Читаћете, кад ме од вас, дол и гора д’јеле,
Овај Павла, мили Драго, листак књиге б’јеле,
Читаћете, нека знаду рода вашег уди,
Да за њима и у даљи моје горе груди:
Да се срце све спомиње како му је било, 5
Прикривену под голубње дома вашег крило.
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме:
Какова је судба опет ниспослана по ме?
Идем, што ћу? (совјест трпи), и више сам пута
Изгнан моро прах отрести с мојије опута: 10
Ићи, куда нова срећа прстом сл’јепо каже,
Оставити што м’ је тада стало да помаже.
Нису могли пристаниште удобнода нађу,
Гди да спасу безопасно дома нашег лађу,
Гребенска м’ је отуждила, ради своје суше, 15
Бистра Сава распалила жеђу моје душе;
Прво мјесто странствовања блажили Крижовци,
Јазвили ме пет година, треће су Карловци,
Дунав није напојио, није Фрушка смјела,
Ни за Загреб паки срећа није ме припела; 20
Нису могли удржати двојеструки в’јенци,
Писаничке и венетске љубве ми првенци.
Приморије, слатка жељо од моји днеј јуни,
И из тебе мора нешто да мене узбуни!
Да вкусити духу дадемом твоје прелести, 25
Пак за кратку сладост да се сад љуће одмести!
У Тријесту вјековати, шта би драже било,
Развје Драго, ког се име диком преузвило.
Вјерујте ми ( ја знам да су вами гнусне лажи),
Врсника вам међу Сербљи, дангуби, ко тражи. 30
За опкладу, ни у св’јетло сербски цара време,
Гди се страсти благородне рвенијем стреме,
Од вашега веледушн’је није срце тукло,
Ни за општу већма ползу грло је промукло.
Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла), 35
Придружило и супругу, добротом без числа;
Удало с’ је, и то јоште на излишак блага,
Да је у ње сва имена, које носи, снага:
Софија је ваша мудрост, што вам домом влада,
О достојном воспитању рачи ваши чада. 40
И таст, и сваст, и пуница, и свак су те вреже,
И колко вас род са четом славујевом спреже.;
Браћа ваша ко и снахе, јужики остали,
Сви су мени на вов’јеки памтити се дали.
Нек’ Адрија већ не види, заборави Р’јека, 45
Нит’ ме чује већ Истрија, Либурније сека;
Крањску ваља оставити, крајње сербске неве,
Бодре пјесном испод Истра заснубити дјеве;
Нек’ се чујем од Булгара докле тече Дрина,
Од Бјелграда до богати Родопе висина. 50
Знаће Босна и Велебит, и об-он-пол скупа,
Панонија коју Сербин из нужде уступа,
Знаће гди је моја најпре пропјевала муса,
И њој близо убјежиште желити без труса:
Имену ће пјесан’ моји разићи се гласи, 55
Читаћу се од множајих нег’ на глави власи.
Овако се небог тјешим, кад се срећа ми’ења,
Ко кад зима на њи ступи, безлисна корења:
Кад одлазим с мјеста кога, и страх ми се јежи,
Једа л’ боље другди наћи, камо нога тежи; 60
Што премда ми срце трза, немир даје љути,
Ведрије ми небо бива, него облак слути.
У отчизну! и може ли што више бит благо?
Ја полазим у отчизну, не већ име наго.
Синови смо, мати зове, љупке су ње р’јечи, 65
Придигла се да дом строји, ког’ боли да л’јечи.
Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада,
Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Овако се негда враћо пуст из Вавилона,
У прадједња позн’ Израиљ ханаанска лона; 70
Радово се Спаситељу, но свом прашто труду,
И све чеко с неба само, пак му све залуду.
Но у нас је друго знаме, нови мира завјет,
На враждебног крволока христијански навјет;
Гди отчизну, чим ко може, процвјетати тражи, 75
Што је подло ил’ свирјепо, гони ка’ и лажи.
Слаб је занат, но весео, плетење пјесана,
Славан Богу, славан царом, а без жуља длана;
Љубак сваком, а најпаче младом и јунаком,
Мени сказан самоуке музе прста знаком: 80
С овом ћу ја, јер јој жетве у Сербији зјело,
Тисјашчукрат обновити свакојако пјело;
Љубов пјети, ка’ и до сад невиност пастира,
Сеоскога славословит задовољство пира;
Воспарити да велича заслуге мужева, 85
Чананије моје виспар да витезом с’јева.
Но свегда ће (вјеру дајем), кад ме ћуд намане,
Мој помисал у те ваше долетати стране:
Вас грлити невидимо, и чету осталу,
Сушту љупкост стиха мога, пјесан моји хвалу, 90
Да, док буде памет ваша, у роду сербскоме,
Конца није њу пратећем ни пјенију моме,
Идем даље, оволико сад с пута мог чујте,
И, гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте!
