Posle milijon godina/PROLOG
| ←Posle milijon godina | Posle milijon godina Pisac: Dragutin Ilić PROLOG |
ČIN I→ |
NA SCENI SE VIDI, GUSTA, ŠUMOVITA, DOLINA, NA MESTU, GDE JE, PRE MILIJON GODINA, BIO GRAD PARIZ. MEĐU GRMLjEM I DžBUNOVIMA STOJI DUBOKA PEĆINA, VINjAGOM I PAPRADI POKRIVENA.
Natan, sedi pred pećinom; sede duge kose i brade. Nag je. Na krilu mu rasklopljena, velika knjiga.
NATAN: Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogoreloga luča. Mrak, večiti mrak, obuzeće sve! Poslednji trag nekadanjeg Čoveka izgubiće se a novi, nepoznati, svet evo gde je obvio Vasionu. Živi i ne umire! O pobedo Čovečanstva! Ti koja zamišljaše, da se savršenstvo prirode iscrplo u tebi; čija je mašta letela u visine nebesne, ronila u dubine morske, slazila u utrobu Zemlje, danas se skrivaš u pećine i kao nekadanji Adam, go i nag, boriš se sa zverovima oko krvavog zalogaja! Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga On je bio puka mašta; reč bez pojma, pojam bez Fakta, za čim se ohole glave umnog ništavila zanosiše. Gle, na knjizi „postanja“ piše: „Mojsej, Darvin!“ Ha, ha, ha! Magla, sama magla! Ništavni Čovek sanjaše da stvara večne istine; pa šta je stvorio? Ništa! Na ovom divljem mestu uzdizaše se nekada gnjezdo mudrosti ljudske, Pariz; i kao buktinja ozaravao je svojom svetlošću večne istine veleuma Čovečanstva. Pa gde je sada taj slavni grad? Gde se sakriše večne istine? Prah i sami prah! Čovek je hteo da prozre Vasionu, a ni samoga sebe nije mogao prozreti. O, kukavna gluposti, prikrivena u slavi Mojseja i Darvina, Spinoze i Kanta! (Jetko.) Sve kapaciteti! Sve veličine uma! Mudrost Čoveka oborili su crvi i isisali iz nje sokove života. Pa ipak, onaj crv koji ispija mozak Darvinov i rije filosofiju Kantovu, nije našao nikakve razlike između mozga Sokratova i Ezopovog magarca, koji je ostavio budućnosti da protumači „uzvišeni pojam“ duha i materije, a sam se zadovoljio urmom Ezopovom. Čovek, koji se u oholosti ravnao slici najvišeg bića, podlegao je ništavnom crvu, kao stoletni hrast, kad podgrizen ovom slabotinjom pada u prašinu, ispred najmanjeg povetarca, da se nikad više ne digne. (Prevrće listove i zadubljuje se u čitanje. Iz daleka, pa sve bliže i bliže čuje se pesma.)
PESMA:
Po večnosti, plavoj reci,
Tiho plove hitri vali;
Mog života čune mali,
Kuda brodiš, kuda, reci?
Ah, kroz tamu večnog doba
Gde da prozrem sudbu tvoju?
Tamo, tamo, iza groba,
Hoću l' naći nadu svoju?
Duh života što mi dušu
Božanstvenom iskrom krasi
Da l' se i on gubi tako,
Kao pesme moje glasi?
Il' u zraku Vasione
Izvan svoga trošna tela,
Uzleteće večnim letom
Hitra, smela i vesela?
Po večnosti, plavoj reci,
Tiho plove večni vali:
Mog života čune mali,
Kuda brodiš, kuda, reci?
(Natan je, za sve vreme pesme, slušao melodiju tužno, oborenom glavom.)
NATAN: Jadna sanjalico! Uzaman dozivaš večnost; ona je nema za uho smrtnoga!
GLAS DANIJELOV: (Za scenom.) Oče! Oče!
NATAN: Ovamo, sine; ja sam ovde!
(Dolazi Danijel; on je kao i Natan go, nag. Naoružan je strelama i lukom. Nosi ubijenu divljač.)
DANIJEL: Još ne spavaš; a noć je: uvelike razmahnula krilima nad nama. Pogledaj samo oče; večeras me je sreća dobro služila. Osim ove divljači leži tamo i jedan vepar s grdnim zubima. Slučajno sam mu na ložu nagazio, i kad me htede dohvatiti oštrim zubima ja ga premlatih. (Spušta divljač i prilazi ocu, da ga poljubi.) Oče! Ti si opet tužan? Šta ti je? Ah, ostavi tu nesrećnu knjigu! Našto nam ona, kad nas samo muči? Znaš i sam kako si me savetovao da je ne proučavam mnogo; jer će mi, veliš, pomutiti vedru dušu, a nezadovoljstvom život zagorčati. Hajde, oče! Trebalo je da si zaspao, a ja te budna zatičem.
NATAN: Ne, sine moj! Ja sam jednako sanjao, dokle me ne probudiše tužni zvuci tvoje pesme. Njezinih je zvukova već nestalo; ali oni i sada bruje u mojoj duši kao i uspomena na razvejani san nekadanjeg Čovečanstva.
DANIJEL: Nekadanjeg „zlatnog doba“, kad je Čovečanstvo svoje najmilije osećaje u božansku melodiju slivalo. Ljubav i mir, zadovoljstvo i radost, zagrevahu srca njihova.
NATAN: Pa ipak, Čovek koji upoređivaše sebe najvišem biću; koji zamišljaše da je svemoguć, ljuto je kažnjen. Njegov život bio je samo stranputica, zidanje vavilonske kule, zabuna pometenih jezika. Tražio je bolje, a našao gore.
DANIJEL: Ali zato je on bio zadovoljniji i srećniji od nas dvojice, poslednjih potomaka njegovih. Nisi li mi nekada pripovedao o onom veličanstvenom duhu Čoveka, koji težaše iznalascima i savršenstvu? Oni bar ne oskudevahu ni u čem; jer sve nevolje i bede suzbijahu zajednički; a mi? Ko će nama pomoći u teškom životu? Ko će nas razveseliti u danima bede i očajanja? A ko li požaliti, kad nas jednom nestane? Niko! Nad lešinama našim graktaće crni gavrani, a divlji vuci i hijene razdiraće tela naša. Lakše je i milije bilo živeti ljudima; jer oni behu u raju, o kome praotac Mojsej sanjaše. Ta zar oni ne uživahu kad im sva nauka, filosofija i iznalasci pružahu svake olakšice za život?
NATAN: Tako je! Čovek je težio tome, ali je li i postigao to? Prosveta i nauka, filosofija i pronalasci, kojima trebaše da obezbedi svoje uživanje samo su morili njegov um i snagu. Milijone braće ubijao je ili je dopustio da ih potamani užasna glad, samo zato da on zadovoljnije uživa. Pa je li bar u tome uspeo? Upitaj prošlost njegovu. On nije postigao ni ono savršenstvo, koje imade ona svinja što leži mirno u kaljuzi i uživa zadovoljno, ne pitajući zašto je jabuka pala njojzi na nos i zašto, kad se s grane otkinula nije odletela u vis? Šta se nje tiču zakoni gravitacije ili večitog kruženja, kad ona slatko žvaće svoju jabuku? A zar i može biti razlike između Čoveka i ove prezrene životinje? Oboje behu nemoćni da skinu s vrata onu neman, koja ih je još u samom začetku grobu namenila. Pa kad ih nestane, nisu li jedno isto? Kakva je razlika između duha umrlog Čoveka i životinje? Oba se u prahu izjedna čuju; i ko bi mogao reći: ovo je Čovek a ovo zver?
DANIJEL: Ali zato je Čoveku data moć razmišljanja.
NATAN: I to i jeste uzrok, što je izgubio moć da zadovoljno uživa. Ali mahnimo se toga razgovora. On me zanosi u vrtlog bolova; a starosti je teško izdržati more očajanja, čiji talasi hoće da me progutaju. Je si li nakupio suvadi?
DANIJEL: Sad ću, oče.
NATAN: Večeras si jako uzrujan. Da se nije što dogodilo?
DANIJEL: Ne znam ni sam šta mi je. Sve mi se čini da sam snevao.
NATAN: Video si nešto?
DANIJEL: Video, ali to će biti samo san.
NATAN: Kazuj, šta je? Možda nas gone?
DANIJEL: Tamo iza onog brežuljka odakle se ispred naše pećine odvaja dolina, ispresecana rekom i potočićima a išarana cvećem i zelenilom, ugledao sam nešto čudnovato. Da li sam u tome času zaspao i snevao, to ne znam. Baš kada sam stigao na vrh brežuljka i počeo se diviti večernjem rumenilu, u kome se vrhovi gora prelivahu, od jednom začuh zvuke božanstvene melodije. Pesma se tiho slivala u najslađu harmoniju, pa se kao šumor potočića razlegala po celoj dolini. Čarobna milina obuze mi dušu, te zanesen umiljatim zvucima pesme počeh se prikradati mestu odakle se ona razlegala. U tom već stigoh do jednoga džbuna i tu zastadoh. Maših rukama da uklonim šiblje preda mnom i... ne, ne! Ta to je bio samo zanos, san! Ali, oče, pregoreo bih polovinu života, kad bih samo mogao još jednom taj san vratiti.
NATAN: Dalje, dalje, sine!
DANIJEL: Pred mojim očima ukaza se divna prilika, prekrasno stvorenje. Baš je izlazila iz reke, u kojoj se kupala, i pred jednim bokorom rumenih ruža zastade. Oh, oče, oče! Ti znaš da su ruže najmilije cveće, koje sam ikada video; ali šta su sve majske ružice prema njezinoj lepoti, prema onom večernjem rumenilu, koje obasjavaše draži vitoga tela. To beše ili kakva vila o kojima sam toliko čitao ili san. Okupana tako, pustila je ona zalazećem suncu da joj svojim rumenilom oblije snagu njezinu, a ona uzabra jednu ružicu i kidajući listak po listak puštaše povetarcu, da ih sa njezine ruke odnosi. Šta se u meni dogodi, ja ne znam. Htedoh da iskočim iza džbuna, te da je rukom dohvatim, ali osetih kako se pod mojim nogama giba. U glavi i ušima započe strahovito brujanje i tutnjava, a na oči mi naiđe gusta tama. Htedoh da viknem, ali ne mogah! A kad se preda mnom raziđe onaj mrak moje vile ne beše više. Uzaman sam trčao, uzaman dovikivao ne bi li se odazvala. Nje ne beše više!
NATAN: Nema sumnje, to se u tebi mašta zapalila.
DANIJEL: Možda. Ali onda žalim, zašto me taj san nije poduže držao.
NATAN: Budi pažljiv, sine! Možda ni ovde nismo skriveni. Pre leganja, obiđi još jednom okolinu, da vidiš nema li što sumnjivog.
DANIJEL: Hoću, oče! Hajde, da te u stan odvedem.
(Natan se nasloni na nj, a on ga pridržava i u pećinu uvodi.)
DANIJEL: (Sam.) Jedva ide, siromah! Već je trideset dana kako nas gone kao rasplašenu divljač. Da li će nam ovo biti pravo stanište mira, o kome smo sanjali? Ili, ko zna? Možda nam nije suđeno do smrti da se igde stanimo? O, Ahasfere, Ahasfere! Nije li se tvoj duh stanio u poslednjem potomku tvome? Sreću i slasti Čovečanstva nikada nije osetio poslednji potomak tvoj; a bede i nevolje tvoje pritiskuju pleća njegova vatrom Sodoma.
(Ode. Scena je pusta, Posle kratke pauze čuje se nerazgovetan šum po vazduhu, koji se, malo po malo, preliva u fantastično, melodično brujanje.)
GLAS DANIJELOV: (S polja.) Oče! Oče!
(Utrči Danijel, usplahiren i zverajući.)
NATAN: (Iz pećine.) Danijele!
(Na izlazu pećine javlja se Natan.)
NATAN: Da nije opasnost?
DANIJEL: Slušaj, slušaj! Opet ono čudnovato brujanje i šum u vazduhu.
NATAN: Trči tamo, ali pažljivo! To nas traže. Duho-svet je osetio trag ljudi.
DANIJEL: Odmah, oče! (Otrči.)
NATAN: (Sam.) Ovo je treći put kako nam u trag uđoše. Ni ove neprolazne šume ne mogu da nas zaklone ispred očiju novih stvorova, Duho-sveta. Uzaman se kloniš, Čoveče; samo utroba Zemljina može te spasti.
(Melodični šum sve se jače čuje.)
(Danijel utrči.)
DANIJEL: Ugledali su me! Nema nam spasa ako se što pre ne uklonimo sa ovog mesta! Nekolicina ovih čudovišta lete po vazduhu i nas traže.
NATAN: Bežimo! Sklonimo se iz ovih mesta! Ej, grdna starosti! Pod ovim stenama mislio sam da završim teške dane; a gle, sad moram i to mesto da napustim. Nigde pribežišta; nigde mira! Oh, ko će izdržati sve patnje ove? — Nebo! za kakve me nevolje štediš jošte?
DANIJEL: (Prihvata ga i vodi.) Jadni oče! Kako bih srećan bio, kad bih ti našao ma jedan kutić na Zemlji, gde bi mogao mira naći.
NATAN: Pod zemljom, pod zemljom, sine! Tamo je to što ti na Zemlji tražiš.
DANIJEL: Nebo će se smilovati; pohitaj, oče!
NATAN: (Posle malog hoda.) Spasavaj se, sine! Ja ne mogu dalje! (Klone. Potmula grmljava.)
DANIJEL: Ne, ne! Bez tebe neću ni maći! Ta čudovišta, koja nas gone i ne poznajem još. Ali ma kakva da su, ja ću uza te biti. A i našto mi život? Da li da produžim još jedan vek patnje? Da li da nasledim tvoje bole i očajanje, te da Vasionu njima zagušim? (Hoće da ga digne; blago.) Oče, pokušaj samo!
NATAN: (Podižući se.) Jadno dete moje! O, da se nisi nikada rodilo! (Pokušava da ide, ali klone.) Beži! Beži! Oni će nas stići, ako me ne ostaviš!
DANIJEL: Nigde bez tebe! (Grom pukne; on ga obuhvata rukama da ga podigne. Zavesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|