Последњи самртник

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Последњи самртник
Писац: Душан Срезојевић
Песма је први пут објављена у часопису „Бранково коло”, Сремски Карловци 1911, год. XVII, бр. 39, стр. 615.



Последњи самртник


Добра, вољена, хранитељко људи,
О, мајко Земљо! Када се погасе
Ватре живота широм твојих груди;
Кад тамни ужас укочи таласе;

Кад свену неизмерне љубичице
Плавих и дивних твојих праскозорја;
Кад потамни занавек твоје лице,
К'о сенка шума изумрлог борја;

Када већ давно, као плаве нити,
Уздахе срца прах вечности поспе:
Вај! ко ће твоје очи заклопити,
Ко ће за тобом дуг суза да проспе?

Напуштена, узвишена Ниоба,
Са гробовима милијарди чеда
Својих, у крилу драгом, гроб до гроба,
Сама, очајна, издисаћеш седа.

И докле твоје материнске груди
Пали, к'о отров, бол један бескрајан;
Док црна неман, неумолно, буди
Ледени ужас, свуд са грозом вајан,

Твој свети уздах мирисаће ти'о
На миришљаве праисконске влаге, -
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе груди твоје драге.

Извори[уреди]

  • ЗЛАТНИ ДАСИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ. — Службени гласник, Београд, 2008, стр. 26


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 105 година.