Пошли су брат Јован и сестра Стана,
у гору, лисник да дену.
Прошли гору, не вревили.
Прошли другу, не думали.
Кад је било на крај гору, 5
два кладанца текли бистри.
На едан се Стана оми,
а на друђи Јован братак.
Сину Стана како слнце,
а брат Јован као месец. 10
Проговара Јован братак:
„Чујеш ли ме, сестро Стано?
До саг си ми сестра била,
од саг чеш ми љуба бити.“
Врисну Стана колко може: 15
„Чуј те тичи погорчи,
однесете мајће гласа,
да ми прати црну мрежу,
да замрежим бело лице,
да урипим у бел Дунав. 20
Боље рибе да ме еду,
Него братак да ме љуби.“
Певач, место записа и напомена
Песму казивала Милица Динић. Песму записао Јакша Динић.
Референце
Извор
Народне песме из Доње Каменице. Песме записао Јакша Динић. 19/1979, бр. 1, стр. 81.
