Posle milijon godina/ČIN III
| ←ČIN III | Posle milijon godina Pisac: Dragutin Ilić ČIN III |
(Vrt, kao u drugom činu. Sanko i Zora dolaze.)
(Zora i Sanko.)
ZORA: Čisto ne mogu da razumem, dokle će taj Danijel zanimati Svetlanu. Ni do danas ga nije ukrotila i ako sav Duho-svet hvali njezinu veštinu i moć oko ukroćavanja.
SANKO: Ne znam ni sam; ali mi se čini da i ona već uviđa kako joj posao za rukom ne ispada.
ZORA: A ja bih ga već ukrotila.
SANKO: Kako?
ZORA: I noćas sam ih posmatrala. Ona ga je kroćavala onako isto kao i one večeri, kad ga iz ovog vrta u svoju ložnicu odvede. Istina, on je za neko vreme postajao mnogo mirniji i tiši, ali šta sve to vredi, kad se onaj bes ponovo vraćaše.
SANKO: Pa šta bi ti na njezinom mestu činila?
ZORA: To je moja tajna. Ako mi daš reč da nećeš Svetlani kazati ja ću ti je poveriti.
SANKO: Neću, veruj mi!
ZORA: Onda hajdmo onome hladnjaku. Tamo nas neće niko uznemiravati u našem razgovoru. (Odu.)
(Svetlana i Biljan ulaze s protivne strane.)
SVETLANA: Ja ti i opet velim, da se okaneš toga.
BILjAN: A ja ti kažem, neću!
SVETLANA: Bez moje dozvole nećeš ih odneti. Taman sam započela da malo dublje proučavam život i strasti ovih životinja, a ti me okupio da ti ih ustupim. Istina, ja sam obećala da ti jednoga poklonim, ali ne sad; docnije.
BILjAN: Ama kaži mi, našto ti obe? Za proučavanje dosta je jedna životinja. Zadrži Natana, a meni daj Danijela.
SVETLANA: Zašto baš da ti Danijela dam?
BILjAN: Jer tako hoće moja Zora.
SVETLANA: Baš Danijela ne dam!
BILjAN: Zašto?
SVETLANA: Jer je on zanimljiviji: kod Natana nemam šta da proučavam.
BILjAN: Pa dobro, a ti mi daj Natana.
SVETLANA: Ne dam ni njega; jer bi Danijel bez njega skapao.
BILjAN: To ti je svejedno. Ako skaplje ti ćeš ga lepo ispuniti.
SVETLANA: Nije svejedno. To ću tek onda učiniti kad ga sa svim proučim.
BILjAN: Jesi li ga sasvim ukrotila?
SVETLANA: Jedva noćas. Ali čim nastupi dan on opet pobesni.
BILjAN: I zanimati se oko jedne životinje toliko!
SVETLANA: Strpljenje je mudrost nauke, ko toga nema taj ne postizava ništa.
(Zorka i pređašnji.)
ZORA: Svetlana! Svetlana! Danijel je opet u nekakvom stanju. Eno ga gde urla po vrtu, a za njim trči Natan i utišava ga.
SVETLANA: Gde je sad?
ZORA: Evo ga amo dolazi.
SVETLANA: Ostavite me samu. On se plaši vas! (Biljan i Zorka odu.)
(Dolazi Danijel zanešen i rastrojen.)
SVETLANA: Tebi opet nije dobro?
DANIJEL: I ti me pitaš?
SVETLANA: Zar ti za ovih pet dana nije dobro bilo? Nisi li se sinoć toliko radovao da si pred samu zoru zaspao? Sve sam pokušala da te upitomim a ti opet besniš!
DANIJEL: Ti me ubijaš!
SVETLANA: Zar i onda kad ti sve po volji činim?
DANIJEL: (Hvata je za ruku.) Hodi ovamo? Pogledaj ovaj kip! Šta mi on može odreći? Evo, ako hoću samo, mogu da ga poljubim i zagrlim, milujem, i on me neće odbiti. Hej, hladni kamene, ja ću s tobom učiniti šta mi je volja, a ti mi nećeš zameriti ništa! Pa je li to sve ono čemu nam duša teži? Da li se na tome završuje ideal božanske ljubavi? Ne! Ne! Hladni kamen ne zamera, jer ne oseća! Ta kako će on da sazna za bol i milost koji troše srce čovečije a koje ti nemaš? Kaži, Svetlano, nisi li i ti kao i ovaj hladni kip, ova ledena stena, kojoj je sa svim svejedno, da li je greje sunce nebesno ili je potresa munja gromova? Nisi mi ništa odrekla; ja bejah u svemu tvoj gospodar! Vrhunac mojih želja beše ispunjen; pa šta je bilo: Kad sam pomišljao da je plamen duše moje rastopio tu ledenu santu u tvojim grudima; kad sam pomišljao da će se jednom probuditi u tvome srcu božanska iskra, ja ugledah pred sobom mramorni kip. Da, mramorni kip, tebe, Svetlano!
SVETLANA: Nisam li upotrebila sve što si hteo, samo da ti bol utišam?
DANIJEL: Zaista! Zaista! Ali ja ne htedoh to!
SVETLANA: Pa šta si hteo?
DANIJEL: Da me ljubiš!
SVETLANA: Zar ono ne beše ljubav?
DANIJEL: Ne skvrnjavi uzvišenu milost tvorca, koja je samo „ljudima“ data; ti, neosetljiva steno!
SVETLANA: Sve sam učinila. No ja mislim da ni ti sam ne znaš šta hoćeš. Jer ono što ne postoji u nama i što ti uobražavaš da je u tebi ne možeš ni tražiti od mene.
DANIJEL: Pa našto mi život onda?
SVETLANA: Čudno stvorenje! Tvoja priroda trebala bi da se pita našto joj smrt, našto joj tako nagla promena, koja nešto u ništa pretvara; zašto i ona nije večita, kad već u svome obliku postoji?
DANIJEL: (Bono.) Ah, Svetlano!
SVETLANA: Teško ti je, je li? A znaš kako si mi noćas kazao da bi želeo večni život?
DANIJEL: Jer se prevarih u tebi, u samom sebi.
SVETLANA: Rekao si da si srećniji od sviju praotaca; nazivao si me suncem, koje posle duge zime budi izumrlu prirodu i nanovo oživljava sve što je nekada živelo.
DANIJEL: Jer ne osećah da to bejaše samo lažljiva mašta.
SVETLANA: Šta da radim sada? Ne znam kako da te spasem od toga besa!
DANIJEL: Jedno samo učini i ja ću biti srećan.
SVETLANA: Da čujem šta hoćeš?
DANIJEL: Kaži, da me ljubiš!
SVETLANA: Našto to, kad i sam znadeš da u Duho-svetu takvog osećaja nema?
DANIJEL: Slaži! Obmani me! Tako ti svega u Vasioni, reci!
SVETLANA: Ja te ljubim!
DANIJEL: (Prezrivo.) Ha, Ha, Ha! Kako hladno odjekuju ti glasi kao da zvoni ukopno zvono, koje spominje smrtnoga, da je svoj posao na Zemlji svršio.
SVETLANA: Ljubim te!
DANIJEL: Za ime Božje, umukni! Ne govori više tu reč! Ostavi je, neka sa Čovečanstvom mirno u grobu počiva. Zar ne osećaš kako se prah čovečiji pod zemljom potresa slušajući najmiliju reč duše svoje, kako je nemilo izgovaraš. To nije glas ljubavi.
SVETLANA: Po tvojoj volji činim.
DANIJEL: A ne po osećanju! Ta to je užas! Moje srce traži odziv osećaja, a ona? Ona ćuti i hladnim razumom razbija sve nade što ih je mašta stvorila.
SVETLANA: Hodi ovamo!
DANIJEL: (Otiskuje je.) Ostavi me.
SVETLANA: Ali zašto? Evo hoću da ti sve po volji učinim.
DANIJEL: Ako istinu veliš, onda hajdmo sa ovoga mesta! Bude li iskre osećanja u tvome srcu ti ćeš napustiti i toga Zorana i Sanka. O, hajdmo, hajdmo! Daleko od ovog očaranog sveta naći ću ja životvorni plamen koji će zagrejati mraz duše tvoje.
SVETLANA: Ali našto sve; Zoran i Sanko ne smetaju nam ni ovde.
DANIJEL: Ja ih mrzim!
SVETLANA: Za što?
DANIJEL: Zar da gledam ravnodušno kako se ona, koju ja obožavam naziva ženom Zoranovom i kako oko nje Sanko obleće.
SVETLANA: To mora tako biti, jer je već jednom rešeno.
DANIJEL: Ne mora! Hajde sa mnom; ostavi ih! Budi samo moja, i ja ti dajem reč da ću probuditi u tebi zaspale osećaje, da ću razdragati tvoje srce!
SVETLANA: Ti samo buncaš!
DANIJEL: Ja ti se zaklinjem, biće!
SVETLANA: Taman, da te pustim, pa da mi izmakneš! Čovek je, kao što vidim, lukava životinja. To bi značilo da mi izmakne jedinstveni primerak, oko koga se sa Zemljom Merkur otima.
DANIJEL: (Sa divljim osećanjem.) Ta je li moguće? Šta čujem? Dakle, posle svega onoga što se među nama desilo, ja sam u tvojim očima samo retka životinja?
SVETLANA: Tako je.
DANIJEL: I ti si ipak pristala da te jedna životinja ljubi, da...
SVETLANA (Upada mu u reč.) To je svejedno! Ja nisam time ništa izgubila.
DANIJEL: (Besno.) Nesretnico! (Dohvati je za ruku ali je brzo pusti.) Ne! Ne! Šta ti mogu učiniti, kad si besmrtna! Oh, da se mogu osvetiti! — Idi, idi, ispred mojih očiju; staza moga života već je svršena.
SVETLANA: Moram te čuvati da mi ne umakneš.
DANIJEL: E, dobro! Onda ću se sam ukloniti. Dakle, to je sve bilo samo proučavanje jedne obične životinje? Jesi li me dobro proučila? Moj život nije ti potreban više! Biljane! Biljane! Hodi po svoj plen. Na Merkuru će se zaradovati mojoj lešini. Da živi nauka! (Trgne nož.) Sad zbogom! (Zamahne da se ubije. Svetlana priskoči i uhvati ga za ruku.)
SVETLANA: Sanko, ovamo!
(Sanko, Biljan, Zorka i više njih.)
SANKO: Šta je?
SVETLANA: Vodi ga u kavez. On jednako besni.
SANKO: Hoću li da ga okujem?
SVETLANA: Ako i dalje uzbesni možeš.
SANKO: Hajde za mnom!
DANIJEL: Grozni stvorovi, neće te me sačuvati. (Ode sa Sankom.)
BILjAN: Vidiš li, dakle, da ga ne možeš ničim ukrotiti? On će naći načina da ti umakne.
ZORA: A ja bih ga ipak ukrotila.
SVETLANA: Uzaman! Čovek je takva zver da ga ničim ne možeš zadovoljiti. Ugađaj mu željama kako je njemu volja, on će opet biti nezadovoljan, a ni sam ne zna za što. Jedno samo što sam shvatila biće to da je i „nezadovoljstvo“ tako isto silna bolest, kao i „ljubav“, „tuga“ „mržnja“ koje uskoravahu smrt Čoveka. Dakle, kao što vidite, naši praoci behu čudne životinje.
BILjAN: Ali, ko može jamčiti da je baš „Čovek“ praotac Duho-sveta?
(Iz oblaka bruji melodija, a zatim i pesma.)
Leti, leti, laka struja
Po večitoj Vasioni,
Brzih krila ko holuja
Ko munja milioni,
Kroz bezkrajni svet;
Ko zna gde nas večnost prati,
I kad će nam zadržati
Neprekidni let.
SVETLANA: A gle, evo i Zorana. Mora da se što važno dogodilo kad nam tako brzo dolazi.
(Zoran dolazi.)
ZORAN: Da l' vidim dobro; u mome domu moralo se nešto desiti.
SVETLANA: Tako je. Danijel besni sve većma.
ZORAN: Naredi da se u kavez zatvori.
SVETLANA: To sam već učinila.
BILjAN: Kakva je ono gomila? Da nisu poslanici sa Merkura?
ZORA: Jest pred njima je Lagan.
(Lagan, u pratnji nekolicine dolazi.)
BILjAN: Šta je to, Lagane? Izgleda kao da u važnoj misiji dolaziš?
LAGAN: Sad ćete čuti. (Izlazi na sredinu; svečanim glasom.) Po milosti Duho-sveta na Merkuru, a na osnovu među-vasionskog uređenja priznatog na Uranovom kongresu, dolazim na Zemlju kao glavni izaslanik da opozovem Biljana poslanika Merkurijanskog na Zemlji. Izvršujući ovu naredbu dodajem još, da je u jučeranjoj sednici slavnoga senata rešeno, da se između Merkura i Zemlje prekine svaka veza sve dotle, dokle nam se na osnovu pomenutog ugovora ne preda jedna od onih retkih životinja, koja se naziva: „čovek“.
ZORAN: Nije drukče, Svetlano, mi ne možemo, zarad jedne životinje, prekidati saobraćaj sa tako važnom tačkom, kao što je Merkur. Ja mislim da im ustupimo jednu.
SVETLANA: Sad možeš, ja sam ih dovoljno proučila. Podaj im Natana.
ZORAN: (Poslanicima.) O, vi, deco Merkura. Zaradi jedne životinje nismo mislili nikada prekinuti naš ugovor. Svetlana je voljna da vam, zaradi opšte sveze, ustupi jednu; ali ona zahteva da se zadovoljite sa onom, koju vam ona pokloni.
LAGAN: Pristajem. Sporazum je svršen.
ZORAN: (Svetlani.) Koga ćeš im ustupiti?
ZORA: Ja bih htela Danijela. Ti ga nisi mogla upitomiti, a ja mislim da ću već moći.
(Dolazi Sanko brzo i obazre se na sve strane.)
SVETLANA: Jesi li ga zatvorio?
SANKO: Ama, gde je, nema ga?
SVETLANA: Zar ti je pobegao?
SANKO: Nisam mislio da će pobeći, jer izgledaše, kao da se primirio.
SVETLANA: Opkolite vrt.
ZORAN: Ne treba; evo njega!
(Danijel brzo utrči.)
DANIJEL: U kavez? Čoveka, u kavez? Bezdušni stvore! Onoga, koji u svemu beše ravan i tvome Zoranu i tvome Sanku sada kao zvera u kavez goniš? Evo, gle! Hodite gavranovi! Ti slavni konjoderu, Biljane, dođi da primiš moju lešinu, ja ti je poklanjam. (Probode se i padne.)
NATAN: (S polja.) Danijele sine moj!
(Dotrči Natan; prihvati Danijela i meće glavu njegovu na svoje koleno.)
NATAN: Danijele! Danijele!
DANIJEL: (Osvešćući se.) Tako, tako! Sad ne boli više. Ubih zlotvora. Prosti, oče, moralo je... evo ovde... sa mnom! (Izdane.)
NATAN: Za tobom, sine, za tobom! Neka ugledaju ovi hladni kipovi, kako osećaji, ta iskra božanske milosti, prate Čoveka u večno blaženstvo. Pogledajte vi, deco savršenstva, u kome se ništa ne oseća, ništa ne želi; u ovom poništenom životu leži tragedija celog Čovečanstva. Milija mu je bila smrt, jer je njezino savršenstvo bolje. U opakoj buri sudbine slomio se brod Čovečanstva; ali Čovečanstvu beše milije boriti se sa talasima njezinim nego li ploviti po ustajaloj bari vašega savršenstva, koju nikakav vihar pokrenuti ne može. Danijele, hvala ti! Otac nije imao snage da pokaže sinu pravi put spasenja, ali sin ga je svome ocu pokazao! Evo me, dete moje! Sad! Sad!... (Probada se nožem Danijelovim.)
ZORAN: Gle, ko bi pomislio, da će i ovaj pripitomljeni „Čovek“ to isto učiniti?!
BILjAN: Sad potpuno verujem, da je ovo podražavanje pripitomljenog Natana najveći dokaz, da je Čovek bliži majmunu nego nama.
NATAN: (Izdišući zagrli Danijela.) Tako zagrljeni... s mojim... blagoslovom... (Izdane.)
BILjAN: (Zagleda ih.) Grdna šteta! Kako su pokvarili kožu!
SVETLANA: (Zagleda ih.) Nisu mnogo; moći će se zašiti.
ZORAN: Koga nam ustupaš sad?
SVETLANA: Ja zadržavam Danijela, a vi nosite Natana na Merkur.
|