Пође момче да прошета
Кроз тој лојзе неберено,
Па си нађе малу мому,
Седела је на камена,
Чешља косу низ рамена. 5
Косу чешља, мајку куне:
— Проклет’ да си, моја мајке,
Што ме роди тол’ко лепу!
Ја не могу да си прођем
Кроз сокака nаше село 10
Од бећари, млади момци.
Сваки оће да ми љуби
Бело лице, бело чело,
Бело чело, бели груди.
Народне песме из лесковачке области, Српска академија наука и уметности, Београд, 1990., сакупио Драгутин М. Ђорђевић, приредио Момчило Златановић., стр. 81.
