Посавчић Стефан

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Опрема се Посавчић Стефане,
0002 Опрема се на бој на Косово,
0003 Па он купи одабрану војску,
0004 Причешћује и исповједа је,
0005 Сву је војску причестио Стево,
0006 Па дозива Ваистине слугу:
0007 ”Ваистине, моја верна слуго,
0008 Ти ћеш рано уј’тру уранити
0009 И сву ћеш ми пробудити војску,
0010 Да стигнемо у Косово равно
0011 На вечеру славног кнез-Лазара,
0012 Да смо тамо с браћом у дружбини!”
0013 Преранио Ваистине слуга,
0014 Па он пита Посавчић-Стефана:
0015 ”Господару, Посавчић-Стефане,
0016 Је ли време да ми путујемо,
0017 Могу л’ твоју пробудити војску?”
0018 Слугу пита Посавчић Стефане:
0019 ”Је ли месец на ’сток искочио,
0020 Је л’ Даница помолила лице?”
0021 Ваистине Стеви одговара:
0022 ”Није месец на ’сток искочио
0023 Ни Даница помолила лице!”
0024 Стева слуги ’вако одговара:
0025 ”Није време да ми путујемо!”
0026 Јошт су добар санак боравили;
0027 Ал’ урани Посавчић Стефане,
0028 Па он буди Ваистину слугу:
0029 ”Устај горе, Ваистине слуго,
0030 Месец нам је на ’сток искочио
0031 И Даница помолила лице,
0032 Јесте време да ми путујемо!”
0033 Слуга уста и разбуди војску,
0034 Па говори Посавчић-Стефану:
0035 ”Господару, Посавчић-Стефане,
0036 Чудан санак пред зору снио сам –
0037 Да се кнеже у сунце обрн’о
0038 И побио са сјајним месецем,
0039 Ал’ је месец надјачао сунце
0040 И одбио у висину горе,
0041 А за сунцем звезде одмакнуше
0042 И с њим светлост своју изгубише.”
0043 Слуги вели Посавчић Стеване:
0044 ”Мучи, болан, Ваистине, слуго,
0045 Зар је вредно веровати санку –
0046 Сан је лажа, а Бог је истина!”
0047 У том војска у ред сметила се
0048 И развила свилене барјаке,
0049 Ударише бубњи и свирале,
0050 Те се шећу на бој на Косово.
0051 За њим врисак подиг’о се јаки,
0052 Плачу мајке за јединим сином,
0053 Плачу љубе за љубезним војном,
0054 А сестрице за браћом рођеном.
0055 У зао час поврискале, тужне,
0056 Вриском сте нам на плач наслутиле
0057 И потомству ропство исплакале!