Pravila Osmog pomesnog sabora

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
OrthodoxCross(black,contoured).svg


PRAVILA SVETOG, POMESNOG KARTAGINSKOG SABORA


1. pravilo: Da se strogo moraju čuvati odredbe sabora u Nikeji. Episkop Avrelije reče: „Ove odredbe, koje imamo sabrane u spisima, a koje su sa sobom doneli naši Oci sa sabora u Nikeji, kao i sa sabora koji su kasnije bili, takođe i odredbe koje smo mi ustanovili, pošto budu potvrđene, neka se u buduće strogo čuvaju“.


2. pravilo: O propovedanju Presvete Trojice.

Sav Sabor reče: „Kao što Bog želi, pre svega se mora jednodušnim ispovedanjem ispovediti vera Crkve koju mi, na ovom slavnom Saboru priznajemo, a zatim, saglasnošću svakoga posebno i svih zajedno, mora se čuvati red u Crkvi. Da se u svojim mislima utvrde braća i naši saepiskopi koji su tek postavljeni, potrebno je dodati i ono što smo mi od Otaca naših primili kao nepomerljivu naredbu, a to je da svi u našim umovima sveto i nepokolebljivo čuvamo jedinstvo Trojice - Oca i Sina i Svetoga Duha, koje u sebi ne poznaje nikakvo deljenje; i kao što smo mi naučeni, tako ćemo tome učiti i (verujući) narod“.

Isto su tako na sav glas rekli i svi oni episkopi koji su tek bili postavljeni: „Ovako primamo, ovako čuvamo, ovako učimo, u svemu sledeći Jevanđeosku veru, a ujedno i vašu pouku“.


3. pravilo: O uzdržanju

Episkop Avrelije reče: „Kada se na prošlom saboru govorilo o načinu uzdržanja i čistoći života, ustanovljeno je da ova tri stepena (tj. episkop, sveštenik i đakon), koji su već vezani vezom čistoće života usled samog posvećenja, moraju u svemu biti uzdržani, kao što i priliči svetim episkopima i Božjim sveštenicima i levitima koji služe pri Božanstvenim sveštenodejstvima, kako bi mogli dobiti, što od Boga u prostiti mole, pak prema tome i mi (takođe) moramo čuvati ono što nam je predato od Apostola, i što važi od starine (drevnosti)“.


4. pravilo: O licima koji su u različitim činovima, a koji se trebaju uzdržavati od žena.

Episkop Faustin Pikenski, iz Potentinske oblasti, zastupnik crkve u Rimu, reče: „Neka se ustanovi da se moraju uzdržavati od žena i čuvati celomudrenost, i episkop, i sveštenik i đakon, i svi koji dotiču svetinju“. Svi episkopi rekoše: „Neka se ustanovi da svi koji čuvaju oltar ili mu služe, moraju paziti na svoju moralnu čistoću“.


5. pravilo: O lakomstvu

Episkop Avrelije reče: „Potrebno je ugušiti strast lakomstva za koju niko ne sumnja da je majka svakog zla, i dakle, neka se niko ne povodi za tuđim, i neka niko ne prelazi radi dobiti granice koje su postavili Oci, kao što nikome ko je u kliru nije dopušteno da uzima kamatu ni za kakvu stvar. Dopuštamo da pitanja, koja se ponovo pojave, ako su nejasna ili sasvim skrivena, zahtevaju naše razmatranje i odredbe; ali u pogledu onoga što je u potpunosti jasno ustanovilo Sveto Pismo, nije potrebno da se o tome donose (dodatne) odluke, nego je potrebno slediti za onim što je ustanovljeno. Naravno, da ono što kod laika zaslužuje prekor, da se to mnogo strožije treba suditi kod klirika“. Sav Sabor reče: „Niko nije protiv Proroka, niko protiv Jevanđelja postupio a da nije bez kazne ostao“.


6. pravilo: O tome da sveto miro ne mogu spravljati sveštenici

Spravljanje mira i osvećenje djeva neka ne čine sveštenici. Svešteniku takođe nije dopušteno da sa Crkvom pomiruje one koji se kaju, i to javno, na liturgiji. Ovo je svima ugodno.


7. pravilo: O milosti prema onima koji su u životnoj opasnosti

Episkop Avrelije reče: „Ako se neko nađe u smrtnoj opasnosti, i zamoli da bude pomiren (izmiren) sa svetim oltarom, a episkop je odsutan, sveštenik (po utvrđenom poretku) treba da upita episkopa (o tome šta da čini), i tada, sa dopuštenjem episkopa, pomiriti (sa Crkvom) onoga koji se nalazi u opasnosti“.


8. pravilo: O onima koji podnose tužbe na starije, i o tome da nikakav klevetnik ne sme tužiti episkopa

Episkop Numidije Mazulitanski reče: „Mnogo je onih čije je ponašanje nevaljalo, i kojima je milo da u svakoj prilici podižu optužbe protiv Otaca i episkopa. Treba li takve primati ili ne?“ Episkop Avrelije reče: „Da li je, dakle, vašoj ljubavi ugodno da oni, koji su upleteni u različite prestupe, ne smeju podizati tužbu protiv episkopa?“ Svi episkopi rekoše: „Neka se ne prima tužba od onoga ko je klevetnik“.


9. pravilo: O onima koji zbog svojih prestupa bivaju izopšteni iz crkvene zajednice

Episkop Avgustin, zastupnik Numidijske oblasti, reče: „Udostojite se i ovo ustanoviti: da ako neki episkop ili sveštenik primi u zajednicu one koji su zbog svojih prestupa pravilno izošpteni iz Crkve, da i taj episkop ili sveštenik ima potpasti onakvoj osudi kao i oni koji su odbegli od kanonske osude ovoga episkopa“. Svi episkopi rekoše: „Prihvatamo i ovo“.


10. pravilo: O sveštenicima koji bivaju osuđeni od strane svojih episkopa

Episkop Alipije, zastupnik Numidijske oblasti, reče: „Ne treba ni ovo izostaviti: da ako je neki sveštenik slučajno osuđen od svoga episkopa, pak pobuđen nekakvom nadutošću i gordošću, smisli da može zasebno prinositi Bogu svete Darove, ili namisli da podigne drugi oltar protivno veri Crkve i ustavu, takav neka ne prođe bez kazne“. Valemtin, episkop prvog prestola Numidijske oblasti, reče: „Šta je rekao brat naš Alipije, neosporno je i u saglasnosti je sa verom i poretkom Crkve. Uostalom, recite šta mislite o ovome?“


11. pravilo: Sveštenik, koji ustane protiv svoga episkopa i time načini raskol, neka je anatema

Svi episkopi rekoše: „Ako je neki sveštenik bio osuđen zbog svog vladanja, neka o tome budu obavešteni i susedni episkopi, da i oni ispitaju taj problem, te da i oni pripomognu oko toga da dođe do pomirenja između episkopa i pomenutog sveštenika. Ne dogodi li se to, nego (čega nikada nije bilo), zanet gordošću dođe do toga da se pomenuti sveštenik odvoji od zajednice, pa zajedno sa još nekima izazove raskol, i počne da vrši prinos Bogu, takav neka bude anatemisan i neka bude lišen svoga mesta, ali prethodno je potrebno podrobno ispitati da li je ili nije opravdana njegova optužba protiv episkopa“.


12. pravilo: Episkop koji biva optužen u vreme kada nema sabora, mora biti osuđen od strane dvanaest episkopa

Episkop Feliks reče: „Predlažem, shodno pravilima pređašnjih Sabora, da ako neki episkop (čega nikada nije bilo) potpadne pod nekakvu optužbu, i zbog mnogih prepreka nije moguće da se okupe mnogi (episkopi), da takav dugo ne bude pod tužbom, neka mu sudi dvanaest episkopa. Svešteniku neka sudi šest episkopa i njegov episkop, a đakonu tri episkopa“.


13. pravilo: O tome da episkop ne može biti postavljen drugačije nego od više episkopa. A ukoliko je neizostavna potreba, tada neka tri episkopa postavljaju novog (episkopa)

Episkop Avrelije reče: „Šta o ovome kaže vaša svetlost?“ Svi episkopi rekoše: „Šta je ustanovljeno bilo pre nas, mi to moramo čuvati; a predstojnici svake episkopije neka se ne usuđuju da to bezrasudno zanemaruju. Dakle, kada se sakupe mnogi episkopi, neka postavljaju novog episkopa. Ako je velika potreba, tri episkopa, u ma kakvom mestu oni bili, neka usled naredbe onoga koji je prvi, neka oni postave novog episkopa. A koji postupe protivno u bilo čemu a protivno jednom iskazane svoje dozvole ili svoga potpisa, takvi sami sebe lišavaju časti“.


14. pravilo: O tome da iz Tripolisa (Tripolja), radi zastupništva na saboru dolazi jedan episkop, i o tome da sveštenicima u toj oblasti sudi pet episkopa

Isto tako odlučuje se da iz Tripolisa, zbog oskudice u toj oblasti, na sabor dolazi jedan episkop radi zastupanja. Takođe da svešteniku, koji je tamo osuđen, sudi pet episkopa, a đakonu tri, kao što je već pomenuto. Sudu neka predsedava tamošnji episkop.


15. pravilo: O različitim činovima koji su na službi u Crkvi, i o tome da svaki čin treba da bude kažnjen ako potpadne pod neko delo koje zaslužuje kaznu i zanemari sud Crkve, te da sebe podvrgava opasnosti. I o tome da deca sveštenika ne mogu odlaziti u javna pozorišta

Takođe se ustanovljuje da bez obzira ko bio, ili episkop, ili sveštenik, ili đakon ili bilo ko iz klira, ako u nekakvom kaznenom ili građanskom poslu, koji je u Crkvi ponikao, zanemari crkveni sud, i htedne da se pravda kod svetovnih sudova, ma i da je odluka doneta u njegovu korist, ipak se lišava svoga mesta. I ovo neka važi u pogledu dela koje treba kazniti. A ako je bio u pitanju građanski posao, gubi ono što je dobio, ako želi da zadrži svoje mesto.


16. pravilo: Ustanovljuje se još i ovo: da ako je jedan sudski postupak prenet bio od bilo kog crkvenog suda na druge crkvene sudove koji imaju višu vlast, ovo nikakva štete nema da se nanese onima kojih se presuda ukida, ako se ne može dokazati da su dotični sudili ili iz zlobe ili pristrasno ili su bili podmićeni.


17. pravilo: Ako su dogovorom jedne i druge strane bile izabrane sudije, ako je njihov broj i manji od ustanovljenoga, ne treba se više obraćati drugima.


18. pravilo: I ovo se još ustanovljuje: deca sveštenika ne mogu učestvovati u javnim pozorištima, niti ih gledati jer je i svim hrišćanima svagda bilo preporučavano da se od toga uzdržavaju, i da ne odlaze na mesta na kojima se bogohuli.


19. pravilo: Takođe se ustanovljuje da ni episkop, ni sveštenik, ni đakon ne mogu biti ni zakupci, niti upravitelji u nekim svetovnim poslovima, niti zarađivati sebi hranu sramotnom ili bezčasnom radnjom; jer treba da imaju pred očima ono šta je zapisano: „Nikakav koji bojuje za Boga ne zapliće se u trgovine ovoga sveta“ (2. Tim. 2,4).


20. pravilo: Čteci, kad dostignu životnu zrelost (uzrast), treba ih poticati na to da stupaju u brak ili da daju zavet celomudrenosti.


21. pravilo: Takođe se ustanovljuje da klirik koji daje novac na zajam, mora primiti nazad istu svotu novca, a ako je dao neku robu, neka mu se vrati koliko je i dao.


22. pravilo: Đakona ne treba postavljati pre njegove dvadeset i pete godine života.


23. pravilo: U vreme bogosluženja čteci neka se ne klanjaju narodu.


24. pravilo: Svaka eparhija koja je mnogo udaljena mora imati svoga episkopa koji ima prvenstvo

Ustanovljuje se da Mavritanija Sitifenska, kao što je to ona tražila od episkopa koji prvenstvuje u Numidijskoj oblasti (od koje je saborom bila odeljena) od sada neka ima svoga episkopa koji će prvenstvovati. Dakle, saglasjem svih episkopa koji prvenstvuju u eparhijama Afrike i svih ostalih episkopa, zbog njene udaljenosti dopušta joj se da ima svoga prvog episkopa.


25. pravilo: Tako isto se ustanovljuje i sledeće: da kada se postavlja episkop ili klirik, oni koji postavljaju moraju im napomenuti odredbe sabora, da se posle ne bi pokajali ako se postupi protivno odredbama sabora.


26. pravilo: Isto tako se ustanovljuje da se ne sme davati evharistija onima koji su umrli jer, napisano je: „Uzmite, jedite...“ (Mt. 26, 26), a tela upokojenih niti mogu uzimati, niti mogu jesti. Po neznanju sveštenika takođe ne treba krštavati one koji su umrli.


27. pravilo: Radi toga na ovom svetom Saboru potrebno je potvrditi, da shodno odredbama iz Nikeje, svake godine mora, radi crkvenih pitanja koja veoma često bivaju odlagana na štetu naroda, biti sazvan sabor na koji svi episkopi koji zauzimaju prve katedre u eparhiji, moraju poslati sa svojih sabora po dva episkopa koji će biti izabrani i koji će ih zastupati, kako bi se u tom sabranju moglo punomoćno odlučiti o pitanjima koja su se pojavila.


28. pravilo: O tome kada je jedan episkop optužen, o tome se sve mora reći episkopu koji je prvi u eparhiji

Episkop Avrelije reče: „Ako je neki episkop optužen, tužilac treba da pokaže to delo episkopima koji prvenstvuju u oblasti gde je optuženi; optuženi, međutim, neka se ne lišava zajednice, osim slučaja ako je gramatom pozvan na sud da odgovara pred onima koji su izabrani da mu sude, pak se ne pojavi u određeni dan, tj. u roku od mesec dana od dana kada se sazna da je primio gramatu. Ako prikaže istinite i važeće razloge koji su ga onemogućili da podnese odgovor po pitanju onoga što je izneto protiv njega, neka mu se da još jedan mesec kao rok za opravdanje. Ali kada istekne i taj drugi mesec, neka nema zajednicu dok se ne opravda u potpunosti. Odbije li da se pojavi na sveopštem godišnjem saboru, da bi se tu rešio njegov problem, tada neka se smatra da je sam sebi izrekao presudu. I za sve ono vreme dok je van zajednice, neka zajednicu nema ni u svojoj crkvi, niti u bilo kojoj parohijskoj crkvi. Njegov tužilac, ako se nikuda nije sklanjao dok se raspravljalo o tom pitanju, nikako neka se ne lišava zajednice. Ali ako se i on nekuda sklonio i skrio, episkop neka se primi u zajednicu, a pomenuti tužilac neka bude izopšten iz zajednice, ali tako da mu se ne oduzme pravo potvrditi službu ako može da dokaže da u određeni dan ne zbog toga što nije hteo, nego zbog toga što nije mogao, nije došao na određeno mesto. Samo se po sebi zna da dok traje istraga pred sudom episkopa, ako se dozna da je pod optužbom onaj koji podnosi tužbu, takva se tužba ne može prihvatiti, osim ako on ne htedne da se o njegovom osobnom, a ne o crkvenom pitanju, povede istraga.“


29. pravilo: O sveštenicima i kliricima koji bivaju optuženi

Ako neki sveštenik ili đakon bude optužen, tada, kada se sabere zakoniti broj episkopa iz obližnjih mesta, koje optuženi požele, tj. za tužbu protiv sveštenika šest, a protiv đakona tri, dotični će episkop, u čiju oblast potpadaju optuženi, zajedno sa ostalima ispitati optužbe protiv njih, iz očuvanje ustanovljenoga reda u pogledu dana, rokova, ispitivanja i osoba koje tuže i koje su optužene. Tužbe protiv drugih klirika neka rešavaju i o njima neka raspravljaju sami pomesni episkopi.


30. pravilo: O tome da deca klirika ne stupaju u brak sa jereticima Takođe se ustanovljuje da deca klirika ne smeju stupati u brak sa neznabošcima ili jereticima.


31. pravilo: O tome da episkopi i klirici ne mogu ništa ustupati kao svojinu hrišćanima koji nisu pravoslavni, bez obzira na to što su oni možda i njihovi rođaci

Episkopi ili klirici, kao što je rečeno, ne mogu nikakvu svoju stvar ustupati pomenutim nepravoslavnim hrišćanima kao svojinu.


32. pravilo: Isto tako episkopi neka ne odlaze preko mora, nego samo sa dopuštenjem svoga prvoprestolnog episkopa, tj. dok najpre ne dobiju od episkopa otpusnu gramatu ili odobrenje.


33. pravilo: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu ništa drugo ne čita

Takođe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, ništa drugo pod imenom Božanskih knjiga, ne može čitati u hramovima. A kanonske knjige su ove: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, četiri knjige Carstva, dve knjige Paralipomenon, Jov, Psaltir, pet knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jezdrine. Knjige Novoga Zaveta su ove: četiri Jevanđelja, Dela apostolska, četrnaest Pavlovih poslanica, dve Petrove poslanice, tri Jovanove poslanice, jedna Jakovljeva poslanica, jedna Judina poslanica i jedna knjiga Jovanovog Otkrivenja. Neka se o ovome obavesti i brat i saslužitelj naš Bonifacije (episkop Rima) i ostali episkopi na tim prostorima, da ovo pravilo postane postojano jer smo mi od Otaca primili da se samo navedene knjige mogu čitati u crkvama.


34. pravilo: Po pitanju episkopa i činova koji slede iz njih, a koji obavljaju svete tajne, ustanovljuje se da se imaju uzdržavati od žena

Episkop Avrelije reče: „Pri rasuđivanju o uzdržavanju pojedinih klirika, osim čteca, od svojih žena, ja prečasna braćo, napominjem ono što je na raznim saborima odlučeno, a to je: da ipođakoni, koji se dotiču svetih tajni, isto i đakoni, i sveštenici, zatim i episkopi, moraju se na neko vreme uzdržavati od svojih žena, kao da ih nemaju. Ne učine li tako, neka se svrgnu. Ostali klirici neka se tome ne prinuđuju, osim kada su u starim godinama“. Čitav sabor reče: „Potvrđujemo što je vaša svetinja razborito rekla, jer je sveto i bogougodno“.


35. pravilo: O tome da niko ne smeju rasipati crkvena dobra

Isto tako se ustanovljuje da niko ne prodaje crkvenu imovinu. Ali, ako taj imetak ne daje prihoda, a pokaže se neka velika potreba, ovo se mora reći prvom episkopu dotične eparhije, i zajedno sa ustanovljenim brojem episkopa odlučiti šta da se preduzme. Ako se pokaže tako hitna potreba za Crkvu, da je nemoguć dogovor pre prodaje, dotični episkop neka barem sazove za svedoke najbliže episkope, i neka se kasnije pobrine oko toga da prikaže saboru sve okolnosti koje su se desile. Ako to ne učini, prodavac će biti kriv pred Bogom, i pred saborom će izgubiti svoju čast.


36. pravilo: O tome da sveštenici i đakoni, koji se zateknu u teškom grehu, ne mogu biti udostojeni ni toga da se na njih polažu ruke, onako kako se polažu na laike

Isto tako se potvrđuje da, kada se neki sveštenik ili đakon, zatekne u nekom teškom grehu, koji ih neodložno lišava sveštene službe, na njih ne treba polagati ruke ni kao na one koji se kaju, niti kao na verujuće laike, niti im dopustiti, da kao iznova kršteni, mogu biti proizvedeni na neki stepen klira.


37. pravilo: O tome da sveštenici, đakoni i klirici koji neke svoje probleme prenose na sud sa druge strane mora, da se takvi nikako ne primaju u zajednicu

Isto se tako ustanovljuje i ovo: sveštenici, đakoni i drugi klirici, kada se po nekim svojim poslovima moraju žaliti sudu svojih episkopa, neka sa dozvolom episkopa koji im je nadležan, budu saslušavani od obližnjih episkopa, te ovi. pozvani episkopi neka se pozabave nastalim problemom. Ako se zateknu da i pored tih episkopa pomoć traže na višem sudu, neka se tada ne obraćaju sudovima s one strane mora, nego prvim episkopima svojih dotičnih eparhija, kao što je to već nekoliko puta ustanovljeno i za episkope (kada se žele obratiti višim sudovima). A koji se i pored toga obrate sudovima preko mora, takvi od onih koji su u Africi neka ne budu primljeni u zajednicu.


38. pravilo: Koji je izvan zajednice, a usudi se da stupi u nju pre nego što je opravdan, takav sam protiv sebe izriče osudu

Sabor takođe ustanovljuje: da koji zbog svoje krivice u službi bude lišen zajednice, bio on episkop ili ma koji drugi iz klira, pak se usudi dok je još izvan zajednice i pre nego što je opravdan, da stupi u zajednicu, takav neka se smatra da je sam protiv sebe izrekao presudu.


39. pravilo: O tužiocu i optuženome

Takođe se ustanovljuje da optuženi, isto kao i tužilac, ako se boji nekakvog nasilja od strane sveta (mase) u onom mestu odakle je onaj koji je tužen, neka sebi odabere jedno obližnje mesto u kome neće biti nikakve teškoće da dovede svedoke na sud, gde se problem i treba rešavati.


40. pravilo: O tome da ako su neki klirici od svojih episkopa određeni na viša mesta, a to neće da prihvate, neka ne ostaju ni na onim mestima koja nisu želeli da ostave

Takođe se ustanovljuje da ako neki klirici, ili đakoni neće da poslušaju svoje episkope koji žele, radi važnih crkvenih potreba, da ih proizvedu na višu čast u svojim crkvama, takvi neka nemaju prava ni da služe na onom stepenu koji nisu želeli da ostave.


41. pravilo: O tome da ako neki od siromašnih klirika, pošto je proizveden na neki čin, stekne nešto, neka to potpada pod vlast episkopa

Ustanovljuje se: episkopi, sveštenici, đakoni i svi klirici uopšte, koji nemaju ništa, pak pošto su proizvedeni, i za vreme svoga episkopstva ili vremena u kliru, kupe na svoje ime polje ili neko drugo imanje, takvi neka se smatraju kao da su prisvojili dobra koja Gospodu pripadaju, osim slučaja, da poslušaju opomenu i sve ustupe Crkvi. Pređe li nešto u njihovu svojinu, ili usled nečijeg dara, ili po nasledstvu od rodbine, neka time raspolažu onako kako oni smatraju da je shodno. Ali, ako to jednom obećaju Crkvi, pa se predomisle, neka se smatraju nedostojnima crkvene vlasti.


42. pravilo: Takođe se ustanovljuje da sveštenici ne mogu bez dozvole svojih episkopa prodavati dobra hrama za koji su postavljeni, isto kao što nije dopušteno ni episkopima da prodaju crkvena imanja bez znanja sabora ili svojih sveštenika. Prema tome, bez preke potrebe, ne može ni episkop po svojoj volji raspolagati dobrom koje je uvedeno u crkveni imetak.


43. pravilo: O tome da ne treba ništa prepravljati od onoga što je ustanovljeno na Hiponskom (Iponskom) saboru

Episkop Epigonije reče: „U ovom skraćenom spisu koji sadrži ono šta je ustanovljeno na Hiponskom saboru, smatramo da ne treba ništa ni ispravljati, ni dodavati, osim toga da se o danu svete Pashe ima objavljivati u toku sabora.“


44. pravilo: O tome da episkopi i klirici ne treba da svoju decu prebrzo ispuštaju iz svoje vlasti

Episkopi i klirici neka ne puštaju od svoje vlasti svoju decu i neka im ne dopuštaju da budu samostalni sve dotle dok nemaju potpuno pouzdanje u njihovo vladanje i u njihov uzrast; jer će kasnije njihovi gresi pasti na njih same a ne na njihove roditelje.


45. pravilo: Episkope, sveštenike i đakone ne treba postavljati sve dotle dok oni svoje ukućane ne učine pravoslavnim hrišćanima.


46. pravilo: O tome da u svetilištu ne treba prinositi ništa drugo osim hleba i vina koje je pomešano sa vodom

U svetilištu neka se ništa ne prinosi osim Tela i Krvi Gospoda, kao što je i sam Hristos rekao, tj. osim hleba i vina koje je pomešano sa vodom. Prvence, med, mleko - to neka se po običaju, donosi u dan koji je za to određen, i to kao tajanstveno znamenje mladenaca. Mada se i to unosi u oltar, nad time se uznosi naročito blagosiljanje koje se razlikuje od tajne Tela i Krvi Gospodnje. Osim grožđa i pšenice, nikoje druge prvence ne treba prinositi.


47. pravilo: Klirici, kao i oni koji se uzdržavaju, neka ne odlaze k udovicama ili djevama, osim sa dopuštenjem svoga episkopa ili sveštenika. Ali ni tada neka to ne čine sami, nego u pratnji nekoga od sabraće, ili sa onima kojima je episkop ili sveštenik odredio da imaju pristup k tim ženama, ili pak kada su tu prisutni klirici ili neki od poštovanijih hrišćana.


48. pravilo: O tome da se prvi episkop ne naziva egzarhom sveštenika

Episkop prvog prestola neka se ne naziva egzarhom sveštenika ili vrhovni sveštenik ili na neki drugi način nego samo episkopom prvog prestola.


49. pravilo: Klirici neka ne ulaze u krčmu radi jela i pića, osim kada su na putu i prekom potrebom su prinuđeni da tamo svrate.


50. pravilo: O tome da se žrtva Bogu prinosi od ljudi koji nisu uzimali hranu pre početka bogosluženja

Sveta služba oltara ne može se obavljati drugačije nego samo od ljudi koji nisu jeli pre početka bogosluženja, izuzev jednoga dana u godini, a to je kada se vrši večera Gospodnja. Ako se pak uveče mora držati pomen nekom episkopu ili drugima koji su se upokojili, a dotični koji to trebaju da čine već su obedovali, neka se tada pomen obavi samo uz molitve.


51. pravilo: Episkopi ili klirici u crkvi neka ne drže pirove, osim u slučaju nužde, da su ka putu ili po neophodnosti tu moraju da odmore. Takođe i laicima, koliko je moguće, neka se zabranjuju takve gozbe.


52. pravilo: Onima koji se kaju, prema razlici grehova, neka se episkopskim sudom određuje vrema kajanja. Sveštenik bez znanja episkopa neka ne prima onoga koji se kaje, osim slučaja da je preka potreba, a episkop je odsutan. I na svakoga koji se kaje, ako je njegov prestup bio javan i svuda razglašen, te je pomutio crkvu, neka se ruka polaže u pritvoru hrama.


53. pravilo: Za posvećene djeve, kada se odvoje od roditelja koji su pazili o njima, neka se episkop (a ako je ovaj odsutan, onda sveštenik) postara da budu poverene pouzdanim ženama, ili ako žive zajedno, da jedna na drugu pazi da se njihovim ponašanjem ne izloži opasnosti dobar glas Crkve.


54. pravilo: Bolesnici koji ne mogu odgovarati za sebe, neka budu kršteni kada po njihovoj želji drugi posvedoči za njih, a pod svoju odgovornost.


55. pravilo: Glumce i lakrdijaše i njima slične osobe, kao i odmetnike (odstupnike), kada se kaju i obraćaju k Bogu, ne treba lišavati blagodati i primirenja.


56. pravilo: Dopušteno je i u napred čitati stradanja mučenika, kada se slave njihovi godišnji spomeni.


57. pravilo: O donatistima i o deci koja su od njih krštena

Ustanovili smo da upitamo braću i saslužitelje naše Siricija (Sirikija) i Simlicijana (Simplikijana), po pitanju dece koja su krštena samo od donatista, da ono šta ona po svojoj volji nisu učinila, nego se to desilo po zabludi njihovih roditelja, ne može im biti prepreka da budu primljena na službu svetom oltaru, kada se obrate Crkvi Božijoj sa spasiteljnim rukopoloženjem.


58. pravilo: Onorat i Urban, episkopi iz oblasti Mauritanije Sitifenske, rekoše: „Već odavno, još od kako smo bili poslati k vašoj svetosti, mi odlažemo da prikažemo naša pisma zbog toga razloga jer smo čekali da dođu i naša braća, zastupnici Numidije; a pošto već prođe neko vreme a oni ne dolaze, ne možemo više odlagati da kažemo ono što nam je poručeno od strane naših saepiskopa. I zato, braćo, dobrim duhom primite našu izjavu: U pogledu vere, mi smo čuli Nikejsko izlaganje (vere), a u pogledu sveštenih službi koje bivaju posle obeda (jela) te se imaju služiti kao što i treba, samo od ljudi koji prethodno ništa nisu jeli“. I tada je i ovo bilo prihvaćeno.


59. pravilo: „S obzirom na pouku koja nam je data, mi podnosimo i ovo: Ono što je na saboru u Kapui ustanovljeno, da se nikako ne sme dopustiti ponavljanje krštenja ili rukopoloženja, a takođe ni prelazi episkopa sa jedne katedre na drugu. Međutim, Kreskonije, episkop mesta Rekenija, prezrevši svoju pastvu, otide u crkvu u Vekeniji, pa i danas, mada je u nekoliko navrata opominjan shodno pravilima, ne želi da ode iz crkve kojom je zavladao. O ovome što smo vam sada rekli, mi smo čuli kao pouzdanu istinu; sledeći poruci koja nam je data, molimo vas da se udostojite da nam date dopuštenje da možemo, pošto je to zaista neophodno (shodno naredbama slavnih careva), postupiti protiv njega (Kreskonija) pred svetovnim vladarem, da bude, kada se nije hteo pokoriti blagoj opomeni vaše svetosti, i ispraviti svoju grešku, na to primoran od strane građanskih (državnih) vlasti“. Episkop Avrelije reče: „Pošto je izvršeno sve što se odnosi na poredak, a Kreskonije, ne obazirući se na nebrojene molbe vaše ljubavi da se skloni, i ostaje uporan u tome, treba ga smatrati da je izvan nadležnosti sabora jer je sam, zbog stava koji je zauzeo, potpao pod sud građanske vlasti“. Episkopi Onorat i Urban rekoše: „Da li je ovo svima po volji?“ Svi episkopi rekoše: „Ovo je pravilno i ugodno svima“.


60. pravilo: Neka se čuva drevna odredba da se manje od tri episkopa, kao što je ustanovljeno, ne može smatrati dovoljnim za postavljanje episkopa.


61. pravilo: „Treba i ovo ustanoviti: da, kada budemo pristupili izboru episkopa, ako se dogodi neka rasprava (a takve su se stvari kod nas već dešavale), biće veoma smelo da se samo trojica sastanu radi opravdanja onoga koji treba da bude rukopoložen; nego neka pomenutom broju budu pridodati još jedan ili dva, pak pred onim narodom za koji se dotični treba postaviti, neka se najpre ispita o osobama koje iznose argumente protiv, a zatim neka analizi budu podvrgnuti njihovi navodi; pak kada se dotični pokaže potpuno čistim pred licem naroda, tek tada neka se izvrši rukopoloženje“. Svi episkopi rekoše da su saglasni sa rečenim.


62. pravilo: Pošto se sećamo, da smo već odavno usvojili, da se svake godine moramo sabirati radi savetovanja, to, kada se budemo zajedno sabrali, neka se proglašuje o danu Pashe posredstvom zastupnika koji se nalaze na saboru.


63. pravilo: Episkopi Onorat i Urban rekoše: „Pošto je na Hiponskom saboru ustanovljeno da se mora svake godine u vreme sabora posećivati svaka eparhija, i pošto ste vi to odložili i ove i prošle godine u pogledu Mavritanije, usmeno nam je poručeno da se udostojite posetiti i tu eparhiju“. Episkop Avrelije reče: „Tada o Mavritanskoj oblasti ništa nismo ustanovili zbog toga što se ona nalazi na kraju Afrike, i pošto je blizu varvara. Bog neka nam pomogne da to učinimo, i ne obećavši, u izobilju učiniti, i doći u vaše krajeve. Morate uostalom pomisliti, braćo, da kad bi se ovo strogo uvažilo, isto bi mogli zahtevati i braća u Tripolisu i Arzui“.


64. pravilo: O tome da se ne može bez dozvole dotičnog episkopa u pojedine oblasti primati drugi episkop

Episkop Epigonije reče: „Na mnogim je saborima sveštenim saglasjem ustanovljeno da narod koji u pojedinim parohijama zavisi od svoga episkopa, i koji svoga sopstvenog episkopa nikada nije imao, ne može drugačije dobiti zasebnu upravu, tj. episkope, nego samo sa dozvolom onoga episkopa od koga je u samom početku taj narod pripadao. Međutim, neki episkopi, prisvojivši sebi nasilno vlast nad nekim mestima, uklanjaju se čak i od zajednice sa braćom kada ih ovi, slučajno za to osude, i uz to ističu svoja prava, zasnivajući ih na nekakvoj odavno utvrđenoj, svojoj, vlasti. Mnogi i među sveštenicima, zavedeni time, podižu glas protiv svojih episkopa, te gozbama i lošim savetima pobunjuju narod da ih na nedopušten način postavi za svoje upravitelje. I naročito smo tvojoj mudrosti, najverniji brate Avrelije, mi obavezni, jer si od uvek osuđivao i sprečavao takve pokušaje. Obzirom na te zle pomisli takvih ljudi, i na opake savete i dogovore, ja predlažem ovo: da narod koji je u nekoj parohiji od davnina bio pod jednim episkopom, i koji nikada nije imao svoga zasebnog episkopa, ne može ni dobiti svog zasebnog načalnika. I prema tome, ako je svetom Saboru ugodan ovaj predlog, neka ga potvrdi“. Episkop Avrelije reče: „Ovome šta je brat i saepiskop naš rekao, ja se ne protivim, nego primećujem sledeće: da sam ja ovo činio i činiću, naravno među onima koji jednako misle ne samo sa Kartaginskom crkvom, nego i sa čitavim sveštenim saborom. A ima mnogo takvih koji među sobom prave tajne dogovore, te ih, kao što je rečeno u vezi naroda, dovlače za sobom u želji da se izdvoje iz zajednice. Ako je, dakle, ugodno, ja predlažem da mi moramo na svaki način ustati protiv takvih ljudi, da u njihovoj vlasti ne ostanu ne samo one oblasti koje su oni nasilno prigrabili, nego ni one crkve kojima su ranije pogrešno upravljali, i da se uz pomoć vlasti javno diskredituju, a dotični prvi episkop da ih izopšti. Jer, red zahteva, da oni koji su privrženi svoj ostaloj braći i čitavom saboru, zadrže sebi po pravu, ne samo svoju katedru, nego da u njihovoj oblasti budu i pomenute sporne oblasti; a oni, koji računaju na zaštitu svojih meštana i preziru svaku bratsku ljubav, moraju ne samo izgubiti one oblasti, nego, kao što sam rekao, svetovna će im vlast, kao buntovnicima, oduzeti i njihova pređašnja mesta“. Episkopi Onorat i Urban rekoše: „Velika razboritost vaše svetinje duboko je pronikla naše umove, i mi smatramo da treba jednodušnim odgovorom prihvatiti vaš predlog“. Svi episkopi potvrdiše da su saglasni.


65. pravilo: Niko od episkopa ne sme primiti tuđeg klirika pre nego li to dopusti episkop kome je pripadao taj klirik.


66. pravilo: O tome da je episkopu Kartagine slobodno da postavi klirika gde želi

Episkop Avrelije reče: „Braćo, čujte moju reč: mnogo se puta dešavalo da je svešteno lice druge eparhije zbog potrebe tražilo od mene ili đakona ili sveštenika ili episkopa. I ja, pamteći šta je ustanovljeno, odazivam im se, pak se obraćam episkopu onoga klirika koga traže, i kazujem mu da njegovog klirika traže dotični jedne ili druge crkve. I do sada evo, niko protiv toga nije dizao glas. Ali, da se to ne bi dogodilo, tj. da ne bi bilo protivljenja tome od strane onih koje ja tražim, a vi znate da ja moram voditi brigu o svim crkvama i postavljenjima, kad se obratim sa dva ili tri svedoka iz vaše zajednice k jednom ili drugom iz svetitelja, pa se dotični nađe da je bez prigovora, pravedno je da vaša ljubav presudi šta treba činiti, jer ja, kao što znate braćo, po volji Božijoj, vodim brigu o mnogim crkvama“. Episkop Numidije reče: „Ovom prestolu je svagda pripadala vlast, da postavlja po želji svake crkve za episkopa odakle hoće i ma od čijeg imena da mu se obrate“. Episkop Epigonije reče: „Tvoja dobra želja usmerava tvoju vlast, jer ti, brate, manje sebi dopuštaš, nego što možeš, i time postaješ pred svima dobar i čovekoljubiv; jer i ovo od tvoga rasuđivanja zavisi, da pokažeš obzir naspram osobe svakog pojedinog episkopa, ali isto tako, ako nađeš za dobro, pri prvom i jednostavnom dogovoru sa njima, ti moraš štititi vlast svoje katedre, tim više što si obavezan pomagati svim crkvama. Obzirom na to, mi ti vlast ne dajemo, nego ti vlast potvrđujemo, tako da možeš svagda imati koga hoćeš, i da možeš, odakle ti se svidi, postavljati potrebna lica za predstojnike crkvama ili za druge poslove“. Episkop Postumetijan reče: „A ako ko ima samo jednog sveštenika, zar i tog treba uzeti?“ Episkop Avrelije reče: „Po Božijoj milosti, jedan episkop može postavljati mnoge sveštenike, a sveštenik koji je sposoban za episkopstvo, teže se nalazi; zato, ako se koji nađe da ima samo jednog sveštenika i taj je sposoban za episkopstvo, neka se i taj jedan postavi“. Episkop Postumenijan reče: „Ali ako drugi episkop ima mnogo klirika, tada među njima treba naći onoga kojim će zameniti onoga koji je izabran za episkopa“. Episkop Avrelije reče: „Naravno, da kao što si ti pomagao drugoj crkvi, tako će isto i onaj koji ima više klirika, ustupiti pojedine od njih na služenje“.


67. pravilo: O tome da episkopi koji su postavljeni u određenim eparhijama, ne mogu tražiti nikakve druge oblasti

Episkopi Onorat i Urban rekoše: „Čuli smo naredbu po kojoj se parohije ne mogu udostojiti da dobiju posebne episkope, ako za to nema dozvole od onoga kome su one područne. Međutim, na našim prostorima neki episkopi koji su postavljeni nad izvesnim parohijama dozvolom onog episkopa koji je od drevnosti upravljao dotičnom oblašću, traže sebi još i druge. Ovo zaključkom vaše ljubavi mora biti za buduća vremena sprečeno i ukinuto“. Episkop Epigonije reče: „Za svakoga je episkopa očuvano pravo koliko treba, da se iz izvesnog sastava parohija nikakvo mesto ne sme odvajati s namerom da se postavi posebni episkop, osim slučaja da na to pristane onaj koji ima vlast nad tim oblastima. Pa ako on dopusti da dotična oblast dobije svoga episkopa, postavljeni neka se prostire na druge oblasti, jer je samo ta jedna, pošto je odvojena od sastava ostalih, udostojena da uživa čast posebnog episkopstva“. Episkop Avrelije reče: „Ja ne sumnjam da će ljubav sviju vas odobriti da episkop, koji je dozvolom pređašnjeg episkopa postavljen u izvesnoj oblasti, ima svoju vlast prostirati samo na onaj narod za koji je postavljen A pošto sada, kako procenjujem, sve analiziramo, ako je sve ovo saglasno sa vašim sudom, tada to potvrdite vašim odobrenjem“. Svi episkopi rekoše da je to svima po volji, i to potvrdiše. I potpisaše: „Avrelije, episkop Kartagine, saglasan je sa ovom naredbom, i pročitavši je, potpisah...“. Isto tako potpisaše i svi ostali episkopi.


68. pravilo: O tome da oni koji su u dečijem uzrastu bili kršteni od donatista mogu biti primljeni u klir Crkve

„Pošto se vaša jednodušnost zajedno sa mnom seća da je na prethodnom saboru ustanovljeno da se oni koji su u dečijem uzrastu bili kršteni od donatista, i koji još nisu bili kadri da spoznaju njihove zablude, ali kada su dostigli doba kada su sposobni za razmišljanje, gnušajući se njihovog beščašća, upoznali istinu, imaju se po drevnom činu uz nolaganje ruku na njih, primiti u sabornu Crkvu Božiju, koja je po svoj vaseljeni. Pređašnja zabluda, u ovom slučaju, ne treba da bude prepreka da se takvi prime u klir jer su, pristupivši k veri, svojim pristupanjem priznali istinitu Crkvu, i u njoj, ispovedivši veru u Hrista, primili Tajne Presvete Trojice koje su sve besporno istinite, svete i božanstvene, i na kojima se zasniva sva nada naše duše“. I mada drevna drskost jeretika nastoji da pod imenom istine raširi suprotne misli, opet zato ostaje potpuno jasnim sledeće: „Jedan Bog, jedna vera, jedno krštenje“ (Ef. 4,5), i ono što se ima davati samo jednom, ne treba iznova drugi put primati, nego kada predaju anatemi samu zabludu (u kojoj su bili), pošto se polože ruke na njih, neka se prime u Crkvu, koja je, kao što je rečeno, golubica (pogl. Pesma nad pesmama 2,10), i jedina majka hrišćana u kojoj se spasonosno primaju sve večne i životvorne tajne, koje uostalom, podvrgavaju velikoj osudi i kazni one, koji uporno ostaju u jeresi, tako, da čim je svetlije bilo ono za njih, što ih je dok su bili u istini, vodilo ka večnom životu, tim tamnije i osuđujuće postaje to za njih kada su u zabludi; i od ovoga su se pojedini sačuvali, pa spoznavši pravi put saborne majke - Crkve, iz ljubavi ka istini, poverovaše svim onim tajnama, i primiše ih. Da su takvi, kada se dobije uverenje o njihovom dobrom načinu života, mogu bez svakog kolebanja pravilno uvrstiti u klir, da služe svetim tajnama, a naročito u današnjim teškim prilikama, nema nikoga koji to neće dopustiti. Ali, ako neki klirici, sledbenici onoga istog učenja, požele, zadržavši svoju čast, preći k nama zajedno sa svojim narodom, a zna se da oni istu ljubav ka dobru pružaju narodu kroz korisne savete i rukovode ga ka spasenju, smatram, da sve ovo mora ostati na odluku gorepomenute braće. Dok oni ne iskažu svoje mišljenje, i dok, promislivši u njihovom mudrom savetu, pitanje oko ovog predloga ne udostoje utvrditi za sve, tj. kako da postupamo u ovom. A međutim, mi se ograničavamo ovom prilikom samo na one koji su bili kršteni u detinjstvu, da se saglasne, ako im je ugodno, sa našim zaključkom, da se isti mogu postaviti u klir. Sve, dakle, ono što smo sada prosudili od svetih episkopa, neka vaše časno bratstvo ustanovi samnom zajedno, i da mora biti izvršeno“.


69. pravilo: Potrebno je zamoliti najblagočestivije careve da se u potpunosti unište ostatci idola koji su po čitavoj Africi, jer u mnogim primorskim mestima i u raznim posedima, ova nezakonita zabluda još uvek je izražena. Stoga, neka izdaju nalog da se idoli unište, i neka zapovede da se na svaki način razruše idolski hramovi koji su po selima i po skrivenim mestima, gde i dalje stoje bez i najmanje pristojnosti.


70. pravilo: Potrebno je još zamoliti blagočestive careve da se udostoje ustanoviti da ako ko želi povesti nekakav sudski proces u Crkvi na osnovu apostolskog prava (koje pripada crkvama), a jedna od strana ne može biti zadovoljna odlukama suda klirika, ne treba dopustiti da se poziva na sud, radi svedočenja, onaj klirik koji je pre toga taj isti posao činio, ili je prisustvovao pri pretresu istog; a tako isto, ne može se pozivati na sud da svedoči onaj koji je u srodstvu sa crkvenom osobom.


71. pravilo: I ovo treba moliti od careva koji su hrišćani: pošto se suprotno Božanstvenim zapovestima u mnogim mestima održavaju gozbe koje su uvedene iz neznabožačkih zabluda, tako da i neki od hrišćana tajno bivaju na tim gozbama, neka zapovede da te gozbe budu zabranjene, kako u gradovima, tako i u selima. A naročito zbog toga što u nekim gradovima takve osobe ne zaziru da čine taj greh i na same dane svetih mučenika, pa čak i u samim svetim mestima; i na te dane, a stid je o tome i govoriti, izvode na poljima i na ulicama gnusne plesove i sramnim rečima vređaju čast domaćina i skromnost mnogih drugih pobožnih žena, koje se na taj sveti dan okupe, tako da se dešava da mnogi beže i iz samih svetinja.


72. pravilo: Treba moliti i za sledeće: da se zabrane pozorišne igre, kako nedeljom, tako i u druge dane koji su sveti za hrišćane; a naročito stoga, što u toku osam dana svete Pashe, svet se u masama sliva na konjske trke, više nego li u crkve. Treba još moliti da za te igre budu određeni drugi dani koji se ne podudaraju sa hrišćanskim praznicima, kao i to da se niko od hrišćana ne prinuđava da ide na te predstave.


73. pravilo: Potrebno je moliti i za ovo: da ustanove, da jednog klirika, ma na kome se stepenu on nalazio, a bio je osuđen zbog prestupa od strane episkopa, ne može štititi od kazne ni ona crkva pri kojoj je služio, niti bilo koji drugi čovek. I da zapovede da se u protivnom slučaju takvi kazne ili novčanom kaznom ili lišenjem časti, i da se ne uzima u obzir ni uzrast, ni pol.


74. pravilo: Potrebno je moliti i ovo: da, ako je neko ostavio glumački posao, pa je poželeo pristupiti blagodati hrišćanstva i uzdržavati se čist od onih glumačkih nečistota, u takvom slučaju neka niko ne dopušta sebi da takvoga nagovara ili prinuđuje da se vrati u pređašnju prljavštinu.


75. pravilo: U pogledu proglašenja u crkvi oslobođenja robova, ako se sazna da to čine naši saslužitelji u Italiji, normalno je da ćemo i mi slediti njihov primer; pošto našem izaslaniku damo punomoć da može razrešiti sve, što je shodno sa verom, a na strani je dobra crkvenog čina i spasenja duša, tada ćemo i mi to primiti, odajući hvalu pred licem Gospoda.


76. pravilo: Episkop Avrelije reče: „Ne smatram da naš zastupnik (poslat u Italiju) mora ostaviti bez pažnje Ekitijeva dela, koji je odavno zbog toga bio osuđen od episkopa. Nego, ako se slučajno nađe u onim mestima, neka se taj naš brat postara da zaštitu crkvenog reda, i postupi protiv njega kako treba i gde je moguće“. Svi episkopi rekoše: „Veoma nam je ugodan ovaj predlog“.


77. pravilo: O tome da treba blago postupati sa donatistima

Pošto smo razabrali i prosudili sve što nam se učinilo da može doprineti koristi Crkve, saizvoljenjem i nadahnućem Duha Božijeg, našli smo za dobro postupati sa gorepomenutim ljudima blago i tiho, premda oni svojim bespokojnim odstupništvom veoma se udaljavaju od Tela Gospodnjeg, ne bi li takvim našim postupkom k njima svima postalo jasno, a koji su u raznim eparhijama Afrike uhvaćeni u njihovu zabludu, kakvom su zabludom zavedeni. Može biti da, kada mi krotošću budemo sabirali one koji drugačije misle, da će im Bog, kao što apostol kaže, dati pokajanje za poznanje istine, i da će se osloboditi iz zamke đavola koji ih je podjarmio svojoj volji (pogl. 2. Tim. 2,25-26).


78. pravilo: Ustanovljuje se, dakle, da se sa našeg sabora svetovnim vlastima u Africi pošalju gramate, i da se te vlasti zamole da pruže pomoć Crkvi u onim situacijama kada se po gradovima vlast episkopa umanjuje. tj. da oni ispitaju šta se događa u mestima u kojima su crkvama zavladali maksimijanisti, a isto i po pitanju onih koji su, zavedeni od njih, ušli u raskol; i da radi pouzdanog i sveopšteg znanja, narede da se to obavezno uvrsti u zapise narodnih dela (protokole).


79. pravilo: O tome da se klirici donatista mogu primati u klir saborne Crkve

Ustanovljuje se i to da se pošalju gramate braći i saepiskopima našim, a naročito apostolskom prestolu, na kome predsedava već spomenuti, visokočasni brat i saslužilac naš Anastasije, koji zna kakvu veliku potrebu trpi Afrika, da radi mira i koristi Crkve (ako se to pokaže potrebnim za mir hrišćana i pošto o tome prosudi, i na to pristane dotični saborni episkop koji upravlja pomesnom crkvom), treba primati sa istim njihovim častima i klirike donatista kada, promenivši svoj način razmišljanja, izjave da žele pristupiti k sabornom jedinstvu; a poznato je, da se u prošlim vremenima tako isto postupalo u pogledu onoga raskola, kao što o tome svedoče primeri mnogih, a pogotovo Afričkih crkvi u kojima se ova zabluda pojavila; i to ne da se ovim povredi sabor, koji je povodom ovog pitanja održan u prekomorskim gradovima, nego da se donese korist onima koji žele ovim načinom prići sabornoj Crkvi, i da se ne stavi nikakva prepreka njihovom sjedinjenju. Za one, o kojima se zna, da u mestima gde žive na svaki način nastoje i pomažu saborno jedinstvo, radi očevidne koristi dušama svoje braće, za takve ne može nikako biti prepreka ono što je ustanovljeno protiv njihovih časti na prekomorskom saboru, jer od spasenja nije isključena ni jedna osoba. Drugim rečima, da onima koji su bili rukopoloženi od strane donatista, ako se poprave i požele preći k sabornoj Crkvi, ne treba im odreći primanje i priznanje njihovih časti, nego na protiv, neka se prime svi oni koji nastoje da se pomogne saborno jedinstvo Crkve.


80. pravilo: O tome da se mora poslati poslanstvo k donatistima radi poziva na pomirenje

Ustanovljuje se i to da se, kad ovo okončamo, pošalju radi predloga o miru i jedinstvu, bez koga je nemoguće da se obezbedi spasenje hrišćana, iz naše sredine zastupnici k donatistima, bilo k njihovim episkopima, ako ih imaju, bilo k laicima, pa pomoću tih zastupnika neka se sazna kako oni ništa opravdanoga nemaju da kažu protiv saborne Crkve; a naročito, radi boljeg posvedočenja o tome, neka svaki iz građanski zapisnika vidi, kako su oni sami postupili sa svojim vlastitim raskolnicima (maksimijanistima) jer im je u tome, ako to žele videti, od Boga pokazano da su se oni isto tako neopravdano odelili od jedinstva Crkve, kao što se sada žale da su se maksimijanisti odvojili od njih. Između samih onih koje su oni javno vlašću svoga sabora osudili, pojedine, priznavši im njihovu čast, posle ponovo primiše, i priznadoše kao ispravno krštenje koje su izvršili oni isti koji su od njih samih osuđeni i bili svrgnuti, čime se očevidno pokazuje da je njihovo srce puno zla, koje ih potiče da se protive miru u Crkvi koja je po čitavom svetu, kada oni tako postupaju u korist Donatovih sledbenika i ne smatraju da skrnave sebe zajednicom sa onima koje su samo iz potrebe mira k sebi primili, a međutim prepiru se sa nama, tj. sa saborom Crkvom, koja se prostire čak do poslednjih granica zemlje, i neće da shvate da protivreče sebi samima, kada ostaju u zloj zajednici sa onima koje su oni sami već osudili.


81. pravilo: O tome koji se klirici imaju uzdržavati od žena

Pošto su se proneli glasovi o neuzdržanosti nekih klirika po pitanju njihovih žena, ustanovljuje se: da episkopi, sveštenici i đakoni imaju se uzdržavati od svojih žena u tačno određene dane; i ako to ne učine, neka se svrgnu sa crkvene službe. Drugi klirici neka se na to ne prinuđuju, nego neka u tome slede običaju svake crkve.


82. pravilo: Ustanovljuje se da nijedan episkop ne sme ostaviti mesto gde se nalazi njegova katedra i preseliti se u drugu crkvu koja je u njegovoj oblasti, niti se sme baviti nekim svojim poslovima više nego što se mora baviti i time zapuštati staranje i brigu o narodu koji mu je poveren.


83. pravilo: O tome da treba krstiti decu kada se za njih posumnja da nisu krštena

U pogledu dece se ustanovljuje: svaki put kada se ne nađu pouzdani svedoci koji mogu dokazati da su ta deca zaista krštena, a ona sama zbog svog uzrasta nisu u mogućnosti da tačno odgovore da li im je tajna darivana ili nije, potrebno ih je bez svakog oklevanja krštavati da ih takva neizvesnost ne liši zajednice sa svetinjom. A ovo su naša braća, zastupnici Mavritanije posavetovali radi toga jer je mnogo takvih za koje se ne zna da li su kršteni ili nisu, a otkupljuju ih od varvara.


84. pravilo: O tome da treba javljati o danu Pashe u toku sabora

Takođe se ustanovljuje da se o danu svete Pashe ima javiti svima, zapisavši o tome ispod odluka sabora. Dan sabora neka bude onaj koji je ustanovljen na Hiponskom saboru, tj. deseti dan pred septembarskim kalendama (tj. dvadeset i prvi dan avgusta), i o ovome treba javiti pismom svima koji načalstvuju u eparhijama, da na taj dan tačno paze, kada kod sebe sazivaju na sabor.


85. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da nijednom episkopu ne bude dopušteno da zauzima onu katedru na koju je postavljen za privremenog upravitelja, pod izgovorom staranja o narodu ili neke rasprave koja se pojavila, nego mora nastojati da za godinu dana reši nastali problem. A ako postupi protiv ovoga, pošto istekne godina dana, neka se izabere drugi upravitelj.


86. pravilo: Svi ustanovljujemo da treba od careva tražiti da se povodom zlostavljanja ubogih, koji se neprekidno obraćaju Crkvi svojim žalbama, za njih izaberu zaštitnici (ekdici), koji će ih, uz nastojanje episkopa, štiti od nasilja bogataša.


87. pravilo: Isto se ustanovljuje da svaki put kada se treba sakupiti sabor, episkopi koje ne sprečava starost, ni bolest, niti neka velika potreba, moraju blagovremeno doći na sabor; i koji prvenstvuju, svaki u svojoj eparhiji, neka se izveste o svim episkopima, i o tome da li su u dva ili tri mesta bili njihovi sabori, pak sa svakoga od tih sabora moraju bez izgovora na dan sabora doći izaslanici koji će se naizmenično birati. Ako nisu u mogućnosti da dođu zbog neke velike neprilike koja se pojavi, a ne prikažu svom prvom episkopu razlog zbog koga su bili sprečeni, takvi se moraju zadovoljiti zajednicom samo u svojoj crkvi.


88. pravilo: O Kreskoniju Vilarekentijskom svi ustanovljujemo da treba dati do znanja episkopu koji načalstvuje u Numidiji, da on mora svojim gramatama upozoriti spomenutog Kreskonija da dođe i da više ne odlaže svoje pojavljivanje na velikom Afričkom saboru; a ako izostane i ne dođe, neka se zna, da će se protiv njega izreći presuda.


89. pravilo: Takođe se ustanovljuje da, pošto se ne mora za dugo vremena prenebregavati time, što je Hiponska crkva ostavljena bez upravitelja, i pošto se tamošnje crkve nalaze u vlasti onih upravitelja koji su se odrekli nezakonitog zajedničarenja sa Ekitijem, tamo je potrebno sa ovog sabora poslati sledeće episkope: Rigina, Alipija, Avgustina, Materina, Teasija, Evodija, Placijana, Urbana, Valerija, Amvivija, Fortunata, Kvodvulteja, Onorata, Januarija, Apta, Onorata, Ampelija, Viktorijana, Evangela i Rogatijana, pa neka oni sakupe i na pravi put dovedu one koji, po neopravdanoj upornosti svojoj, smatraju da moraju dočekati povratak Ekitija iz begstva, i tada zajedničkom molitvom neka im bude postavljen episkop. Ako oni sami ne žele raditi o tome da nastupi mir, neka ne stavljaju nikakve prepreke za izbor predstojatelja koga treba postaviti radi koristi za crkvu koja je toliko vremena bila zapuštena.


90. pravilo: Takođe se naređuje da svaki put kada je na kog klirika podignuta neka optužba, ili je okrivljen zbog nekog prestupa, pa zbog toga da bi se sačuvao ugled Crkve, tako i radi uvažavanja klirika kojima se zbog toga snishodi, a isto tako i da bi se stalo na put gordeljivoj nasladi jeretika i neznabožaca, ako ti klirici, kao što i treba, požele da svoj problem odbrane i žele da dokažu svoju nevinost, moraju to učiniti u toku godine u kojoj će biti izvan zajednice. Ako propuste tu godinu, nikakva reč opravdanja neka se ne prima od njih.


91. pravilo: Isto tako i ovo se ustanovljuje: da ako je neko primio nekoga iz tuđeg manastira, i hoće da ga proizvede u klir ili da ga postavi za igumana jednog od svojih manastira, episkop koji to učini, neka se udalji iz zajednice sa ostalima, i neka bude ograničen samo na zajednicu sa svojim narodom, a dotični prestaje da bude klirik ili iguman.


92. pravilo: Određeno je i ovo: da ako neki episkop predstavi crkvi jeretike ili neznabošce, bili mu oni rodbina ili ne, te ih postavi za svoje naslednike, protiv takvog episkopa i nakon njegovog upokojenja neka se izrekne anatema, i njegovo ime neka se ne spominje od strane sveštenika; niti ga treba pravdati time što je možda umro bez zaveštanja jer, čim je bio postavljen za episkopa, on je odmah morao raspolagati svojim imetkom po zakonu i onako kako priliči njegovom zvanju.


93. pravilo: Isto tako se ustanovljuje da u pogledu oslobađanja robova koji bivaju u crkvi, potrebno je sa molbom se obratiti caru.


94. pravilo: Takođe se ustanovljuje da svi oltari koji su podignuti bilo na poljima, vinogradima kao za spomen mučenicima, ako se ne nađe da je u istima položeno telo ili deo moštiju nekog od mučenika, da takvi oltari moraju biti, ako je to moguće, porušeni od strane pomesnih episkopa; a ako to nije moguće učiniti zbog smutnje naroda, neka se u tom slučaju narod pouči da se ne okuplja na tim mestima. I koji pravo misle, ne smeju nikakvim sujeverjem biti privučeni na ta mesta; niti se pod nekim izgovorom može držati spomen mučenika onde gde nema tela ili dela moštiju, ili ako nije pouzdanim predanjem posvedočeno da je upravo tu bilo mesto gde su ti mučenici živeli ili gde su postradali. A koji su god oltari, ma gde bilo, podignuti na osnovu toga što se nekima nešto javilo u snu, ili usled otkrivenja nekih ljudi, sve takve oltare na svaki način treba rušiti.


95. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da se od najslavnijih careva izmoli da konačnu budu uništeni svi ostatci idolopoklonstva, i to ne samo kipovi, nego i oni koji se nalaze po šumama i drugim mestima.


96. pravilo: Svi episkopi rekoše: „Kada god bude potreba da se neka gramata uputi na sabor, neka časni episkop koji predsedava na ovoj katedri, neka on izvoli u ime svih da priredi poslanicu i da je potpiše“. Takođe je ustanovljeno da se episkopima-zastupnicima, koji trebaju biti poslati u eparhije po Africi, a povodom donatista, uruče gramate u kojima će biti naznačena granica njihove opunomoćenosti, kao i to da se te granice ne smeju prekoračiti.


97. pravilo: O redu među episkopima; da oni koji su kasnije postavljeni ne smeju zauzimati mesta pred onima koji su postavljeni pre njih.

Episkop Valentin reče: „Ako vaše dobro snishođenje dopusti, izložiću redom ono što je ranije učinjeno u Kartaginskoj crkvi, i potpisima naše braće svečano potvrđeno, i napomenuću, da i mi to moramo čuvati. Mi, dakle, to znamo da se crkveni ustav uvek tačno čuvao, i da ni jedan među braćom nije smeo zauzeti mesto pred onima koji su stariji, nego na protiv, po ljubavi, uvek se starijima ustupalo prvenstvo, koje su posle i naslednici blagorodno primali. I ovaj red treba da zaključi vaša svetlost, da se još jače vašim glasom učvrsti“. Episkop Avrelije reče: „Ne bi nam upravo ni trebalo da se vraćamo na ovakva pitanja, da se nisu slučajno pojavila neka nepojmljiva mišljenja koja su uzbudila našu pažnju na pomenute naredbe. Ali pošto ovo delo, koje je sada napomenuo naš brat i saslužitelj, jeste ono što se tiče svih nas, da svako od nas zna mesto (položaj) koje mu je Bogom dodeljeno, i da oni koji su kasnije postavljeni moraju ustupati mesto onima koji su postavljeni ranije, te da ne smeju ništa preduzimati bez njihovog znanja, zato i predlažem, kako ja smatram, da sav sabor na prikladan način mora ukoriti svakoga koji prezire ili se pokazuje kao drzak prema onima koji su ranije postavljeni“. Ksantin, episkop prve katedre u Numidiji tada reče: „Čuvši predlog brata i saslužitelja našeg Avrelija, šta na to kažu prisutna braća?“ Episkop Dijamitije reče: „Po vašem odobrenju predlaže se ono što je glasom predaka ustanovljeno, a našim glasom neka se svečano utvrdi da se i dalje mora čuvati ono što je izloženo u spisima prethodnih sabora crkve u Kartagini“. Tada svi episkopi rekoše: „Ovo je red od Otaca i od predaka koji je svagda bio čuvan, pa ćemo i mi, milošću Božijom, tome slediti uz očuvanje prava prvenstva onih episkopa koji su u Numidiji i Mavritaniji, na osnovu spisa koji se nalaze u Numidijskoj arhivi i spiska prestola (katedri)“. Potom bi po volji svim episkopima koji su potpisali odluke tog sabora, da se spisak katedri i prvobitne odluke iz Numidije nalaze u prvoj katedri i u mitropoliji Konstantine.


98. pravilo: O Kvodvultdeju i Kentirijatiju

Pošto je protivnik njegov tražio da on izađe pred naš sabor, a on, upitan da li želi parnicu sa njim da vodi pred episkopima, to najpre obeća, a sutra izjavi da to više ne želi i udalji se, svi episkopi ustanovljuju: da niko ne mora primati u zajednicu toga Kvodvultdeja dok se njegovo pitanje do kraja ne reši. A u potpunosti ga lišiti episkopstva, pre nego se reši njegov problem, to ne bi bilo po pravilima.


99. pravilo: O episkopu Maksimijanu Vagenskom ustanovljuje se: da se imaju poslati gramate od strane sabora i njemu i narodu, o tome da se on slobodno može ukloniti od episkopstva, a da narod ima pravo sebi izabrati drugoga.


100. pravilo: Takođe se ustanovljuje i ovo: da koji god u buduće budu postavljeni u eparhijama po Africi, da ti moraju dobiti gramate sa svojeručnim potpisima onih koji su ih postavili, i na tim gramatama mora biti označena konzula, tj. godina i dan rukopoloženja, da se ne bi pojavila nikakva sumnja u pogledu mlađih i starijih.


101. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da ako je jedan samo jednom čitao u crkvi, taj neka se ne prima u klir druge crkve.


102. pravilo: O tome da treba stupiti u dogovor sa donatistima

Episkop Avrelije reče: „Šta je podvrgnuto pretresu od strane vaše svetosti, treba, kako ja smatram, da bude utvrđeno i crkvenim činom, jer svi vi ste obećanjem svojim predložili, da svaki od nas mora u svome gradu, ili sam po sebi stupiti u razgovore sa vođama donatista, ili prisajediniti k sebi nekog od susednih episkopa, pa tako stupiti sa njima u razgovore u svakom gradu ili mestu, a posredovanjem načalstvujućih vlasti u tim gradovima ili mestima. I zato, ako je ovo svima po volji, neka se o tome odluči“. Svi episkopi rekoše: „Svima je ovo po volji i ovo smo mi svojim potpisima potvrdili“.


103. pravilo: Episkop Avrelije reče: „Što nam je vlašću onog velikog prestola dopušteno, molimo da od vaše prečasnosti bude pročitano i da se sprovede u delo“. Pošto je naredba pročitana i svima predočena, episkop saborne Crkve (episkop Avrelije), reče: „Poslanicu koja treba biti poslata od vaše prečasnosti k donatistima, izvolite saslušati, zatim je uvrstite u saborske spise i pošaljite k njima, pa zatim primite njihov odgovor kroz izveštaje“.

„Poslati sa punim ovlašćenjem od našeg sabora, mi stupamo u razgovor sa vama i želimo se obradovati vašim obećanjem. Jer znamo ljubav Gospoda, koji je rekao: Blaženi mirotvorci jer će se sinovi Božji nazvati (Mt. 5, 9), a preko proroka je napomenuo da i onima, koji neće da se nazivaju našom braćom, kažemo: Vi ste braća naša (Is. 66, 5). Vi, dakle, ne morate omalovažavati ovu našu opomenu koja dolazi od ljubavi k miru s vama, i ako vi smatrate, da nešto istine ima kod vas, ne smete se ustezati da to i kažete. Sazovite vaš sabor, i izaberite među vama takve kojima ćete poveriti da dokažu vašu istinu; mi ćemo to isto učiniti, tj. izabraćemo sa našeg sabora takve, koji će sa onima koje ste vi izabrali, u miru razabrati na određenom mestu i u određeno vreme svako sporno pitanje koje vas deli od zajednice sa nama, da na taj način drevna zabluda, uz pomoć Božju, jednom za svagda bude okončana i da nemoćne duše i nevešti narod, zaveden od ljudi, ne propadne u svetogrdnom raskolu (rascepu). Jer, ako ovo bratski primate, istina će se lako projaviti; ako li ne želite to da učinite, vaše neverje će se odmah prepoznati“.

I kada je ovo pročitano, svi episkopi potvrdiše svoju saglasnost sa tim rečima.


104. pravilo: Uputstvo braći Teasiju i Evodiju, zastupnicima koji su upućeni od strane Kartaginskog sabora k najslavnijim i najblagočestivijim carevima: „Kada, sa Božjom pomoći, oni pristupe k najblagočestivijim carevima, neka im tada prikažu kako su u vreme prošlogodišnjeg sabora, starešine donatista uz pomoć gradskih pozivača bili pozvani da se sa punom slobodom sakupe, pa ako imaju pouzdanja da mogu zaštititi svoje učenje, neka izaberu među sobom nekoliko njih koji će biti vešti da vode dijalog sa nama, i hrišćanskom krotošću, bez svakog kolebanja, pokazati ako nešto od istine ima na njihovoj strani, te se na taj način iz neznanja i jednostranosti protivnika pokazuje, gde je sada ona saborna iskrenost koja je sijala još u najdrevnija vremena; ali, ako isti nemaju pouzdanja u sebe, i nisu gotovo ništa smeli da odgovore, prema tome, pošto je episkopski i miran način postupanja prema njima već isproban, a oni, nemajući snage da odgovore nešto protiv istine, obratiše se k nasilju, tako da su mogli u nepriliku dovesti mnoge od episkopa i klirika, a o laicima da i ne govorimo; te, osim toga, zaposeli su i neke crkve, a takođe se trude da još neke zauzmu. Njihovo carsko čovekoljublje mora se postarati da saborna Crkva, koja ih je u svojoj blagočestivoj utrobi začela i krotošću vere vaspitala, bude zaštićena od njihove strane, i da u blagočestiva njihova vremena ne bude nekim drskim ljudima dozvoljeno da pretnjama savladavaju nemoćni narod koga svojim basnama nisu mogli navesti na zlo. A poznato je, i često je i zakonima javnosti bilo predato, kolika nedela stvara svetina otpadnika, i to je mnogo puta bilo osuđeno i naredbama već pomenutih najblagočestivijih careva prekoreno. Pa protiv besa tih potrebno je da i sada dobijemo pomoć, koja nikako nije neobična, niti posebna, nego je po Svetom Pismu; pošto je apostol Pavle, kao što kazuju Dela apostolska, savladao vojničkom pomoću zaveru razuzdanika. Zato i mi sada molimo da se, što je pre moguće, pruži zaštita sabornoj Crkvi, i to ne samo u svim gradovima, nego i u svim mestima podjednako. I o ovome treba zamoliti: da se očuva zakon koji je izdao Teodosije u pogledu potražnje deset litara zlata od jeretika koji rukopolažu ili bivaju rukopoloženi, a isto i od posednika kod kojih se zateknu njihovi zborovi (sabori); uz to da ispovede da taj zakon bude utvrđen na način da se raširi i na one čije su prevare dokazali svedoci, kako bi barem, ovoga se ne plašeći, prestali sa stvaranjem raskola i jeresi oni koji, i ako vide svoju večnu propast, ipak nisu odlučeni da bi se očistili i popravili. Treba još moliti i o ovom: da blagočašćem njihovim bude ponovljen i onaj zakon koji i danas još postoji, i koji lišava prava jeretike da, bilo po nasledstvu, bilo zaveštanjem, mogu nešto ili primati ili zaveštati; jednom rečju - da svi oni, koji su zaslepljeni sa jeresi, i koji žele da ostanu u zabludi donatista, moraju biti lišeni prava i toga da bilo šta drugima ostavljaju, kao i toga da bilo šta primaju od drugih. Koji pak, razmišljajući o jedinstvu i miru, požele da se poprave, neka im je, i bez uskraćivanja onog zakona, slobodno da dobiju nasledstvo, mada im je ono ili neki drugi dar, bio dodeljen onda dok su još bili u jeretičkoj zabludi, osim naravno onih, koji tek tada nađoše da se obrate sabornoj Crkvi kada su ih pozvali na sud, jer o takvima treba misliti da su oni poželeli saborno jedinstvo ne zbog bojazni od nebeskog suda, nego zbog lakomstva za zemaljskom dobiti. I u pogledu ovoga potrebna je pomoć od strane vlasti svake dotične eparhije. Ako zastupnici nađu da se i još nešto može postići za dobro Crkve, dajemo im ovlašćenje da to slobodno čine“.


105. pravilo: Zastupnici iz svih eparhija neka se slobodno šalju na sabor. Naređeno je da se pošalju zastupnici i gramate Misoniju, da se slobodno šalju zastupnici; i pošto je samo u Kartagini učinjeno sjedinjenje, to neka se pošalju gramate vlastima da i u ostalim eparhijama i gradovima te vlasti narede da se stremi k jedinstvu; a Kartaginska crkva, u ime cele Afrike, neka pošalje na dvor, zajedno sa gramatama, episkopa i izjavu blagodarnosti zbog toga što su donatisti izgnani. Bile su pročitane i gramate pape Inokentija po pitanju toga da episkopi mogu, kada to žele, prelaziti i na drugu stranu mora jer je to tako utvrđeno odlukom episkopa. A radi najave blagodarnosti što su isključeni donatisti, neka se dva klirika Kartaginske crkve pošalju u dvor.


106. pravilo: O tome da ne treba sazivati opšti i sveceli sabor osim onda kada je to zaista potrebno

Ustanovljuje se i ovo: da u buduće nije potrebno svake godine pokretati svu braću nego, kada je potreba čitave Afrike i o tome budu upućene gramate sa raznih strana k ovom (Kartaginskom) prestolu, tada će se sazivati veliki Sabor u onoj eparhiji gde je to najpotrebnije ili je to najlakše moguće učiniti. Dela koja nisu opšta, neka se rasprave u svakoj (dotičnoj) oblasti.


107. pravilo: Ako se dogodi da se jedan sudski posao prenese na viši sud, i onaj koji je nezadovoljan prvom odlukom, kao i onaj protiv koga se traži novi sudski proces, sami izaberu sudije, ne smeju posle toga da se pozivaju ni na jedan drugi sud.


108. pravilo: O crkvenim izvršiteljima

Osim ovoga, ustanovljeno je zamoliti da se za sve crkvene potrebe izabere pet izvršilaca, koji će se rasporediti po raznim oblastima (eparhijama).


109. pravilo: Takođe se ustanovljuje da poslanici Vikentije i Fortunat, koji se šalju u ime svih eparhija, zamole preslavne careve da ovlaste postavljenje učenih ekdika, koji će biti obavezni službom, da brane crkvene poslove, i koji bi, kao sveštenici dotične eparhije, a ujedno i kao oni koji su na sebe primili odbranu crkvenih dela, slobodno mogli, kada je potrebno, ulaziti u sud da bi odbili napade i prikazali ono što je potrebno.


110. pravilo: Ustanovljuje se da izabrani zastupnici, koji su poslati u dvor, moraju imati potpuno slobodno zastupništvo.


111. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da narod, koji nikada nije imao svog posebnog episkopa, ne može ga ni imati ako to ne naredi veliki sabor dotične oblasti zajedno sa prvim episkopom, i ako na to ne pristane onaj po čijom je upravom ranije bila dotična crkva.


112. pravilo: O narodu u oblastima koje se obraćaju od donatista

Narod koji se obraća od donatista, i koji je i bez dozvole sabora imao svoga episkopa, mora biti udostojen da ga i dalje ima; koji je pak narod imao episkopa, i posle smrti istoga, nije više želeo imati episkopa, nego je hteo da se prisajedini oblasti nekog drugog (episkopa), ovo mu se ne mora braniti. Uz to, naređeno je i ovo: da episkopi, koji su pre nego što će biti proglašen zakon o prisajedinjenju, obratili svoj narod sabornoj Crkvi, takvi moraju zadržati svoju vlast nad tim narodom; a posle zakona o prisajedinjenju, pak dalje, treba sve crkvene i dotične oblasti, i sve drugo što pripada tim crkvama, ustupiti pod vlast sabornih episkopa koji se nalaze u onim mestima kojima su zavladali jeretici, bilo da su se isti kasnije obratili k sabornoj Crkvi, bilo da nisu; pak i ako su pojedini među njima posle izdavanja carskog zakona prisvojili nešto, to treba da bude vraćeno.


113. pravilo: Povodom izveštaja episkopa Mavrentija

Kad je usled izveštaja i prozbe episkopa Mavrentija bio pročitan list koga je doneo episkop Plakentije, zamenik zastupnika Numidije, i koji je list, po izjavi istog Plakentija, bio pročitan pred episkopima, pa kad nikako nisu mogli naći one, koji su po izjavama đakona morali biti pri vratima, i koje su u dva i tri navrata tražili, tj. starce iz Nove Germanije, tada je sveti Sabor zaključio da se pošalju gramate starcu Ksantinu, iz kojih bi saznao, da se ne sme podvrći uvredi episkop za volju dotičnog naroda. Episkop Mavrentije reče: „Pošto su starci iz Nove Germanije dva i tri puta traženi, i nisu nađeni, pri svemu tome, što im je bilo javljeno od prvog episkopa da se imaju pojaviti pred svetim Saborom, koji se održava ovih ida, i svi oni behu odsutni, neka radi toga vaša svetost prosudi o ovom delu, kako ja ne bih morao nevin da stradam zbog njihove upornosti u klevetanju“. Sveti Sabor je naredio: da po jerarhijskom pravu, ovaj Sabor mora izreći svoju presudu onima koji ostaju uporni; ali, pošto se crkvena skromnost mora u svakom pogledu uzimati u obzir, to su bile obećane i gramate za starca Ksantipa da zna za sudije koje su izabrane od strane Sabora, i koji će bez odlaganja razabrati problem nastao u Tubursikenu, i doneti zaključke o svemu. Episkop Mavrentije reče: „Za sudije neka se naznače: najsvetiji starac Ksantin, najsvetiji Avgustin, Florentin, Teasije, Sampsihije, Sekund i Posidije, i ovo zapovedajte da se radi mene ustanovi“. Sveti Sabor je pristao na tražene sudije; a ostale sudije koje su potrebne da bi se dopunio zakonski broj, neka starac Ksantin dopusti da izaberu sami stanovnici Nove Germanije.


114. pravilo: O tome da se moraju pomiriti crkva u Rimu i Aleksandriji

Ustanovljuje se: da po pitanju razmerica između crkve u Rimu i Aleksandriji, da je potrebno pisati najsvetijem papi Inokentiju, da obe crkve moraju čuvati onaj mir među sobom koji je Gospod zapovedio.


115. pravilo: Ustanovljuje se: da shodno jevanđeoskom i apostolskom učenju, ni onaj koga je žena ostavila, niti ona koju je muž ostavio, ne može se sastavljati sa drugom osobom, nego ili neka tako ostanu, ili neka se pomire među sobom; a ako ovo prezru, treba ih potaći na pokajanje. I radi ovoga pitanja potrebno je zamoliti da se izda carski zakon.


116. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da svi imaju prouznositi molitve koje je sabor potvrdio, bilo to molitve kojima započinje ili se okončava (bogosluženja), i molitve predloženja ili (molitve) pri polaganju ruku. I neka se od sada ne upotrebljavaju druge (molitve) suprotno veri, nego neka se prouznose samo one koje su sabrali najprosvećeniji.


117. pravilo: Ustanovljuje se: da bude lišen crkvene časti svaki onaj iz klira koji bude tražio od cara da se njegovo pitanje razmatra na svetovnom sudu; ako od cara traži sud episkopa, neka mu se to ne zabranjuje.


118. pravilo: Ko je odlučen od zajednice u crkvama Afrike, pa se potkrade i ode preko mora, u tamošnje zemlje da bi ga primili u tamošnju zajednicu, podvrgava se nizvrgnuću iz klira.


119. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da kada neko poželi da ide u carsku palatu, o tome mora biti rečeno u otpusnoj gramati koja se upućuje rimskoj crkvi, i od njih mora dobiti drugi otpusnu gramatu za palatu. Zbog toga, ako je dobio otpusnu gramatu samo do Rima, a prećutao je o potrebi zbog koje treba da ide u carsku palatu, pa odluči da sam pođe u dvor, takav neka se liši zajednice. Pokaže li se neka iznenadna potreba da pođe u carsku palatu dok je još tamo u Rimu, neka o toj svojoj potrebi kaže episkopu Rima, i neka prikaže dokument koji je dobio od tog episkopa. A u otpusnim gramatama koje episkopi izdaju svojim kliricima neka je naznačen dan Pashe, ako slučajno nije poznat dan Pashe te godine, neka se stavi datum prošlogodišnje Pashe, podobno onome kako se u svetovnim dokumentima naglašava: „Posle konzulstva...“.


120. pravilo: Takođe se ustanovljuje: da zastupnici ovog časnog Sabora, zatraže od preslavnih careva sve što nađu da je korisno protiv zabluda donatista i Jelina, i protiv njihovog sujeverja.


121. pravilo: Na ovome saboru ustanovljeno je da jedan episkop sam ne može odlučivati o sudskom procesu koji se tiče i njega.

Dela ovoga sabora nisu zapisana radi toga što su se razmatrala pomena, nego sveopšta pitanja.


122. pravilo: U to vreme bio je izdat i zakon, da po slobodnoj volji, svako može prihvatiti podvig hrišćanstva.


123. pravilo: Sabor protiv jeresi Pelagija i Celestija (Kelestija)

Pri najslavnijim carevima Onoriju, dvanaeste godine, i Teodosiju osme godine, konzula, o majskim kalendama, u Kartagini, u riznici crkve Fausta, predsedavajući sabora bi episkop Avrelije, pri đakonima, koji su stajali, priznato je od svih episkopa crkve u Kartagini, koji su prisustvovali na ovom saboru, i čija su imena i potpisi u zapisniku (sabora): da Adam nije stvoren od Boga kao smrtan. Koji kaže da je prvi čovek, Adam, stvoren kao smrtan, tako da, sagrešio on ili ne, ipak je morao umreti telom, tj. izaći iz tela, ne zbog kazne za greh, nego po neophodnosti prirode, (takav) neka je anatema.


124. pravilo: Isto tako se ustanovljuje: da oni koji odbacuju potrebu krštavanja male dece i one dece koja su tek rođena, ili kazuju da se ona krštavaju radi opraštanja greha ali da od praroditeljskoga Adamovog greha ništa na sebi nemaju što bi trebalo omiti banjom ponovnog rođenja (iz čega bi sledilo da propis o krštenju radi oproštaja greha ne treba smatrati istinitim, nego lažnim), neka je anatema. Jer apostol je rekao: „Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše“ (Rim. 5,12), i to je potrebno razumeti samo onako kako je to od uvek razumela saborna Crkva, koja je posvuda rasprostranjena. I po ovom pravilu vere, i deca koja nisu još nikakvih greha učinila sama po sebi, bivaju krštena radi oproštaja greha, da se kroz ponovno rođenje očisti u njima ono što su ona primila od starog rođenja.


125. pravilo: Takođe se ustanovljuje i ovo: ako neko kaže da blagodat Božija, kojom se dobija opravdanje kroz Hrista, ima značaja samo radi oproštaja već počinjenih grehova, a ne pruža ujedno i pomoć da se ne čine drugi gresi, takav neka je anatema. Jer, blagodat Božija ne samo što saopštava poznanje o tome šta treba činiti, nego uz to u nas uliva i ljubav, da budemo sposobni ispuniti ono šta znamo (poznajemo).


126. pravilo: Isto tako, koji kaže da blagodat Božija, koja biva kroz Hrista, pruža nam pomoć samo u tome da ne grešimo, pošto nam se njome otkriva i saopštava poznanje grehova, da znamo čemu moramo težiti i čega se kloniti, ali nam ona ne pomaže da ono šta smo poznali, da moramo činiti, da budemo ujedno i raspoloženi i kadri to činiti, neka je anatema. Jer ako je apostol rekao da razum nadima, a ljubav popravlja (pogl. 1. Kor. 8, 1), sasvim je nečastivo tada verovati, kao da mi za naše nadimanje imamo blagodat Hristovu, a za naše popravljanje da je nemamo. A međutim, i jedno i drugo je dar Božji, i to, što znamo šta nam treba raditi, i to, što volimo dobro, koje nam treba činiti, kako se, pri ljubavi koja popravlja, ne bi mogao razum nadimati; jer, kao što je od Boga rečeno: „Koji naučava ljude znanju?“ (Ps. 93, 10), isto je tako napisano: „Ljubav je od Boga“ (1. Jov. 4,8).


127. pravilo: Takođe je ustanovljeno: koji kaže da nam je blagodat opravdanja data samo zato da bi ono, što nam je moguće učiniti po slobodnoj volji, lakše izvršiti kroz blagodat, kao da bi, i ne primivši blagodat, mi mogli (mada teže), ali ipak i bez nje izvršiti zapovesti Božije, takav neka je anatema. Jer, kada je Gospod govorio o plodovima zapovesti, nije rekao da ćemo bez Njega nešto teško činiti, nego je rekao: „Bez mene ne možete ništa učiniti“ (Jn. 15, 5).


128. pravilo: Takođe je ustanovljeno i ovo: u pogledu onoga što kaže sveti apostol Jovan: „Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama“ (1. Jn. 1, 8), te koji bude drugačije hteo da razume ove reči, i kaže da „greha nemamo" prosto radi smirenja, a ne zbog toga što je to istina, neka je anatema. Jer, sveti apostol odmah nakon ovih reči dodaje: „Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jn. 1, 9). A ovde se jasno pokazuje da se to kazuje ne samo radi smirenja, nego baš zbog istine. Jer, apostol je mogao reći da ako kažemo da nemamo greha, sebe uzdižemo, i smirenja nema u nama, ali kada je on rekao: „Sebe varamo, i istine nema u nama“, time je još jasnije pokazao da onaj, koji govori o sebi da nema greha, ne kazuje istinu nego laže.


129. pravilo: Takođe je ustanovljeno: koji kaže da u molitvi Gospodnjoj sveti, govoreći: „Oprosti nam dugove naše“ (Mt. 6,12) nisu to u pogledu sebe govorili jer im to nije bilo potrebno, nego u pogledu drugih grešnika koji su kod njihovog naroda bili, radi čega ni jedan od svetih zasebno ne kaže: „Oprosti mi dugove moje“, nego: „Oprosti nam dugove naše“ kako bi se time razumelo da pravednik ovo moli više radi drugih nego li radi sebe, neka je anatema. Svet i pravedan je pravedni apostol Jakov kada je rekao: „Svi mnogo grešimo" (Jak. 3, 2), pa radi čega je drugoga dodato ono „svi“ nego radi toga da ova misao bude saglasna sa psalmom koji kaže: „I ne idi na sud sa slugom Tvojim jer se neće opravdati pred Tobom niko živ“ (Ps. 142, 2), i sa molitvom premudrog Solomona: „Nema čoveka koji ne greši“ (3. Car. 8, 46), i sa knjigom svetoga Jova: „Zapečaćuje ruku svakome čoveku, da svaki pozna svoju nemoć“ (Jov 37, 7). Zbog toga i sveti i pravedni prorok Danilo, takođe u množini kazuje: „Sagrešismo, zlo činismo“ (Dan. 9, 5) i ostalo što on tamo smireno i istinito ispoveda; pak da se ne pomisli, kako to neki smatraju, da on ne govori o svojim gresima, nego više o gresima svoga naroda, on zbog toga kaže: „Dok sam se ja molio i ispovedao grehe naroda svoga Gospodu Bogu svome...“ (Dan. 9, 20), nije hteo reći „grehe naše“, nego je rekao: „grehe naroda svoga i svoje“, kao da je prorok provideo da će se pojaviti takvi, koji će ovo shvatiti na pogrešan način.


130. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: koji smatraju da one reči molitve Gospodnje, kojima kažemo: „Oprosti nam dugove naše“ (Mt. 6, 12) sveti tako kazuju samo radi smirenja, a ne uistinu, neka su anatema. Jer, ko može trpeti jednoga, koji se moli a laže ne pred ljudima, nego pred Bogom, koji ustima svojim kaže da želi oproštaj, a srcem kazuje da nema greha koji bi trebali da mu.se oproste?


131. pravilo: Pre nekoliko godina u ovoj crkvi je, od strane celokupnog (punog) sabora bilo zaključeno da one crkve koje se nalaze u različitim oblastima, i koje su postale saborne pre izdavanja zakoka o donatistima, ostanu pod vlašću onih katedri kojih su episkopi ubedili te iste (nekadašnje donatiste) da se vrate k sabornom jedinstvu; a one, koji su se kasnije obratile, da ostanu pod vlašću onih katedri kojima su pripadale dok su bile na strani donatista; pak, pošto su posle toga nicale, a i danas nastaju mnoge rasprave između episkopa po pitanju oblasti, o kojima izgleda da pređašnja naredba nije najpotpunija, to se sada, na ovom svetom Saboru, ustanovljuje da, ako je gde bila saborna crkva i crkva donatista, i one su pripadale različitim katedrama, ma u kakvo vreme to bilo, ili kasnije usledi sjedinjenje, bilo dakle, pre ili kasnije izdavanja zakona, one imaju ostati pod vlašću onog prestola pod čijom je vlašću bila u prošlim vremenima dotična saborna crkva.


132. pravilo: O tome kako da episkopi saborne Crkve i oni koji su se obratili iz donatizma, međusobno podele eparhije

To je potrebno učiniti na sledeći način: ako ima episkopa koji su se obratili iz donatističke zablude ka sabornom jedinstvu, imaju se podjednako među njima podeliti oblasti u kojima se nađe da ima i od jedne i od druge strane; tj. jedna će mesta doći pod vlast jednoga, a druga pod vlast drugoga, tako, da najstariji u episkopstvu deli, a mlađi bira; ako je samo jedno mesto, neka pripadne onome kome se nađe da je najbliže; a ako je ono u istoj udaljenosti koliko od jednog, toliko i od drugog prestola (katedre), neka pripadne onome koga izabere narod. Ako se desi da i oni, koji su uvek bili u sabornoj Crkvi, požele imati svoga, a isto i oni koji su bili donatisti, tada neka glas većine ima prednost; a ako su strane brojčano iste, neka dotično mesto ostane starijem episkopu. Ako bude mnogo takvih mesta, u kojima su obe strane, i ne mogu se jednako podeliti jer nije jednak broj mesta, tada (odbivši jedno mesto) treba najpre podeliti ravne brojeve mesta, a po pitanju onoga koje ostane neka se postupi na način kao što je već rečeno, kada se govorilo o podeli jednog mesta.


133. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da ako neko, posle izdavanja onih zakona, obrati jedno mesto k sabornoj Crkvi, i tim mestom upravlja tri godine, a niko ne polaže svoje pravo na to mesto, od takvoga niko da ne traži pomenuto mesto, tim manje, ako je za te tri godine postao episkop, koji je mogao svoje pravo istaknuti, a međutim to nije učinio; ako nije postojao takav episkop, neka traženje ne sprečava to što je pomenuto mesto uvedeno u spiskove; ali kada jedno upražnjeno mesto dobije svoga episkopa, ovome će biti slobodno potražiti to mesto za vreme od tri godine, počev od toga dana. Na isti način, ako se neki episkop od donatista obrati k sabornoj Crkvi, pri određivanju vremena neka ne sprečava što se izvršilo uvođenje u spiskove, nego neka se računaju tri godine od onoga dana kada se obratio, pa neka slobodno traži sva mesta za koja smatra da pripadaju njegovoj katedri.


134. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da oni episkopi, koji smatraju da izvesni narod pripada njihovoj katedri, ne potraže na način da se to sprovede sudom drugih episkopa, nego samovoljno šire svoju vlast, takvi neka se kazne gubitkom svog dela. I ako su neki tako postupili, i pitanje se nije rešilo saglasnošću svih episkopa, nego se o tome i dalje prepiru, neka se traženog mesta liši onaj za koga se dokaže da je, prezrevši sudije Crkve, samovoljno prisvojio dotično mesto. Niti se iko ima pravo pravdati time što je od episkopa koji načalstvuje dobio gramatu na upravu nekog mesta, nego, imao gramatu ili ne, on mora imati dogovor sa episkopom koji upravlja dotičnim mestom, i od njega neka primi gramatu, da bi se videlo da on pravilno ima vlast u crkvi. Ako episkop koji je pre imao vlast nad dotičnim mestom pokaže razloge u svoju korist, neka se i to reši na sudu episkopa, koji će odrediti ili prvi episkop ili će ih samo dogovorno izabrati među susednim episkopima.


135. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da oni koji zanemaruju da zadobiju saborno jedinstvo mesta koja pripadaju njihovoj katedri, trebaju zbog toga biti opomenuti od strane susednih episkopa da ne čine takve propuste. Zbog toga, ako takvi ništa ne učine u toku od šest meseci, počev od dana kada se o tome raspravljalo, neka se nakon tog vremena udalje sa tog mesta, a prepuste ga onom koji će biti sposoban da učini šta je potrebno. U ostalom, ako onaj kome ta mesta pripadaju, nađe za dobro da ovo na kratko ne učini (zbog jeretika ili nečega sličnog), pošto se to pitanje reši pred sudom episkopa, ona mesta moraju pripadati njegovoj katedri. Kada različitim eparhijama pripadaju episkopi koji trebaju da sude, naznačiće sudije onaj prvi episkop u čijoj se oblasti nalazi sporno mesto. Ako budu birali zajedničkim dogovorom sudije, neka se bira jedan ili trojica; a ako se izaberu trojica, treba slediti ili odluci svih ili odluci dvojice.


136. pravilo: Od sudija izabranih zajedničkim dogovorom, nije dopušteno obraćati se na viši sud. Koji se zatekne da iz tvrdoglavosti ne želi da se pokori sudijama, pošto o tome bude obavešten, episkop prvog prestola izdaće gramate da sa takvim u zajednici ne bude ni jedan episkop, dok se on ne pokori odluci suda.


137. pravilo: Ako episkop bude nemaran prema delovanju jeretika, neka ga drugi episkopi opomenu i neka mu predoče sve o njegovoj neaktivnosti, kao i to da se za takvo nedelanje ne može opravdati; a ako se i nakon ovoga, u roku od šest meseci ne postara o ovome, sa takvim ne treba biti u zajednici dok se ne popravi. Nije li u ona mesta došao dotični izvršilac, neka se to episkopu ne uzima u krivicu.


138. pravilo: Ako se dokaže da je neki episkop lažno izjavio o obraćenju donatista, navodeći da su oni stupili u zajednicu, a dokaže se da to nije tačno, takav neka se liši episkopstva.


139. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da sveštenici, đakoni i ostali niži klirici, koji u nekim svojim poslovima nisu zadovoljni odlukom nadležnih episkopa, mogu biti saslušani od susednih episkopa koje oni izaberu uz dopuštenje svog episkopa, a radi rešavanja nastalog spora. Ako i od ovih požele da se opet pozovu na viši sud, neka se pozivaju samo na afričke sabore, ili na one episkope koji načalstvuju u njihovim eparhijama. A koji požele da svoj problem prenesu na sud sa druge strane mora, neka ih u Africi više niko ne prima u zajednicu.


140. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: ako neko od episkopa pokrije odećom onih koji su posvećeni Bogu devojku koja još uvek nije navršila dvadeset i pet godina, a na to je bio potaknut neophodnošću da ona sačuva devičansku celomudrenost jer joj je pretila opasnost, bilo zbog toga što je primetio da je neko želi oteti ili zato što su joj umrli zaštitnici (roditelji), ili je možda i ona sama na samrti, takvog episkopa ne treba podvrgavati nikakvoj osudi zbog takvog postupka.


141. pravilo: Čitavom saboru je po volji da se izaberu iz svake eparhije po tri sudije zbog toga da se episkopi predugo ne bi zadržavali na saboru.


142. pravilo: Po okončanju nekih dela, i kada je u nastavljeno zasedanje radi završetka preostalih pitanja, tada su episkopi predložili da se od broja sabranih (episkopa), iz svake oblasti izaberu neki koji će na sebe preuzeti obavezu da okonča]u sporna pitanja. I to je učinjeno.


143. pravilo: Od strane svih je ustanovljeno: pošto je pređašnjim naredbama sabora u pogledu osoba koje ne mogu podnositi tužbe na klirike ovo pitanje bilo nedovoljno jasno definisano, mi određujemo da niko ko je zakonski odlučen iz zajednice nema pravo podnositi tužbu, bez obzira na to da li je klirik ili laik.


144. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da se ne mogu primati tužbe ni od robova, ni od slobodnjaka kojima građanski zakoni ne dozvoljavaju da to učine zbog nekih prestupa; takođe ni od onih na kojima je ljaga sramote, tj. od glumaca i svih onih osoba koje se bave sramotnim radnjama, a isto tako i od jeretaka, Jelina ili Judeja. U ostalom, svima kojima se brani podnošenje tužbe ne sme se dopuštati sloboda da podnose tužbe i po pitanju svojih privatnih dela.


145. pravilo: Ustanovljeno je i ovo: da kada se kod nekih tužilaca istakne nekoliko prestupa protiv klirika, pa se među tim prestupima ne može dokazati ni onaj (prestup) o kome se kao prvom povela istraga, takvim tužiocima ne treba dozvoliti da iznose druge prestupe.


146. pravilo: Radi svedočenja ne treba primati kao svedoka nikoga od onih o kojima je već odlučeno da se ne primaju kao tužitelji; a isto tako ni one koje tužilac istakne a potiču iz njegovog doma. Svedočenje nekoga ko nije navršio četrnaestu godinu života, ne može biti prihvaćeno.


147. pravilo: Ustanovljuje se i ovo: da kada episkop kaže da mu je neko samo ispovedio neki svoj prestup, a taj to kasnije neće da prizna, takav episkop neka ne smatra da mu je time naneta uvreda.

Ako neko kaže, da po uzmućenosti svoje savesti ne želi imati zajednicu sa onim ko ne priznaje (prestup), tada, dok odlučenoga ne primi u zajednicu njegov episkop, ostali episkopi ne smeju biti u zajednici sa takvim episkopom jer će time episkop u drugoj prilici dobro paziti da ne kaže protiv nekoga nešto a što kasnije ne može da dokaže.


POSLANICA AFRIČKOG SABORA CELESTINU, RIMSKOM PAPI


Ljubljenom episkopu i prečasnom bratu Celestinu - Avrelije, Palatin, Antonin, Tut, Servusdej, Terentije i ostali koji su prisustvovali na opštem Kartaginskom saboru.

Mi bi smo želeli, da kao što je tvoja svetost gramatom poslatom po saprezviteru našem Lavu, izjavila da ste se obradovali povodom dolaska Apijarija, isto tako da možemo i mi sada radosno upraviti ovo pismo o njegovom opravdanju, jer bez sumnje je da i naša i vaša revnost mora biti mnogo opreznija u ovome, da se sve ispita kako ne bi izgledalo da se naginje u korist nekoga, kao da je već saslušan, a kojega, međutim, još treba saslušati. Kada je, dakle, došao k nama najsvetiji i saepiskop naš Faustin, mi sazvasmo sabor, i smatrali smo da je on (Apijarije) zato s njim poslat da, kao što je staranjem njegovim Apijarije bio uspostavljen na sveštenstvo, isto tako da će i sada moći nastojanjem njegovim opravdati se od svih onih prestupa u kojima je okrivljen od strane žitelja Tavrakinije. Međutim, pri svom ispitivanju, naš sabor je kod njega našao takve i tolike zločine, da su oni nadmašili sve staranje pomenutog Faustina, koje u samoj stvari beše više zaštita nego li sud, i više odbrana ekdika, nego li pravičnost sudije istražioca. Jer, pre svega, on se silno protivio čitavom saboru, navodeći da brani preimućstvo rimske crkve, i zahtevajući da primimo u zajednicu onoga koga je tvoja svetost, poverovavši njegovim ničim dokazanim žalbama, primila u zajednicu. U ostalom, ovo mu nije pomoglo, kao što ćeš najlakše videti, kada pročitaš odluke sabora. Jer posle tri dana napornog suđenja, kada smo tužnog srca razmatrali različite optužbe protiv Aprilija, Gospod - Pravedni Sudija, Koji je svemoćan i dugotrpeljiv, odjednom je presekao sva nastojanja saepiskopa našeg Faustina, i sva izvrtanja pomenutog Apijarija kojima se usiljavao da utaji svoja nebrojena bezakonja, te je savladana tegobna i sramna njegova upornost i bestidno odricanje kojim je hteo da skrije glib tolikih pohotnih strasti kojima je robovao. I kada je Bog naš pritegao njegovu savest, i pred mnogim ljudima otkrio ono šta je bilo pritajeno u njegovom srcu, kao već osuđeno gnusnošću samih prestupa, od jednom, do tada uporni lažljivac, poče da priznaje sve prestupe, i najposle sam sebe dobrovoljno okrivi. Sada, pošto ispunismo dug potrebnog poštovanja, mi vas molimo da u buduće olako ne saslušavate one koji odavde dolaze, i više ne dopuštate sebi da primate u zajednicu one koje smo mi izopštili, jer će tvoje blaženstvo lako naći da je tako ustanovljeno i na saboru u Nikeji; ako tamo nalazimo da se ovo ima primenjivati u pogledu nižih klirika i laika, koliko više to se mora primenjivati i u pogledu episkopa. Prema tome, oni koji su u svojoj eparhiji bili odlučeni od zajednice, nemoj da se tvojom svetošću namerno, i kao što ne treba, primaju u zajednicu. Isto tako, besramna bežanja sveštenika i klirika neka tvoja savest zabrani, kao što i priliči; jer nikakvom naredbom Otaca nije ovo oduzeto od Afričke crkve, i ustanove Nikejskog sabora na najočitiji način vraćaju dotičnim mitropolitima kako klirike nižih stepena, tako i episkope.

I isti je Nikejski sabor razumno i pravedno zapovedio da bez obzira kakvi se poslovi pojavili, svi moraju biti analizirani u dotičnim mestima, jer Oci priznaše da ni jednoj oblasti neće biti uskraćivana blagodat Duha Svetog, kroz koju sveštenici Hristovi razborito vide pravdu i postojano je čuvaju, a naročito kada je svakome dopušteno, u slučaju da je nezadovoljan odlukom pomesnih sudija, da se obrati saborima svoje eparhije, ili ako treba, i Vaseljenskom saboru. Ili, zar ima koga ko bi mogao poverovati, da Bog naš može nadahnuti pravdom u sudu jednoga, ma ko on bio, a mnogobrojnim sveštenicima koji su na saboru okupljeni, da će im to odreći? I zaista, može li i biti temeljan jedan prekomorski sud, na koji ne mogu doći osobe neophodne za svedočenje, bilo zbog starosti, nemoći ili neke druge prepreke? O tome, da ti možeš neke slati, kao od skuta tvoje svetosti, mi ne nalazimo da je i jedan sabor Otaca bilo šta slično ustanovio; a što si nam ti nekada pisao po istom saepiskopu našem Faustinu, kao da je ustanovljeno Nikejskim saborom, mi ništa takvo nismo mogli naći u tačnim prepisima sa prvoizvornika Nikejskog sabora koje smo primili od najsvetijeg Kirila, našeg saepiskopa Aleksandrijske crkve, i od dostojnog Atika, episkopa Konstantinopolja, i koje smo, još pre ovoga, mi sproveli blažene uspomene episkopu Bonifaciju, vašem prethodniku, po onim istima svešteniku Inokentiju i ipođakonu Markelu, koji su nam ih i doneli. Nemojte, dakle, više da na prozbe nekih ovamo šaljete svoje klirike da raspravljaju naše poslove, a nemojte to dopustiti zbog toga da se ne kaže da mi unosimo sujetnu gordost sveta u Crkvu Hristovu, koja onima koji žele videti Boga, donosi svetlost jednostavnosti i dan smirene mudrosti. I pošto je sada dostojni sažaljenja Apijarije, zbog svojih velikih bezakonja, odlučen od Crkve, i od brata našega Faustina, mi smo uvereni da pri znanju i staranju tvoje svetosti, da imaš bratsku ljubav, i da Afrika više neće ni pod kakvim izgovorom imati da ga (Apijarija) podnosi.

Bog naš neka za mnoge godine, gospodine brate, sačuva vašu svetost u molitvama za nas.

Izvori[uredi]

  • Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
  • Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.