Pošetala Zaimova Ema
po zelenoj daidžinoj bašči,
šetajući crnu zemlju ljubi:
— Crna zemljo, primi mene u se,
primi u se, ne izbacuj na se, 5
jer ja nemam nikoga od roda,
neg’ daidžu, brata materina.
Sad me dajo hoće da udaje,
za nedraga, porad pusta blaga.
Što će meni i to pusto blago, 10
kad mi nije staro momče drago,
već je meni pravo momče drago.
Nit’ je plavo, ni odveće vrano,
ni maleno, ni odveć golemo,
srednjeg boja, ali čvrsta kroja. 15
A da mi ga bog u sreći dade,
ja bih njemu lip minet činila:
sterala mu dušek miloduha,
brusa jastuk bilu ruku moju,
kumaš jorgan svilene dimije, 20
ljubili se večer do sabaha
i u jutru dok ograne sunce,
dok mu dođe ostarila majka
i utrgne granu bosioka,
da nas budi granom bosioka.25
Reference
Izvor
Sait Orahovac: Sevdalinke, balade i romanse Bosne i Hercegovine. Sarajevo: "Svjetlost", 1968. (Biblioteka Kulturno naslijeđe Bosne i Hercegovine), str. 841.
