Поточић

Петар Кочић

Поточић Писац: Петар Кочић

Поточић

Поточић је давно засто
И не креће млинског кола,
Што у леду тужно ћути,
Као израз тешког бола.

Преко шљунка таласићи
Са заносом пјесму више,
Разносише слатке звуке,
Па се боно заледише.

Не чује се пјесма тиха,
На валима да забруји -
Поточић је давно засто,
Кроз шумарке виш' не хуји.

Ох, да му је да зашуми
Кроз мирисне, цвјетне равни,
Што их сада обавија
Магловити вео тавни.

Али лед је груди стего
И сребрне вале збио -
Поврх њих се кристал-в'јенац
Вјечне туге ухватио.

Не тугујмо, поточићу!
Живот нам је слатка нада,
Што нас кр'јепи и уздиже
Из понора горких јада.

Кад с' осмјехну мајски дани
Причаћемо боле своје -
Кад млинарка млада дође
Поточићу - срце моје!

Напомене

Пјесма је написана у Бечу 1900, како стоји испод текста а објављена у Босанској вили, XVI/1901, бр. 8.

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.