баснама нису могли навести на зло. А познато је, и често је и законима јавности било предато, колика недела ствара светина отпадника, и то је много пута било осуђено и наредбама већ поменутих најблагочестивијих царева прекорено. Па против беса тих потребно је да и сада добијемо помоћ, која никако није необична, нити посебна, него је по Светом Писму; пошто је апостол Павле, као што казују Дела апостолска, савладао војничком помоћу заверу разузданика. Зато и ми сада молимо да се, што је пре могуће, пружи заштита саборној Цркви, и то не само у свим градовима, него и у свим местима подједнако. И о овоме треба замолити: да се очува закон који је издао Теодосије у погледу потражње десет литара злата од јеретика који рукополажу или бивају рукоположени, а исто и од поседника код којих се затекну њихови зборови (сабори); уз то да исповеде да тај закон буде утврђен на начин да се рашири и на оне чије су преваре доказали сведоци, како би барем, овога се не плашећи, престали са стварањем раскола и јереси они који, и ако виде своју вечну пропаст, ипак нису одлучени да би се очистили и поправили. Треба још молити и о овом: да благочашћем њиховим буде поновљен и онај закон који и данас још постоји, и који лишава права јеретике да, било по наследству, било завештањем, могу нешто или примати или завештати; једном речју - да сви они, који су заслепљени са јереси, и који желе да остану у заблуди донатиста, морају бити лишени права и тога да било шта другима остављају, као и тога да било шта примају од других. Који пак, размишљајући о јединству и миру, пожеле да се поправе, нека им је, и без ускраћивања оног закона, слободно да добију наследство, мада им је оно или неки други дар, био додељен онда док су још били у јеретичкој заблуди, осим наравно оних, који тек тада нађоше да се обрате саборној Цркви када су их позвали на суд, јер о таквима треба мислити да су они пожелели саборно јединство не због бојазни од небеског суда, него због лакомства за земаљском добити. И у погледу овога потребна је помоћ од стране власти сваке дотичне епархије. Ако заступници нађу да се и још нешто може постићи за добро Цркве, дајемо им овлашћење да то слободно чине“.


105. правило: Заступници из свих епархија нека се слободно шаљу на сабор. Наређено је да се пошаљу заступници и грамате Мисонију, да се слободно шаљу заступници; и пошто је само у Картагини учињено сједињење, то нека се пошаљу грамате властима да и у осталим епархијама и градовима те власти нареде да се стреми к јединству; а Картагинска црква, у име целе Африке, нека пошаље на двор, заједно са граматама, епископа и изјаву благодарности због тога што су донатисти изгнани. Биле су прочитане и грамате папе Инокентија по питању тога да епископи могу, када то желе, прелазити и на другу страну мора јер је то тако утврђено одлуком епископа. А ради најаве благодарности што су искључени донатисти, нека се два клирика Картагинске цркве пошаљу у двор.


106. правило: О томе да не треба сазивати општи и свецели сабор осим онда када је то заиста потребно

Установљује се и ово: да у будуће није потребно сваке године покретати сву браћу него, када је потреба читаве Африке и о томе буду упућене грамате са разних страна к овом (Картагинском) престолу, тада ће се сазивати велики Сабор у оној епархији где је то најпотребније или је то најлакше могуће учинити. Дела која нису општа, нека се расправе у свакој (дотичној) области.


107. правило: Ако се догоди да се један судски посао пренесе на виши суд, и онај који је незадовољан првом одлуком, као и онај против кога се тражи нови судски процес, сами изаберу судије, не смеју после тога да се позивају ни на један други суд.


108. правило: О црквеним извршитељима

Осим овога, установљено је замолити да се за све црквене потребе изабере пет извршилаца, који ће се распоредити по разним областима (епархијама).


109. правило: Такође се установљује да посланици Викентије и Фортунат, који се шаљу у име свих епархија, замоле преславне цареве да овласте постављење учених екдика, који ће бити обавезни службом, да бране црквене послове, и који би, као свештеници дотичне епархије, а уједно и као они који су на себе примили одбрану црквених дела, слободно могли, када је потребно, улазити у суд да би одбили нападе и приказали оно што је потребно.


110. правило: Установљује се да изабрани заступници, који су послати у двор, морају имати потпуно слободно заступништво.


111. правило: Установљује се и ово: да народ, који никада није имао свог посебног епископа, не може га ни имати ако то не нареди велики сабор дотичне области заједно са првим епископом, и ако на то не пристане онај по чијом је управом раније била дотична црква.


112. правило: О народу у областима које се обраћају од донатиста

Народ који се обраћа од донатиста, и који је и без дозволе сабора имао свога епископа, мора бити удостојен да га и даље има; који је пак народ имао епископа, и после смрти истога, није више желео имати епископа, него је хтео да се присаједини области неког другог (епископа), ово му се не мора бранити. Уз то, наређено је и ово: да епископи, који су пре него што ће бити проглашен закон о присаједињењу, обратили свој народ саборној Цркви, такви морају задржати своју власт над тим народом; а после закона о присаједињењу, пак даље, треба све црквене и дотичне области, и све друго што припада тим црквама, уступити под власт саборних епископа који се налазе у оним местима којима су завладали јеретици, било да су се исти касније обратили к саборној Цркви, било да нису; пак и ако су поједини међу њима после издавања царског закона присвојили нешто, то треба да буде враћено.


113. правило: Поводом извештаја епископа Маврентија

Кад је услед извештаја и прозбе епископа Маврентија био прочитан лист кога је донео епископ Плакентије, заменик заступника Нумидије, и који је лист, по изјави истог Плакентија, био прочитан пред епископима, па кад никако нису могли наћи оне, који су по изјавама ђакона морали бити при вратима, и које су у два и три наврата тражили, тј. старце из Нове Германије, тада је свети Сабор закључио да се пошаљу грамате старцу Ксантину, из којих би сазнао, да се не сме подврћи увреди епископ за вољу дотичног народа. Епископ Маврентије рече: „Пошто су старци из Нове Германије два и три пута тражени, и нису нађени, при свему томе, што им је било јављено од првог епископа да се имају појавити пред светим Сабором, који се одржава ових ида, и сви они беху одсутни, нека ради тога ваша светост просуди о овом делу, како ја не бих морао невин да страдам због њихове упорности у клеветању“. Свети Сабор је наредио: да по јерархијском праву, овај Сабор мора изрећи своју пресуду онима који остају упорни; али, пошто се црквена скромност мора у сваком погледу узимати у обзир, то су биле обећане и грамате за старца Ксантипа да зна за судије које су изабране од стране Сабора, и који ће без одлагања разабрати проблем настао у Тубурсикену, и донети закључке о свему. Епископ Маврентије рече: „За судије нека се назначе: најсветији старац Ксантин, најсветији Августин, Флорентин, Теасије, Сампсихије, Секунд и Посидије, и ово заповедајте да се ради мене установи“. Свети Сабор је пристао на тражене судије; а остале судије које су потребне да би се допунио законски број, нека старац Ксантин допусти да изаберу сами становници Нове Германије.


114. правило: О томе да се морају помирити црква у Риму и Александрији

Установљује се: да по питању размерица између цркве у Риму и Александрији, да је потребно писати најсветијем папи Инокентију, да обе цркве морају чувати онај мир међу собом који је Господ заповедио.


115. правило: Установљује се: да сходно јеванђеоском и апостолском учењу, ни онај кога је жена оставила, нити она коју је муж оставио, не може се састављати са другом особом, него или нека тако остану, или нека се помире међу собом; а ако ово презру, треба их потаћи на покајање. И ради овога питања потребно је замолити да се изда царски закон.


116. правило: Установљује се и ово: да сви имају проузносити молитве које је сабор потврдио, било то молитве којима започиње или се окончава (богослужења), и молитве предложења или (молитве) при полагању руку. И нека се од сада не употребљавају друге (молитве) супротно вери, него нека се проузносе само оне које су сабрали најпросвећенији.


117. правило: Установљује се: да буде лишен црквене части сваки онај из клира који буде тражио од цара да се његово питање разматра на световном суду; ако од цара тражи суд епископа, нека му се то не забрањује.


118. правило: Ко је одлучен од заједнице у црквама Африке, па се поткраде и оде преко мора, у тамошње земље да би га примили у тамошњу заједницу, подвргава се низвргнућу из клира.


119. правило: Установљује се и ово: да када неко пожели да иде у царску палату, о томе мора бити речено у отпусној грамати која се упућује римској цркви, и од њих мора добити други отпусну грамату за палату. Због тога, ако је добио отпусну грамату само до Рима, а прећутао је о потреби због које треба да иде у царску палату, па одлучи да сам пође у двор, такав нека се лиши заједнице. Покаже ли се нека изненадна потреба да пође у царску палату док је још тамо у Риму, нека о тој својој потреби каже епископу Рима, и нека прикаже документ који је добио од тог епископа. А у отпусним граматама које епископи издају својим клирицима нека је назначен дан Пасхе, ако случајно није познат дан Пасхе те године, нека се стави датум прошлогодишње Пасхе, подобно ономе како се у световним документима наглашава: „После конзулства...“.


120. правило: Такође се установљује: да заступници овог часног Сабора, затраже од преславних царева све што нађу да је корисно против заблуда донатиста и Јелина, и против њиховог сујеверја.


121. правило: На овоме сабору установљено је да један епископ сам не може одлучивати о судском процесу који се тиче и њега.

Дела овога сабора нису записана ради тога што су се разматрала помена, него свеопшта питања.


122. правило: У то време био је издат и закон, да по слободној вољи, свако може прихватити подвиг хришћанства.


123. правило: Сабор против јереси Пелагија и Целестија (Келестија)

При најславнијим царевима Онорију, дванаесте године, и Теодосију осме године, конзула, о мајским календама, у Картагини, у ризници цркве Фауста, председавајући сабора би епископ Аврелије, при ђаконима, који су стајали, признато је од свих епископа цркве у Картагини, који су присуствовали на овом сабору, и чија су имена и потписи у записнику (сабора): да Адам није створен од Бога као смртан. Који каже да је први човек, Адам, створен као смртан, тако да, сагрешио он или не, ипак је морао умрети телом, тј. изаћи из тела, не због казне за грех, него по неопходности природе, (такав) нека је анатема.


124. правило: Исто тако се установљује: да они који одбацују потребу крштавања мале деце и оне деце која су тек рођена, или казују да се она крштавају ради опраштања греха али да од прародитељскога Адамовог греха ништа на себи немају што би требало омити бањом поновног рођења (из чега би следило да пропис о крштењу ради опроштаја греха не треба сматрати истинитим, него лажним), нека је анатема. Јер апостол је рекао: „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“ (Рим. 5,12), и то је потребно разумети само онако како је то од увек разумела саборна Црква, која је посвуда распрострањена. И по овом правилу вере, и деца која нису још никаквих греха учинила сама по себи, бивају крштена ради опроштаја греха, да се кроз поновно рођење очисти у њима оно што су она примила од старог рођења.


125. правило: Такође се установљује и ово: ако неко каже да благодат Божија, којом се добија оправдање кроз Христа, има значаја само ради опроштаја већ почињених грехова, а не пружа уједно и помоћ да се не чине други греси, такав нека је анатема. Јер, благодат Божија не само што саопштава познање о томе шта треба чинити, него уз то у нас улива и љубав, да будемо способни испунити оно шта знамо (познајемо).


126. правило: Исто тако, који каже да благодат Божија, која бива кроз Христа, пружа нам помоћ само у томе да не грешимо, пошто нам се њоме открива и саопштава познање грехова, да знамо чему морамо тежити и чега се клонити, али нам она не помаже да оно шта смо познали, да морамо чинити, да будемо уједно и расположени и кадри то чинити, нека је анатема. Јер ако је апостол рекао да разум надима, а љубав поправља (погл. 1. Кор. 8, 1), сасвим је нечастиво тада веровати, као да ми за наше надимање имамо благодат Христову, а за наше поправљање да је немамо. А међутим, и једно и друго је дар Божји, и то, што знамо шта нам треба радити, и то, што волимо добро, које нам треба чинити, како се, при љубави која поправља, не би могао разум надимати; јер, као што је од Бога речено: „Који научава људе знању?“ (Пс. 93, 10), исто је тако написано: „Љубав је од Бога“ (1. Јов. 4,8).


127. правило: Такође је установљено: који каже да нам је благодат оправдања дата само зато да би оно, што нам је могуће учинити по слободној вољи, лакше извршити кроз благодат, као да би, и не примивши благодат, ми могли (мада теже), али ипак и без ње извршити заповести Божије, такав нека је анатема. Јер, када је Господ говорио о плодовима заповести, није рекао да ћемо без Њега нешто тешко чинити, него је рекао: „Без мене не можете ништа учинити“ (Јн. 15, 5).


128. правило: Такође је установљено и ово: у погледу онога што каже свети апостол Јован: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, 8), те који буде другачије хтео да разуме ове речи, и каже да „греха немамо" просто ради смирења, а не због тога што је то истина, нека је анатема. Јер, свети апостол одмах након ових речи додаје: „Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде“ (1. Јн. 1, 9). А овде се јасно показује да се то казује не само ради смирења, него баш због истине. Јер, апостол је могао рећи да ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смирења нема у нама, али када је он рекао: „Себе варамо, и истине нема у нама“, тиме је још јасније показао да онај, који говори о себи да нема греха, не казује истину него лаже.


129. правило: Такође је установљено: који каже да у молитви Господњој свети, говорећи: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6,12) нису то у погледу себе говорили јер им то није било потребно, него у погледу других грешника који су код њиховог народа били, ради чега ни један од светих засебно не каже: „Опрости ми дугове моје“, него: „Опрости нам дугове наше“ како би се тиме разумело да праведник ово моли више ради других него ли ради себе, нека је анатема. Свет и праведан је праведни апостол Јаков када је рекао: „Сви много грешимо" (Јак. 3, 2), па ради чега је другога додато оно „сви“ него ради тога да ова мисао буде сагласна са псалмом који каже: „И не иди на суд са слугом Твојим јер се неће оправдати пред Тобом нико жив“ (Пс. 142, 2), и са молитвом премудрог Соломона: „Нема човека који не греши“ (3. Цар. 8, 46), и са књигом светога Јова: „Запечаћује руку свакоме човеку, да сваки позна своју немоћ“ (Јов 37, 7). Због тога и свети и праведни пророк Данило, такође у множини казује: „Сагрешисмо, зло чинисмо“ (Дан. 9, 5) и остало што он тамо смирено и истинито исповеда; пак да се не помисли, како то неки сматрају, да он не говори о својим гресима, него више о гресима свога народа, он због тога каже: „Док сам се ја молио и исповедао грехе народа свога Господу Богу своме...“ (Дан. 9, 20), није хтео рећи „грехе наше“, него је рекао: „грехе народа свога и своје“, као да је пророк провидео да ће се појавити такви, који ће ово схватити на погрешан начин.


130. правило: Установљује се и ово: који сматрају да оне речи молитве Господње, којима кажемо: „Опрости нам дугове наше“ (Мт. 6, 12) свети тако казују само ради смирења, а не уистину, нека су анатема. Јер, ко може трпети једнога, који се моли а лаже не пред људима, него пред Богом, који устима својим каже да жели опроштај, а срцем казује да нема греха који би требали да му.се опросте?


131. правило: Пре неколико година у овој цркви је, од стране целокупног (пуног) сабора било закључено да оне цркве које се налазе у различитим областима, и које су постале саборне пре издавања закока о донатистима, остану под влашћу оних катедри којих су епископи убедили те исте (некадашње донатисте) да се врате к саборном јединству; а оне, који су се касније обратиле, да остану под влашћу оних катедри којима су припадале док су биле на страни донатиста; пак, пошто су после тога ницале, а и данас настају многе расправе између епископа по питању области, о којима изгледа да пређашња наредба није најпотпунија, то се сада, на овом светом Сабору, установљује да, ако је где била саборна црква и црква донатиста, и оне су припадале различитим катедрама, ма у какво време то било, или касније уследи сједињење, било дакле, пре или касније издавања закона, оне имају остати под влашћу оног престола под чијом је влашћу била у прошлим временима дотична саборна црква.


132. правило: О томе како да епископи саборне Цркве и они који су се обратили из донатизма, међусобно поделе епархије

То је потребно учинити на следећи начин: ако има епископа који су се обратили из донатистичке заблуде ка саборном јединству, имају се подједнако међу њима поделити области у којима се нађе да има и од једне и од друге стране; тј. једна ће места доћи под власт једнога, а друга под власт другога, тако, да најстарији у епископству дели, а млађи бира; ако је само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је најближе; а ако је оно у истој удаљености колико од једног, толико и од другог престола (катедре), нека припадне ономе кога изабере народ. Ако се деси да и они, који су увек били у саборној Цркви, пожеле имати свога, а исто и они који су били донатисти, тада нека глас већине има предност; а ако су стране бројчано исте, нека дотично место остане старијем епископу. Ако буде много таквих места, у којима су обе стране, и не могу се једнако поделити јер није једнак број места, тада (одбивши једно место) треба најпре поделити равне бројеве места, а по питању онога које остане нека се поступи на начин као што је већ речено, када се говорило о подели једног места.


133. правило: Установљено је и ово: да ако неко, после издавања оних закона, обрати једно место к саборној Цркви, и тим местом управља три године, а нико не полаже своје право на то место, од таквога нико да не тражи поменуто место, тим мање, ако је за те три године постао епископ, који је могао своје право истакнути, а међутим то није учинио; ако није постојао такав епископ, нека тражење не спречава то што је поменуто место уведено у спискове; али када једно упражњено место добије свога епископа, овоме ће бити слободно потражити то место за време од три године, почев од тога дана. На исти начин, ако се неки епископ од донатиста обрати к саборној Цркви, при одређивању времена нека не спречава што се извршило увођење у спискове, него нека се рачунају три године од онога дана када се обратио, па нека слободно тражи сва места за која сматра да припадају његовој катедри.


134. правило: Установљено је и ово: да они епископи, који сматрају да извесни народ припада њиховој катедри, не потраже на начин да се то спроведе судом других епископа, него самовољно шире своју власт, такви нека се казне губитком свог дела. И ако су неки тако поступили, и питање се није решило сагласношћу свих епископа, него се о томе и даље препиру, нека се траженог места лиши онај за кога се докаже да је, презревши судије Цркве, самовољно присвојио дотично место. Нити се ико има право правдати тиме што је од епископа који началствује добио грамату на управу неког места, него, имао грамату или не, он мора имати договор са епископом који управља дотичним местом, и од њега нека прими грамату, да би се видело да он правилно има власт у цркви. Ако епископ који је пре имао власт над дотичним местом покаже разлоге у своју корист, нека се и то реши на суду епископа, који ће одредити или први епископ или ће их само договорно изабрати међу суседним епископима.


135. правило: Установљено је и ово: да они који занемарују да задобију саборно јединство места која припадају њиховој катедри, требају због тога бити опоменути од стране суседних епископа да не чине такве пропусте. Због тога, ако такви ништа не учине у току од шест месеци, почев од дана када се о томе расправљало, нека се након тог времена удаље са тог места, а препусте га оном који ће бити способан да учини шта је потребно. У осталом, ако онај коме та места припадају, нађе за добро да ово на кратко не учини (због јеретика или нечега сличног), пошто се то питање реши пред судом епископа, она места морају припадати његовој катедри. Када различитим епархијама припадају епископи који требају да суде, назначиће судије онај први епископ у чијој се области налази спорно место. Ако буду бирали заједничким договором судије, нека се бира један или тројица; а ако се изаберу тројица, треба следити или одлуци свих или одлуци двојице.


136. правило: Од судија изабраних заједничким договором, није допуштено обраћати се на виши суд. Који се затекне да из тврдоглавости не жели да се покори судијама, пошто о томе буде обавештен, епископ првог престола издаће грамате да са таквим у заједници не буде ни један епископ, док се он не покори одлуци суда.


137. правило: Ако епископ буде немаран према деловању јеретика, нека га други епископи опомену и нека му предоче све о његовој неактивности, као и то да се за такво неделање не може оправдати; а ако се и након овога, у року од шест месеци не постара о овоме, са таквим не треба бити у заједници док се не поправи. Није ли у она места дошао дотични извршилац, нека се то епископу не узима у кривицу.


138. правило: Ако се докаже да је неки епископ лажно изјавио о обраћењу донатиста, наводећи да су они ступили у заједницу, а докаже се да то није тачно, такав нека се лиши епископства.


139. правило: Установљује се и ово: да свештеници, ђакони и остали нижи клирици, који у неким својим пословима нису задовољни одлуком надлежних епископа, могу бити саслушани од суседних епископа које они изаберу уз допуштење свог епископа, а ради решавања насталог спора. Ако и од ових пожеле да се опет позову на виши суд, нека се позивају само на афричке саборе, или на оне епископе који началствују у њиховим епархијама. А који пожеле да свој проблем пренесу на суд са друге стране мора, нека их у Африци више нико не прима у заједницу.


140. правило: Установљено је и ово: ако неко од епископа покрије одећом оних који су посвећени Богу девојку која још увек није навршила двадесет и пет година, а на то је био потакнут неопходношћу да она сачува девичанску целомудреност јер јој је претила опасност, било због тога што је приметио да је неко жели отети или зато што су јој умрли заштитници (родитељи), или је можда и она сама на самрти, таквог епископа не треба подвргавати никаквој осуди због таквог поступка.


141. правило: Читавом сабору је по вољи да се изаберу из сваке епархије по три судије због тога да се епископи предуго не би задржавали на сабору.


142. правило: По окончању неких дела, и када је у настављено заседање ради завршетка преосталих питања, тада су епископи предложили да се од броја сабраних (епископа), из сваке области изаберу неки који ће на себе преузети обавезу да оконча]у спорна питања. И то је учињено.


143. правило: Од стране свих је установљено: пошто је пређашњим наредбама сабора у погледу особа које не могу подносити тужбе на клирике ово питање било недовољно јасно дефинисано, ми одређујемо да нико ко је законски одлучен из заједнице нема право подносити тужбу, без обзира на то да ли је клирик или лаик.


144. правило: Установљено је и ово: да се не могу примати тужбе ни од робова, ни од слободњака којима грађански закони не дозвољавају да то учине због неких преступа; такође ни од оних на којима је љага срамоте, тј. од глумаца и свих оних особа које се баве срамотним радњама, а исто тако и од јеретака, Јелина или Јудеја. У осталом, свима којима се брани подношење тужбе не сме се допуштати слобода да подносе тужбе и по питању својих приватних дела.


145. правило: Установљено је и ово: да када се код неких тужилаца истакне неколико преступа против клирика, па се међу тим преступима не може доказати ни онај (преступ) о коме се као првом повела истрага, таквим тужиоцима не треба дозволити да износе друге преступе.


146. правило: Ради сведочења не треба примати као сведока никога од оних о којима је већ одлучено да се не примају као тужитељи; а исто тако ни оне које тужилац истакне а потичу из његовог дома. Сведочење некога ко није навршио четрнаесту годину живота, не може бити прихваћено.


147. правило: Установљује се и ово: да када епископ каже да му је неко само исповедио неки свој преступ, а тај то касније неће да призна, такав епископ нека не сматра да му је тиме нанета увреда.

Ако неко каже, да по узмућености своје савести не жели имати заједницу са оним ко не признаје (преступ), тада, док одлученога не прими у заједницу његов епископ, остали епископи не смеју бити у заједници са таквим епископом јер ће тиме епископ у другој прилици добро пазити да не каже против некога нешто а што касније не може да докаже.


ПОСЛАНИЦА АФРИЧКОГ САБОРА ЦЕЛЕСТИНУ, РИМСКОМ ПАПИ


Љубљеном епископу и пречасном брату Целестину - Аврелије, Палатин, Антонин, Тут, Сервусдеј, Терентије и остали који су присуствовали на општем Картагинском сабору.

Ми би смо желели, да као што је твоја светост граматом послатом по сапрезвитеру нашем Лаву, изјавила да сте се обрадовали поводом доласка Апијарија, исто тако да можемо и ми сада радосно управити ово писмо о његовом оправдању, јер без сумње је да и наша и ваша ревност мора бити много опрезнија у овоме, да се све испита како не би изгледало да се нагиње у корист некога, као да је већ саслушан, а којега, међутим, још треба саслушати. Када је, дакле, дошао к нама најсветији и саепископ наш Фаустин, ми сазвасмо сабор, и сматрали смо да је он (Апијарије) зато с њим послат да, као што је старањем његовим Апијарије био успостављен на свештенство, исто тако да ће и сада моћи настојањем његовим оправдати се од свих оних преступа у којима је окривљен од стране житеља Тавракиније. Међутим, при свом испитивању, наш сабор је код њега нашао такве и толике злочине, да су они надмашили све старање поменутог Фаустина, које у самој ствари беше више заштита него ли суд, и више одбрана екдика, него ли правичност судије истражиоца. Јер, пре свега, он се силно противио читавом сабору, наводећи да брани преимућство римске цркве, и захтевајући да примимо у заједницу онога кога је твоја светост, поверовавши његовим ничим доказаним жалбама, примила у заједницу. У осталом, ово му није помогло, као што ћеш најлакше видети, када прочиташ одлуке сабора. Јер после три дана напорног суђења, када смо тужног срца разматрали различите оптужбе против Априлија, Господ - Праведни Судија, Који је свемоћан и дуготрпељив, одједном је пресекао сва настојања саепископа нашег Фаустина, и сва извртања поменутог Апијарија којима се усиљавао да утаји своја небројена безакоња, те је савладана тегобна и срамна његова упорност и бестидно одрицање којим је хтео да скрије глиб толиких похотних страсти којима је робовао. И када је Бог наш притегао његову савест, и пред многим људима открио оно шта је било притајено у његовом срцу, као већ осуђено гнусношћу самих преступа, од једном, до тада упорни лажљивац, поче да признаје све преступе, и најпосле сам себе добровољно окриви. Сада, пошто испунисмо дуг потребног поштовања, ми вас молимо да у будуће олако не саслушавате оне који одавде долазе, и више не допуштате себи да примате у заједницу оне које смо ми изопштили, јер ће твоје блаженство лако наћи да је тако установљено и на сабору у Никеји; ако тамо налазимо да се ово има примењивати у погледу нижих клирика и лаика, колико више то се мора примењивати и у погледу епископа. Према томе, они који су у својој епархији били одлучени од заједнице, немој да се твојом светошћу намерно, и као што не треба, примају у заједницу. Исто тако, бесрамна бежања свештеника и клирика нека твоја савест забрани, као што и приличи; јер никаквом наредбом Отаца није ово одузето од Афричке цркве, и установе Никејског сабора на најочитији начин враћају дотичним митрополитима како клирике нижих степена, тако и епископе.

И исти је Никејски сабор разумно и праведно заповедио да без обзира какви се послови појавили, сви морају бити анализирани у дотичним местима, јер Оци признаше да ни једној области неће бити ускраћивана благодат Духа Светог, кроз коју свештеници Христови разборито виде правду и постојано је чувају, а нарочито када је свакоме допуштено, у случају да је незадовољан одлуком помесних судија, да се обрати саборима своје епархије, или ако треба, и Васељенском сабору. Или, зар има кога ко би могао поверовати, да Бог наш може надахнути правдом у суду једнога, ма ко он био, а многобројним свештеницима који су на сабору окупљени, да ће им то одрећи? И заиста, може ли и бити темељан један прекоморски суд, на који не могу доћи особе неопходне за сведочење, било због старости, немоћи или неке друге препреке? О томе, да ти можеш неке слати, као од скута твоје светости, ми не налазимо да је и један сабор Отаца било шта слично установио; а што си нам ти некада писао по истом саепископу нашем Фаустину, као да је установљено Никејским сабором, ми ништа такво нисмо могли наћи у тачним преписима са првоизворника Никејског сабора које смо примили од најсветијег Кирила, нашег саепископа Александријске цркве, и од достојног Атика, епископа Константинопоља, и које смо, још пре овога, ми спровели блажене успомене епископу Бонифацију, вашем претходнику, по оним истима свештенику Инокентију и ипођакону Маркелу, који су нам их и донели. Немојте, дакле, више да на прозбе неких овамо шаљете своје клирике да расправљају наше послове, а немојте то допустити због тога да се не каже да ми уносимо сујетну гордост света у Цркву Христову, која онима који желе видети Бога, доноси светлост једноставности и дан смирене мудрости. И пошто је сада достојни сажаљења Апијарије, због својих великих безакоња, одлучен од Цркве, и од брата нашега Фаустина, ми смо уверени да при знању и старању твоје светости, да имаш братску љубав, и да Африка више неће ни под каквим изговором имати да га (Апијарија) подноси.

Бог наш нека за многе године, господине брате, сачува вашу светост у молитвама за нас.

Извори[уреди]

  • Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.