После погреба
| После погреба Писац: Лаза Костић |
После погреба
Сахранио сам љубав
дубоко у земљу,
де дуси и вампири
свој конак узимљу.
Прилетеше зефири,
целиваше је сви,
зефири и лепири —
ал' она мирно спи.
Прилетели су зраци
да гроб целивају,
а сиђоше облаци
да сузе ливају.
Зефири и лепири
целиваше је сви,
и зраци и облаци
ал' она мирно спи.
Још приђе један зефир,
још један божји зрак,
још један ломан лепир
и исплакан облак.
На усти' ноћни зефир,
у грудма божји зрак,
у струку ломан лепир,
у очима облак.
Приклонила је главу
и клекла над гробом,
оросила је траву
и цвеће под собом.
Под том анђелском росом,
под росом милости,
зар може покојница,
зар може још да спи?
Та како би још спила,
та како, како би? —
прекипну божја сила
и гроб се раздроби.
Прилетеше зефири,
запојаше јој сви:
„преобразил сја јеси,
о Боже милости!”
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|