Posvadbica

Posvadbica Pisac: Svetozar Ćorović

Posvadbica

     Razdanilo se. Sipljivi mujezin sa Hadžibegove džamije tek što je ukujisao sabah, a već se čaršijom počelo razlijegati kravarevo podvikivanje kravama: „Huja-a, vuk te izio”, praćeno krupnim psovkama hamala ranoranilaca i neispavanih metlara, što čiste čaršiju. Alke na starinskim kanatima zvekeću, kanati se otvaraju, i čupave, neumivene domaćice ispuštaju krave, koje nesnosno mučući zastaju pred vratima, pa lijeno, polako kreću za ostalima na pašu. Mara Markanova, pošto ispusti svoju, ne htjede se vraćati u avliju. Ona je bila ne samo umivena i očešljana, nego i potpuno obučena. Obukla svoje najljepše ruho, čak i dibetli dimije, što joj ih Markan prije šest godina skrojio, i što ih nosi samo u crkvu o Hristovim praznicima, a obukla i kanicama izvezenu, lisičinom postavljenu ćurdiju, ne mareći što je ljetnji dan i što će se malo više oznojiti.
     Mara izađe za kravom i lagano se prekrstivši, a to je red, kad se iz vrata izlazi, krenu niz čaršiju. Dimije malko pokupi u šaku, da joj tur ne mete testu i tu ruku zadrža na pojasu, a drugom je lagano mahala pored sebe, idući kao što se pristoji i ne okrećući se ni na koju stranu.
     Kod jednih razlupanih vrata, na vrhu Krivoga Sokaka, zastade. Lagano kucnu alkom na njima i poče provirivati kroz ključanicu.
     — Jesi li ti, Mare? — zapita iza kanata tih, šapatljiv ženski glas.
     — Ja sam.
     — Odavno te čekam. Bojala sam se da nećeš ni doći.
     Iza kanata izađe malena, mršava ženica, sa licem prepunim pjega kao ćurkino jaje, a obučena lijepo kao i Mara. Obje se poljubiše. Raspitaše se za zdravlje, za dobro spavanje, potužiše se na kravara kako im je i opet pomuzao krave, i zajedno pođoše dalje...
     Sinoć su bile obje na svadbi. Ženio se Luka Jagodić, a on im kao neki rod, pa ih pozvao. Kasno u noć razišle su se kućama, ne imajući čak dovoljno vremena ni da se narazgovaraju o svadbenim utiscima. Zato su jutros i uranile i pošle na posvadbicu: da vide mladu kakva je jutros i da sa svekrvom joj popiju kahvu.
     — Boli li tebe glava? — zapita Jovanka (tako je bilo ime pjeguljino) Maru, osvrćući se oko sebe i pazeći da je kogod ne čuje.
     — Boli bogme ... — tiho odgovori Mara. — Boli puno.
     — I mene, seko. Boli, boli, boli da prsne ... On’lika huka ...
     Mara joj zagleda u oči i namignu.
     — Da ti nijesi popila koju čašu više? — zapita.
     — Jok ... Đe bi ja to? ... — dočeka Jovanka prijekorno kao uvrijeđena. — Nego da nijesi ti?
     — Bože me ubrani i sačuvaj od toga!
     Jovanka uspi gubicama i uzvi nosom naviše.
     — A plaha svadba bila! — reče podrugljivo. — Plaha!
     — Plaha! — reče i Mara i nasmija se.
     — Nit’ se znalo ko pije, ni ko plaća ...
     — I Bog od njih pusulu izgubio ... Zaboravio ih i on!...
     — Kako neće zaboravit’, kad su onaki!
     Mara uzdahnu.
     — Ništa im nije bilo u redu — reče. — Vjeruj mi, seko, ostala sam gladna ... Čorba im smrdila nečijem, pilav im se skašio, a u červišu našla sam crva ...
     Jovanka napravi kisjelo lice i strese se.
     — Crva?
     — Duše mi.
     — Uh, kako si mogla ... Ja bi’... Eh, fala Bogu, ja i tako červiša nijesam jela ... Dva zalogaja svega sam okusila, pa bacila kašiku... Ni slasno, ni masno...
     Mara pokupi dimije još više i hod udesi zgodniji, lakši.
     — A jesi li viđela haljine na mladi? — zapita. — Jesi li viđela kakve su?
     — Bruka!
     — Fistan joj, tokorse, svilen, a nije svile ni viđeo ... Ni boja mu ne valja ... Crvena, seko, pa dreči, k’o da će bikove njome dražiti ...
     — Pa oni tetrejici niza nj’, k’o na sojtariji ...
     — A peši joj otpečeni, k’o da je malo gurava ...
     — Ja bi’ i rekla, da je malo gurava.
     — Nije malo, nego puno!
     Mara zastade.
     — Pa jesi li viđela kako se poklanja?
     — K’o šebek — upade Jovanka. — I nalik je na šebeka.
     — Baš k’o i svekrva joj Stana.
     Jovanka se zasmija i odmahnu rukom.
     — Ostavi Stanu — reče. — Kad gođ mi pane na pamet, nasmijala bi’ joj se ... Blazna jedna! ... Svakoga lagodi! ... A mrska mi, mrska ...
     — Mrska je i meni, ama šta ću? ... — dočeka Mara živo. — Trefila se u rodu, pa trpi, dušo, Boga radi ...
     Razgovarajući se dođoše do Lukine kuće. Uljegoše u neveliku avliju, zasađenu mladim voćkama i samom paparosom, alkatmerom i fesliđenom. Između cvijeća su čeprkale nekolike kokoši i kočoperio se stari pijevac. Na avliji je stajala i Lukina mati Stana, stara, slabačka žena, „sama kost i koža”, što naši vele, i potkresavala voćke. Opazivši njih, naširoko raširi ruke i pođe im u susret.
     — Poznaju se prave prije, pa uranile! — reče smješkajući se i tresući glavom. Baš vam, po stotinu puta, fala, kad me ne zaboravljate!
     I Jovanka i Mara zagrliše se i poljubiše triput sa njome.
     — A kome bi prije uranile, nego tebi, — kao prijekorno reče Mara. — Ko nam ima draži od tebe! ... Ja baš velim Joki: „Hajdemo malo u naše Stane” ...
     — Jes’, veli mi Mara: „Hajdemo malo u naše Stane”, — upade brzo Jovanka, ne dopuštajući Mari da dogovori — „da vidimo mladu”... A ja velim: „Hajdemo, e je Stana k’o naša sestra ...”
     — Jakako nego sestra — veselo prihvati Stana, uhvativši ih za ruke. — Zar mislite drukčije? ...
     Pa ne prekidajući govora uvede ih u sobu i sjede ih na šiltu.
     — Milko, Milko! — viknu blago vrteći se po sobi i kao tražeći nešto. — Hodi, srce moje, evo nam prija! ...
     Obje prije upiljiše očima u vrata i neko vrijeme gledahu u sam stari, žuti kanat, išaran sitnim jekserima. Dok se iza njega pojavi Milka, visoka, vitka, lijepa, zarumenjena, sa bujnom, neuređenom kosom i modricom ispod podvoljka.
     — A-a, evo nam je! — zagrajaše obje prije, sko-čivši da se poljube s njome. — Evo naše ljepoti-ce!... Živa bila! ... Živa bila!...
     I tokorse branjahu se od njezina navaljivanja da ih poljubi u ruku.
     — Evo moje golubice! — reče i Stana, poljubivši je u čelo. — Ovo je zlato moje!
     Mara je pogleda.
     — Bogme i jes’ zlato! — upade. — Sretna si i presretna, kad si se namjerila na tako čeljade ...
     Jovanka namignu na Maru i obje se nasmijaše.
     — A kako si spavala? — zapita Milku.
     Milka se poče uvijati kao šibljika, osmjehujući se. Ne odgovori ništa.
     — Čini mi se, slatko — dočeka Mara. — Prvu noć slatko se spava.
     — Eh, a što ti je kosa zamršena?
     — A koluti ispod očiju?
     — A modrica na grlu? ...
     Mlada se zastidi, pokri lice boščom i kao poplašena ptica odleti iz sobe.
     — Postidiste mi je! — reče Stana meko. — Postidiste mi dijete.
     Mara se nasmija.
     — Ne smeta, nek se još malo zacrveni ... Biće ljevša! — odgovori.
     — Lijepa je ona i onako! — dočeka Jovanka gotovo oduševljeno. — Juče u onoj haljini bila je k’o upis... Velim ja jutros Mari: „Lijepa joj i haljina” ...
     — Ja, ona to meni veli, — upade Mara — a ja velim: „Baš lijepa. Lijepo je i sašiveno, pa i one trake niza nju i sve lijepo!...”
     — Daj dva oka da je se nagledaju!
     Stana, topeći se od miline, uze rubac pa ga poče vrtiti i gnječiti među dlanovima, okrećući se čas jednoj, a čas drugoj...
     — Skupo smo i platili! — reče poluglasno. — Ama ne žalim!... Samo nek’ je bilo lijepo i u redu... Bilo je mnogo posla, pa ja, bogme, ne znam je li svak bio zadovoljan ...
     — Svak! — dočekaše obje u jedan glas. — Ko bi još mog’o bit’ nezadovoljan!
     — ... Ne znam, bogme ... — nastavi Stana još tiše. — Sama nijesam mogla svukud doprijeti, pa ne znam kakva je bila kahva, kakvo je jelo ...
     — Sve lijepo! — dočeka Mara ozbiljno i otsječno kao vještak kakav. — Ne znam, seko, kad sam ti ljevše ručala ... Eh, červiš ti je bio červišom! ... Lijep, lijep, lijep, ne može čojek da ga se najede ... Velim ja Jovanki ...
     — Veli mi Mara: „Červiš valja”, ama ja velim: „Nije toliko ni červiš, koliko čorba i pilav...”
     — I japrak ...
     — Sve lijepo! ... — upade Jovanka. — Ni car ga nije mog’o ljevše ručat’ od nas... Ja, bogme, evo i danas sita, pa ne mogu da se mičem od sitosti ...
     — Bogme ni ja... — prošapta Mara razvlačeći.
     Pa duboko uzdahnu:
     — Ah, da mi je i danas ’nako ručati!

Izvori

• Svetozar Ćorović: Celokupna dela, I—VII, knjiga 2, strana 59-65 , "BIBLIOTEKA SRPSKIH PISACA", Beograd, Izdavačko preduzeće "Narodna prosveta".

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.