Последња ноћ у Тамплу

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Последња ноћ у Тамплу
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Последња ноћ у Тамплу


Светило дана губи се и гаси
Западу тавном на криоца чиста,
Кô алем драги, што небеса краси,
Оријон бледи трепери и блиста,
И гине сунца моћ —

Над страшним Тамплом, чаробне распустив власи,

Тавна се спушта ноћ.

И као призрак, оборене главе,

Где љупка лика не слази ведри дан,

Бурбона горди син, мезимац среће и славе,

У горкој јави, последњи снева сан.

Сврши се дакле! Над бледом његовом главом

Судбина хладна подиже удар свој;

И његов дух, измучен суровом јавом,

Исповест чудну, у сну, казује њој.

Потмуло бруји Сена. На плавом небесном своду

Безбројна кандила расипљу бледи зрак,

А време жури — у брзом и немоме ходу,

Једно по једно гаси и проређује мрак.

И у сну благом прошлих и светлих дана

Он види давно запуштен стари двор,

И хладни узор, божанство срдачних рана,

И њезин чује ласкави и тајни збор.

Кроз густи бршљан, што кити сводове тавне,

Благ лахор душê и слатки жубори глас...

Он чује поздрав прошлости срећне и давне,

И духом љуби увеле младости крас.

Ту првом сину зрак свете љубави и снова,

Ту шумор грања и шарних тичица клик,

Милином чудном детињство подиже снова,

И старе мајке светао и драги лик —

И немо, грозно, у звуку сребрних жица,

Кроз танку маглу заципљен гледа он

Погажен грб, обезображена лица,

И гневом Бога у прах положен трон!

О где су сада сукривци грехова страшних,

На њиним грудма да тешку утоли сет?

Гле, никог нема! У руке правде и казни,

Играчку своју оставља цели свет —

И он се стресе. На трошном, дрвеном столу,

Запрска жижак, утрну — и преста зрак;

И, као покров кајању горком и болу,

Одаје Тампла испуни густи мрак...
Нојца се тавна узвија и креће,
На крилу магле, божанска и чиста,
И бистра роса орошава цвеће,
Па тихо сјаје, трепери и блиста,
И мутни бега сан —

Над страшним Тамплом први се зрачак слеће,

И светли свиће дан.
И све, што живи, у милости тоне,
Славећи Бога и зорице крас;
Ужаси адски још њега муче и ломе,
Те вичним ухом џелатски чује глас

И поздрав... Чуј! Кључеви звучно се хоре -

И хладна језа прожма га силом свом;

Усне су неме, и ако срца зборе:

О милост, трибуни горди, о милост, сужнику том!


новембар, 1881 год.


Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 116-117.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.