Pošli su brat Jovan i sestra Stana,
u goru, lisnik da denu.
Prošli goru, ne vrevili.
Prošli drugu, ne dumali.
Kad je bilo na kraj goru, 5
dva kladanca tekli bistri.
Na edan se Stana omi,
a na druđi Jovan bratak.
Sinu Stana kako slnce,
a brat Jovan kao mesec. 10
Progovara Jovan bratak:
„Čuješ li me, sestro Stano?
Do sag si mi sestra bila,
od sag češ mi ljuba biti.“
Vrisnu Stana kolko može: 15
„Čuj te tiči pogorči,
odnesete majće glasa,
da mi prati crnu mrežu,
da zamrežim belo lice,
da uripim u bel Dunav. 20
Bolje ribe da me edu,
Nego bratak da me ljubi.“
