Посадил сам виту јелу,
јела ми се разграњала,
разграњала, рацавтела[1].
Из вр'а јо роса пада,
из средину пчеле лету, 5
из корена Дунав тече.
Насред Дунав мермер камен,
туј девојка платно бели,
па је платно испуштила,
па се она расплакала: 10
„Леле мене, где це[2] денем,
мен че мајка да убије.”
Отуд иде младо момче,
па је момче говорило:
„Ој не плачу, девојчице, 15
ја чу платно уватити
и тебе чу пољубити.”