Пошетала Заимова Ема
по зеленој даиџиној башчи,
шетајући црну земљу љуби:
— Црна земљо, прими мене у се,
прими у се, не избацуј на се, 5
јер ја немам никога од рода,
нег’ даиџу, брата материна.
Сад ме дајо хоће да удаје,
за недрага, порад пуста блага.
Што ће мени и то пусто благо, 10
кад ми није старо момче драго,
већ је мени право момче драго.
Нит’ је плаво, ни одвеће врано,
ни малено, ни одвећ големо,
средњег боја, али чврста кроја. 15
А да ми га бог у срећи даде,
ја бих њему лип минет чинила:
стерала му душек милодуха,
бруса јастук билу руку моју,
кумаш јорган свилене димије, 20
љубили се вечер до сабаха
и у јутру док огране сунце,
док му дође остарила мајка
и утргне грану босиока,
да нас буди граном босиока.25
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 841.
