Poslednja noć u Tamplu
| Poslednja noć u Tamplu Pisac: Vojislav Ilić |
Poslednja noć u Tamplu
- Svetilo dana gubi se i gasi
- Zapadu tavnom na krioca čista,
- Kô alem dragi, što nebesa krasi,
- Orijon bledi treperi i blista,
- I gine sunca moć —
Nad strašnim Tamplom, čarobne raspustiv vlasi,
- Tavna se spušta noć.
I kao prizrak, oborene glave,
- Gde ljupka lika ne slazi vedri dan,
Burbona gordi sin, mezimac sreće i slave,
- U gorkoj javi, poslednji sneva san.
Svrši se dakle! Nad bledom njegovom glavom
- Sudbina hladna podiže udar svoj;
I njegov duh, izmučen surovom javom,
- Ispovest čudnu, u snu, kazuje njoj.
Potmulo bruji Sena. Na plavom nebesnom svodu
- Bezbrojna kandila rasiplju bledi zrak,
A vreme žuri — u brzom i nemome hodu,
- Jedno po jedno gasi i proređuje mrak.
I u snu blagom prošlih i svetlih dana
- On vidi davno zapušten stari dvor,
I hladni uzor, božanstvo srdačnih rana,
- I njezin čuje laskavi i tajni zbor.
Kroz gusti bršljan, što kiti svodove tavne,
- Blag lahor dušê i slatki žubori glas...
On čuje pozdrav prošlosti srećne i davne,
- I duhom ljubi uvele mladosti kras.
Tu prvom sinu zrak svete ljubavi i snova,
- Tu šumor granja i šarnih tičica klik,
Milinom čudnom detinjstvo podiže snova,
- I stare majke svetao i dragi lik —
I nemo, grozno, u zvuku srebrnih žica,
- Kroz tanku maglu zacipljen gleda on
Pogažen grb, obezobražena lica,
- I gnevom Boga u prah položen tron!
O gde su sada sukrivci grehova strašnih,
- Na njinim grudma da tešku utoli set?
Gle, nikog nema! U ruke pravde i kazni,
Igračku svoju ostavlja celi svet —
I on se strese. Na trošnom, drvenom stolu,
- Zaprska žižak, utrnu — i presta zrak;
I, kao pokrov kajanju gorkom i bolu,
- Odaje Tampla ispuni gusti mrak...
- Nojca se tavna uzvija i kreće,
- Na krilu magle, božanska i čista,
- I bistra rosa orošava cveće,
- Pa tiho sjaje, treperi i blista,
- I mutni bega san —
Nad strašnim Tamplom prvi se zračak sleće,
- I svetli sviće dan.
- I sve, što živi, u milosti tone,
- Slaveći Boga i zorice kras;
- Užasi adski još njega muče i lome,
- Te vičnim uhom dželatski čuje glas
I pozdrav... Čuj! Ključevi zvučno se hore -
- I hladna jeza prožma ga silom svom;
Usne su neme, i ako srca zbore:
- O milost, tribuni gordi, o milost, sužniku tom!
novembar, 1881 god.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 116-117.
|