Пошетала Алибеговица
По зеленој Алибега башчи,
Находила на струк калопера,
Па је тихо млада говорила:
„Калопере, неваљало цвиће, 5
Нити цаптиш, ни шјемена даваш,
К’о ни млада Алибеговица!“
Млидијаше нико не чујаше,
То је чуо ђевер Мухамеде,
Па говори Алибеговици: 10
„Је л’ истина, Алибеговице?“
— Истина је, ђевер Мухамеде!“
Онда вели ђевер Мухамеде:
„Чујеш ли ме, Алибеговице,
Ти обуци дибу и кадифу, 15
А ти припни бисер и дукате,
И покухај госпоцку вечеру,
Да зовемо бега на вечеру!“
Кад зачула Алибеговица,
Па уз руке загрну рукаве, 20
Она скуха господску вечеру;
А обуче дибу и кадифу.
Док ето ти бега Али бега;
Ту су они вечер вечерали —
Док су они бега опојили. 25
Кад је тамо по јацијам било,
Онда с’ диже дите Мухамеде,
Па он оде на росну лваду,
Те под чадор бега Али бега,
И он леже на мехке душеке. 30
Кад је вриме мало постајало,
Жугор стаде жутије дуката,
Шушка стаде дибе и кадифе,
Шкрипа стаде седефли налула,
А све виче грлом бијелјем: 35
„Срце, душо, беже Али беже!
Јеси л’ мени мјесто начинио?“
—„Срце, душо, Омербега Назо!
Ја сам теби мјесто начинио
На душеку и на десној руци.“ 40
Кад то чула Назија ђевојка,
Одмах се је јаду осјетила,
Шђадијаше побјећ уз ливаду;
Ал' пристиже дите Мухамеде,
Уфати је за бијелу руку, 45
Па јој сними бисер и дукате,
И сними јој дибу и кадифу,
И са нога седефли налуле,
И сними јој сихир хамајлију,
Па ето га свом двору бијелу; 50
Па дозивље своју милу снаху:
„На ја теби сихир хамајлију,
Па је удри на грло бијело!“
Када грану и обасја сунце,
Пробуди се беже Али беже, 55
Па он пита брата Мухамеда:
„Чија ј’ оно вјереница љуба?“
А вели му дите Мухамеде:
„Зар не познаш вјеренице љубе?!“
Онда оде у нову чаршију, 60
Па је вјенча за вјерену љубу.[1]
