Пође Стана да кумује,
с мила брата Михаила.
Кад си буде среди горе
Седе Стана да ладује,
бело лице избрисује, 5
свилен еглек утопује;
проговара брат Михајло:
чујеш мене танка Стано,
досад смо ми браћа били
а од сада верна љуба. 10
„Пукни брате, не зинуја,
дуни ветре од горњака,
те однеси мајке речи:
нек ми прати црну мрежу,
да замрежим бело лице 15
да не љуби брат Михајло.”
