Пошетала Пречиста Госпођа,
Она земљом и свијетом шета,
А на руку носи Сина свога,
Сина свога Исуса Христоса.
Она срете Крститељ Јована, 5
Овако му говори Госпођа:
„Хајд’ овамо мој Јоване куме
Да идемо на воду Јордана,
Да крстимо Христа Сина мога”!
Ондолен се бјеху подигнули, 10
И дођоше на воду Јордана.
Стаде Јован крстит’ кума свога,
Од страха му књига испаднула,
То га пита Пречиста Госпођа:
„Што би теби мој Јоване куме”? - 15
„Знадеш што је моја мила кумо,
Помами се Јордан вода ладна,
Јер се хоће вода потопити,
А сва гора пропадат’ у траву,
Дај погледај више себе кумо, 20
Како с’ сломи небо на четверо”!
Сад говори Пречиста Госпођа:
„Та не бој се, мој Јоване куме,
Јер се није вода помамила,
Но се вода куме потонула, 25
Јер се хоће вода посветити,
А гора се Христу поклонила,
А није се небо саломило,
Нег’ анђели небо расклопише
Да гледају ђе Христа крстимо”. 30
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 71-72.
