Poslednja despotica smederevska/1
| ←Lica | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki PRVI POJAV |
Drugi pojav→ |
PRVA RADNjA
PRVI POJAV
(Dvorište u Jeleniiom dvoru u Smederevu.)
BOŽIĆ, TVRTKOVIĆ, DRINOVIĆ dolaze.
BOŽIĆ:
Ne, sveca mi, dugo trajat’ ne će;
Pre će s’ ova ruka osušiti,
Oštar mač mi hrđa obuzeti,
Nego li ću i dalje gledati
Ovaj pokor prijatelja svoga! —
Smuči mi se, pomislim li samo:
Ono oko, što se je naviklo
Na bojnome polju kao munja
Prosipati vatru, i pred kojim
Strepiše dušmani, — sad mu pogled
Na ženštini visi; ona mišca,
Koja s’ nikad s’ mača ne skidala,
Nit’ u boju ikad malaksala,
No poslednja još dušmana sekla, —
Sada baca dragani poljubce
I za srce svaki čas se hvata;
Ono telo, ono muško telo,
Svršen uzor valjana junaka ,
Što za mekšu odeću ne znade
Krom oklona i šlema čelična —
Previja se u ljubavnom besu
K’o gizdavac oko ljubaznice!
Muški ponos ostavio ga je,
Te s’ povodi kao dete kakvo,
Kom brk usne jošte ne oseni,
Za laskavim okom žene jedne!
TVRTKOVIĆ:
Istina je, — žalost ga je gledat'
Bes odneo tu prokletu ženu,
Gde učini iz junaka takva
Puzećeg majmuna! —
Ta kuga je Bog da umorila,
Te joj grčka usta onemila,
Da sa rečma laskavima više
Ne zavrće mozak junacima! —
Od kako se na presto popela
Kučnicu je od dvora zgradila
Za gizdave ljubavnike svoje;
Na narod je udarila namet,
Kakav jošte nigdar u nas ne bi,
Te provodi noć u pirovanju,
A danju se lenji po dušeci!
DRINOVIĆ:
Pa kako je decu odgojila!
Da ustane sad iz groba Đurđe,
Deda njihov, bi se uplašio,
Te bi s’ nova u grob se složio;
Mesto da ih junaštvu nauči
I mudrosti, sanu im pristojnoj, —
Gordošću im napunila glave,
Raznježila i razmazila ih.
Da se gnuša čovek, kad ih vidi,
Kako holo glave zabacuju,
Ne štujući ni staro ni mlado;
A međ’ sobom glede s’ ko krvnici!
TVRTKOVIĆ:
Narod ćuti kao nema stena,
Snosi teret, što mu nametnuše;
Ali motri, šta s’ u dvoru radi!
No tišina ta je tek opasna,
Ko zapara letnja oko podne,
Jer iz nje se oluja podiže
S teškim gradom, munjom, gromovima! –
Sa svih strana zija propast na nas!
Abogović strasti se predao,
I ne haje više za državu!
Valja da se svi složke upnemo,
Te na bolje da ga okrenemo
Mudrim zborom i savetom bratskim!
DRINOVIĆ:
Sluša l’ koga ? — Je l’ vredno govorit’,
Kad znaš, reči da t’ u vetar idu?
BOŽIĆ:
Mora slušat’, il’ tako mi duše!
Ne će više zvat’ me prijateljem.
Moji stari s’ Abogovićima
Od vajkada dobro se pazili;
Na bojištu jedan za drugoga
Gotov beše glavu izgubiti;
Gde s’ ticalo vere i poštenja —
Pre bi stenu s mesta pokrenuo,
Nego što bi oni uzmaknuli!
A on evo slavu pradedova
I poštenje nogama pogazi;
Prijateljstvo, što nam k’o amanet
Od dedova naših zaostalo,
Sad prezire, žrtvuje ljubavi
Jučerašnjoj, sljedujući slepo
Lakoj strasti svog ćudljivog srca!
TVRTKOVIĆ:
Sasvim ga je zaplela u mrežu,
Što mu zgradi od laskavih reči,
Poljubaca kužnih i pogleda
Milostničkih iz pritvorna oka.
Ni đavo se ne bi bolje um’o
Pretvarati, neg’ ova Jelena!
Svakako je rada da odcepi
Njega od nas, i da ga omrazi
S prijateljma, dobro mu želećim,
Ali će se u računu svome
Prevariti ljuto, to joj rekoh.
(Na polju se čuje vika „Živeo“.)
DRINOVIĆ:
Šta je ovo? — Abogović eno
Vraća nam se sa pobede slavne!
TVRTKOVIĆ:
Od svud ga je narod obkoleo;
Sa radosnim usklikom pozdravlja
Vođu hrabrog kao spasa svoga! —
Ha! kako je divan! ko bor vitak
Kad uzdigne ponositu glavu
U zelenoj gori, te nadmaša
Uzoritim stasom i najviše,
Najstarije rastove u gori —
Tako on se uzvisio dičan
Međ’ narodom!
JEDAN VOJVODA (dođe):
Zdravo da ste svijetla gospodo.
DRINOVIĆ:
Zdravo k ti; al’ što s’ tako hitan?
Il’ dolaziš s’ krvavog bojišta,
Gde naš hrabri vitez Abogović
S nova slavnu pobedu zadobi? —
VOJVODA:
Uprav otud, vrsne vojevode.
BOŽIĆ:
Pa de pričaj nama ostalima,
Koji sreće lepe ne imasmo,
Da speremo hrđu sa oružja
U dušmanskoj krvi.
VOJVODA:
Trebao bih
Despotici prvo odnet’ glasa,
Kako voljno s našim vojskovođom
Krv prolismo za svoga vladara,
Trošeć’ život ko novac ništavi; —
Ali želji da ugovem vašoj,
Prilike ću da se latim zgodne,
Da s’ nahvalim slavnog vojskovođe. —
Arbanas je junačko koljeno —
Vi ga znate! šta da o tom pričam
I vođa im junak je na glasu, —
Ta krvi je slavnog Kastrijote;
No zalud im na glasu junaštvo,
Kad ih srbska sablja zaokupi. —
Tri dana se u gori bavismo
Sunca skoro nikad ne videsmo,
A kamo li traga od dušmana;
Moradosmo mačevima puta
Krčit’ sebi, dokle na čistinu
Jednog dana svi ne izljezesmo —
Ali ni tu kletog Arbanasa.
Naša vojska boja zaželila,
Pa se mršti, što nema na kime
Mač svoj oštar il’ koplje ubojno
Da zatupi; već počinju neki
Glas puštati, da ih Abogović
Nerasudno u goru zavede,
Kako će ih dušman sve potrti, —
Kad Arbanas, vičan polju svome,
Sa svih strana silan nagrnuo;
Čini ti se, da iz zemlje niču; —
Kao da je samoj zemlji crnoj
Dodijala psovka naša grdna,
Te u jedu svome prevelikom, —
Ko da joj se na jedan mah smuči, —
Rastvorila trudno krilo svoje,
Rađajući svakoga trenutka
Po tisuću crnih Arbanasa.
Sila grdna na nas navaljuje —
Zastanula krvca u svakoga,
Koji usta za psovku otvori,
Taj ostade s’ otvoreni usti
Od čuđenja i od straha nema. —
Većina je begstvu spremna bila. —
Kad na konju et’ Abogovića:
„Složno, braćo, srbska je pobeda!“
Viknu silan, i svak hrabro trza
Mača svoga, na kog zaboravi
U prvome strahu. — Napred juri
Vojskovođa hrabri, Abogović,
Levo, desno sekuć’ Arbanase;
Ta igra mu mač u ruci snažnoj
Kano prutić u ruci dečaka,
Kad u polju na travu navali,
Te je kosi ko sušta dušmana;
Poprskuje krvca arbanaška
Oko njega, ko kad burna kiša
Iz oblaka na zemlju prospe se,
Da ne možeš oka otvoriti,
Ako za njim uzastopce sljediš!
Pa šta da vam dalje ispričavam? —
Za dva časa junačkog trvenja
Ne ostade niko od dušmana
Na bojnome polju van ako je
Najpre bogu dušu izručio,
Ili ruke lancu privoleo!
Silno roblje za nama vučemo
Rad svedočbe, da j’ pobeda naša.
Pa sad zbogom; hitim ka kneginji! —
(Ode.)
DRINOVIĆ:
Čisto mi se krvca usijala
Pri pričanju o slavnome boju,
Što zadobi hrabri Abogović;
Žao mi je, da s’ tamo ne desih —
Al’ evo nam njega samog glavom!
(Abogović dođe praćen zarobljenima.)
ABOGOVIĆ:
Ne tražite od mene milosti,
Ja je nemam za vas. — Nije l’ sramno
Mača dizat na brata svojega
Iz glupoga teke pomamila;
Krv prolevat’ iz srodnijeh grudi
Rad ludosti svoga poglavara? —
Kamo one plemenite krvce
U grudima vašim, što zagreva
Hrabro srce Kastrijote? —
Zar želite, da se odrodimo? —
To će Turčin jedva dočekati;
No čija će krivda onda biti,
Ako mesec krst časni pogazi,
I uzdigne svoju holu glavu
Nad zemljama, zarad kojih danas
U ništavoj svađi gložimo se
Mi pomamni? — Dižite se gore! —
Pradedovi vaši vojevaše
Zajednički sa Dušanom silnim,
Svoju slavu u toj zajednici
Nalaziše; — sramota je za vas,
Praunuke takih pradedova,
Sagibati kolena preda mnom! —
JEDAN VOJVODA ARBANAŠKI:
Sgrešilismo, to jasno vidimo;
Al’ na narod greh ovaj ne pada,
Prosti njemu, da sa teške krivde
Pomamnoga svoga poglavara
On ne strada, nevin i bezazlen!
Abogović:
U kneginje tražite milosti; —
Moja mišca za nju tek se bori.
TVRTKOVIĆ (polako drugima):
Sad ste čuli!
BOŽIĆ:
To je već suviše!
DRINOVIĆ:
A nas jošte ni pogledo nije. —
TVRTKOVIĆ:
Despotica ide; dobro paz’te!
(Jelena s pratnjom dođe. Šišman.)
JELENA:
Zaštitniku srbskoga prestola,
Branitelju hrabrom domovine,
Vernom sinu roda junačkoga
Pozdrav nosi zahvalna kneginja!
ABOGOVIĆ:
Dužnost svoju napram otačbine
Evo svrših, svijetla gospođo!
Pobedu ti donosim s bojišta: (pokazuje na roblje)
Et’ svedočbe srbskoga junaštva. —
Mišca srbska još je i sad hrabra,
Srbska sablja još i sada seče,
Kao što je pod Dušanom sekla!
JELENA:
Verujem ti, hrabra vojevodo;
U grudima srbskim stara ljubav
Jošte plamti napram otačbine,
I junaštvo staro ogleda se
Još i danas na bojnome polju;
Al’ da nema takog vojskovođe,
Razboritog, mudrog i junačkog,
Koji s boja uvek domu svome
Sa pobedom vraćat’ se naviko, —
Šta b’ hasnila hrabrost? —
Polovina slave dobivene
Vojskovođi hrabrome pripada! —
I zahvalnost srbske vladateljke
Na polu se deli; bolji deo
Neka primi hrabri Abogović!
BOŽIĆ (za sebe):
Oh, ti zmijo, — utvaro prokleta!
ABOGOVIĆ:
A ti primi evo srce moje,
Koje t’ štuje kao Boga svoga,
U zamenu za tvoju zahvalnost!
JELENA (zanese se):
Štuje, veliš samo? — Zar ne ljubi? —
Oh, govori, da l’ me ljubi? — Kaži! —
ABOGOVIĆ:
Ta ljubi te, gosio, ljubi; — veruj! —
JELENA:
Pa kolko me ljubi? — Kolko, reci? —
ABOGOVIĆ:
A zar tražiš mere? — Onda stvori
Nov svet sebi, s beskrajnošću
Od ovoga većom, pa nek’ bude
Ta bezkrajnost nova merilo mi
Osećanja mojih! — (Jelena se prene) Čuj, kneginjo.
Ta za tebe mač sam podizao,
Ta za tebe grudi ove verne
Izlagao smrtonosnom gvožđu,
Ta za tebe krvcu sam prolevo —
I ti jošte ne veruješ meni? —
Pa čime ćeš da t’ uverim, kazuj? —
Ta da mogu grudi rastvoriti,
Da mi vidiš plam u srcu muškom,
Što ga tvoje oči zapališe;
I da vidiš svoju sliku bajnu
Nad oltarom, što ti ga sagradi
Ljubav moja u srcu plamtećem,
Da t’ ko Boga štuje, te da jednom
Reči mojoj poveruješ! —
JELENA:
Tvojim rečma ja sverovah uvek, —
Al' večito ništ’ na svetu nije;
A kaže se, što ljubimo danas,
Sa vremenom vrednost svoju gubi, —
Pa se bojim! — ali strpimo se —
Vreme sve će verno istumačit’,
Šgo nam danas jošte jasno nije. —
ABOGOVIĆ:
Ta ledenost tvoja ubiće me!
Ta zašto mi majka ne nauči
Jezik teški laskavome zboru,
Zašt’ mi pamet tupu ne izoštri
Dosetkama, tim da zadobijem
Srce tvoje! — Na što mi junaštvo,
Na što slava s krvavih bojeva,
Na što mišca snažna, okorela,
Na što pogled oštar, smrtonosan,
Od kog strepe prokleti dušmani,
Kad zasevne iz oka mrgodnog? —
Kad oružjem tim pobedit’ ne ću
Nikad tebe! —
JELENA:
Zar pobede još ti dosta nije? —
Ali hajdmo u dvorove, kneže,
Za tvoj doček sve je već spremljeno:
Svaki jedva čeka, da ugleda
Vojskovođu hrabrog, koji krvcu
Za vladara svoga neštedice
Prolevaše, dok pobedu sjajnu
Ne zadobi nad kletim dušmanom?
Može mi se jošte zameriti,
Da te sama ovde zadržavam.
Hajdmo u dvor! —
ABOGOVIĆ:
Još jedno kneginjo;
Poglavari evo arbanaški,
Koji jučer sa golim se nožem,
Slušajući vođu besomučnog
Svoga, na nas slepo podigoše, —
U lancima, sad za milost mole. —
Kad zrak tvoje vladarske milosti
Na me pade, — nek’ ga sa mnom dele
Prosti njima; al’ nek’ se zakunu,
Da mač više ne će podizati
Protiv braće jednokrvne svoje!
JELENA (roblju):
Ustanite! — Njemu zahvalite,
Da milosti od mene dobiste;
Mač junačan njegov vas pobedi, —
On vas baci u okove teške —
Pak on za vas i milost izmoli!
(Abogović i Jelena odu na jednu stranu, poglavari arbanaški na drugu.)
ŠIŠMAN (gledi za njima; za sebe):
Hajde samo; ne će ni vas proći,
Što odavna vama sam nameno!
(Vojvodama.)
Videliste čudo neviđeno?
Gde junaku takom razboritom
Jedna žena mozak zavrnula!
Abogović baš se opario
Na vatrenom oku kneginjinom; —
Tom lepiru sagoreše krila.
BOŽIĆ:
Cepa mi se srce od ljutine,
Videć’ druga u ludilu takom;
U Srbina još tog ne doživih! —
Je li možno, da junaku takom
Strast prokleta svu pamet oduzme?
ŠIŠMAN:
I Herkul je išao na prelo
Zarad žena, — kaže stara priča; —
Kneginja ga ljubi, vele ljudi; —
Ali ljudi često se varaju. —
Jelena je mudra... ta Grkinja!
Abogović opasan je posto! —
On nju ljubi do ludila samog
Ona njega — u kolko je nužno; —
Da zametne trag nameri svojoj...
No manimo; — naše je ćutati;
Šta se tiče hude sirotinje
Što gospoda po dvorovi rade? —
Slušati je naše, krvcu dati,
Kad vladari miropomazani
Zahtevaju, da zevanje svoje
Posle dugih probdivenih noći
Kakvom novom igračkom razgone! —
Rodili se nismo kao oni?! —
Ha, ha! Sudba to je, moj prijane!
DRINOVIĆ:
Hu, ne zbori, imena ti božja!..
Svaka reč ti kao žeravica
Na srce mi razdraženo pada...
Mogao bih jošte poluditi
Od besnila, koje me obuze!
ŠIŠMAN:
Al’ tako je! — Ko je rođen samo
Za oruđe tuđe na svijetu,
Mora trpet’ i slušat’ spokojno
Što mu usta miropomazana
Sa prestola zlatnog zapovede;
Pogled jedan iz ohola oka
Nagrade js dosta za džebraka!
Kano vaška, kad na lancu čeka
Na mig svoga džaidrljivog gose,
Da ga pusti na divjega vepra,
Te se posle žestokog gloženja
Na veliku radost gospodara
Sa krvavi čeljusti povrati
Osakaćen, s poderanom kožom,
I gosi se u žestokom bolu
Oko nogu vije, dok ga ovaj
Za znak svoga redka zadovoljstva
Po ranjavom telu ne potapše,
I ne hajuć’, što tim milovanjem
Grdne rane jošte pozleđuje
Udvorica samo još prolazi,
Jer on znade gladkim ulizanjem
Golicati sujetu vladarsku,
Raneć’ ovu proždrljivu halu
Izmišljenim vestma o napredku
I bezmernom zadovoljstvu puka,
Ma da isti u okovi stenje.
TVRTKOVIĆ:
Na žalost je tako! —
Rodoljublje, smernost i poštenje
Od prestola bezdušno se goni,
Te im mesta zauzmu pritvornost,
Bezobrazna gordost i udvornost
Prezritelna, nizka, i sagrade
Od prestola zgodno leglo sebi
Za sebičnost mrsku i grabežnu,
Gde no treba veličastvo pravde,
I istine večne da stanuje.
ŠIŠMAN:
„Nije dobro svijetla gospođo,“
— Veli Jakšić, — „ti odveć popuštaš
I veruješ suviše narodu! —
Treba uzde bolje da zategneš;
U tebe je sila protivnika“ —
Tu nekolko imena nabroja,
Koja bolje zasad da prećutim; —
„Udri namet jošte veći na nji;
Besnom treba jaram nataknuti.“
BOŽIĆ:
Tako Jakšić dakle? — mislio sam,
Još nameta nije njemu dosta?
Ta sve što nam dedovi stekoše,
Eto nam je podlo razmetnula
Ugađajuć gnusnim svojim strastma. —
Al’ Jakšiću nije do napredka,
No do vlade, — a pored kneginje
Te ćudljive on nam zapoveda!
TVRTKOVIĆ:
I vredno je kad smo kukavice!
Pa mismo ti kosovski potomci?
Šta je, braćo, kamo nam odvažnost;
Zar je cela na Kosovu mučnom
Izginula ?
BOŽIĆ:
Oh, nije, veruj mi;
Ta Jakšića kad se setim samo,
Već mi srce grčevi trzaju. —
Al’ kam’ vođe, kam’ Abogovića?
Njegov mač je tu od preke nužde,
Njega prvo izčupat’ moramo
Iz noktiju te klete Grkinje! —
DRINOVIĆ:
Ali kako? De pokaži puta. —
Pred očima već mi propast stoji;
Mi gledimo skrštenim rukama,
Gde čeljusti već na nas otvara.
ŠIŠMAN:
Ne, ja vidim jošte izbavlenja,
Gde ko tanka zraka prosjajkuje
Iz šupljega oka grozne rmrti.
Al’ se strašim otvoreno reći,
Kako blizu spasenje nam stoji.
DRINOVIĆ:
Kaži samo što ti je na srcu;
Mi s’ iskreno tebi potužismo.
BOŽIĆ:
Reci samo, Šišmane, slobodno;
Nas troica svi smo za jednoga,
Što ti rekneš, ovde je mišljeno.
ŠIŠMAN:
Žao mi je baš Abogovića,
Jer ga ljubim kao brata svoga
Sa vrlina, junaštva njegovog.
A i ko mu s’ ne bi poklonio.
Mužu takom, hrabrom, uzoritom,
Mudre glave, srca plemenita?
Pa s toga me srce zabolelo,
Kada vidoh, gde uđe u klopku,
Što mu naša kneginja podmetnu.
Za takog je muža presto zlatni,
Da s' na njemu slavi i ponosi,
A ne trule grudi udovice
Razmažene...
Ja vas pitam, svijetla gospodo:
Je li vredno, — pa je li nametno,
Svoju snagu istrošit’ o take
Izmoždene razvaline? —
Čisto bih ga silom otrgao!
TVRTKOVIĆ:
Ja kneginju više slušat’ ne ću,
Ma se moro poklonit’ koranu!
Evo ovde javno ispovedam:
Idem doma, narodu ću kazat’,
Kakav gad mu na prestolu sedi;
Sav ću narod dići na oružje,
Pak il’ ću nju sterati s’ prestola,
Il’ me ne će biti na svijetu!
BOŽIĆ:
Pet tisuća hrabrih Rudničana
Za po časa na nogama biće,
Da s’ odzovu sedome Božiću,
I Drinović toliko će krenut’.
Nas troica, ovako združeni,
Mogli bi se na Sgambol krenuti
A uz to je narod već raspaljen.
ŠIŠMAN:
Namera je dobra; samo jedno Izpustiste lako iz očiju,
Što sve mahom uništiti može.
DRINOVIĆ:
To bi bilo?
ŠIŠMAN:
Abogović ne će
Odustati hteti od kneginje,
Nego će se u zabludi svojoj
U obranu još podići njenu.
DRINOVIĆ:
Do sto vraga, to Je lako možno!
Onda su nam svi napori naši
Uzaludni, sav umišljaj zgodni
Ostao bi bez ikakva ploda. —
Pa kako je tome doskočiti?
Napni sile bistrog svoga umlja,
Izglađenog dvorskom lukavštinom,
Pa nam kazuj, kako da tu stenu,
Što na moru naših vrelih želja,
Hiteć’ brod naš tako zaustavi,
Obiđemo; jer mi smo ti, brate,
Neveštiji u tim dosetkama
Nego deca puzeća u hodu. —
ŠIŠMAN:
Njih se dvoje zavadit’ moraju!
BOŽIĆ:
Najkraći je put to; ali kako?
ŠIŠMAN:
Držim da se u računu svome
Prevariti ne ću. — Mislim vako;
Jelena je slaba , — ta žena je!
Sujetna je, ohola, ćudljiva.
Te slabosti valja razdražiti,
Napujdati prot Abogovića;
Bude l' jednom poverenje njeno,
Koje ima u Abogovića,
Uzdrmano, — planuće i sama! —
Ja ću tajno u srce joj slabo
Vrgnu t’ ugalj sumnje proti njemu
Otrov sumnje i najtvrđi temelj
Poverenja slepog podgrizuje,
Pretvoriće i ljubavi plamen
U plah oganj mržnje halovite, —
Žestoko joj srce ne će moći
Ovu sumnju za dugo tajati; —
To će bigi lek Abogoviću! —
No dokle je gvožđe jošte vrelo
Izvičite njega za Despota, —
Onda više natrag moći ne će.
DRINOVIĆ:
Dobra miso; o izredna miso;
Tim bar putem sigurno idemo!
ŠIŠMAN:
Kod Jakšića zavist već je budna;
Više sam mu puta uhvatio
Namršteni pogled, gde zasevnu
U podmukloj vatri, puncat mržnje
Ko sur oblak što je prepun grada,
Kao munja na Abogovića; —
Moje oko redko kad se vara. —
Zgodna će mu to prilika biti.
Da oprosti gnjev svoj siloviti
Od okova nesnosnih mu veće; —
Međ kneginjom i Abogovnćem
Zid će biti Jakšić neprohodni.
TVRTKOVIĆ:
Umišljaj je dobar; na taj način
Pobeda nam izostati ne će.
BOŽIĆ:
Vrsni druže, budi nam na ruci,
Da nameru svoju izvršimo;
A moje ti poštenje zalažem,
Nagrada ti izostati ne će.
ŠIŠMAN:
Hoću, hoću, ta mržnja me goni,
Koju nosi srce uzavrelo
Protivu krvnice. Moramo je
Ukloniti sa prestola srbskog.
Ma sam nako njojzi pomagao! —
Zadrž’te se još u Smederevu,
Dok razmislim sve, što činit’ valja;
Ja ću doći, da u dogovoru
Razboritom sporazumemo se. —
A sad zbogom! —
BOŽIĆ (rukuje se s njime):
Zbogom, druže; skorim nas pohodi.
ŠIŠMAN:
Reč zadana svetinja je meni!
(vojvode odu)
Hajd’, budale, strmoglav padajte
U provalu, koju ja vam gradim
Lukavštinom, lažom, pretvaranjem. —
Kopiletom do skora me zvaste,
Ko skota me dosad preziraste —
A danas me drugom nazivate.
Vrsnim drugom svojim! — Hajd’, neka vas;
Kopilan će vama glave doći...
Oče, oče, vidićeš osvetu
Za nepravdu, što me bez imena
Ostavi na svetu; — zato ću se
Napatiti tvojijeh sinova! —
Za časove, dane one gorke,
I godine čemerne i jadne,
Što mi majka, tvoja ljubaznica,
Popljuvana, gonjena od sveta,
U mukama prezrena proživi,
Platiće mi tvoja Despotica. —
Majko, majko, vidiš li me od’zgo?
Gle osvetu što za tebe spravlja
Živi spomen tvog mlađanog greha,
Plod ljubavi tvoje nerasudne, —
Kopilanče tvoje!...
Sad kneginji, pa vešto lagati,
Pretvarat’ se, plakat’, smešiti se
Kako kade nužda uzahteva;
Dok u mrežu sve ih ne ulovim,
I posle ih u propast ne survam!
(Ode.)
|