Пошетала племенита Анђа
кроз чаршију широким сокаком.
Она тражи челебију Ристу
да јој скује златне белензуке.
Тражила га од јутра до подне 5
и не нађе челебију Ристу.
Љуто куне племенита Анђа:
— Бог т’ убио, кујунџија Ристо!
Издангубих по бијела дана
тражећ’ тебе, ни гдје те не било! 10
Сад ће рећи моја мила мајка
да сам с тобом лафе проводила.
А не знаде остарјела мајка
да с’ код мене сву ноћ пресидио,
вино пио и мене љубио! 15
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 251.
