„Pođoh visokim poljima,
širokim drumovima
u popovu bakču,
da naberem biljsko cveće,
u bibersku molitvu. 5
Pošla Smiljka iz polja, niz polje,
cvili, pišti glasom doneba,
suzom do zemlje.
Susrela je majka božja Bogorodica:
— Što ti Smiljka cviliš, pištiš 10
glasom do neba, suzom do zemlje?
Zašto Bogu tugu zadaješ?
— Oj, boga ti majko božja Bogorodice,
kako neću cviliti, pištati
i Bogu tugu zadavati, 15
kad je mene ruka zabolela!
— Vrati se, otišla je (ime bajalice)
i odnela nož i pero.
Rukom će manuti,
dušom će danuti, 20
pa će obajati
i Smiljki će laknuti.
Ostaće Smiljki ruka
čista ko srebo,
vedra ko nebo, 25
blaga ko majčino mleko.
Pevač, mesto zapisa i napomena
Prikupila, u leto 1933 god., Stanojka Marković, iz Žabara.
Žabare.
Reference
Izvor
Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 8, 1933.; Petrović, Alaksandar: Narodno bajanje u nekim selima Kragujevačke Jasenice, str. 86-87.
