Poslednja noć u Tamplu

Vojislav Ilić

Poslednja noć u Tamplu Pisac: Vojislav Ilić

Poslednja noć u Tamplu

Svetilo dana gubi se i gasi

Zapadu tavnom na krioca čista,

Kô alem dragi, što nebesa krasi,

Orijon bledi treperi i blista,

I gine sunca moć —

Nad strašnim Tamplom, čarobne raspustiv vlasi,

Tavna se spušta noć.

I kao prizrak, oborene glave,

Gde ljupka lika ne slazi vedri dan,

Burbona gordi sin, mezimac sreće i slave,

U gorkoj javi, poslednji sneva san.

Svrši se dakle! Nad bledom njegovom glavom

Sudbina hladna podiže udar svoj;

I njegov duh, izmučen surovom javom,

Ispovest čudnu, u snu, kazuje njoj.

Potmulo bruji Sena. Na plavom nebesnom svodu

Bezbrojna kandila rasiplju bledi zrak,

A vreme žuri — u brzom i nemome hodu,

Jedno po jedno gasi i proređuje mrak.

I u snu blagom prošlih i svetlih dana

On vidi davno zapušten stari dvor,

I hladni uzor, božanstvo srdačnih rana,

I njezin čuje laskavi i tajni zbor.

Kroz gusti bršljan, što kiti svodove tavne,

Blag lahor dušê i slatki žubori glas...

On čuje pozdrav prošlosti srećne i davne,

I duhom ljubi uvele mladosti kras.

Tu prvom sinu zrak svete ljubavi i snova,

Tu šumor granja i šarnih tičica klik,

Milinom čudnom detinjstvo podiže snova,

I stare majke svetao i dragi lik —

I nemo, grozno, u zvuku srebrnih žica,

Kroz tanku maglu zacipljen gleda on

Pogažen grb, obezobražena lica,

I gnevom Boga u prah položen tron!

O gde su sada sukrivci grehova strašnih,

Na njinim grudma da tešku utoli set?

Gle, nikog nema! U ruke pravde i kazni,

Igračku svoju ostavlja celi svet —

I on se strese. Na trošnom, drvenom stolu,

Zaprska žižak, utrnu — i presta zrak;

I, kao pokrov kajanju gorkom i bolu,

Odaje Tampla ispuni gusti mrak...

Nojca se tavna uzvija i kreće,

Na krilu magle, božanska i čista,

I bistra rosa orošava cveće,

Pa tiho sjaje, treperi i blista,

I mutni bega san —

Nad strašnim Tamplom prvi se zračak sleće,

I svetli sviće dan.

I sve, što živi, u milosti tone,

Slaveći Boga i zorice kras;

Užasi adski još njega muče i lome,

Te vičnim uhom dželatski čuje glas

I pozdrav... Čuj! Ključevi zvučno se hore -

I hladna jeza prožma ga silom svom;

Usne su neme, i ako srca zbore:

O milost, tribuni gordi, o milost, sužniku tom!

novembar, 1881 god.

Izvori

• Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 116-117.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.