Посвадбица
| Посвадбица Писац: Светозар Ћоровић |
- Посвадбица
Разданило се. Сипљиви мујезин са Хаџибегове џамије тек што је укујисао сабах, а већ се чаршијом почело разлијегати краварево подвикивање кравама: „Хуја-а, вук те изио”, праћено крупним псовкама хамала раноранилаца и неиспаваних метлара, што чисте чаршију. Алке на старинским канатима звекећу, канати се отварају, и чупаве, неумивене домаћице испуштају краве, које несносно мучући застају пред вратима, па лијено, полако крећу за осталима на пашу. Мара Марканова, пошто испусти своју, не хтједе се враћати у авлију. Она је била не само умивена и очешљана, него и потпуно обучена. Обукла своје најљепше рухо, чак и дибетли димије, што јој их Маркан прије шест година скројио, и што их носи само у цркву о Христовим празницима, а обукла и каницама извезену, лисичином постављену ћурдију, не марећи што је љетњи дан и што ће се мало више ознојити.
Мара изађе за кравом и лагано се прекрстивши, а то је ред, кад се из врата излази, крену низ чаршију. Димије малко покупи у шаку, да јој тур не мете тесту и ту руку задржа на појасу, а другом је лагано махала поред себе, идући као што се пристоји и не окрећући се ни на коју страну.
Код једних разлупаних врата, на врху Кривога Сокака, застаде. Лагано куцну алком на њима и поче провиривати кроз кључаницу.
— Јеси ли ти, Маре? — запита иза каната тих, шапатљив женски глас.
— Ја сам.
— Одавно те чекам. Бојала сам се да нећеш ни доћи.
Иза каната изађе малена, мршава женица, са лицем препуним пјега као ћуркино јаје, а обучена лијепо као и Мара. Обје се пољубише. Распиташе се за здравље, за добро спавање, потужише се на кравара како им је и опет помузао краве, и заједно пођоше даље...
Синоћ су биле обје на свадби. Женио се Лука Јагодић, а он им као неки род, па их позвао. Касно у ноћ разишле су се кућама, не имајући чак довољно времена ни да се наразговарају о свадбеним утисцима. Зато су јутрос и ураниле и пошле на посвадбицу: да виде младу каква је јутрос и да са свекрвом јој попију кахву.
— Боли ли тебе глава? — запита Јованка (тако је било име пјегуљино) Мару, осврћући се око себе и пазећи да је когод не чује.
— Боли богме ... — тихо одговори Мара. — Боли пуно.
— И мене, секо. Боли, боли, боли да прсне ... Он’лика хука ...
Мара јој загледа у очи и намигну.
— Да ти нијеси попила коју чашу више? — запита.
— Јок ... Ђе би ја то? ... — дочека Јованка пријекорно као увријеђена. — Него да нијеси ти?
— Боже ме убрани и сачувај од тога!
Јованка успи губицама и узви носом навише.
— А плаха свадба била! — рече подругљиво. — Плаха!
— Плаха! — рече и Мара и насмија се.
— Нит’ се знало ко пије, ни ко плаћа ...
— И Бог од њих пусулу изгубио ... Заборавио их и он!...
— Како неће заборавит’, кад су онаки!
Мара уздахну.
— Ништа им није било у реду — рече. — Вјеруј ми, секо, остала сам гладна ... Чорба им смрдила нечијем, пилав им се скашио, а у червишу нашла сам црва ...
Јованка направи кисјело лице и стресе се.
— Црва?
— Душе ми.
— Ух, како си могла ... Ја би’... Ех, фала Богу, ја и тако червиша нијесам јела ... Два залогаја свега сам окусила, па бацила кашику... Ни сласно, ни масно...
Мара покупи димије још више и ход удеси згоднији, лакши.
— А јеси ли виђела хаљине на млади? — запита. — Јеси ли виђела какве су?
— Брука!
— Фистан јој, токорсе, свилен, а није свиле ни виђео ... Ни боја му не ваља ... Црвена, секо, па дречи, к’о да ће бикове њоме дражити ...
— Па они тетрејици низа њ’, к’о на сојтарији ...
— А пеши јој отпечени, к’о да је мало гурава ...
— Ја би’ и рекла, да је мало гурава.
— Није мало, него пуно!
Мара застаде.
— Па јеси ли виђела како се поклања?
— К’о шебек — упаде Јованка. — И налик је на шебека.
— Баш к’о и свекрва јој Стана.
Јованка се засмија и одмахну руком.
— Остави Стану — рече. — Кад гођ ми пане на памет, насмијала би’ јој се ... Блазна једна! ... Свакога лагоди! ... А мрска ми, мрска ...
— Мрска је и мени, ама шта ћу? ... — дочека Мара живо. — Трефила се у роду, па трпи, душо, Бога ради ...
Разговарајући се дођоше до Лукине куће. Уљегоше у невелику авлију, засађену младим воћкама и самом папаросом, алкатмером и феслиђеном. Између цвијећа су чепркале неколике кокоши и кочоперио се стари пијевац. На авлији је стајала и Лукина мати Стана, стара, слабачка жена, „сама кост и кожа”, што наши веле, и поткресавала воћке. Опазивши њих, нашироко рашири руке и пође им у сусрет.
— Познају се праве прије, па ураниле! — рече смјешкајући се и тресући главом. Баш вам, по стотину пута, фала, кад ме не заборављате!
И Јованка и Мара загрлише се и пољубише трипут са њоме.
— А коме би прије ураниле, него теби, — као пријекорно рече Мара. — Ко нам има дражи од тебе! ... Ја баш велим Јоки: „Хајдемо мало у наше Стане” ...
— Јес’, вели ми Мара: „Хајдемо мало у наше Стане”, — упаде брзо Јованка, не допуштајући Мари да договори — „да видимо младу”... А ја велим: „Хајдемо, е је Стана к’о наша сестра ...”
— Јакако него сестра — весело прихвати Стана, ухвативши их за руке. — Зар мислите друкчије? ...
Па не прекидајући говора уведе их у собу и сједе их на шилту.
— Милко, Милко! — викну благо вртећи се по соби и као тражећи нешто. — Ходи, срце моје, ево нам прија! ...
Обје прије упиљише очима у врата и неко вријеме гледаху у сам стари, жути канат, ишаран ситним јексерима. Док се иза њега појави Милка, висока, витка, лијепа, зарумењена, са бујном, неуређеном косом и модрицом испод подвољка.
— А-а, ево нам је! — заграјаше обје прије, ско-чивши да се пољубе с њоме. — Ево наше љепоти-це!... Жива била! ... Жива била!...
И токорсе брањаху се од њезина наваљивања да их пољуби у руку.
— Ево моје голубице! — рече и Стана, пољубивши је у чело. — Ово је злато моје!
Мара је погледа.
— Богме и јес’ злато! — упаде. — Сретна си и пресретна, кад си се намјерила на тако чељаде ...
Јованка намигну на Мару и обје се насмијаше.
— А како си спавала? — запита Милку.
Милка се поче увијати као шибљика, осмјехујући се. Не одговори ништа.
— Чини ми се, слатко — дочека Мара. — Прву ноћ слатко се спава.
— Ех, а што ти је коса замршена?
— А колути испод очију?
— А модрица на грлу? ...
Млада се застиди, покри лице бошчом и као поплашена птица одлети из собе.
— Постидисте ми је! — рече Стана меко. — Постидисте ми дијете.
Мара се насмија.
— Не смета, нек се још мало зацрвени ... Биће љевша! — одговори.
— Лијепа је она и онако! — дочека Јованка готово одушевљено. — Јуче у оној хаљини била је к’о упис... Велим ја јутрос Мари: „Лијепа јој и хаљина” ...
— Ја, она то мени вели, — упаде Мара — а ја велим: „Баш лијепа. Лијепо је и сашивено, па и оне траке низа њу и све лијепо!...”
— Дај два ока да је се нагледају!
Стана, топећи се од милине, узе рубац па га поче вртити и гњечити међу длановима, окрећући се час једној, а час другој...
— Скупо смо и платили! — рече полугласно. — Ама не жалим!... Само нек’ је било лијепо и у реду... Било је много посла, па ја, богме, не знам је ли свак био задовољан ...
— Свак! — дочекаше обје у један глас. — Ко би још мог’о бит’ незадовољан!
— ... Не знам, богме ... — настави Стана још тише. — Сама нијесам могла свукуд допријети, па не знам каква је била кахва, какво је јело ...
— Све лијепо! — дочека Мара озбиљно и отсјечно као вјештак какав. — Не знам, секо, кад сам ти љевше ручала ... Ех, червиш ти је био червишом! ... Лијеп, лијеп, лијеп, не може чојек да га се наједе ... Велим ја Јованки ...
— Вели ми Мара: „Червиш ваља”, ама ја велим: „Није толико ни червиш, колико чорба и пилав...”
— И јапрак ...
— Све лијепо! ... — упаде Јованка. — Ни цар га није мог’о љевше ручат’ од нас... Ја, богме, ево и данас сита, па не могу да се мичем од ситости ...
— Богме ни ја... — прошапта Мара развлачећи.
Па дубоко уздахну:
— Ах, да ми је и данас ’нако ручати!
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 2, страна 59-65 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".
|