Posadil sam vitu jelu,
jela mi se razgranjala,
razgranjala, racavtela[1].
Iz vr'a jo rosa pada,
iz sredinu pčele letu, 5
iz korena Dunav teče.
Nasred Dunav mermer kamen,
tuj devojka platno beli,
pa je platno ispuštila,
pa se ona rasplakala: 10
„Lele mene, gde ce[2] denem,
men če majka da ubije.”
Otud ide mlado momče,
pa je momče govorilo:
„Oj ne plaču, devojčice, 15
ja ču platno uvatiti
i tebe ču poljubiti.”
