После милијон година/ЧИН III
| ←ЧИН III | После милијон година Писац: Драгутин Илић ЧИН III |
(Врт, као у другом чину. Санко и Зора долазе.)
(Зора и Санко.)
ЗОРА: Чисто не могу да разумем, докле ће тај Данијел занимати Светлану. Ни до данас га није укротила и ако сав Духо-свет хвали њезину вештину и моћ око укроћавања.
САНКО: Не знам ни сам; али ми се чини да и она већ увиђа како јој посао за руком не испада.
ЗОРА: А ја бих га већ укротила.
САНКО: Како?
ЗОРА: И ноћас сам их посматрала. Она га је кроћавала онако исто као и оне вечери, кад га из овог врта у своју ложницу одведе. Истина, он је за неко време постајао много мирнији и тиши, али шта све то вреди, кад се онај бес поново враћаше.
САНКО: Па шта би ти на њезином месту чинила?
ЗОРА: То је моја тајна. Ако ми даш реч да нећеш Светлани казати ја ћу ти је поверити.
САНКО: Нећу, веруј ми!
ЗОРА: Онда хајдмо ономе хладњаку. Тамо нас неће нико узнемиравати у нашем разговору. (Оду.)
(Светлана и Биљан улазе с противне стране.)
СВЕТЛАНА: Ја ти и опет велим, да се оканеш тога.
БИЉАН: А ја ти кажем, нећу!
СВЕТЛАНА: Без моје дозволе нећеш их однети. Таман сам започела да мало дубље проучавам живот и страсти ових животиња, а ти ме окупио да ти их уступим. Истина, ја сам обећала да ти једнога поклоним, али не сад; доцније.
БИЉАН: Ама кажи ми, нашто ти обе? За проучавање доста је једна животиња. Задржи Натана, а мени дај Данијела.
СВЕТЛАНА: Зашто баш да ти Данијела дам?
БИЉАН: Јер тако хоће моја Зора.
СВЕТЛАНА: Баш Данијела не дам!
БИЉАН: Зашто?
СВЕТЛАНА: Јер је он занимљивији: код Натана немам шта да проучавам.
БИЉАН: Па добро, а ти ми дај Натана.
СВЕТЛАНА: Не дам ни њега; јер би Данијел без њега скапао.
БИЉАН: То ти је свеједно. Ако скапље ти ћеш га лепо испунити.
СВЕТЛАНА: Није свеједно. То ћу тек онда учинити кад га са свим проучим.
БИЉАН: Јеси ли га сасвим укротила?
СВЕТЛАНА: Једва ноћас. Али чим наступи дан он опет побесни.
БИЉАН: И занимати се око једне животиње толико!
СВЕТЛАНА: Стрпљење је мудрост науке, ко тога нема тај не постизава ништа.
(Зорка и пређашњи.)
ЗОРА: Светлана! Светлана! Данијел је опет у некаквом стању. Ено га где урла по врту, а за њим трчи Натан и утишава га.
СВЕТЛАНА: Где је сад?
ЗОРА: Ево га амо долази.
СВЕТЛАНА: Оставите ме саму. Он се плаши вас! (Биљан и Зорка оду.)
(Долази Данијел занешен и растројен.)
СВЕТЛАНА: Теби опет није добро?
ДАНИЈЕЛ: И ти ме питаш?
СВЕТЛАНА: Зар ти за ових пет дана није добро било? Ниси ли се синоћ толико радовао да си пред саму зору заспао? Све сам покушала да те упитомим а ти опет бесниш!
ДАНИЈЕЛ: Ти ме убијаш!
СВЕТЛАНА: Зар и онда кад ти све по вољи чиним?
ДАНИЈЕЛ: (Хвата је за руку.) Ходи овамо? Погледај овај кип! Шта ми он може одрећи? Ево, ако хоћу само, могу да га пољубим и загрлим, милујем, и он ме неће одбити. Хеј, хладни камене, ја ћу с тобом учинити шта ми је воља, а ти ми нећеш замерити ништа! Па је ли то све оно чему нам душа тежи? Да ли се на томе завршује идеал божанске љубави? Не! Не! Хладни камен не замера, јер не осећа! Та како ће он да сазна за бол и милост који троше срце човечије а које ти немаш? Кажи, Светлано, ниси ли и ти као и овај хладни кип, ова ледена стена, којој је са свим свеједно, да ли је греје сунце небесно или је потреса муња громова? Ниси ми ништа одрекла; ја бејах у свему твој господар! Врхунац мојих жеља беше испуњен; па шта је било: Кад сам помишљао да је пламен душе моје растопио ту ледену санту у твојим грудима; кад сам помишљао да ће се једном пробудити у твоме срцу божанска искра, ја угледах пред собом мраморни кип. Да, мраморни кип, тебе, Светлано!
СВЕТЛАНА: Нисам ли употребила све што си хтео, само да ти бол утишам?
ДАНИЈЕЛ: Заиста! Заиста! Али ја не хтедох то!
СВЕТЛАНА: Па шта си хтео?
ДАНИЈЕЛ: Да ме љубиш!
СВЕТЛАНА: Зар оно не беше љубав?
ДАНИЈЕЛ: Не скврњави узвишену милост творца, која је само „људима“ дата; ти, неосетљива стено!
СВЕТЛАНА: Све сам учинила. Но ја мислим да ни ти сам не знаш шта хоћеш. Јер оно што не постоји у нама и што ти уображаваш да је у теби не можеш ни тражити од мене.
ДАНИЈЕЛ: Па нашто ми живот онда?
СВЕТЛАНА: Чудно створење! Твоја природа требала би да се пита нашто јој смрт, нашто јој тако нагла промена, која нешто у ништа претвара; зашто и она није вечита, кад већ у своме облику постоји?
ДАНИЈЕЛ: (Боно.) Ах, Светлано!
СВЕТЛАНА: Тешко ти је, је ли? А знаш како си ми ноћас казао да би желео вечни живот?
ДАНИЈЕЛ: Јер се преварих у теби, у самом себи.
СВЕТЛАНА: Рекао си да си срећнији од свију праотаца; називао си ме сунцем, које после дуге зиме буди изумрлу природу и наново оживљава све што је некада живело.
ДАНИЈЕЛ: Јер не осећах да то бејаше само лажљива машта.
СВЕТЛАНА: Шта да радим сада? Не знам како да те спасем од тога беса!
ДАНИЈЕЛ: Једно само учини и ја ћу бити срећан.
СВЕТЛАНА: Да чујем шта хоћеш?
ДАНИЈЕЛ: Кажи, да ме љубиш!
СВЕТЛАНА: Нашто то, кад и сам знадеш да у Духо-свету таквог осећаја нема?
ДАНИЈЕЛ: Слажи! Обмани ме! Тако ти свега у Васиони, реци!
СВЕТЛАНА: Ја те љубим!
ДАНИЈЕЛ: (Презриво.) Ха, Ха, Ха! Како хладно одјекују ти гласи као да звони укопно звоно, које спомиње смртнога, да је свој посао на Земљи свршио.
СВЕТЛАНА: Љубим те!
ДАНИЈЕЛ: За име Божје, умукни! Не говори више ту реч! Остави је, нека са Човечанством мирно у гробу почива. Зар не осећаш како се прах човечији под земљом потреса слушајући најмилију реч душе своје, како је немило изговараш. То није глас љубави.
СВЕТЛАНА: По твојој вољи чиним.
ДАНИЈЕЛ: А не по осећању! Та то је ужас! Моје срце тражи одзив осећаја, а она? Она ћути и хладним разумом разбија све наде што их је машта створила.
СВЕТЛАНА: Ходи овамо!
ДАНИЈЕЛ: (Отискује је.) Остави ме.
СВЕТЛАНА: Али зашто? Ево хоћу да ти све по вољи учиним.
ДАНИЈЕЛ: Ако истину велиш, онда хајдмо са овога места! Буде ли искре осећања у твоме срцу ти ћеш напустити и тога Зорана и Санка. О, хајдмо, хајдмо! Далеко од овог очараног света наћи ћу ја животворни пламен који ће загрејати мраз душе твоје.
СВЕТЛАНА: Али нашто све; Зоран и Санко не сметају нам ни овде.
ДАНИЈЕЛ: Ја их мрзим!
СВЕТЛАНА: За што?
ДАНИЈЕЛ: Зар да гледам равнодушно како се она, коју ја обожавам назива женом Зорановом и како око ње Санко облеће.
СВЕТЛАНА: То мора тако бити, јер је већ једном решено.
ДАНИЈЕЛ: Не мора! Хајде са мном; остави их! Буди само моја, и ја ти дајем реч да ћу пробудити у теби заспале осећаје, да ћу раздрагати твоје срце!
СВЕТЛАНА: Ти само бунцаш!
ДАНИЈЕЛ: Ја ти се заклињем, биће!
СВЕТЛАНА: Таман, да те пустим, па да ми измакнеш! Човек је, као што видим, лукава животиња. То би значило да ми измакне јединствени примерак, око кога се са Земљом Меркур отима.
ДАНИЈЕЛ: (Са дивљим осећањем.) Та је ли могуће? Шта чујем? Дакле, после свега онога што се међу нама десило, ја сам у твојим очима само ретка животиња?
СВЕТЛАНА: Тако је.
ДАНИЈЕЛ: И ти си ипак пристала да те једна животиња љуби, да...
СВЕТЛАНА (Упада му у реч.) То је свеједно! Ја нисам тиме ништа изгубила.
ДАНИЈЕЛ: (Бесно.) Несретницо! (Дохвати је за руку али је брзо пусти.) Не! Не! Шта ти могу учинити, кад си бесмртна! Ох, да се могу осветити! — Иди, иди, испред мојих очију; стаза мога живота већ је свршена.
СВЕТЛАНА: Морам те чувати да ми не умакнеш.
ДАНИЈЕЛ: Е, добро! Онда ћу се сам уклонити. Дакле, то је све било само проучавање једне обичне животиње? Јеси ли ме добро проучила? Мој живот није ти потребан више! Биљане! Биљане! Ходи по свој плен. На Меркуру ће се зарадовати мојој лешини. Да живи наука! (Тргне нож.) Сад збогом! (Замахне да се убије. Светлана прискочи и ухвати га за руку.)
СВЕТЛАНА: Санко, овамо!
(Санко, Биљан, Зорка и више њих.)
САНКО: Шта је?
СВЕТЛАНА: Води га у кавез. Он једнако бесни.
САНКО: Хоћу ли да га окујем?
СВЕТЛАНА: Ако и даље узбесни можеш.
САНКО: Хајде за мном!
ДАНИЈЕЛ: Грозни створови, неће те ме сачувати. (Оде са Санком.)
БИЉАН: Видиш ли, дакле, да га не можеш ничим укротити? Он ће наћи начина да ти умакне.
ЗОРА: А ја бих га ипак укротила.
СВЕТЛАНА: Узаман! Човек је таква звер да га ничим не можеш задовољити. Угађај му жељама како је њему воља, он ће опет бити незадовољан, а ни сам не зна за што. Једно само што сам схватила биће то да је и „незадовољство“ тако исто силна болест, као и „љубав“, „туга“ „мржња“ које ускораваху смрт Човека. Дакле, као што видите, наши праоци беху чудне животиње.
БИЉАН: Али, ко може јамчити да је баш „Човек“ праотац Духо-света?
(Из облака бруји мелодија, а затим и песма.)
Лети, лети, лака струја
По вечитој Васиони,
Брзих крила ко холуја
Ко муња милиони,
Кроз безкрајни свет;
Ко зна где нас вечност прати,
И кад ће нам задржати
Непрекидни лет.
СВЕТЛАНА: А гле, ево и Зорана. Мора да се што важно догодило кад нам тако брзо долази.
(Зоран долази.)
ЗОРАН: Да л' видим добро; у моме дому морало се нешто десити.
СВЕТЛАНА: Тако је. Данијел бесни све већма.
ЗОРАН: Нареди да се у кавез затвори.
СВЕТЛАНА: То сам већ учинила.
БИЉАН: Каква је оно гомила? Да нису посланици са Меркура?
ЗОРА: Јест пред њима је Лаган.
(Лаган, у пратњи неколицине долази.)
БИЉАН: Шта је то, Лагане? Изгледа као да у важној мисији долазиш?
ЛАГАН: Сад ћете чути. (Излази на средину; свечаним гласом.) По милости Духо-света на Меркуру, а на основу међу-васионског уређења признатог на Урановом конгресу, долазим на Земљу као главни изасланик да опозовем Биљана посланика Меркуријанског на Земљи. Извршујући ову наредбу додајем још, да је у јучерањој седници славнога сената решено, да се између Меркура и Земље прекине свака веза све дотле, докле нам се на основу поменутог уговора не преда једна од оних ретких животиња, која се назива: „човек“.
ЗОРАН: Није друкче, Светлано, ми не можемо, зарад једне животиње, прекидати саобраћај са тако важном тачком, као што је Меркур. Ја мислим да им уступимо једну.
СВЕТЛАНА: Сад можеш, ја сам их довољно проучила. Подај им Натана.
ЗОРАН: (Посланицима.) О, ви, децо Меркура. Заради једне животиње нисмо мислили никада прекинути наш уговор. Светлана је вољна да вам, заради опште свезе, уступи једну; али она захтева да се задовољите са оном, коју вам она поклони.
ЛАГАН: Пристајем. Споразум је свршен.
ЗОРАН: (Светлани.) Кога ћеш им уступити?
ЗОРА: Ја бих хтела Данијела. Ти га ниси могла упитомити, а ја мислим да ћу већ моћи.
(Долази Санко брзо и обазре се на све стране.)
СВЕТЛАНА: Јеси ли га затворио?
САНКО: Ама, где је, нема га?
СВЕТЛАНА: Зар ти је побегао?
САНКО: Нисам мислио да ће побећи, јер изгледаше, као да се примирио.
СВЕТЛАНА: Опколите врт.
ЗОРАН: Не треба; ево њега!
(Данијел брзо утрчи.)
ДАНИЈЕЛ: У кавез? Човека, у кавез? Бездушни створе! Онога, који у свему беше раван и твоме Зорану и твоме Санку сада као звера у кавез гониш? Ево, гле! Ходите гавранови! Ти славни коњодеру, Биљане, дођи да примиш моју лешину, ја ти је поклањам. (Прободе се и падне.)
НАТАН: (С поља.) Данијеле сине мој!
(Дотрчи Натан; прихвати Данијела и меће главу његову на своје колено.)
НАТАН: Данијеле! Данијеле!
ДАНИЈЕЛ: (Освешћући се.) Тако, тако! Сад не боли више. Убих злотвора. Прости, оче, морало је... ево овде... са мном! (Издане.)
НАТАН: За тобом, сине, за тобом! Нека угледају ови хладни кипови, како осећаји, та искра божанске милости, прате Човека у вечно блаженство. Погледајте ви, децо савршенства, у коме се ништа не осећа, ништа не жели; у овом поништеном животу лежи трагедија целог Човечанства. Милија му је била смрт, јер је њезино савршенство боље. У опакој бури судбине сломио се брод Човечанства; али Човечанству беше милије борити се са таласима њезиним него ли пловити по устајалој бари вашега савршенства, коју никакав вихар покренути не може. Данијеле, хвала ти! Отац није имао снаге да покаже сину прави пут спасења, али син га је своме оцу показао! Ево ме, дете моје! Сад! Сад!... (Пробада се ножем Данијеловим.)
ЗОРАН: Гле, ко би помислио, да ће и овај припитомљени „Човек“ то исто учинити?!
БИЉАН: Сад потпуно верујем, да је ово подражавање припитомљеног Натана највећи доказ, да је Човек ближи мајмуну него нама.
НАТАН: (Издишући загрли Данијела.) Тако загрљени... с мојим... благословом... (Издане.)
БИЉАН: (Загледа их.) Грдна штета! Како су покварили кожу!
СВЕТЛАНА: (Загледа их.) Нису много; моћи ће се зашити.
ЗОРАН: Кога нам уступаш сад?
СВЕТЛАНА: Ја задржавам Данијела, а ви носите Натана на Меркур.
|