Пошла Јела да кумује
сас Јована, милог брата.
Кад бејаше насред горе,
насред горе, насред воде,
изми Јела бело лице; 5
сину лице како сунце,
бело грло месечина.
Проговара Јован братац:
„Досад сестра, одсад љуба!“
„Ћути, брате, не говори! 10
Јечи, горо божурова,
да дочује моја мајка,
да ми прати ситну мрежу,
да замрежим бело лице,
да загрлим бело грло.“ 15
Чула мајка и проклела:
„Проклет’ да си, ћерко Јело,
мушко чедо не видела;
ако би га и видела,
у војску га испратила, 20
сас очи га не видела!“
