Почетак буне против дахија (САНУ)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Почетак буне против дахија

0001 Прошеташе четири турске дахије —
0002 Од-Алија и Чучук Салије
0003 И Турчина Селим муселима,
0004 С Османом, братом Селимовијем,
0005 За њима башах пет стотина.
0006 Отидоше земљом Шумадијом,
0007 Тежак зулум чине Шумадији:
0008 Ђе находе влаха бијеснога
0009 Ал’ на рамо сјајна џефердара
0010 Али под њим коња дебелога,
0011 Њега узму, а паре не дају,
0012 Ђе находе лијепе ђевојке
0013 Ал’ невјесте скоро доведене,
0014 Ер их силом на срамоту љубе.
0015 И то бише Срби опростили,
0016 Но не могу опростит’ никако —
0017 У неђељу кад неђеља дође,
0018 Попови божу летурђију служе,
0019 Они њима попадије љубе.
0020 Докле их је конак нагонио
0021 У Тополу, насред Шумадије,
0022 Под кулом војводе Ђорђије,
0023 Ту су Турци шатор разапели.
0024 Ал’ војвода два весеља гради,
0025 Јелу удаје, а жени Јована;
0026 Јована жени сасред Чачка
0027 Милом кћерцом Цинцаревић’ Јанка,
0028 Сестру даје попу Мркоњићу.
0029 За снаху је свате оправио,
0030 А доша је попе у дворове
0031 И довео сватах пет стотинах.
0032 Но изљегоше тридес’ ђевојака,
0033 Међу њима војводина сека,
0034 А до ње су два ђевера млади,
0035 За десне су уфатили се руке,
0036 Сиграју се на гумно под кулом.
0037 Но их гледа Селим муселиме —
0038 Димна ли је Јелика ђевојка,
0039 Димна ли је, јад је убио,
0040 Све је коло надвисила млада,
0041 Јошт се млада накрасила сама
0042 Малом иглом и црвеном свилом.
0043 Но да рече Селим муселиме:
0044 „О, Османе, гори од ђевојке,
0045 Ну узјахши вранца дебелога,
0046 Ти отиди међу ђевојкама,
0047 Доведи ми војводину секу,
0048 Ноћас нојцу и сјутра до подне,
0049 Па ћу је дат’ попу Мркоњићу!”
0050 Но му Осман ријеч бесједио:
0051 „А не, брате, ако Бога знаш,
0052 У кулу су сватах пет стотинах,
0053 Поклате се баше и сватови!”
0054 Од боље му бити не могаше,
0055 Но узјаха коња големога,
0056 И отиде међу ђевојкама,
0057 И на Јелу коло распучио,
0058 Дофати за руку ђевојку.
0059 Пуштише се два ђевера млади,
0060 Пуштише се, оба погинули,
0061 Поведе ју Туре под шатору,
0062 Даде ју Селим муселиму.
0063 Кад виђеше башах пет стотинах,
0064 Сваки цицу дофати с ракијом,
0065 Те их дају војводиној секи.
0066 Јела даје башама ракију;
0067 Како коме чашу додаваше,
0068 Сваки јо’ се руке дофатише,
0069 Да му у Јелу дио не погине.
0070 Кад изљезе војводина љуба,
0071 Она гледа под шатор Турцима,
0072 Али Јела ђе ракију служи.
0073 Хитро млада у двор уљезе,
0074 Те каза господару своме.
0075 Таде скочи Петровић Ђорђије,
0076 Јована брата дозиваше;
0077 Ал’ се димно браћа ођедоше:
0078 Обукоше танане кошуље,
0079 По кошуљи зелене доламе,
0080 Затакоше седам самокресах,
0081 О раменах сабљу објесише,
0082 А у руке везене шејшане,
0083 Отидоше под шатор Турцима.
0084 Но да рече Петровић Ђорђија:
0085 „О Турчине, Селим’ муселиме,
0086 Ја те кумим Богом од невоље
0087 И турскијем свецом Мухамедом,
0088 Пушти мене Јелику ђевојку,
0089 Узми блага колико ти драго!”
0090 Но му рече Селим муселиме:
0091 „Хајде отолен, Петровић’ Ђоко,
0092 Није благо коњи ни волови,
0093 Нит’ је благо срма ни злато,
0094 Но је благо што је срцу драго!
0095 Ја ју ноћас тебе дати нећу,
0096 Ноћас нојцу и сјутра до подне,
0097 Па ћу је дат’ попу Мркоњићу
0098 Да је води, ал’ како му драго!”
0099 Стан’ да видиш Ђока Петровога,
0100 Упали везену шешану,
0101 А не згоди Селим’ муселима,
0102 Но Османа, брата његовога.
0103 Таде виђи Селим’ муселима
0104 И упали двије кумбурлије,
0105 А не згоди Ђока Петровога,
0106 Но Јована брата његовога,
0107 Мртва га је земља дочекала.
0108 А Ђорђије пали кумбурлије,
0109 Те четири баше обалио,
0110 Таде вика попа и сватове.
0111 Скочи попе с пет стотин’ свата,
0112 Убише се баше и сватови
0113 По Тополи, посред Шумадије,
0114 Док се бјеше магла зафатила
0115 Од брзога праха и олова
0116 И од паре коњске и јуначке,
0117 Не види се коња ни јунака.
0118 Посјекоше башах пет стотина,
0119 До једнога Селим’ муселима.
0120 Прискачу власи шумадински,
0121 Нагони га један на другога;
0122 Он утече у Ђокову кулу,
0123 Но га ћера Петровић Ђоко.
0124 На врта га срете петар стари,
0125 Ђорђији ријеч говорио:
0126 „Немо’ ми га, Ђоко, у дворове!”
0127 Јунак Ђоко одољет’ не може,
0128 Од бедрице сабљу извадио,
0129 Своме бабу главу окинуо.
0130 Таде скочи Селим муселиме,
0131 Па је Туре ријеч бесједило:
0132 „Буд’ Ђоко посјече оца свога,
0133 А да како ће мене узмакнути!”
0134 Па скочи на пенџер од куле,
0135 А с пенџера на жуту неранџу.
0136 Ного вика Петровић Ђорђије:
0137 „Чека’, удри, попе Мрконићу,
0138 Ја убијеш Бика од Рудника!”
0139 Но се попе близу намјерио,
0140 Од образа танку пушку пали
0141 И погоди Селим’ муселима,
0142 Сломио му ногу у кољено.
0143 Но дотрча Петровић Ђорђија,
0144 Посјече му главу од рамена,
0145 Па Јована брата укопао,
0146 А љубу му натраг оправио.
0147 Те Ђорђије ситну књигу пише,
0148 Посла је цару у Стамболу:
0149 „Чујеш ли ме, царе, драги господаре,
0150 Хамани ми царе три године,
0151 Е пропаде Шумадија раја
0152 Од зулума твојије Турака,
0153 Већ ми твоје баше дојадише,
0154 Хоћу шњима бити боја љуто!”
0155 Виђе царе што му књига пише,
0156 Ђорђији другу оправио:
0157 „Чујеш ли ме, војвода Ђорђија,
0158 Вјера ти је за девет година,
0159 Удри, Ђоко, родила те мајка,
0160 И мене су баше дојадиле,
0161 Узеше ми цареву мирију!”
0162 Кад Ђорђију књига допанула,
0163 Он заметну рата са Турцима
0164 И одбрани земљу Шумадију.
0165 То је било кад се чинило.



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.