„Пођох високим пољима,
широким друмовима
у попову бакчу,
да наберем биљско цвеће,
у биберску молитву. 5
Пошла Смиљка из поља, низ поље,
цвили, пишти гласом донеба,
сузом до земље.
Сусрела је мајка божја Богородица:
— Што ти Смиљка цвилиш, пиштиш 10
гласом до неба, сузом до земље?
Зашто Богу тугу задајеш?
— Ој, бога ти мајко божја Богородице,
како нећу цвилити, пиштати
и Богу тугу задавати, 15
кад је мене рука заболела!
— Врати се, отишла је (име бајалице)
и однела нож и перо.
Руком ћe манути,
душом ће данути, 20
па ће обајати
и Смиљки ће лакнути.
Остаће Смиљки рука
чиста ко сребо,
ведра ко небо, 25
блага ко мајчино млеко.
