Posle pogreba
| Posle pogreba Pisac: Laza Kostić |
Posle pogreba
Sahranio sam ljubav
duboko u zemlju,
de dusi i vampiri
svoj konak uzimlju.
Prileteše zefiri,
celivaše je svi,
zefiri i lepiri —
al' ona mirno spi.
Prileteli su zraci
da grob celivaju,
a siđoše oblaci
da suze livaju.
Zefiri i lepiri
celivaše je svi,
i zraci i oblaci
al' ona mirno spi.
Još priđe jedan zefir,
još jedan božji zrak,
još jedan loman lepir
i isplakan oblak.
Na usti' noćni zefir,
u grudma božji zrak,
u struku loman lepir,
u očima oblak.
Priklonila je glavu
i klekla nad grobom,
orosila je travu
i cveće pod sobom.
Pod tom anđelskom rosom,
pod rosom milosti,
zar može pokojnica,
zar može još da spi?
Ta kako bi još spila,
ta kako, kako bi? —
prekipnu božja sila
i grob se razdrobi.
Prileteše zefiri,
zapojaše joj svi:
„preobrazil sja jesi,
o Bože milosti!”
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|